Dragoljub Jeknić – Oreol Boga Horsa

Poštovani pośetioci, objavljujemo roman “Oreol Boga Horsa”, autora Dragoljuba Jeknića. Roman nam je poslala i dala saglasnost na njegovo objavljivanje Dragoljubova ćerka gosp. Tatjana Jeknić.


O AUTORU

dragoljub-jeknic

Dragoljub Jeknić, rođen 1940. g. Čitav život je posvetio literaturi i, donekle, novinarstvu. Pjesničke, kritičke, esejističke, dramske, prozne i druge tekstove objavljivao je u velikom broju jugoslovenskih listova i časopisa: Letopis Matice srpske, Delo, Književnost, Savremenik, Polja, Stvaranje, Susreti, Život, Izraz, Putevi, Most, Mostovi, Riječi, Zadarska revija, Dubrovnik, Spone, Značenja, Koraci, Povelja, Gradina, Rukovet, Ulaznica, Ovdje, Politika, Borba,  Stremljenja, Oslobođenje, Prosvjetni rad, Prosvjetni list, Književne novine, Glas, Bagdala, Književna kritika, Zadrugar, Jedinstvo, Dnevnik, Cetinjski list, Zmaj, Male novine, Vesela sveska, Modra lasta, Maslačak i dr.

     Objavio je

     knjige poezije: Svet reči (1968), Zlatno lutanje (1970), Otvarajući usta (1972) Opet me evo sejača (1973), Nastavak putovanja (1975), Deo izgnanstva (1975), Svetleće pleme (1976), Zapisi o praznini (1978), Svirepo saće (1979),  Kaktus (1981), Reči gline (1982), Pravo lice (1985), Miris žene (1987), Stud (1988), Strn (1989), Skit (2013);

izabrane pjesme: Reči gline (1984/85), Objavljivanje života (2007),

     knjige pripovjedaka za djecu: Oaza djetinjstva (1974), Pod pogledom zvezda (1978), Piramida (1981), Divlje nebo (1990),

     knjigu pjesama za djecu:  Sunce u pupoljku (1977), 

     izbor pripovijedaka za djecu: Pod pogledom zvijezda (1990);

     knjige kritika i esejaOd danas – od sutra (1973), Mlade reči (1974), Nemir riječi (1983),

     knjigu priča: Ni živ u dvokrevetnu (1984);

     istorija književnosti za djecu i omladinu: Književnost za otroke in mladinu v Jugoslaviji, knj.2, na slovenački jezik preveo Herman Vogel (1986), Književnost za djecu u Jugoslaviji (zajedno sa Murisom Idrizovićem) (1989), Srpska književnost za decu, I, II, III, (prvo izdanje 1994, drugo izdanje 1999),

     antologije: Poezija tromeđe (1977), Antologija srpske književnosti za decu, poezija (1995), Antologija srpske književnosti za decu, priča (1996),

     dramski tekst: Šest lica traže pisca, ponovo (1982),

     studija: Kremansko proročanstvo, (2000),         

     monografija: Osnovna škola u Bijeloj 1812 – 2005, (2006), Istorija i predanja (2016),

     narodna književnost: Šaljive narodne pesme (2003),

     petnaestak radio drama i radio igara.

     Tekstovi su mu prevođeni na slovenački, makedonski, engleski, rumunski, trurski, arapski, albanski, poljski, mađarski i druge strane jezike.

     Dobio je nagrade: Risto Ratković (1981), Blažo Šćepanović (1969, 1972, 1975, 1979, 1980), Dragojlo Dudić (1998), IP Veselin Masleša (1981), nagradu Zmajevih dečjih igara (1991), nagradu Doma mladih u Tuzli i niz drugih nagrada.

     Priredio je za štampu knjige mnogih autora: izabrane pjesme Blaža Koneskog, Rista Tošovića, Huseina Tahmiščića, Vuka Krnjevića, Branka Banjevića, kritike Sime Cucića, izbore iz stvaralaštva za djecu Alekse Mikića, Nasihe Kapidžić Hadžić, Šukrije Pandže, Pere Zupca i drugih autora.

     Do izbijanja rata i raspada SFR Jugoslavije 1992. g. bio je član Udruženja književnika Bosne i Hercegovine i Udruženja književnika Jugoslavije, a od 1998. do 10. maja 1992. sekretar Podružnice književnika grada Sarajeva i direktor Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije.

     Pjesme i priče za djecu godinama su mu objavljivane u čitankama za osnovne škole u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Sada se objavljuju u čitankama u Republici Srpskoj.

     Poslije završetka najnovijeg rata, zgađen svim i svačim, nije želio da se uključi  ni u jedno udruženje književnika.

     Od 1972. do 1988. g. imao je status slobodnog umjetnika na osnovu odluke Ministarstva za kulturu, nauku i obrazovanje BiH i za svo to vrijeme bavio se isključivo književnim radom.

     Zastupljen je u brojnim  antologijama  i predstavljen u  raznim enciklopedijama.

     Od 1992. do 1998. g. bio urednik lista Srna na Palama, jedan od pokretača i urednika lista Srpska vojska, komentator lista Javnost i  dopisnik lista vojske SR Jugoslavije Vojska.

Živio je u Sremčici kod Beograda do smrti 2.11.2019. godine.



IZVOD IZ POGOVORA

Dragoljub Jeknić – Oreol Boga Horsa

Posle stihova koji su ostali u knjigama Dragoljuba Jeknića, rekao bih, posle hiljade stihova koje je napisao, Dragoljub pesnik, je na kraju svog života i stvaralaštva napisao i ostavio, roman koji je sublimacija onoga što je radio i stvarao. Čak nam je kroz ovu prozu otkrio i gde je sve to počelo, u zavičaju i u detinjstvu, ako se to dvoje može uopšte i razdvajati. Andrić je jednom prilikom napisao: „Posle se ceo život lečimo od tog detinjstva“. Ovaj roman je upravo to. Dao nam je pisac više nivoa čitanja ovog romana. Vasilije, glavni lik romana, je vojnik i to vojnik najbolnijeg rata i najbesmislenijeg rata u Bosni. Vasilije će nam i predočiti sav taj besmisao i sav užas koji je on doneo. Užas koji je se kao požar raširio i zahvatio sve narode koji su u njemu učestvovali. Ali, Vasilije je i pisac, pesnik, koji tu stvarnost gleda sasvim drugačijim očima. Vasilije u sebi u stvari ima dvojnika, pesnika, koji se buni i koji vidi i budućnost, ako je uopšte ima i prošlost u koju beži. U njemu je borba pesnika i čoveka koji je deo jednog haosa i to ne samo ratnog već i haosa vrednosti i života uopšte. Vasilije je i dečak. I taj dečak je u stvari, nosilac cele priče ovog romana, baš kao što je dečak u nama i nosilac naših životnih priča. Pa se posle ceo život lečimo od toga. Na jednom mestu u romanu pisac kaže: „Na sve je pala noć. Noć bez mjeseca. Noć crna. Balkanska noć“. Upravo je tu noć, što rat se zove, Dragoljub Jeknić je doneo čitaocu, a sve vraćajući se u detinjstvo od kojeg se čovek nikada ni ne razdvaja i koja je u njemu. Rekao bih i koja ga čini čovekom.

Roman Oreol Boga Horsa je i priča o prijateljstvu. Ova priča je na neki način Oda prijateljstvu u smutnom vremenu besmisla. Rat je praznina, rat je velika praznina koju može ispuniti samo jedno ovako prijateljstvo koje nam pisac daje.

Jeknić kaže: „Život je samo jedna priča, koja ima svoj početak i svoj kraj“. Na kraju svoje životne priče Dragoljub nam je dao jedno dobro prozno štivo u kojem je prosto uzviknuo reči iz romana: „Strah me je prijatelju, dalje da živim. Strah me je saznaću što ne želim da saznam. Vidjeću što nipošto ne bih htio da vidim. Čuću i ono što ne želim da čujem. Otkriće mi se u snovima, iz podsvijesti, što se živim ljudima ne otkriva“. Spas je možda samo u detinjstvu. Jer ništa nije drago kao detinjstvo. Možda je detinjstvo taj oreol Boga Sunca.

Radovan Jeknić


KLIKNITE NA NASLOVNU STRANU
DA OTVORITE KOMPLETAN ROMAN


Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


2 × one =