Dušan Stijović: Foto esej – Andrijevački vozači


Prvi automobil u Crnoj Gori nabavljen je 1903.godine za potrebe poštanskog saobraćaja. Bilo je to prvi put u Evropi da se za potrebe poštanskog saobraćaja koristi automobil. Već 15. avgusta 1910. godine, u fotodokumentaciji koja se odnosi na jubilarne svečanosti povodom proglašenja Crne Gore kraljevinom, vidi se više automobila kojima su zvanice pristizale na Cetinje. Tih dana na crnogorskim putevima voženi su Fiat-i, a njihovi šoferi su za svoje putnike imali careve, kraljeve i goste sa evropskih dvorova. I, dugo poslije, do kraja Crnogorskog kraljevstva, ovi šoferi su bili otmeni pratioci dinastičke porodice, dvorskih zvanica i crnogorskih ministara. Međutim, između dva svjetska rata, naglim razvojem automobilske industrije u svijetu, i u Zetskoj banovini šoferski zanat postepeno gubi ekskluzivitet.

U vremenu kada je mlada radnička klasa Crne Gore stupila na društvenu scenu šoferi Zetske oblasti, radi poboljšanja svog društveno-ekonomskog položaja, osnovali su “Šofersko udruženje Zetske oblasti”, sa sjedištem u Cetinju. Ono se vrlo brzo omasovilo članovima sa Cetinja, Podgorice, Nikšića, Danilovgrada, Andrijevice i Peći.

Po kazivanju Rajka Spasojevića prvi automobil koji je vidio u Andrijevici bio je “Ford” vlasništvo đenerala Radomira Vešovića. Taj automobil imao je drvene točkove i montirali su se kao na biciklu. Pioniri vozačkog zanata u Andrijevici, po kazivanju Rajka Spasojevića, bili su: Rade Ivanović, braća Milo, Dušan i Veljko Vuković, Jovan Šarović – trgovac, Krsto Stojković i Milo Saković. Oni su kupovali automobile u period 1927-1929. godine. Rade Ivanović i Krsto Stojković imali su “Ševrolet”-e, Milo Saković automobile marke “Manila”, Jovan Šarović teretno auto “Ford”, a Marko i Lazar Ivanović teretno auto “Fiat”.

Kod pomenutih vozača učili su zanat Rajko Spasojević, Bogić Dedović, Savo Radonjić, Mišo Saković, Ivo Grbović, Spaso Lončarević, Baćo Vulić, Nika Nikač iz Gusinja, Miličko Novović iz Gornje Ržanice, Tomo Đorđijević iz Murina i Ratomir Dašić iz Plava. Staniša – Cajo Vučeljić, Veliša Jolić i Vojo Zogović završili su tromjesečni vozački kurs kod inžinjera Đorića u Beogradu.

U Andrijevici, u ovom period, radio je kao taksista dubrovčanin Mijo Kuzek i bio je oženjen od Lončarevića. Andrijevičani su ga pamtili kao otmenog gospodina. Rajko Spasojević je od 1935. godine, kada je kupio auto, do početka drugog svjetskog rata vršio prevoz pošte.

1 Comment

  1. Есеј изнад локалног.
    Диван прилог култури сјећања.
    Ми, одрасли у Гусињу са љубављу се сјећамо Рајка Спасојевића и Велише Јолића… Вријеме “Таре”, “пакетаре”, скоро шесточасовно путовање од Гусиња до Иванграда/Берана. Завежљаји, писма и пошиљке за ндраге низ долину Лима па све до Ћемовског поља.
    Волио бих да се осврнеш и на “камионџије” андријевачке. Миолан, на приомјер, који нас је камионом предузећа “1. мај” скупљао по макадамским путевима, скраћивао нам пјешачке муке.

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


7 + 10 =