Milosava Mijović – Izbor iz knjige pjesama „Sreća iz čičkovog polja“


Milosava Mijović, rođena 1954. godine u Gračanici kod Andrijevice. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u zavičaju, Filološki fakultet u Beogradu đe sada živi i radi.

Objavila knjige poezije

( za odrasle )
Na poleđini neba 1990.
Mjesec ucrtava likove 1991.
Visok put 1995.
Balade o Radivoju 1997.
Prozori 2002.
Monografija slikara Milorada Pekića 2001.

( za đecu )
Da me bube ne izgube 1997.
Igra mrava 2003.
Reka reči 2007.
Krilati dečaci i nestašne klinke 2011.
Mesec i ja 2016.


Zastupljena u čitankama za osnovnu školu kod nekoliko beogradskih izdavača: Zavod za udžbenike, Klet …
Zastupljena je u mnogim antologijama, objavljivala u časopisima, našim i stranim, pisanim i elektronskom, prevođena.
Pokretala časopise „Istina“ za odrasle, „Vreteno“ za đecu.


SADRŽAJ:
Robe, ne kleči
Trubadur
Od nas sve počinje
Srbija je imala
Molbe i molebi
Rudari
Moraćeš
Zmijin rez
Uporna crta
Čičkovo polje
Vikačka šuma
Ostružnički most
Istorija
Jav
Drvo
Ptica u plamenu
Omaž trenutku
Jednom
U krošnje borove
Istraj
Žeđ
Sjenka
Budi bor
Nevjerica
Dan
Pred ogledalom
Stopa-izvor
Susret
Odjednom ljuljaška
Slika
Čekam
Put
Monolog
Sudište
Pjesma
Strah
Ravnoteža
Septembar u mraku
Zauvijek
Ocu
Suze i muze
U daljini
Isplovismo
Katunska vučica
Čukarički sprud
Ptica
Zdravica
Majka
Doček
San


RADOMIR ANDRIĆ:
DOMAŠAJI MODERNIJE INTONACIJE

(Zapis uz knjigu pesama „ SREĆA IZ ČIČKOVOG POLjA“ Milosave Mijović)

Poezija nema puno oplođenje bez „sreće“ iz čičkovog polja – bodljikave i žarljive. Otud se čini da pesnikinja Milosava Mijović ne traga za mogućom srećom tamo gde se nudi bez nedaće, u potpunom objašnjenju i pojmljivosti odveć iskušanoj. Jednostavno, drugi ukrasni nakit, ako je lišen bolnog pristajanja uz jezik, zaziva patetično zglasje, znajući da samoironičnim kazivanjem stiže do dubljeg ispovednog ishodišta u zahvalnom pesmotvorenju. Nesuspregnute emocije i spontane refleksije, začete uglavnom u „lazini ispred čestara“, zadobijaju višeznačnost posle kontrapunktnog zaodevanja i oksimoronskih imenovanja. Reči su prividno okrenute jedne protiv drugih, podređene različitim usmeravanjima – one izgovorene postaju suprotstavljene prećutanim i zatomljenim u metaforičkoj neprozirnosti. To je trenutak kada se neutolna žeđ uveća u „odsutnosti“ nekušanog, a nadasve spasonosnog izvora.

Na izvestan način, kritičko čitanje ove poezije zahteva pronicanje u lirsko tkivo svake pesme posebno, u misaone odsjaje iz teško razdvojivih delova knjige uobličene po diktatu nečeg istovremeno lično nesvesnog i značenjski prevodivog na kolektivno intelektualno iskustvo, pogotovu spoznato sa svim kontroverzama ovog vremena, kada se nespokoj neprestano razrasta u neizvesnosti pesničkog subjekta… Zaista, čitalac izložen bujici egzistencijalnih slika nema odbrane od simbola neretko očišćenih iznutra, mlazevima koji pojmovni svet razgrađuju izvan subjektivističke metaforike. To „lično nesvesno“ koliko isijava sadašnjost, toliko ukazuje i na ono minulo, bez kojeg bi uzalud nastojao pesnički jezik da se oslobodi aluzivnosti i sarkastičnih rezova. Stihovi omogućuju spajanje nespojivog i uzdizanje do tačke spoznajne iznad „čičkovog polja“ u trenu kada „ pred ogledalom / gorim poput sveće / okrenuta licem za srećom malom / ugrađenom u nedohvate“. Izgleda da je mnogo toga snevanog pretvoreno u „čičkovo polje“ udes i neizbeg. Zavarana misao u tom prostoru i nije mogla biti ništa drugo do sam život istinit i nezaobilazan. Čičak je tu da iluziju potisne sa videla, iz osećanja ko zna kako i zašto prisutnih na tom putu preko polja nevoljnog. Pesnikinjino JA preinačava se u MI – u svest da je prelaz neumitan za sve zatečene u iskušenju: „Kad naiđosmo na čičkovo polje / to neželjeno zakači se za nas / a mislili smo da smo samo / radoznali prolaznici/. To mnoštvo postaje sama pjesma: „ Kada smo je glasno zapjevali, ona bi u rijeku / dublju od svega drugog, ispjevanog…“

Milosava Mijović pesničke reči otvara u neočekivanoj semantičkoj opčinjenosti, nadasve otkrivanjem potpunije povezanosti slika i iskaza, odnosno potencirane emotivnosti i nečeg dubljeg ispod asocijativnih valova koji nadiru iz neslutivih elemenata figurativnosti i glagolske višeznačne opredeljenosti za trajniju životvornost, argumentujući stvaralački individualitet, pogotovu tragom leksičke nenapregnutosti… Zapravo, jezik rastvara okoštale metafore imenovanjem gorkih iskustava i samoironične zasnovanosti na paradoksalnim sagledavanjima onoga šta je zaista bilo i onoga što je, zastrveno imaginacijom, sticalo raznolike refleksije. Otuda stihovi sabrani u knjizi „Sreća iz čičkovog polja“ poseduju svojstva dokumentarnosti i nečeg objedinjavajućeg u neisforsiranom ritmu, posebno kada se spajaju linije tradicionalnog pesmotvorenja i znalački potencirane tačke modernog govora, spontanih rima i naboja misaonih, unutar belog stiha. U svakom slučaju, ova pesnikinja prepoznaje svoj stvaralački identitet, postupno, u prostoru između zavičajnih limskih predela i savskih tematsko-motivskih snevanja, detinjstva nepresahlog u pogledu sa vasojevićkih visova i životnog posvećenja knjizi i pedagoškom radu nadomak svog beogradskog staništa. U svakom slučaju, ovom knjigom pesama Milosava Mijović ustvrđuje, na uspešan kreativan način, svoje mesto u savremenoj srpskoj poeziji i nesumnjivo obezbeđuje čvršću intelektualnu spremnost da domaši moderniju intonaciju.
U Beogradu, 26. januara 2018. Radomir Andrić


Izbor:


ZMIJIN REZ
Cijeloga dana mi smo plivali
A predveče
Zmija je sama vratom sjekla
Tišicu Lima.
Kako je bila moćna, spokojna.
Hučanje vode nije dopuštalo
Da oslušnemo posijek.
Da li da je ubijemo?
Tako bismo i strah ubili
Da nam sjutra u oko ne praćne.
Ili samo da je gledamo
Tako vitku i brzu?
Više je pristajala kristalna ogrlica kapljica
Njoj.
Bili su jedno u košmaru sutona.
Razmišljali smo
Sve dok sunce upade u poslednji džep
Planinskog prevoja.
Odosmo mirni na počinak.


UPORNA CRTA
Kad su ugledali crtu
Počeli su da je utiru,
Rez po rez.
Ona je postala jaz
Kanal, kanjon…
Eto šta ispade od obične crte
Razvođe, duboderina…
Provalije i litice
Sjenke su bivše crte što je stajala sama.
Uporna.


ČIČKOVO POLjE
Kad naiđosmo na čičkovo polje
sve neželjeno zakači se za nas.
Mislili smo da smo samo
radoznali prolaznici.
To mnoštvo postaje sama pjesma.
Kad smo je glasno zapjevali,
ona bi u rijeku
dublju od svega drugog,
ispjevanog…

Mislili su da smo se okitili njima,
Radoznali prolaznici.
Više i nijesmo ličili na sebe.
I sami smo se čudili.
Prođosmo, počesmo da se bištemo
Da ih vadimo, da ih čupamo,
Da ih smudimo.
O jadu se zabavismo.
Bješe se to zakačilo, bez mogućnosti da se otkači.
Odjeću poskidasmo,
Čičkovu polju da je ostavimo.
Mrakom ogrnuti produžismo,
Nadi okrenuti za zorom vapismo.
U smrzloj dolini kad bismo
Ušima se pokrivasmo.
Usta nam se skameniše,
Ne progovarasmo.
Nije imalo o čemu da se zbori
U ledenice usječeni bjehu svi
Romori.


VIKAČKA ŠUMA
Kada se obretosmo u njoj
Velikoj, a nijemoj,
Grla osnažismo.
Razjapismo.
U najzabitije rupe,
U nedostige
Glas udjenusmo.
Eto čuda:
Progovori šuma.
Iz najcrnje tame, iz neprobite česte
Izmilješe.
Oglasi se ono što glasa imade,
Zašišta ono što šišta imade,
Zapiska ono što piska imade.
Sve ustade, osili gora
Strahotna za strašljive,
Druževna za druževne.
Viknu.
Ime sebi dade.

                              2. 

U grlu ojačali
Snovima opkoljeni
Saznasmo:
Džaba pričini oklopi i straža
Riječ će sama presuditi.


PTICA U PLAMENU
Niz sokak
Plameni snop sunca
U ptičjem glasu.

Otvaram čula
One oprljene
Da se spasu.

Rastinje se sleže
Pred njima u letu
U plamenu.

Odbacujem breme
Da mi one
Na ramenu počinu.


OMAŽ TRENUTKU
Rukuješ se sa mnom,
Stežeš mi ruku.
Veća ti snaga
U očima.

Prikradaš se za mnom,
Sustižeš me.
Veća je žeđ
U odsutnosti tvojoj.


PTICA
Jednom mi je zasjekla strehu.
Danima nije mogla ni kap da kane
Na moje suve dlanove.
Potom mi je, bježeći od vjetra,
Stara mangupica
Izmjestila krov iznad šešira.
Kasnije je okupila jato:
Nebo su odnijele, vidik odnijele.
Sad zurim u beskraj.
Vičem mraku da je poplašim
Možda se sakrije pod moje krilo.
Da je da dođe na moje drvo
Da zadrijema
Sve bi se vratilo.


ZDRAVICA
Zdrav da je majci
Vuk u gori
Ovca u toru
Pas na lancu
Kljuse u klancu.
Zdravi bili
Bogu mili, vuku mili, ovci na paši,
Psu i čovjeku u svakom vijeku.
Zdravi kijali i iskijali nepravdu
Podvalu, mržnju, ružnju, kužnju.
Sve je ništa, ništavno sve je
Gdje je čovjek, čovjek gdje je
Priča trula, trulež priča
Vrijeme obješeno o gumicu biča
Nagazi na rep, trag u smjeru prsta
Ne poznaje se zametnut uz krsta.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


20 − 14 =