Predstavljanje azerbejdžanskih književnika u Crnoj Gori – Anar Rzajev


Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista



Povodom završetka knjige ,,Savremena književnost Azerbejdžana” koju su priredili: Božidar Proročić, Seyran Mirzazada i Dijana Tiganj. Azerbejdžanske književnike predstavljamo u crnogorskim medijima dok crnogorske predstavljamo u medijima u Azerbejdžanu. Svi pisci su prevedeni sa ruskog jezika a izbor je naparavljen uz pomoć Centra za prevođenje u Azerbejdžanu.

            Anar Rzajev (azerbejdž. Anar Rzayev 1938), izvanredni azerbejdžanski pisac, reditelj i scenarista, poznata javna i politička ličnost, narodni pisac Azerbejdžana, predsjednik Saveza pisaca Azerbejdžana je rođen 1938. godine u Bakuu u porodici poznatog azerbejdžanskog pjesnika Rasula Rze. Autor je više od 50 knjiga objavljenih u različitim zemljama i na različitim jezicima, uključujući takvo kultno djelo kao što je „Šesti sprat petospratnice.“


Predstavljamo vam priču:

                          POSLEDNJA NOĆ ODLAZEĆE GODINE

Došlo je poslednje veče odlazeće godine. Bilo je skoro devet sati. Hamida-hala bila je zauzeta u kuhinji. Tofik je trčao do telefona svakog minuta, a zatim je uletio u kuhinju da izbrblja još neku vijest.

– Mama, znaš, dolazi i Sejran!

– Ko je Sejran, mili?

– Oh, zar se ne sjećaš? Svidjeo ti se; sama si rekla da je vrlo uredan.

– A-a-a! Pa, dobro.

Tofik je zabrinut. Kako I ne bi! Prvi put u svom četrnaestogodišnjem životu Novu godinu dočekuje u „društvu“. „Kompanija“ to su su njegovi drugovi iz osmog razreda škole. Prije tri mjeseca počeli su da pregovaraju o Novoj godini.

– Hajde da se okupimo kod mene, – predložio je Tofik.

– Osim mame, niko neće biti kod kuće a i ona ide rano u krevet.

– A stariji brat i sestra? Oni Novu godinu nikada ne slave kod kuće.

Tofik je majci otkrio „tajnu“: doći će i djevojčice.

Roditelji su to dozvolili.

– Ima li dovoljno hrane? – Tofik je zabrinut.

Dovoljno, dovoljno, dragi – smiruje ga Hamida-hala. – Neka dođe još deset gostiju. Nahranićemo sve. Tofik ponovo trči do telefona, zove jednog druga, drugog, zatim se dugo svađa sa nekim. Tada zovu njega – i opet traje dugačak razgovor. Čini mu se da je okupljanje ove grupe nemoguć zadatak. I zapravo, jedan želi da dođe rano, drugi – kasnije, treći živi daleko, četvrti ne zna adresu, peti se predomislio da uopšte dođe. Najviše, naravno, su hirovite devojke.

– Vidiš majko, Firangiz neće doći.

– Zašto, sine?

Ona je, kaže, mislila da ćemo biti sami, ali ispada, kaže, tvoji brat i sestra su kod kuće, sramota me je.

– Šta da radim, mili? –  Hamida-hala digne ruke uvis. Tofik ljutito gleda prema vratima koja vode u sobu u kojoj iz nekog razloga sjede i ne izlaze Dilara i Rustam.

– ,,Nikada nisu kod kuće, ali danas su, nesrećom, iznenada poželjeli da Novu godinu dočekaju u porodičnom okruženju!”, žali se Tofik, naglašavajući poslednje riječi.

– „Pa, ne možeš ih izbaciti“, Tofikova majka pokušava da ga smiri. Ali on, potpuno uznemiren, napušta kuhinju i ponovo grabi telefonsku slušalicu.

– Ne visi na telefon! – Otvarajući vrata, viče Dilara. –

Možda nas neko pozove! ..

Čudno je da je Dilara kod kuće ove Nove godine. To se nije dogodilo poslednjih godina. A Rustam? Ovdje se apsolutno nema šta razumjeti. U novogodišnjoj noći viđen je kod kuće samo tokom očevog života …

Da, sa Gazanfarom im je bilo bučno u novogodišnjoj noći, uvjek su se okupljali mnogi prijatelji. Posle njegove smrti, porodica nekoliko godina nije slavila praznik Nove godine. Gulara i Rustam odlazili su kod svojih prijatelja. A Hamid-hala sa Dilarom i Tofikom legla je prije mraka. Tada je Dilara počela da odlazi. Eto, vidite, na redu je Tofik. Ali sada su svi kod kuće. Ne, ne svi. Nema Gazanfara. Umro je prije sedam godina. Nema ni Poliare – ona i njen suprug biće sa svekrom. Nikada se ne dešava da su svi zajedno. Uvjek postoji neko ko nije tamo. Sat na zidu otkucava deset. Po završetku „diplomatskih“ pregovora, Tofik ponovo ulazi u kuhinju i iz nekog razloga stidljivo se prebacuje sa noge na nogu.

– Šta, Tofik, ne možeš da sakupiš goste?, pita Hamidahala saosjećajno.

– Ne, ali … – Tofik oklijeva i, teško prevladavajući svoju sramotu, istiskuje: – Vidiš, mama, kaže Rauf, da idemo kod njega . Njegovi roditelji idu negdje … A mi ćemo biti sami.

Sasvim sami …

– Pa, dragi, – kaže Hamida-hala i provlači toplu ruku kroz sinovljevu kosu. – Ako tako želite, okupite se kod Raufu. Pa šta…

– Tofikove oči su zaiskrile: njegova majka se nije uvrijedila!

– Šta ćete tamo jesti?

– Nešto će se naći, – radosno odgovara Tofik. – Konzerva ili nešto slično …

– Kakve konzerve tamo! – bijesna je Hamida-hala. –

Uzmi pilav.

– Ne, ne, mama, za šta će nam pilav? Da, ako se pojavim sa kotlom ispod ruke, svi će mi se smijati.

– Hamida-hala se slabašno osmehuje.

– Dobro, idi tako.

I zapravo, šta je za njih pilav? Ješće konzerviranu hranu i osjećaće se slobodno i nezavisno … I ovdje bi jeli ukusni pilav, ali osjećali bi se posramljeno, sputano. Pilav i konzervirana hrana, prošlost i budućnost, starost i mladost … O tome razmišlja Hamida-hala. Tofik poljubi majku i odlazi. Rustam spava u svojoj sobi. Pa je on, u svakom slučaju, rekao: „Idem u krevet, ne budite me“. Hamida-hala savršeno dobro zna razlog ovog „sna“. Rustam se čitavu nedelju svađao sa vjerenicom i oni se sada iz principa ne zovu. Dilara ne može da nađe mjesto za sebe. Luta iz ugla u ugao, listajući stare časopise, uključuje televizor i povremeno baci pogled na telefon. A telefon ćuti. Hamida-hala nastavlja da kuva. Neko zvoni. Hamida-hala otvara vrata. Gulara i njen suprug Sulejman ulaze sa Vagifom u naručju…

Izvolite – pozdravlja ih Hamida-hala. – Uđite u sobu, ja ću sada. „Da dođu deset minuta ranije. Kako bi bilo lijepo“, ona misli. „Cijela porodica bi bila tamo. Čak i da je Tofik otišao kasnije … “ Hamida-hala pere ruke i žuri ka gostima.

– Kakve su sudbine?

– Došli smo da vam poželimo srećnu novu godinu, odgovara Gulara.

Zvono ponovo zazvoni. Dilarina prijateljica Lejla uleti bez daha u sobu.

– Oh, znaš, Dilara, uh, ne mogu! ..

– Da, uhvati dah, ćerko – smiruje je Hamida-hala. –

Nešto se dogodilo?

– Ništa posebno, odgovara Lejla, hvatajući zrak. – Samo sam trčala do kraja … Režiser je rekao: „Svakako pronađi Dilaru. Kakav koncert može biti bez nje! “ Radost na trenutak zasvijetli u Dilarinim očima, ali ona opet brzo postade ravnodušna.

– Ne, izvini! Sada im je potrebna Dilara. Mogli su me ranije uključiti u program. A sada … Vjerovatno ih je neko iznevjerio …

– Ne, ne, časna riječ ! – ubjeđuje Lejla. – Direktor nije ni znao da nisi u programu. A kad je saznao, znaš kako se naljutio!

Tek sada je Hamida-hala shvatila zašto je Dilara kod kuće.

– Obuci se, ali brzo, kaže strogo svojoj ćerki. – Nije vrijeme za hirovitost. Jednom kad zovu, idi.

Dilara odmahuje glavom – nema šanse. Ali Hamidahala poznaje svoju ćerku. I zaista, nakon nekoliko minuta djevojke, bježe. Hamida-hala se izvinjava, treba da ide u kuhinju.

Gulara je prati.

– Znaš, mama, pozvani smo kod Sulejmanovih prijatelja.

Ali evo Vagifa … Neka ostane s tobom?

– Naravno, ćerko, neka ostane …

Gulara brzo spušta Vagifa.

– Pa, mama, moramo da idemo. Iskreno govoreći, to drustvo mi nije po volji, voljela bih da ostanem s vama, ali bojim se – biće uvrijeđeni. Pa, daj da te poljubim. Kako se kaže, s dolaskom! ..

– Budi srećna, Hamida-hala, – oprašta se Sulejman.

– Hvala ti dragi! Sve najbolje, sve najbolje …

Vrata se zalupe. Hamida-hala se vraća u kuhinju i, ponavljajući „sve najbolje, sve najbolje“, nastavlja da kuva pilav za petnaest ljudi. Odjednom se sjeti: Rustam! Ode u sinovu sobu.

– Rustam, aj, Rustame!

– Da?

– Ustani, ne možeš toliko da spavaš, inače ćeš spavati cijele godine!

– Oh, mama, odlazi, molim te!

– Slušaj, s kim razgovaram? Ustani sada! Imam posla sa tobom. Dođi!

– Pa, što još ima?

– Dođi i pomozi mi.

Rustam nevoljko ustaje iz kreveta. Hamida-hala ga uhvati za ruku i povuče u hodnik.

– Podigni slušalicu i zovi!

– Koga?

– Znaš!

– Neću!

Ne, zvaćeš! Niko od moje djece i ti sam mi nikada nije protivrječio. A ako ne učinis ono što danas tražim, vrijeđaću se do kraja života.

– Mama, ali …

– Zovi! I to je to!

– Ali …

– Ako ne želis da me uvrijediš.

– Rustam oklijeva.

 – Dobro?

To je samo za tebe …

Hamida-hala ulazi u sobu, u kojoj mali Vagif slatko hrče. Čuje zujanje rotirajućeg telefonskog biranja i tihi glas Rustama.

– Da zdravo …

Nekoliko sekundi hladne tišine i ravnodušnosti:

– Kao što vidiš, da …

Ponovo tišina, a onda glas pun ironije:

– Zaista?..

„Sigurno mu je rekla nešto pogrešno“, misli Hamidahala.

– I ja isto. Možeš biti sigurna sto posto, – kaže Rustam tonom koji može da zaledi uši sagovornika. „A zašto to rade“, jadikuje Hamida-hala. „Uostalom, vole se. I odjednom Rustam pređe na šapat. Hamida-hala ne razumije riječi, ali osjeća: u Rustamovom glasu nema  hladnoće ni ironije. Tada sin počinje glasno da govori. Trenutno je ovo njen Rustam: umiljat, osjetljiv. Nečemu se nasmija, i opet nasta tišina. Ali ne toliko ledena, već topla i živahna. Zijevanje, mirno, spokojno zijevanje i pitanje:

– A šta da radim s tobom?

 „Zove ga k sebi“, pretpostavlja Hamida-hala.

– Ne, znaš, rekao sam majci da ću danas biti kod kuće.

Hamida-hala želi da ustane i kaže mu: ,,Idi! “ Ali ona ne ustaje sa svog mjesta.

– Ne znam, zaista. Koga ćete imati?

– Pa, ne moraš da ustaješ; on će otići…

– Ne, znaš šta ja hoću. Da ste sami … Iskreno, nisam

hirovita. Ali ja ih ne volim.

,,Ne, neće … “

– Dakle, čestitam vam na narednoj godini. Želim ti puno, puno …

,,Neće … Definitivno neće! “

– Da li stvarno želiš da dođem?

„Izgleda da hoće“.

– Ne, hajde sjutra ujutro …

,,Ne, neće … “

– Pa, dobro, dobro. Ne počinji ispočetka. Možda ću doći.

„Poći će.“

– Kako, koliko je sati? Dvadeset minuta posle jedanaest?

Da, dolazim!

Rustam spusti slušalicu i potrči majci.

– Mama, znaš …

Razlika između Rustama i Tofika je sedam godina. Ali i oni se sramote na isti način. Ovo je od Gazanfara. Kada je bio posramljen ili nervozan, i mali prst mu je podrhtavao.

– Idi, dušo, idi. Prenesi joj veliki,veliki pozdrav od mene! Rustam se brzo oblači, i pita:

– A gde je nestala naša malecka?

– Dilara je otišla u školu, pjevaće na koncertu, a Tofik je kod druga. Skupili su društvo …

– Tofik sa društvom? Živio!

– Dobro! Tofik je već odrastao momak.

– Znači, sasvim si sama?

Pa, kako sama. Evo i Vagif je kod nas. Rustam se nasmijao. Imate dobrog gospodina, neće ništa reći. I već ozbiljno:

– Ne, kad bih znao da ćeš ostati sama …

– Zašto sama? Bićemo zajedno. Hajde da razgovaramo …

– Sa kim? – iznenađeno pita Rustam.

– Da, sa tvojom djevojkom na televizoru, – odgovara Hamida-hala. Rustam se smije. „I pored toga“, nastavlja ona, „odlazim rano u krevet … Malo ću sjedeti i leći. Kad se vratiš, zovi jače, inače se neću probuditi. Rustam se, naravno, ne sjeća: dok je Gazanfar bio živ, u  novogodišnjoj noći zabavljali su se u kući do jutra. Oprostivši se od majke, Rustam odlazi. Sto je postavljen za dvanaest ljudi. Sada izgleda čudno u pustoj sobi. Ali još je iznenađujuće što Hamida-hala stavlja pilav u ogromnu činiju i postavlja ga na sto, govoreći u podtonu:

– Sjedjećete ovde, neka Rahim i Nazifa sjede na drugom kraju, a vi, usta, sjedite ovde … Tejmur, dođi ovdje kod svoje žene, a vi, djeco, idite u sobu … Sultane – ovo je tvoje mjesto, jer ćeš održati zdravicu … Hamida-hala se tiho nasmija. „Izgleda da sam malo skrenula“. Ona izlazi na balkon. Tiho, prazno. – Ima li nekoga ko sada luta ulicama?- Hamida-hala je jedva imala vremena da razmisli o tome kad je primjetila dva prolaznika. Napustili su prodavnicu, sa kesama u rukama. Drhteći od hladnoće, glasno se smijući i razgovarajući, negdje žure. Hamida-hala se vraća u sobu. Uključuje televizor. Na ekranu je djevojka spikerka. Hamida-hala privuče stolicu bliže televizoru i sjednu.

– Hajde da porazgovaramo, ćerko. Sigurno vam je dosta ovih programa, zar ne? Svi slave, a ti si tu!… „Jedno od glavnih kulturnih dostignuća u odlazećoj godini bila je izvedba baleta mladog kompozitora Jusifova“, kaže djevojčica na TV ekranu.

„Mladi kompozitor Jusifov …“ „Ovaj mladi kompozitor“, misli Hamida-kala, „zabavlja se sa svojim prijateljima i čak vas ni ne sluša. Sada rijetko ko gleda program“. I opet se obraća djevojci:

– Idi ti kući, ćerko. A o dostignućima naše kulture pričaćeš sjutra. Neće pobjeći preko noći, tu su dostignuća. „Mnoga izvanredna slikarska djela takođe su stvorili naši umjetnici“, nastavlja spiker. – Sada je dvadeset minuta do dvanaest. Uzmi auto, ćerko, i stići ćeš na vrijeme. Napokon, oni te čekaju …

Postoji neko ko te čeka. Mlada si i lijepa. Sigurno imas vjerenika. Sad je tužan što je sam. Zar ne, dušo … „Fazilovljevo djelo posvećeno pastirima je vrlo originalno i prirodno …“

– Pa, neka bude prirodno. A ti, ćerko, požuri. Kako će mladoženja biti oduševljen! Poljubiće ti kosu. Neka te sada gleda cio Baku, ali ti želiš da budeš samo s njim, zar ne? „Među novim filmovima …“

– Razumijem, ćerko. Posao! Ne možeš jednostavno ostaviti sve i otići. Ali šteta, takva noć… „Ko je još sam večeras?“, zapitala se i sjetila se – telefonski operater na informativnom pultu!

Hamida-hala je prišla telefonu i nazvala ,,09.“ Čuli su se česti i tanki zvučni signali. Zauzeto. Ponovo je nazvala. Ženski glas je odgovorio:

– Kako vam mogu pomoći ?

– Zdravo, ćerko.

– Koji broj?

– Kažem zdravo. Srećna Nova godina.

– Zahvaljujem!

Sami ste, dosadno vam je, vjerovatno?

– Ko govori?

– Samo tako, žena.

– Oh, Raia! Nisam te prepoznala. Šta je dobro? Gdje si, sa kim?

– Ne, ovo nije Raia. Ne znaš me.

– Pa šta ti treba?

– Ništa. Samo sam željela da vam čestitam i pitam kako se osjećate večeras?

– Hvala vam, suvo je rekao telefonski operater i odmah dodala: „Molim vas, nemojte da zauzimate liniju! Nova godina još nije počela, ali vi već, vidite, imate vremena … Hamida-hala se nasmijala i spustila slušalicu. Djevojčica je napustila TV ekran. Prenos je završen. Po bakuanskom vremenu, Nova godina je već započela. Hamida-hala je bila malo tužna što je djevojčica nestala sa ekrana. Sad je bila sasvim sama. Ubrzo je Rustam nazvao i čestitao majci. Nešto kasnije nazvao je Tofik; posle njega Gulara – čestitala, i pitala za sina, Dilara nije zvala – u školi je teško doći do telefona. Hamida-hala je uključila radio prijemnik, ali nije voljela laganu muziku. Veoma je voljela da sluša Bul Bula, a imali su izvrsne magnetofonske snimke njegovih pjesama. Hamida-hala je uključila kasetofon. „Zašto ovi uređaji ostanu jedini sa čovjekom do kraja njegovog života? – pomislila je, ali je odmah otjerala tužnu misao. – Ne, nisam u pravu. Ostalo mi je više od jednog aparata. Imam divnu đecu. I svi me vole“. I odjednom joj padne na pamet čudna misao. Željela je da čuje Gazanfarov glas. Pokušala je da otjera tu misao, ali nije mogla. Činjenica je da je Gazanfar nekako snimio svoj glas na magnetofon.  Posle njegove smrti, niko se u kući nije usudio da presluša snimak. A sada ju je neodoljivo vuklo da to učini. Nesposobna da se kontroliše, Hamida-hala je izvadila željenu traku iz fioke i ubacila je u aparat. Bilo je smijeha, usklika, razaznavala je svoj glas i glasove đece. Tada je iznenada zavladala tišina i Gazanfarov blagi glas je rekao: – Slušaj, Hamida … Dah joj je zastao u grlu, a žmarci su se spuštati niz kičmu. Bilo je to kao da Gazanfar razgovara s njom iz drugog svijeta. – … Ja nisam pjesnik ili filozof. Ja sam običan radnik. Tačno, imam ime i ako postoji pet ljudi, bar jedan od njih vjerovatno me zna. Ali ponavljam, ja sam najobičnija osoba i neću mudrovati i filozofirati. Ali ja imam životnog iskustva. Ja sam, kako kažu, vidio i lice i naličje života i želim vam nešto reći … Doći će dan i mene više neće biti … U zvučniku magnetofona začuo se glas Hamida-hale, odzvanjajući od ogorčenja:

– Dovoljno! Za ime boga, ne nastavljaj dalje! Ne treba nam dan života bez tebe.

Koliko su tada ove riječi bile prirodne; tada su izgledale kao nepobitna istina.

Gazanfar se nasmija.

– U redu, ženice! Neka to bude za četrdeset ili pedeset godina … doći će dan i ja ću otići…

– Gazanfar! ..

– Nemoj prekidati! Održaću svoj književni govor.

– ponovo se nasmija Gazanfar. – A onda ću vam ostaviti jedino blago, našu đecu. Naravno, ako se smrti ne žuri, podići ću ih sam. Ali ako … Onda hoćeš ti. Nije neophodno da postanu ljekari, inženjeri, naučnici. I neka budu ko god hoće, samo da su ljudi, dobri ljudi. – Pa ipak, Hamida, doći će dan, svi će odrasti i poput ptica odletjeće iz svog rodnog gnijezda. Nemoj im lomiti krila. Zapamti, gdje god da odu, u kojoj god sredini da završe, u kojoj porodici da završe, ponijeće sa sobom nešto tvoje i moje, baš kao što smo i mi, upoznavši se, ponijeli ponešto od svojih očeva i majki … – Hoćeš li reći – da li Gazanfar filozofira? Ali ovo je tačno: ništa se u životu ne završava, ne nestaje, niko ne umire. Ono što jedan započinje, nastavlja drugi. I dobri i loši prelaze iz generacije u generaciju. Ti i ja, Hamida, čini mi se, živjeli smo i živjećemo dobar život. Sami smo zaradili svoj hleb. Neka sve to dobro koje je bilo u našem životu, i naša đeca to uzmu u svoj novi život … Pa … Kraj trake … Istina, mogli biste je ponovo preslušati. Ali bez obzira koliko je Hamida-hala slušala, Gazanfar više neće ništa reći. Ali ovo više nije rastužilo Hamida-halu. Bacila je pogled na sto i sve tako ostavila. Legla je do Vagifa, nježno ga pomilovala po crnoj kosi, dodirnula usnama njegovo toplo čelo …

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


four × 3 =