Predstavljanje azerbejdžanskih književnika u Crnoj Gori – Ejub Gias


Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista


Povodom završetka knjige ,,Savremena književnost Azerbejdžana” koju su priredili: Božidar Proročić, Seyran Mirzazada i Dijana Tiganj. Azerbejdžanske književnike predstavljamo u crnogorskim medijima dok crnogorske predstavljamo u medijima u Azerbejdžanu. Svi pisci su prevedeni sa ruskog jezika a izbor je naparavljen uz pomoć Centra za prevođenje u Azerbejdžanu.


Ejub Gias (azerbejdž. Eyyub Qiyas) je azerbejdžanski pisac, prevodilac i scenarista. Rođen je 1968. godine. 1990. diplomirao je na Azerbejdžanskom državnom univerzitetu za umjetnost. Književnošću je počeo da se bavi 90-ih godina prošlog vijeka. Stekao je visoko obrazovanje na kursevima viših scenarista u Moskovskom sveslovenskom institutu za kinematografiju (1991-1993). Bio je poznat po pričama psihološkog sadržaja. Od 1996. godine član je Saveza pisaca Azerbejdžana. Autor je 11 knjiga. Roman „Crna svjetlost“ objavljen je u Minhenu. Autor je romana „Poslednji idol“, „Sazvježđe psa“, „Sultanov most“, „Brodovi od papira“, „Lov na lavove“, „Serenada za slobodne žene“ itd. – Savremena književnost Azerbejdžana –


POSLEDNJA SONATA PIJANISTE

Dirke klavira opekle su mu prste. Osjetio je da su mu
jagodice prstiju već prekrivene žuljevima, ali nije mogao da
se otrgne od instrumenta.

  • Hoćeš li јоš dugo ići mi na živce?
  • Do moje smrti – rekao je stisnutih usana, mučen
    između slatkoće muzike i gorućeg bola prstiju. Žena je
    nezadovoljno odmahnula glavom i ušla u drugu sobu.

… Unutrašnjost klavira je gorjela, bol od žuljeva je
rastao, prodirući u njegovu dušu. Oči su mu pocrvjenele od
bola, a kapci su se, nehotice sklopivši, pretvorili u proreze.

  • Da li znaš koliko je sati?

On ništa nije čuo.

  • Hej, čuješ li me?

Osjetio je poznatu ruku na leđima. Vlasniku poznatog
dlana posvetio je najmanji dio svog mozga.

  • Šta je bilo?
  • Kažem, znaš li koliko je sati? – već viknu žena.
  • Pa šta, nema razlike za mene.
  • Istina, nije vas briga, ali moram da odgovorim
    komšijama, sramotiš me … Drugi muškarci …
  • Dosta, smetaš mi …
  • Ako neko zakuca na vrata, neću ih otvoriti.
  • U sastavu delegacije odlaze u Ženevu. Ovo nije loše,
    ali ja sam protiv letjenja avionom. Sada je postalo moderno
    otimati avione. Snijeg u Berlinu … Možeš li da zamisliš ?
    Ljudi šetaju Bakuom … U koliko sati ste rekli?
  • U četiri…
  • Bravo za vas, šetajući Bakuom! Nisam ranije svirao
    tako …
  • To je to … Strpljenja mi je ponestalo … Već sam se
    budila dva puta noću, a ti nastavljaš da bubnjaš. Spaliću
    ovaj prokleti instrument sjutra.
  • Ne možeš. Bože! Kako ja sviram!
  • Da li te već bole prsti?
  • Ne znam … Znam samo da sam sada malo,
    usamljeno, beživotno ostrvo u okeanu.
  • Bez mene?
  • Ne znam.
  • A šta ti znaš?
  • Ne znam ništa …
  • Idem da legnem po treći put. Umorna sam, dosta je.
    Glasno je zalupila poklopac klavira. Više nije osjećao prste,
    utrnuli su od tupog bola. Žena je legla u krevet.

…Bilo je mračno. No, činilo se da u blizini nešto svijetli.
Bljesak dirki na klaviru pogodio ga je u oko. Bože, nikada
nije svirao kao danas. Nikad! Neko mu je aplaudirao, neko
bacao cvijeće na scenu, a on se poklonio. Dok je svirao,
pjevušio je riječi pjesme:

„Sahrani me U dubini mojih grjehova …“

Sat je otkucavao… Sa ulice se već čula buka automobila koji su prolazili. On je svirao. Mjehurići na prstima već su odavno pukli, pri svakom dodiru sa dirkama su se lijepili za njih. Soba je već bila ispunjena jarkom svjetlošću. Nije znao odakle dolazi ova svjetlost, iako je razumio da to nema
nikakve veze sa ovim svijetom.

… Kada je išao u osmi razred, Lejla je bila u desetom. Jednog dana je shvatio da je voli. Ali već tada je shvatio i da je ljubav besmislena. Jer je Lejla bila vjerena za jednog momka koji ju je svakodnevno dovozio u školu ,,ladom ”, i odvozio kući posle škole. I izgleda da ga je Lejla voljela.
Takođe sam razumio da je bijela svjetlost koja je obavijala sobu svjetlost ,,lade.”
Telefon je zazvonio, ali on nije čuo ništa. Pospana žena je ušla u sobu:

  • Gluv ili nešto, digni slušalicu – …Zapravo nije ništa

čuo.

  • Da, mama, ja sam …

.. Kada je imao pet godina, ljuljao se na ljuljašci u dvorištu. Snažno je zamahivao. Svaki put, letjeći, činilo mu se da stiže do zvijezda. Iznenada je jedna od zvijezda poletjela i skotrljala se. Spustio je ruke sa konopca i u letu uhvatio zvijezdu padalicu, stavio je na mjesto. Probudio se u majčinom naručju u bolnici …

Pomislio je: „Ne, bijelo svijetlo u sobi je svijetlo
zvijezde padalice“.

Propustio je sve dirke na klaviru i počeo da svira prstima u vazduhu. Ali vazduh je odavao lažne zvukove. Sav je oznojen. Znoj je postepeno počeo da ispunjava cijelu sobu. U tom trenutku do njega je doplivala njegova supruga u jedrilici, bacivši mu peškir preko ramena:

  • Već je osam, idi umij se …

Osjetio je da vrlo velika zmija pokušava da ga zadavi. Skinuvši ruke sa dirki, počeo je da se bori sa zmijom. Posle mnogo napora uspio je da je odgurne sa vrata. Zatim je zaronio u vodu koja je ispunila sobu, zaplivao prema kupatilu, otvorio vodu i počeo da se pere. Sat i po kasnije, svim komšijama bilo je drago što im taj kučkin sin neće više smetati noću. Supruga je takođe bila
srećna zbog ovoga i, izgleda, više od bilo koga drugog …

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


five × 3 =