Ramiz Hadžibegović – AŠIKOVANJE, alhemija meraka i čistote ljubavi


Poštovani pośetioci, danas smo u mogućnosti da vam pokažemo još jedan biser iz niske koju uspješno niže Ramiz Hadžibegović. Svaki novi biser je jednako dobro obrađen, ali je veći i značajniji, jer niska dobija formu, postaje kvalitetnija, izaziva divljenje i zahtijeva poseban tretman i pažnju.

Novi biser je esej AŠIKOVANJE, alhemija meraka i čistote ljubavi. To je dokument bez kojega bi danas u doba “muvanja” i “gluvaranja” mogli samo da nagađamo o ljepoti nekadašnjeg udvaranja, vođenja ljubavnih razgovora, odnosno čaroliji zavođenja. Svjedočanstvo je to o ljubavnoj čežnji i zanosu zbog kojih zastaje dah, klecaju koljena, a oni sa srcem od kamena postaju meki i umiljati. Uživajte.


 
AŠIKOVANJE, alhemija meraka i čistote ljubavi

Potraga za ljubavlju, za lepotom, kao osnovnim sadržajem životnog smisla i najvišim izrazom ljudskog duha, od pamtiveka je bila civilizacijska fascinacija. Radost i sreća uvek su se nalazile i širile oko onih koji su u kontaktu sa energijom ljubavi. Uostalom, pesnička misao glasi: Ljubav je bolest od koje niko ne želi da ozdravi. Energija ljubavi je neukrotiva, često neobjašnjiva, u retkim slučajevima i nezamisliva. Ta snaga, kakva god bila, koja se ponavlja i obnavlja, indukuje radost, budi volju za životom koji time dobija smisao i vrednost. Dabome, esej i nastaje na temelju želje da se ovaj običajni obrazac preseli u naše kulturno nasleđe kao spomenik jednog vremena i izvor našeg tradicijskog pamćenja, da se iz drugog ugla sagleda i osvetli, postavi na drugačiji način i vrednuje u kontekstu vremena u kojem su tradicija i patrijarhalni odnosi u velikom nesaglasju sa savremenošću. Ovaj esej rekontekstualizuje jednu istinu o ljubavi i strasti, svima poznatim čovekovim pratiocima i ključnim momentima mnogih tačaka koje daju životu smisao i koje tematizuju fenomen ljubavi, kroz iskustva koja se ponavljaju i obnavljaju.

U jednom dužem periodu, na balkanskom prostoru, ašikovanje je sasvim običnom ljudskom životu davalo poseban smisao i značenje. Bila je to gotovo nevidljiva, sveprisutno naglašena običajnost, nešto neoformljeno i rasprostranjeno, kao aktivno mesto života, nešto što se ne izdvaja i ne izdiže iznad života; nešto duboko naše, ali, s ove vremenske distance, savremenim generacijama teško dokučivo i shvatljivo. Ta neobična etnološko-antropološka, istorijska, psihološka, sociološka filozofija života ovog prostora, bila je druga priroda naših predaka, koja je vladala njima, prisutna, očigledna, pa ipak prikrivena, ukradena, zaklonjena, pritajena. Ašikovanje tematizuje ljubav i strast kroz sopstveno iskustvo proživljene prošlosti i baš zato svoju magiju ne nalazi u tome što se u nejasnoj prošlosti dešavalo, već u onome što otkriva, što poseduje, a današnjem čoveku nedostaje.

Mnogo je poetsko-proznih i esejističkih tekstova o ašikovanju videlo svetlost dana i, koliko je meni poznato, uglavnom su bili uskraćeni za dublju analizu značenja i smisla ovog balkanskog fenomena, bez sveobuhvatnosti i zaokruženog tumačenja. Ašikovanje nije lako definisati, sistematizovati, analizirati, a pogotovo rekonstruisati, budući da nijedna savremenost, pa ni naša, nije dovoljno duboka niti prostrana da sebi objasni ašikovanje i njegov red i poredak. Nezavisno od društva i kulture kojoj pripada, mnogi više slute ili nagađaju šta je ašikluk, nego što su u stanju da ga precizno definišu, objasne i odrede. Kao duhovna polivalentnost i emotivna višedimenzionalnost, ašikovanje ima univerzalnu istinu arhetipskog odnosa muškarca i žene u minulom vremenu, punog čednosti i romantizma. Može se shvatiti kao otelotvorenje romantičarskog pogleda na svet, kao nepomirljiv sukob slobodoumnih pojedinaca sa društvenom rigidnošću i stihijska snaga strasti koja bezrezervno ruši sva ograničenja tradicije destruktivnog patrijarhata. To je svojevrsni kulturni fenomen i poetsko-emotivna drama ljubavi, dogovorenih i neželjenih brakova, sukob strasti, časti i morala, ljubomore i osvete.

Svoje etimološko značenje temelji na turskoj reči ašik,koja znači ljubav, ljubavni zanos, čežnja za nečim. U leksikonima i rečnicima stranih reči i izraza, pojam ašikovanje se tumači kao vođenje ljubavnih razgovora, udvaranje, vođenje ljubavi, milovanje. Formalizacijom života, novih običaja i shvatanja, ovaj pojam gubi svoje arhaično značenje dobijajući nove definicije, te se tako širi semantičko polje ašikovanja, u kojem se kriju dva značenja: jedno autentično i drugo pragmatično, iskrivljeno i nepotpuno. Na prostoru multikulturalnog i višekonfesionalnog Balkana ne postoji opšteprihvaćena definicija ovog fenomena, tako da se distribucija istih značenja malo razlikuje u jezicima balkanskih naroda. Puno stidljive čistote i žudnje, ašikovanje se ne može drugačije definisati sem kao udvaranje, odnosno, vođenje ljubavnih razgovora, ali i kao ljubavna čežnja i zanos, međusobna bliskost, dopadanje, taktika i strategija osvajanja, bolna radost, čarolija zavođenja. Ne bismo pogrešili ako ašikovanju dodamo i nešto što mu najprirodnije priliči: izazov, igra, radoznalost, strepnja, sumnja. Ašikovanje se može poistovetiti sa arhetipom čiste ljubavi. Sve izvan takvog tumačenja, kao što je vođenje ljubavi, milovanje, ili bilo kakav telesni dodir, ne spada u izvorno ašikovanje. Možda ovaj običaj najpotpunije objašnjava poznata pesma Strepnja Desanke Maksimović: Ne, nemoj mi prići / hoću izdaleka / da volim i želim tvoja oka dva.[1]

Kao arhaična forma života, ašikovanje je napor i muka, radost i sreća, patnja i divota da se skroji život udvoje, kroz bravuroznu veštinu zavođenja, laskanja, pretvaranja, kroz stvaranje bliskosti, kroz priče u kojima je mnogo toga skriveno, prisutno i odsutno. Iz ovakvog poretka značenja ovog običaja uočava se da ašikovanje poseduje čednost i telesnu distancu između dva lica. Trajanjem ovaj pojam postaje sinonim za svaki oblik emotivne i telesne bliskosti između mladića i devojke (ili, što bi se danas reklo, flertovanje), unoseći u taj čin promene zavodeće i očaravajuće prolaznosti.

Stare enciklopedije, leksikoni i rečnici najbliže i najpreciznije definišu ašikovanje, dok se savremena tumačenja udaljavaju od semantike ovog pojma. Možda se u književnoj upotrebi ašikovanju daje najpotpunije i najpravilnije značenje. I kod savremenih islamskih teologa postoje različita mišljenja i tumačenja: jedni podrazumevaju telesnu, a drugi emotivnu bliskost bez kontakta. Ne treba da nas čude ovako dijametralno različiti stavovi, jer ašikluk nije turski, arapski, persijski, već običaj balkanskih muslimana, ponajpre i ponajviše bosanskih. Iako se o tome retko govori, malo piše i nedovoljno zna, ašikovanje je originalna tradicija bosanskih prostora u predosmanskom, osmanskom i kasnijem periodu, čije se varijante, uz simbiozu i prožimanje različitih kulturnih uticaja, javljaju i u Hrvatskoj, Vojvodini, južnoj Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. To da je Bosna, a ne Turska, postojbina ašikovanja i njegov istinski imenitelj, fundamentalna je karakteristika i najvrednija značajka ovog običaja i tu posebnost treba sa uvažavanjem poštovati, a možda i kao kulturno nasleđe zaštititi. Kao onovremeni damar, ovaj kulturni obrazac mogu baštiniti i druge nacionalne zajednice, ali u formi i oblicima koji su autentični u njihovoj tradiciji. Ahmed Dževdet-paša, turski istoričar koji je boravio u Bosni[2] više godina kao inspektor, piše u jednom pismu, 1864. godine, da je ašikovanje specifičan običaj u BiH: Bosanski narod je vrlo pobožan. Svoje svećenike poštuje i voli. Što se ašikovanja tiče, u tome ne slušaju svoje svećenike, koji im ovo zabranjuju. Ovo je njihov stari običaj, koji je već s njima srastao i od kojega ih nije lako rastaviti. Ovdje djevojke ne oblače feredže dok se ne udaju. Slobodno idu, ašikuju i razgovaraju sa mladićima. Oni u ovome ne vide ništa nepristojno. Uistinu, sve se ovo čini na najpošteniji način. I pravo da vam rečem, ovdje su mladići i djevojke odveć čedni i pošteni, drže do svoje riječi vrlo mnogo, a u moralnom pogledu nijesu ni najmanje pokvareni (Hamdija Kreševljaković, Dževdet-pašina pisma o Bosni iz 1864.godine,„Veselin Masleša”, Sarajevo, 1991).

Ašikovanje kao prirodni derivat i način života pripadalo je svima. Bio je to gotovo jedan životni stil uslovljen nasleđem i mentalitetom sredine, u koji se odlivalo sve ono što je dotad u čoveku bilo zarobljeno, sputano i zabranjeno.[3] Koliko god da beznadno deluje stanje čoveka u tom vremenu, u njemu je, makar u krhotinama, živela čežnja za savršenim susretom, za pronalaženjem utehe u ljubavnom zagrljaju sa svojom izabranicom. Taj običaj najbolje pokazuje kako je ondašnje društvo doživljavalo ljudsku slobodu i izbor. Nastao kao prkos i pobuna, neslaganje sa društvenim konvencijama po kojima su bračne zajednice zasnivane dogovorom porodica, odnosno roditelja, bez ikakvog prethodnog kontakta i upoznavanja bračnih partnera, u čijoj pozadini stoje različiti interesi, a pre svega potreba da se očuva i uveća porodično bogatstvo, na račun ljubavi i prava zaljubljenih na slobodu ljubavnog izbora. Ne rušeći do temelja takvu neiskorenjenu zamagljenost, mladi su, vremenom, otkrivajući jedan drugačiji svet, strpljivo gradili strategiju po kojoj su nastojali da biraju svoje partnere, a roditeljima dozvoljavali da se o tome izjasne.

Kao prvorazredna dimenzija ljudskog načina prisustva životu, u tom polusvetlu paradoksa i na poludistanci, odvijala se prava drama ljubavi, vitalnih vrednosti i osećanja, gde ljubav, kriomice i stidljivo, postaje spontano lično iskustvo koje je dovodilo do braka. I baš zbog toga, ašikovanje se ukazivalo kao izlaz iz zamke svakodnevice, kao zaokret koji menja sudbine i ruši sve granice, kao pobuna protiv strogih sudija i čuvara reda, moralnog poretka, neprikosnovenosti i večnosti principa. Bila je to zastrašujuća ironija u vremenu u kome se svi pokorno pridržavaju načela reda, dok pojedinac vene kao biće. Mladi su osećali koliko je njihova pobuna ispravna, ponajviše zbog toga što je individua suočena s bolnim osećanjem prikraćenosti za životnu ispunjenost. Bila je to borba za individualnost u sputavajućem okruženju i neoklevajuće osvajanje prostora potrebne slobode. U osvajanju dragocenog komada života, koji bi im ponudio drugačiji smisao, mladi su žurili za svojim neotkrivenim svetovima, svejedno što nisu sasvim svesni toga šta i koliko traže, koliko mogu i koja ih sve ograničenja čekaju. To je bio način da se život oslobodi fatalne prožetosti samoćom sa energijom koja je uspostavila novi red životu i njegovim vrednostima.

Teško je utvrditi od kada ovaj običaj vuče korene. Možda je njegovo najbliže određenje pojava sevdalinki, jer je poznata činjenica da idu zajedno. Međutim, postoji jedina nepoznanica: šta je prvo nastalo, ašikovanje ili sevdalinka? Bilo kako, sevdalinka je bila nezaobilazna pesma u izlivima nežnosti i emocija. Kroz sevdalinku se kazivala ljubav, bol i želja; pesmom se slala poruka: Ne ašikuj, Mujo, ne ašikuj dušo, / ne ašikuj, srce moje, ne veži sevdaha. / Od sevdaha, Mujo, od sevdaha, dušo, / od sevdaha, srce moje, goreg jada nema. / Ni bolesti, Mujo, ni bolesti, dušo, / ni bolesti, srce moje, od ašikovanja. Sevdah je umetnost ljubavnog pevanja i zato je sevdalinka bila himna zaljubljenih.

Ljubav je duboko usađena u srce ljudskog bića, koje čezne da voli i da bude voljeno, stvarno, duboko i snažno, a to zahteva da se dvoje ljudi uzajamno i potpuno otkriju i otvore, da budu prepoznati i upoznati, a samim tim i do krajnosti ranjivi – Nije blago ni srebro ni zlato / već je blago što je srcu drago. Ašikovanje se suprotstavlja svemu strogom i zadanom, normiranom, podrazumevanom, farsičnom, eksponirajući čulnost, pohotu, tvrdu običajnu svakodnevnost, ovozemaljsko, elementarno. Mudri znaju da nebesa i zemaljska zbivanja uvek stoje u vezi jednako kao što između ljubavi i ašikovanja postoji trajna i tajna veza. Ašikluk zastupa i brani ljubav koliko i život, jer se u njemu naslućuje, ako ne i potpuno otkriva, smisao života, ljubav koja uzdiže od zanesenosti do melodrame, ljubav koja se gubi i zatrpava.

Ašikovanje je povlastica neke odsutne stvarnosti, čiji smisao ne dosežemo ako ne sagledamo suštinu društveno-socijalnog konteksta. Bilo je to vreme istinske poniznosti turske imperijalne moći, koje se gušilo u sopstvenim protivrečnostima, bez komocije, sigurnosti i čednosti. U takvim uslovima, patrijarhalni moral je znao biti surov, brutalan i bezuman za sve one koji se nisu pridržavali uobičajenog kodeksa ponašanja. Teško je naslućivati šta je bilo logično, a šta nije, šta realno, a šta irealno, šta je moralno, a šta je amoralno, povezano i nepovezano, shvatljivo i neshvatljivo, moguće i nemoguće. Nasuprot tome, bujala je mladost puna uzvišenosti i niskosti, straha i odvažnosti, egoizma i nesebičnosti, zrelosti i nezrelosti, bez svesti o punoj istini o sebi, jer ljubav kao sloboda iznad moralnih zidina pokušava se suprotstaviti okovanoj moralnosti i izvitoperenoj društvenosti. Kad se pomoli proljeće, prostruje sokovi koji vežu sve što je stvoreno, onda nas zemlja majka privlači sebi i razgolićuje kao neposlušnu djecu,primećuje Andrić. U toj eruptivnoj snazi mladosti, nagomilane i procvetale strasti koja lomi sve prepreke na putu ljubavi, tiha razarajuća energija je rastakala telo i eteričnu dušu. Konflikt između dvoje koji se vole i društva nije samo privatni konflikt, već protivrečnost društva koje je čoveku uskraćivalo pravo da odlučuje o svom životu, odnosno o oslobađanju ličnosti i čoveka uopšte. Trebalo je živeti sa patrijarhalnom sredinom na izvesnom odstojanju, pa i sa samim sobom, bez obzira na to što su ljubav i lepota tek povlašćeni trenuci.

U dubokoj uskraćenosti život je najživlji i najluđi, a ašikovanje je otvorena igra u kojoj se visoko i nisko, moguće i nemoguće ne odvajaju, gde banalnost ima svoju fantastiku i čaroliju, što je svojstveno uznesenim dušama.[4] Bilo je to vreme nevinosti, kada nada nije bila skrivena, samo je strepnja na mnogo toga upozoravala. Sa ove vremenske distance, ašikovanje stavlja u fokus ljubavni zaplet, dok se zanemaruju ključni psihološki, filozofski i estetski aspekat ove institucije.

Ta emocionalna igra ima energiju, jasnoću, dubinu i sposobnost da izrazi prave emocije, ponekad i snagu koja sve nadilazi, ali ne preko granica koje bi potkopale njihove nataložene iluzije o sebi. Koliko su običajne norme bile kruće, želja za prostorom, za nebom, mesečinom, za pevanjem, bila je veća, burnija, snažnija. Istinska ljubav je razbijala neprirodno podignute zidove, označavajući pobedu kakve-takve slobode. Bio je to trijumf ljubavi koja preskače sve fizičke barijere u metafizičkom prostoru bez ograničenja. Uostalom, otkad je sveta i veka, uspostavlja se i ruši određeni poredak stvari, običaja i navika i to baš onda kada staro remeti i osporava pojavu novog.

Teško je iz maglene minulosti i daljine neosvojene prošlosti shvatiti romantične duše mladića i devojaka i sa punim pokrićem poverovati u njihov zanos, u strast, iluzije i maštanje, jer to nije pastoralna antička ni renesansna vizija ljubavi. Njihova se duša ljuljala između smeha i plača, sreće i neuspeha, strepnje i zazora, besa i ljubavi. Ona se izlivala kao letnja kiša. Pevali bi i plakali u isti mah. Mladi ljudi, između neba i zemlje, iluzija i zbilje, na ulasku u život, pružali su jedni drugima ruke prema nekoj sanjanoj lepoti o kojoj su malo znali. Žudeli su za lepšim, punijim, dubljim doživljajima. Tihohodni život pun žudnje, volje za onom drugom obalom, za ljubavlju. Maštajući da im se nešto lepo dešava, ma kakve neprilike imali, nisu odustajali od svoje filozofije u koju su verovali, a to je da žive u najboljem od dobrih svetova. U takvim relacijama mire se velike razlike u kojima se život pojavljuje, što je bila trajna vrednost u srećnim porodicama.

Filozofija ljubavi, o kojoj govorimo, poseduje sopstvenu kulturu, dinamiku, delotvornost, osećajnost i mistiku, ali i razna prekoračenja, otkačenost i šeretluk. Dakako, zakon tradicije koji se nasleđivao i poštovao bio je izričit u tome da nema nikakvih fizičkih kontakata između momka i devojke. Takvi junaci specifičnog mentaliteta, kad se begenisalo, sevdisalo i uzdisalo, znali su za granice, manje ili više spontane ili nametnute, za romantiku punu melodičnog smisla. Bila je to ljubav i krhkost emotivnih odnosa u kontekstu poimanja identiteta žene i filozofija i alhemija čudnog karaktera, puna spontanosti, radosti akcije, meraka, pristojnosti, poverenja, poštovanja date reči, ali i emocija bola, smeha, suza, pesme; filozofija koja iritira i odmara, pokreće i potresa, kao jasnost i utemeljenost muško-ženskih odnosa. I ma koliko su društvene konvencije bile stroge, posebno u uslovima gde se emotivna i životna stvarnost ne poklapa, preko njih se ašikovanje prelivalo, nekad više, nekad manje, nekad vidljivije, nekad skrivenije, budući da je komunikacija između momka i devojke bila živa, neposredna, prepuna želja, zamisli, očekivanja, bez namere da se priklone zahtevima roditeljskog razuma i istine.

Mladi vole uvek, i u vremenu i u okolnostima koje ljubavi nisu naklonjene, pa i u vremenu strogog patrijarhata, u čijem ambijentu mlade i lepe, naivne i idilične duše uzdišu, željne da negde odu, da prelete u neku drugu stvarnost, svetliju i lepšu, gde se život drugačije preliva. Kad prva prolećna trava prekrije avlije i livade, kad šuma zazeleni i behar sve ukrasi svojim bojama, pulsirajuća energija devojaštva u zrenju traži princa koji će ih izbaviti i na svojim krilima odneti, a momci, duhoviti, smerni, brbljivi, veseljaci, nastoje da svaki pokret i gest pretvore u zavođenje.[5] Pored avlijskih taraba, na izvorima i kapidžicima, na teferidžu, ispod devojačkih prozora, na mobi, veselju i svadbi, slučajno i spontano, otpočinjali su susreti i viđenja, međusobna upoznavanja, zbližavanja i ašikovanje. U svim tim prigodama prvog kontakta, mladić je pitao devojku koja mu se sviđa da li je slobodna, mogu li se viđati i češće sastajati. Po pravilu, devojke su na početku kontakt sa momkom krile od roditelja i bliže rodbine.

Svaka sredina imala je svoja pravila, mesto i vreme gde se ašikovalo, iako sve to može izgledati uniformno i slično.[6] Ašikluk je imao svoj izraziti dramski karakter, sa scenom, glumcima, fabulom, scenografijom, kostimografijom. U njemu je sve pulsiralo, živelo, kretalo se i prelivalo. Bile su to predstave i rituali za dve osobe, za one koje život kao nagon za igrom, kao neočekivanost i avantura, opseda. Mnogi su u tom odnosu polagali ispit iz glume i retorike, sa tremom i varljivom iskrenošću ili bez nje. Na otvorenoj sceni, na parčetu teško stečene teritorije, iznad koje su nebo i zvezde, mladi su svoju istinu sa lakoćom razmenjivali i dodirivali: reč po reč, strofa po strofa, šala po šala, pesma po pesma i sve tako kroz priču jedno drugo su primicali sebi. U toj igri zavođenja, udvaranja i osvajanja sve je izlazilo iz njih, iz njihove kože, i ulazilo u sferu zamršenog, nedorečenog, u sferu koja razumevanje kao napor čini smislenim. Savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, bez reči, bez dodira, bez zadnjih misli. Svaki ljubavni par imao je svoj tajni jezik, svoje pesme i stihove, svoj rukopis, svoj pozdrav.

Svaki momak je bio na pozornici kao glumac, ogoljen do gole kože i golog duha, pun života, otkrivajući sebe u svakoj predstavi sa svojom dragom: jednom potpuno smiren, drugi put začuđen, ređe u totalnom očajanju. Neprekidna osvajanja, zaposedanja, povlačenja, ponekad i prava gerilska izvlačenja: Ašik dasa ašikuje, ne miruje. Izaziva i ne bira; rane i ozlede, strategija i taktika; ustaljena koreografija, igra u igri, đavolsko u anđeoskom i obrnuto. Zavođenje je pretilo da iscrpe svoje aktere, da ih prokaže, a oni, u strahu da se njihovo siromaštvo i nesavršenost ne otkriju, ponekad su u svojoj igri davali više nego što to život može da podnese i primi. Uostalom, ko u ljubavi prvi otkrije sve karte, gubi partiju.

Svako ašikovanje se odvijalo na granici racionalnog i iracionalnog, gubljenja i povratka razuma i emocija, bez predaha, svejedno da li je realnost zatrpana maštom, iluzijama, nadanjima. Možda je zato sjaj u takvoj igri da spaja nemoguće, da zgušnjava zbivanja, uvećava dramatičnost. Kao što postoji umetnost sevdisanja, akšamluka, meračenja, postoji i umetnost ašikovanja. Svaki kontakt izliven u susretu strasti rađao je nezadrživo jake emocije. Lavirint tihe romantike, nežno sevdisanje i senzualni kontakt mladosti u kojoj se odvijala zanosna igra devojaka i opsednutih muškaraca, trajali su iz dana u dan, iz noći u noć. Bila je to igra tajni koja je ostajala među onima koji su je igrali, koji su se radovali, ponekad i tugovali kao omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi. Kao dragocena mešavina fikcije i stvarnosti, zbilje i igre, ašikovanje je umelo da izbaci svoje aktere iz ravnoteže, posebno ako svako vuče na svoju stranu, da ih zavede sumnjom i nemirom, da ostanu bez sna i svoje svakodnevice, da ih uvede u besmisao, ali i da pređe u rutinu, šablon, dosadu. Bila je to normalnost koja sputava igru zavođenja. U nesavladivom okeanu nezrelosti, bilo je i trenutaka kada ašiklije osete kako dodiruju svoju samoću, kako im se telo samo javlja, kosti od mesa razdvajaju, osećajući dušu koja ih drma i potresa. Koliko je uzdaha, strasti i radoznalosti bilo na tim mestima ili u odajama gde se učio jezik ljubavi!

Devojačko osećanje bespomoćnosti razorno uobličava njenu dubinsku ljudsku smoždenost, u čemu je naglašen apsurd i grotesknost običajne folkloristike čvrstih normi i principa. Sve je to zahtevalo od njih izlaz i rešenje u rizičnim odlukama koje su menjale njihov život i sudbinu, dok su mladići imali više komocije i slobode. Devojke bi počele ašikovati posle petnaeste, a udavale su se najčešće posle osamnaeste godine; mladići su ašikovali posle sedamnaeste godine, a ženili se po povratku iz vojske. Zapupeli cvetovi života i mladosti pokušavali su da zakorače u zabranjene svetove sopstvene predstave o sreći. Kćeri, dobro otvori oči, ne brzaj, odaberi momka od soja, od gospode, od dobrog korena. Ako se udaš sa našim pristankom, nećeš pogrešiti, bile su najčešće majčine reči, dok bi otac ovako savetovao sinu: Treba se oženiti devojkom od soja da ti rodi i odgoji soj. Mnoge devojačke duše su iskopnile, pocrnele, čekajući svog dilbera koji se nikada nije pojavio, a ona koja bi navršila 25 godina, a ne bi stupila u brak, bila je stara za udaju. Devojačke zlehude sudbine. Ako je u porodici bilo više sestara, udavale su se po starini. Za razliku od momaka, devojke su se među sobom često posećivale. Te posete su zbližavale, informisale i u dobroj meri činile glavni puls života skrivenog među zidovima i prozorima prekrivenim vezenim zavesama i drvenim rešetkama.

Za najlepše devojke borilo se više mladića, i obrnuto. Momci su imali svoje šifre pomoću kojih su otvarali vrata za kontakte. Za prvo upoznavanje i kasnije, drugarice su bile najveća pomoć da se izađe iz kuće i napravi kontakt sa svojim draganom.[7] Igrale su ulogu poštara, prenoseći pisma i poruke, čuvale stražu. Najveća devojačka mudrost bila je pokazati emocije, a sačuvati pristojnost i lojalnost. Često je ponos bio jači od same ljubavi, od sna i maštanja, jer se poštovao porodični autoritet i mehanizmi koji ga čuvaju. Roditelji kruti, strogi, koji znaju šta njihova kćerka sme a šta ne sme, šta može a šta ne može. Samo ne znaju da se nijedna ljubav ne može potpuno kontrolisati, još manje ukrotiti, jer nema te prepreke koja može stajati na putu zavodljivoj slabosti zaljubljenosti, pogotovo kada su mladi imali svoj jezik i šifre kako bi se zaštitili.

Devojke, široko otvorene duše, umele su da vole i sanjaju, da maštaju, da neguju ljubav na daljinu, ljubav bez dodira i nežnosti, zamišljenu, izmaštanu, iako su bile prikraćene za strast i bliskost; da plamte, drhte, crvene u šaputanjima, čuvajući svoje intimne tajne skrivene duboko u srcu. Najbolje su videle i osećale kad zatvore oči, između neba i zemlje, zaljubljene u svoju siromašku gordost. Bilo je i onih koje su po ceo dan pevušile jednu te istu pesmu, sanjarile i plakale, ali na prozor ili na avlijsku kapiju nikako da naiđe onaj koga su čekale. Devojkama je najintimnija zabava bio njihov prostor iza mušebaka, ašik ili kibic prozorčeta prekrivenog rešetkama, koji gleda na ulicu: Momak pritjera ata pod ćoše, onda ustane, stane u crvenim firalama na atovo sedlo a rukama se ufati za mušebak, pa tako stoj i ašikuj… Provodile su vreme u avliji, vezući vezak i pevajući sevdalinke. Tako su bežale iz teške svakodnevice okružene cvećem i šadrvanom. Problem emotivne neispunjenosti koja vodi u dubinsku nesređenost. Smatralo se da je na udaju ona devojka koja ašikuje na prozoru. Ako je imala više momaka, u čaršiji je važila za bolju devojku. Ponekad je ispod prozora bilo verbalnih sukoba pa i prave momačke tuče.[8] Niko nije mogao tako ubeđeno da podeli život između nade i neuspeha, između anđela i đavola, kao čista, nemirna, naivna devojačka duša, čije srce je menjalo boju, a duša aromu.

Od početka kontakta sa devojkom, čedni momci, nedozrelog uzrasta hirovitih godina, velikih duša, snova i ideala, gradili su sliku o sebi, odnosno prema sebi, svojim emocijama, sklonostima, zagledani u nešto što se ne zanemaruje, što se ne zaboravlja, dok se jezik zapliće, iako su unapred pripremali strategiju svoje priče i besede. Pod teretom želje za tim kako joj ući u srce i dušu, kako izgraditi odnos pun poverenja, momci su, u neposustajućim pokušajima, posrtali pod teretom brige i svega što ih u sebičnom svetu odraslih i zrelih snalazi i sputava, razapeti između želje da promene svoj svet i nemogućnosti da to preko noći ostvare, ne razmišljajući o tome da su njihove nade izvan onoga što se može. Vodopadi reči, dok je iz devojačkih nedara, gde su brižno čuvane sakrivene slike sa posvetom, zanosno mirisao bosiljak, bejturan, jasmin ili nana. Teku reke reči, uporno, udvorno, ubitačno.[9] Razotkrivaju površnu istinu nespretnog udvaranja i letnjeg sazrevanja, obećavaju večnu ljubav, blago, kule, gradove, ne vodeći računa o tome da njihova logika ne ide pod ruku sa svakom devojkom, a tek o preprekama, zamkama, teškoćama, smetnjama. Kad je zaljubljen i kada to želi da dokazuje i pokazuje, momak zna u mnogo čemu preterati, ne očekujući da će ga istina potkopati i vrlo brzo prokazati. Stvarnost, daleka i zagubljena, koliko i san i želja da bez treptaja i sa radošću okončaju svoju vezu odmah. U debeloj senci tradicije, oni bi da preskoče romantiku, intimnost, maštu, igru, fantaziju, intuiciju, sve same darove mladosti i sazrevanja, iako je na nebu golemi mesec a ispod suva i ispucala zemlja; nebeski zanosi, san o ljubavi i milovanju. Umesto na telo oni su jedno drugom padali na dušu: Po dva, po tri metra, momak od tebe i priča i nema pipanja, a vatra, gori li gori u tebi. Sitna zbilja i veliki san, dok duša kopni pod telom.

U verbalnoj veštini zavođenja nije lako razlikovati lakoću i spretnost od površnosti i naivnosti. Nikad se ne zna šta se od takvih može očekivati i dočekati, posebno kod „slepe zaljubljenosti”, gde mane postaju vrline. Rituali satkani od večnosti i iluzija. Duše koje kopne od slatkog šaputanja pod telom koje se razara. Zaljubljenost bez ijedne izgovorene reči, sem rumenila u obrazima i sjaja u očima, kad se ljubav pokazuje pogledima, ljubav do bola, gde sve drhti u meni kao list na vetru. Kad ga vidim, ne znam gde sam. Taj njegov direktan pogled trajao je celu godinu, bez ijedne reči. Da me pitao, pobegla bih s njim na kraj sveta. Kasnije, on je gledao drugu, a ja sam se i dalje nadala njegovim pogledima. Kad pričaju, kad obećavaju bez mere i sa preterivanjem, dilber momci su skloni da u to poveruju, uvereni da su baš oni rođeni i izabrani da otkriju svoju ljubav, makar bila u središtu same Zemlje skrivena. Malo je ašiklija čiji su strast i razum u ravnoteži: Ašikuje Adem-aga / bijela dana ne ostavlja / hladne noći ne preskače. / Pitala ga stara majka / jel’ ti čemu ta djevojka / jel’ ti čemu i po čemu? / Iz oka joj sunce grije, / u obrazu krvca bije, / jest mi čemu i svačemu / jest mi čemu, stara majko. S druge strane, ima i onih čija vrlina uskraćuje mnoga zadovoljstva pa i osvajanje i zavođenje devojke rečima.

U ašikovanju je uvek neko u prilici da prevari, zavede, izneveri. Takva igra ne može bez patetike i poetske retorike. Uostalom, reči su obećanja varljiva, jer znaju da odvedu na krivi put i na pogrešan trag. Jeziku ljubavi ne treba uvek verovati. Sišli sa oblaka i svoje mašte, mnoge ljubavi su propale, uvenule, bez nade da se spasu večite mladosti. Bilo je i onih koji su srcem i dušom završavali kao pevači zavodljivih sevdalinki, koje nisu mogle biti zaobiđene. Pesma je nudila utehu umesto promene, varku umesto zbilje, ispovest umesto iscrpljivanja duševne patnje.

Postojalo je javno i tajno ašikovanje, seosko i gradsko, dozvoljeno i zabranjeno, noćno i dnevno, kratkotrajno i višegodišnje, a po karakteru bila su nežna, suptilna, delikatna, uznesena, intenzivna, srećna, komična, tragična.[10] Koliko je mašte i reči, o suzama da ne govorim, na ljubav potrošeno – u uvo, u vetar, u srce, u dušu i krv utisnuto. Sve što je do ašikovanja bilo obično, kasnije postaje neobično, a nemoguće postaje moguće. Ašikluk je uvek počinjao negde iz magle, na nekom nejasnom mestu. Gde god, to je bila njihova trijumfalna kapija ljubavi. I onda polako počinje gradnja zavođenja, sve do momenta kada popucaju svi okovi, sve radosti, sve misli i mudre izreke, stupanjem u brak ili kada dođe do totalnog razlaza i gašenja svih ljubavnih vatri. Što bi rekao Turgenjev, stanje zaljubljenosti je preseljenje u neku drugu dimenziju. Dakako, svaki kraj imao je nešto svoje, sa različitim pristupom ašikovanju, ali i često s potpuno suprotnim pogledima na stvarnost i prošlost.

U gradovima i kasabama kuće su bile ograđene visokim zidovima u kojima je život bio zatvoren, daleko od očiju javnosti. U takvim uslovima patrijarhalnog života, ljubavna čežnja za bliskije kontakte mladića i devojaka bila je, razumljivo, vrlo izražena. Pesma Tamna noći najbolje govori o devojačkoj tuzi i seti. Tom pesmom devojke su hranile svoju dušu. U obilazak mahala, na ašikovanje, išli smo po grupama. Prvo su išle grupe starijih, iskusnijih momaka, a mi mlađi u grupi za njima – štošta smo naučili iz njihovog javljanja i razgovora sa devojkama – prvi časovi ašikovanja tada su savladavani. Djevojke su s prozora posmatrale i javljale se momcima. Prvi kontakt je počinjao pozdravom: Akšamhajrolah ili dobro veče i nastavljao se pitanjima o dešavanjima u mahali, o novostima iz čaršije i o drugome. Razgovori su tekli u šalama i dosjetkama. Momci su znali gdje se treba samo pozdraviti, jer djevojka ima momka i očekuje ga, a momak iz grupe ostajao bi kod svoje djevojke, dok bi ostali produžili (Hakija Muftić, Ašikovanje u mahalama). Njihovo ašikovanje je nosilo veliku verovatnoću svrhovitosti, jer bez toga svaka igra bila je nepoznati cilj, gde se mešaju vraško i anđeosko, odvažnost i rizik. Pa ipak, momcima nije nedostajalo iskustvo lepote ni neuspeha, koliko uspeha i nade. Jedna sarajevska mahala zvala se Ašik mahala, a ceo jedan kvart Ašikovac.

Često su se u letnjim noćima[11], koje su, neretko, ašiklije gurale na pogrešnu stranu, čule različite sevdah pesme. Što bi rekao Gete: Kad ne čekaš dragu, onda nema ni noći. Večernji zvuk šargije i saza bio je uobičajen, koliko i terciranje sevdalinskim kulama. Iz tih vremena je nastao izraz crna žuč,kada emocija prelazi u tešku melanholiju ili karasevdah. Kad se mesec sprema na spavanje / ja polazim u ašikovanje; / dok ne stignem do svoje dragane / moram proći kraj jedne kafane. / A kafana mala, zadimljena / čuva spomen na stara vremena, / tihi zamor setne reči bira, / jedan stari na cimbalu svira (Zvonko Bogdan). Kažu, u akšam i pred zoru naleti strasti su najsnažniji.[12] Što je dalje draga, to je bol veći, što je teži pristup njenoj blizini, to je čežnja luđa. Koliko god su momci bili blizu svoje dragane, nikad dovoljno blizu. Ponesena duša, zaljubljena u ljubav, treperi pred izazovom fatamorgane; mladost okrenuta prema beskraju rasipa svoje duše. A kada od sevdaha obolelom junaku njegova izabranica uspe da pruži za trenutak ruku kroz poluotvorenu kapiju, čežnja se pretvara u mahnitu sreću, raspaljujući još jače nadu za konačnim uspehom i osvajanjem drage.

Oni koji su odlazili svojim devojkama na sastanak, satima su znali pešačiti. Nosili bi baterijsku lampu ili sveću kako bi mogli dati znak svog prisustva ispod prozora. Jedno drugo su znali obradovati skromnim poklonima.[13] Momci bi nam pod pendžer dolazili. Ja sjedim na stolici, a njemu je bilo teško: na merdevinama stoji satima. Nema pipkanja, samo pričaj, pričaj do sabaha, priseća se Alija i dodaje kako je u mladosti imala dvanaest momaka. Kad je ozbiljna veza, momak je mogao, uz dozvolu roditelja, da uđe u kuću kod devojke. Taj njihov privremeno zaposednuti prostor slobode prkosio je svemu što ih je okruživalo. U takvoj komunikaciji znalo se preći i u otvorenu lascivnost, ali do fizičkog kontakta nije dolazilo. A kad se pojavi mlečno praskozorje, oboje su u svojoj uzavreloj mašti imali samo jednu jedinu želju koja bi im zamenila sve ostale. Kao da su tek tada bili svesni jedne istočnjačke mudrosti: Duša je za patnju, telo je za uživanje.

U svakoj društvenoj zajednici vlada red i zakon ili njihov privid, iako je bilo i onih posebnih i izdvojenih koji su nastojali da odstupe od reda i poretka. O ovakvima, koji se nisu uklapali u svoje vreme i koji su bili „mimo sveta”, ćutalo se i šaputalo, ili su čaršija, pesnici i pripovedači pleli priče, stvarali legende o njima. Bili su to odvažni, neustrašivi, samouvereni, samosvojni ali i romantični mladi ljudi, kojima je bilo  teško odoleti i čije se ašikovanje znalo duboko sroditi sa njihovim zabludama. Čarolija i izazovnost takvih pojedinaca uvek je golicala okolinu, posebno ako su ašikovali sa devojkama druge vere ili običaja čiji su se roditelji protivili vezi. Svaka takva ljubav osporavala je obrasce društvene retorike i bila u koliziji sa društvenom zbiljom.

Na selu su živeli ponajviše bratstvenici, pa su momci bili prinuđeni da traže devojke u drugim selima. Oni bi, pored uobičajenih skupova – moba, sabora, svadbi, prela i slično – u grupama odlazili u druga sela i u nerazmrsivom spletu sreće i slučajnosti uspostavljali kontakte.[14] Naravno, sve se to događalo preko leta. Pa ipak, na selu je ašikovanje bilo nešto slobodnije i komotnije nego u gradu. U noćima komišanja kukuruza, kad je bila pomešana omladina, ako bi se nekom momku svidela devojka, on bi joj bacio kukuruz u krilo. Ako bi ga devojka prihvatila i počela komišanje, to je bio znak da joj se sviđa i da može prići.

Najpoznatija mesta gde se svakodnevno ašikovalo bile su česme ili izvori. Prazna testija koju je trebalo napuniti izvorskom vodom bila je najbolji ženski prijatelj, koji je spajao sve ono što je nemoguće spojiti sa dozvolom roditelja. Kako u gradu, tako i na selu, jedini dodir koji je bio dozvoljen između momka i devojke bio je u kolu, kada su se držali za ruke. Na vašarima, momci bi plaćali muzici kolo, a njihove devojke su bile kolovođe. Dosta se ašikovalo čuvajući stoku. Momčenjem na konjima, bacanjem kamena, takmičenjem u skoku udalj i uvis, mladići su nastojali da privuku pažnju devojaka. Ašikluk sa više devojaka ili momaka u isto vreme uvek se pokazalo kao loš jer bi na kraju ostali sami. Devojci je bilo dozvoljeno da svoga momka, kad prolazi pored njene kuće, gađa cvećem i jabukama. Ako je momak bio izrazito lep, u svojoj naivnosti, olakosti pa i nezrelosti, radile su to i udate žene.

Svaku vezu je karakterisao visok stepen vernosti i obostrane iskrenosti, jer nije bilo lako naći novu devojku, a devojci možda još teže drugog dilbera – Čuvao se, bogme, obraz. Ašikovanje je posedovalo i neretko indukovalo sporenje, trvenje, spoticanje, neizbežnost koju potencijalno nosi svaka zabranjena ljubav. Slučajni susreti su znali biti fatalni, a nemoguće stvari kad ih ašikovanje spoji nisu puke iluzije. I više su i manje od same igre. Uostalom, patrijarhalnost i ašikovanje su u suštini bili u istoj mentalnoj matrici. Kao moralni korektivi, braća, rođaci, bliski prijatelji pa i čaršija, bili su čuvari reda i poretka, tradicije, obraza i običaja. Kolektivna saglasnost za ženidbu ili udaju i prećutni konsenzus unutar porodice ili zajednice, bilo je čvrsto pravilo.

Pod maskom poroka i vrline, bliskosti koja greje i kopni, otkriva i zatamnjuje, intimnosti koje se teško odreći, mladi su razmišljali šta će njihovi reći, jer je bilo teško odupreti se kolebljivosti koju sredina smatra čašću. U svojoj žudnji za životom i pesmom, lepotom i slobodom, kao bića koja gube bitku, mnogi na kraju i izgube. U okviru specifičnog seta pravila i konvencija, društvo je različitim metodama i putevima usađivalo veru kod mladih da je brak vrhunac sreće i životne ispunjenosti koji žena može da doživi. Svet za sebe gde se izliva jasno kanalisani bunt protiv društvene osude ličnih izbora, otpor zbog nemogućnosti žene da se ponaša mimo običaja i očekivanja. Do braka je dolazilo iz mnogih motiva samo ne iz jedno važnog – a to je ljubav. Za dvoje koji se vole okolina je bila opasan protivnik, pa ipak, oni su bili jači od svih sve dok se drže jedno drugog.

Oni roditelji koji su bili nezadovoljni izborom svoje kćerke, držali su devojku pod nadzorom, onemogućivši joj svaki kontakt s momkom, što je u najmanju ruku bilo protiv „zakona života”.[15] U takvoj situaciji, ako su oboje odlučni da svoju vezu nastave i krunišu brakom, pronalazili su način da to i ostvare, najčešće preko rođaka, a potom bi devojka u datom momentu pobegla za momka.[16] Svaki zid je moguće razbiti kroz simbolički trijumf individualizma i slobode i čvrsto neodustajanje od mogućnosti drugog puta. Jer, u besmislenoj opsesiji, besmisleno je boriti se za smisao, a Tomas Man bi rekao: Samo ono što se hoće, postaje uvek sudbina.[17] Naravno, bilo je i providnih krađa, kada su roditelji, ili najčešće samo majka, kao zaštitari moralnosti, bili upoznati sa takvom namerom i dogovorom. Za razliku od oca, uloga majke u odgoju i vaspitanju bila je presudna, pa čak i kod odabira budućeg muža. U ambijentu starih tradicionalnih običaja, koji po iskonskom nagonu u sebi spajaju viteški duh, prkosnu strast i tamno praznoverje, otmica devojke važila je kao hrabar čin muškosti. Postojale su romanse za sva vremena, tragične i neponovljive ljubavi, preseljene u legende, ali i udaje i ženidbe iz inata.

Bilo je to vreme koje je posedovalo svoj obraz, uprkos ogoljenom životu malog čoveka čudne mitologije jedne stvarnosti u kojoj je najteže bilo pomiriti emociju, strast i mladost sa normama i običajima. Očekivano, bila je to stvarnost koja je proticala zavodljivo sporo, sa dosta kulturnih obrazaca koji su danas potpuno zaboravljeni, ali i vreme bliskosti, iskrenog prijateljstva i nežnosti. Kao psihološki, etnološko-antropološki, socijalni i kulturni fenomen, kao pritvorna patrijarhalna idiličnost, u ašikovanju se lako prepoznaje svaki vid slobode koji se probija iz odaja najstrožih moralnih normi. Između privida i suštine, tajne i čednosti, između stvarnosti i zamisli, strasti i ostrašćenosti, fanatizma i razumevanja, zbivanja i sudbine, iluzije i utehe, ašikovanje je metafora i paradigma živog života, ljudske potrage, nemira, bekstva iz sebe i od sebe, sažimanja života u život, igre u tamnoj kratkoj noći koja život znači. Ašikovanje nije namešteno, još manje je bilo prirodno savršeno, ali je plenilo lakoćom i prirodnošću svoje lukave mudrosti jer je u njemu srce glavni svedok čulnosti. Ugrađeno u tvrdu realnost kao strepnja, kao sinergija čulnog i nadčulnog, priželjkivanje i iščekivanje, ašikovanje je traganje za sobom i za svojom polovinom. Ljubav, kao nebeski dar, koja danas deluje pomalo čežnjivo i prizivajuće, doživljena kao autentična spona ovostranog i onostranog, menjala je ljudske živote posle kojih je njihova sudbina ličila na legende i priče.[18] Ukratko, ašikovanje povija život kao plamen, raznosi kao dim, vije kao žito posle vršidbe.

Ašikluk, nimalo jednostavna društvena konvencija, nameće nekoliko pitanja: da li je ašikovanje bilo krunska poza života, stepenište koje je vodilo prema nebu, ili pak plesni podijum na kojem su akteri igrali samo dok muzika svira? Koliko je ašikovanje bilo oponašanje stvarnosti, imitacija životne realnosti, gubljenje duše u fazama i skokovima i da li je moglo bez vidljivijeg traga da ispunjava snove svojih aktera? Da li je u takvim uslovima i životnim okolnostima mlado ljudsko biće moglo da vlada svojim životom, da ga vodi i predviđa, da mu istovremeno daje smisao u potrazi za ljubavlju i za porodičnim razumevanjem? Ima li nečeg što dublje uvire u ašikovanje i iz njega izvire od ljubavi?

Kao visokopatrijarhalni etički fenomen, kao spomenik ljubavi, ašikovanje je relikvija običaja svete snage i čistote ljubavi. To je jezik oslobođenih strasti, slika i predstava ljubavi, što ponekad ne može da se definiše i izrazi, jer probija logiku kanonizovanog poretka stvari. Prokazujući negdašnju stvarnost i odajući život, u ašikluku prepoznajemo oblike druge običajnosti i kulture, koja je današnjoj generaciji nepoznata i neshvatljiva. Ono što ašikovanju daje najveću vrednost, ne može se ni sa velikom veštinom moći izražavanja izreći. Jer, najveći deo svakog običaja, pa i ovog, ostao je zamračen, čak i onaj deo koji je u svetlosti i koji nije bez varki i privida. Zato ovaj običaj ne može stati ni u jednu reč ili pojam, ni u jednu filozofiju ili terapiju. To je svetlucavo svedočanstvo puno čudne magije, arhaičnih tajni i blagodarne prošlosti, ali i priča o dobu izmenjenih vrednosti, o vremenu nerazumevanja i usamljenosti; to je glas intimnosti jednog vremena i života, nešto što doživljavamo kao blisko i začudno.

Ponekad, svesno ili nesvesno, namerno ili slučajno, činimo da tanani refleks neke davne priče, uspomene ili običaja, progovori. Kao značajna dimenzija prošlosti, ašikovanje se može oceniti kao društveno ponašanje koje je usporavalo ljudsku tragičnost ovozemaljske prolaznosti, izvan svoje stvarnosti. I danas, kada sveprisutna instant ili sajber ljubav doživljava globalnu eksploziju, ašikovanje, izbačeno iz koloseka vremena, ima svoju misteriju, magiju, zaumnost, energiju. Stvarnost u kojoj živimo pomaže da više slutimo a manje da sudimo o vrednosti i smislu tog fenomena, uvereni da se autentičan glas ašikovanja kao celine može shvatiti samo iz dubine sudbine aktera toga vremena. U njemu se mogu otkriti trajne supstance života i filozofije ljudskog načina postojanja ljubavi. Na njegovim ostacima, krhotinama i dodacima, ono će uvek ostati nedorečeno, a ako se i na tome očuva i zadrži, može predstavljati nadu i izazov za pravu ljubav koje sve manje ima.


[1] Ne, nemoj mi prići / Hoću izdaleka / da volim i želim tvoja oka dva. / Jer sreća je lepa samo dok se čeka, / dok od sebe samo nagoveštaj da… / Ne, nemoj mi prići / Ima više draži / ova slatka strepnja, čekanje i strah. / Sve je mnogo lepše donde dok se traži, / o čemu se samo tek po slutnji zna. / Ne, nemoj mi prići / Našta to i čemu? / Izdaleka samo sve ko zvezda sja; / izdaleka samo divimo se svemu. / Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva.

[2] Carigradski kadija, ministar obrazovanja (sa 25 godina govorio je pet jezika). Autor knjige Kisasi Enbija. U svom pismu Dževdet-paša beleži i ovo: U doba cvata, svježa polja okićena su zelenom travom i čini ti se da su po njima prostrte haljine zelene kao smaragd. U grupama idu djevojke sa svojim momcima na izlet da se razgovaraju i zabavljaju… Jednog petka, ranom zorom, začuše se krasne pjesme sarajevskih ljepotica, te me prisiliše da pitam šta je to. Rekoše mi da je običaj da Sarajlije idu svakog petka i ponedjeljka na izlet u okolicu grada, danas na ovu, sutra na onu stranu. Djevojke najavljuju odlazak svojim momcima vrlo ugodnom pesmom…

[3] Jedan od najljepših običaja, koji je po svoj prilici ostao iz kršćanskog doba, to je ašikovanje… Kada je dan za ašikovanje, smije mladić svojoj znanici učtivo da priđe i da joj se stane lijepo udvarati. To se čini tako sramežljivo i nježno, da se moraš čuditi muhamedovcu zbog te pristojnosti… Uz ašikluk se čuju slatke ljubavne pesme, koje ne zaostaju za najljepšim zvucima zapadnjačkim. Narod u Bosni, makar da je vjerom rascjepkan, u ljubavnim pesmama nije razdijeljen, jer ženske ljubavne pjesme iste su u muhamedovaca i kršćana ( Sa svog puta u Bosni 1896.g. Henrik Renner, nemački putopisac.

[4] U Vojvodini se i sada, nakon prvog dana katoličkog Uskrsa, neguje stari običaj kada momci, u okićenim zaprežnim kolima, sa muzikom, obučeni u svečane narodne nošnje, odlaze do kuća čije su kapije širom otvorene, gde svoje simpatije, poznanice i komšinice polivaju vodom. Po tom običaju, devojke treba da pokušaju da pobegnu. Kad ih sustignu, vode ih do bunara i polivaju vodom. Potom momci bivaju zakićeni cvećem i darivani jabukama, pomorandžama i drugim voćem. Dosta brakova je sklopljeno iz takvih poznanstava, a mnogi se tako prvi put sretnu.

[5] Djevojke ko selvije, a momci ko borovi, Aiša hanuma Mulamemišović, ugledna sarajevska hanuma, u mladosti opevana kao najlepša Sarajka.

[6] U cetinskom kraju (Hrvatska), ukratko, običaj je bio sljedeći: redovito je momak, nakon što mu se neka djevojka svidjela, najčešće u dogovoru sa njom, ali i bez njenog znanja, dolazio sa par prijatelja u njenu kuću. Pri ulasku, svakako je onaj komu se djevojka sviđa morao ući zadnji, tako da se odmah znalo tko je tko i pri ulasku se najprije traži dopuštenje gazde za ulazak u kuću. Nakon razgovora sa ukućanima, jedan od momaka upita da mu cura, koja se sviđa njegovom kolegi, donese vode. Dok momak pije vodu, djevojka izlazi na kućni prag sa momkom gdje razgovaraju. I tako momci u priči saznaju puno toga o familiji, a momak ašikuje sa svojom izabranicom (Portal, Selo Kamensko).

[7] Danas, ako uopšte postoji, ašikovanje izgleda ovako: preko smartfon aplikacije mladić pronađe devojku, pošalje joj SMS i sledi dogovor za susret. U kafiću počinje razgovor, dok se istovremeno sve vreme „esemesuje” sa nekim trećim likovima. Na kraju se, možda, ode do gajbe, pa se, moguće, desi i neki kasni „after parti”. Ako se u tome ostvari bilo kakva „veza”, može se reći da su se „smuvali” ili će opet „gluvariti” zajedno.

[8] Poznati slikar Sava Šumanović uradio je sliku Ašikovanje na mesečini, koja pleni svojom lepotom.

[9] Koje su razlike između ruske i zapadnjačke ljubavi? U ruskom modelu, ako se ne zaljubite do ušiju, onda nećete spoznati sreću. U američkom modelu, ako izgubite glavu za nekim, to je onda znak da nešto nije u redu sa vama.

[10] Ašikovanje se odvijalo i javno. Naime, moralo se stajati na vidiku. Djeca su mogla zaradit koju banku ili bombon, pa nekad i jaje od djevojčinih roditelja, osobito majke, „čuvajući” curu dok ona ašikuje.

[11] Kroz ponoć nemu i gusto granje / vidi se zvezda tiho treptanje, / čuje se srca tiho kucanje; / – o, lakše samo kroz gusto granje. / Tu blizu potok daljinu para, / tu se na cveću cveće odmara, / tu mene čeka ašikovanje; / o, lakše samo kroz gusto granje. / Pašću, umreću, duša mi gore, / rastopiće me do bele zore, / ko grudu snega vrelo sunčanje; / o, lakše, lakše kroz gusto granje (Đura Jakšić, Kroz ponoć nemu).

[12] Misičina uprla u granje, / lipa večer za ašikovanje, govorili su Dalmatinci.

[13] Jastučnicu sam izvezla za Boru Stankovića, kad smo ašikovali i kada me u moga oca zaprosio (Jovanka, zvana Joka, Vranjanka, čiji otac nije dozvolio udaju za Boru).

[14] U selima dalmatinskog zaleđa i zapadne Hercegovine od starine je običaj da momci idu navečer djevojkama na sijelo u njihovu kuću. Takav način ašikovanja, ili kako se ovde kaže ćosanje, potječe još iz turskog doba i vjerovatno više nigdje u svijetu nije ni postojao (portal Narodni net).

[15] Kad bih pobegla, bilo bi krvi do kolena. Nijednu devojku roditelji nisu pitali za udaju, niti su one smele odbiti da su im zubi od čelika.

[16] Ašikovati ide svaki pošten momak oko dvora svoje milosnice. Ponekoji ašikuje po dvije i po tri godine, navlastito ako je njezin otac protivan tomu. Kada mladi vide da se njezini roditelji njima nikako ne dadu vjenčati, onda se oni dvoje dogovore, pak ona pokupi svoje ruho koliko može ter po noći pobjegne dragome (Matija Mažuranić, Put u Bosnu i natrag, 1839–1840).

[17] Biću tvoja il me neće biti; Ovaj život ja dajem za tebe, moj živote…

[18] Djevojka viče s visoka brda, / s visoka brda, aman, aman, iz tanka grla. / Ona doziva sultan Selima: sultan Selime, aman, aman, car-gospodine, / može li biti što bit ne može, / riba bez vode, aman, aman, ptica bez gore, / i Banjaluka bez kadiluka, / i šeher Travnik, aman, aman, bez vezirluka, / i Sarajevo bez gaziluka, / a ja djevojka, aman, aman, bez ašikluka? Ova pesma je nastala, najverovatnije, u vreme vladavine sultana Selima III, između 1789. i 1807, kada je izdata naredba o zabrani kretanja u Travniku noću. Ta zabrana je onemogućila ašikovanje, što je rezultiralo negodovanjem devojaka i pojavom ove pesme.

Foto:
• radiokameleon.ba
• radiosarajevo.ba
• zh-cn.facebook.com
• vipromo.ba
• oruce.blogspot.com
• macanovici.net
• klix.ba
• velikirecnik.com
• hi-in.facebok.com
• index.hr


Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


4 × 1 =