Ramiz Hadžibegović – BRAŠNJENIK, zembilj majčinih poruka i emocija


Zaboravljen, a značio mnogo
bez njega se niđe išlo nije
parče ljeba i majčina ljubav
to je ono što brašnjenik krije



Kako pisati o običaju koji je duboko zaglavljen u vremenu, koji se ne primećuje, ne izdvaja iz prošlosti, ne izdiže iznad života, a doseže njegovu veličinu i otkriva smisao i vrednost običnih dana i običnih ljudi? Reč brašnjenik je danas toliko retka i nepoznata, pa ne čudi što se njegovo značenje gotovo izgubilo, razredilo, u svakom slučaju u zaborav nestalo. Kako onda objasniti njegovu dugu tradiciju i sposobnost da brani i odbrani život, donoseći radost ljudima u njihovim kriznim trenucima, skučenim i svedenim životima, ako je potpuno potisnut na margine etnologije?  Kao poslastica neke odsutne stvarnosti, gluhe i ravnodušne prošlosti, njegov značaj, funkciju i smisao današnje generacije ne znaju, a još manje mogu da shvate.

   Današnji čovek živi u nezamislovoj komociji  naših predaka, iako su oni, u vremenu ironije, živeli spokojno i prilično zadovoljni, bez dovoljno žita u ambaru, struje, vode u kući, i još mnogo čega neophodnog. Nije se mnogo tražilo, opstajalo se od rada, od onoga što njiva donese; bilo je čestitije vreme, sa više poštenja, koje danas nedostaje. Uostalom, druga vremena, druge skale potreba i vrednosti. Kako se živelo tako se i jelo, ne kao danas. I tada se putovalo raznim povodima: neko u vojsku, neko za poslom, na školovanje, u rat, a svako celodnevno i duže odvajanje od kuće podrazumevalo je da se sa sobom ponese barem parče hleba. Za vodu se opet bilo lako snaći, ali za hleb teško. Tada nije bilo sendviča i kako kole, posvedočio bi pesnik. Dok se u beskraj pešačilo, taj mali zamotuljak u kojem se nalazila hrana, puna majčine topline, zavičajne slasti, porodične i intimne strasti,  zvao se brašnjenik ili brašnjenica.

   Nastao iz večite čovekove težnje da podrži život, brašnjenik je vekovima vezivan uz putovanja, uz sve što je promenljiuvo, prolazno, ali i za nadu, spas, sreću. Brašnjenik nije samo nekoliko komada bajatog  ječmenog ili kukuruznog hleba i sira već poruka i emocija, odraz i sastavni deo jednog vremena, način života i karaktera. Pa ipak, i danas, kad se studenti i đaci spremaju na put do mesta svojih fakulteta i srednjih škola, njihove bake, uoči samog rastanka, diskretno, sa pažnjom da ih ne uvrede, uručuju male zavežljaje u kojime se nalazi bogat sendvič ili još nešto ukusnije. Bez obzira da li  putuju avionom, vozom ili svojim autom, one, uz molbu da to prihvate, dodaju: Nek se nađe uz put, nikad se ne zna. Taj naš stari, vredan običaj, pun iskrene topline i nesebične brige, deo je nekadašnje svakodnevice da se, jednako koliko za duži toliko i za  kraći put, ponese hrana sa sobom.

   U čemu se god nosio, koliko oskudan ili bogat bio, brašnjenik je egzistirao kao nešto veoma rasprostranjeno, kao neoformljena sveprisutna običnost koja je bila gotovo nevidljiva, nešto duboko naše i intimno. U skučenoj i siromašnoj stvarnosti to je bio stil, odraz duboke i otmene duhovnosti, briga i osećaj bliskosti. Kao goli život praznih stomaka, brašnjenik je odraz stanja stvari i čovekova elementarna priroda i realnost – tu gde je suština života život. Bez sumnje, brašnjenik je bio gotovo jedan život, muka i nevolja. Milovan Đilas, u svjoj knjizi „Besudna zemlja“, na brilijantan način opisuje taj sapeti život i odnose u svojoj porodici: Spremi mi ženo brašnjenik. Djeca u vrisak, a Lugonja ih tješi: “Ne bojte se, makanje moje, vratiće se babo.“ No, djeci nije do žalosti sa ocem, nego ostadoše na ničem bez ničega – svu im hranu odnese“.

   Oduvek je čovek, gde god da krene, nosio sa sobom ono što je imao i mogao da ponese, a najčešće bio je to hleb –  Zimi bez torbe i leti bez gunja nikad ne idi. Put bez hleba bio je put rizika, jer od svih granica najopasnija je granica gladi.  Ništa tako neupitno i bezuslovno, kao glad, ne sužava životni i geografski horizont. Ko je imao  hleba kod sebe bio je siguran i duhovno sit. Taj mali zamotuljak bio je pun radosti, otmenosti, raskoši, sigurnosti, amaneta, majčine suze i očevog sustegnutog drhtaja. A kako i ne bi kad je majka danima razmišljala šta da spremi svom sinu ili kćerki za brašnjenik. Hleb, koji bi umesila, nije bio kao onaj koji je pravila svakog dana. Dok ga je mesila ruke su joj  drhtale i po neka suza kapnula u testo, svesna da na taj način brani i štiti život najdražeg, kao što to čini pored svog ognjišta. A tek njen drhtav zagrljaj i pogled pratili su putnika danima, a njoj ostajala uramljena slika večite uspomene. Nije izostajao ni  amanet: Molim te, čuvaj ovo ko oči u glavi. Ophrvani, zaneti i izgubljeni u mislima i osećanjima tuge zbog odvajanja od najbližih i zavičaja, brašnjenik je preuzimao ulogu vodiča kroz uske šumske staze, kišne i snežno nepregledne goleti planinskih visoravni.

   U svoje vreme ljudi su sa brašnjenikom srasli deleći golu istinu takve običajnosti, taman koliko današnji svet sa novcem i karticama u džepu, privilegovan što  može bilo gde i u bilo koje vreme kupiti sve što je potrebno i dovoljno za život. A samo pre nekoliko decenija, svako duže putovanje bez brašnjenika, u kome se nalazilo ono najnužnije za preživljavanje, bila je otvorena igra i rizik. Zato se i kaže da je brašnjenik otvarao vrata sveta. Bio je ni manje ni više  uporište, oslonac, vodič za životne staze, afirmišući sebe iznad života. Svako duže putovanje, gde je trebalo dosta pešačiti, uz sve fizičke napore, nije ni malo prijatno i ugodno. Zato je brašnjenik istina i odbrana života i vrednosti njegovog smisla. Sa njim je čovek negovao kakvu takvu lakoću postojanja svoje svakodnevice.

   Poeta, Vučinić Slobodan, u svojoj pesmi Brašnjenik, brilijantno svodi svu filozofiju ovog fenomena u ovim stihovima: Sjutra rano putujemo, ja i moj konj oba ludi, da sa vjetrom drugujemo, dok  februar dušom studi, pa nam majko zavi nešto, za brašnjenik da imamo, nešto toplo nešto vruće, ako ništa drugo nema, spremi miris naše kuće. Na počinak kad sjedemo, dok brišemo znoj sa lica, po zalogaj da uzmemo, ako ništa – cvrkut ptica. To nam može obojici, za doručak dosta biti, da glad malo prevarimo, dok obuću presušimo, onda ćemo nastaviti. Spremi majko parče sunca, malo dima sa tavana, zvrk vretena što po sobi, u ruci ti staroj pjeva, ili samo poj pijetla, dok probuđen zoru zove, da se javi iza brda, to nam može ručak  biti, onda ćemo nastaviti. Sjutra rano putujemo. To ti nije neobično. Navikli smo još odavno, u samoći da me sanjaš, i da slutiš šta će biti, pa nam spremi za brašnjenik, malo jave iz Mrčave, da imamo za večeru, onda ćemo nastaviti…

   Mnoge okolnosti su nalagale da ljudi, kako mlađi tako i stariji, odlaze na duža putovanja, ali i da za dana završe neki posao, da posete rodbinu i prijatelje, da učestvuju na mobama, u svatovima, da se odazovu na vojni poziv – Sa komadom proje u brašnjeniku i oružjem u ruci. Glad ima pravo da svakog putnika podseti i opomene na svoje prisustvo, ona može i da razapinje, preti, urla, reži, ali zato je brašnjenik tu, da sve to umiri, da okrepi dušu, napuni stomak, otvori oči, relaksira. Taj relativno mali brašnjenik položen u zembilju od majčine marame, kože, šamije, lanene krpe, ili krišom stavljen u bošču, torbicu od vune, ukrašenu šarama, u rancu ili u malom kartonskom koferu, omotanom kanapom od konoplje ili vune, da se ne raspadne, nije imao raskoš slavske, božićne, bajramske ili svadbene trpeze, ali je bio ukusniji i slađi od svega pomenutog zajedno. Ništa kao brašnjenik ne dodiruje svako čulo, iako se u njemu nije nalazilo ništa posebno sem nekoliko komada vruće pogače.

   Ljudi izjedeni nemaštinom, sirotinja kao prokletstvo, gde preovlađuje neprirodna ravnodušnost bez snova i ljubavi; tihohodni život pun žudnje sveden na surovo preživljavanje i opora uokvirena mladalačka želja za srećnijim životom, daljim, višim i prostranijim svetovima, bili su osnovni motiv za odlazak naše omladine na školovanje u udaljena mesta, ali i u potrazi za poslom. Bio je to izazov za jednu posve drugačiju projekciju sveta, ali i put na kojem je ulog život. Na tim putovanjima, u nadi i srepnji, od više sati pa do više dana pešačenja, preko nepreglednih besputnih planina, brašnjenik je otvarao vrata različitih svetova i prostora, uspevajući da dospe do onih udaljenih, iza sedam gora i ispod sedam mora. Pored tovara predrasuda, ljubavi i  talenta, u brašnjenicima se nosila suva hrana: hleb, ako ga je bilo, od bilo čega, sir ili druga prismoka, suvo meso,  pečeno pile, suve šljive, smokve, grožđe, i obavezno čuturica vode. Od slatkiša,  najčešće su bile gurabije ili u Vojvodini, štrudle od maka, koje dugo traju. U nedostatku hleba, bilo je krompira. Naše majke i bake su znale recept kako da naprave poseban hleb, koji je mogao duže da traje. Zavisno od karaktera i svrhe puta u brašnjeniku se znala naći i rakija. Ona se nosila u posebnim prilikama: na svadbeno veselje, kod proslave rođenja deteta, na slavu i mnoge druge proslave. U brašnjeniku nije bilo mesta za garderobu ili bilo šta drugo.

   Hleb je duboko utkan u našu kulturu kao ritualni predmet od rođenja do smrti, ili kako kaže pesnik: hleb i čovek vekovima idu zajedno, jedno dugog jede i od toga žive. On je bio neizostavni deo brašnjenika, svejedno da li od ječma, ovsa, pšenice, kukuruza, bitno je imati ga, jer gladna usta, gladna duše, ne pitaju od čega je. Najčešće se koristio crni hleb, koji je bio bogat mineralima, vlaknima, proteinima, i davao  izrazito jak osećaj sitosti. Dalek put, prazan stomak, a iz brašnjenika miriše svež ispečen hleb. Glad je uvek menjala istoriju a ne odluku da se što pre odgovori na taj čudestan i neobjašnjivo privlačan miris hleba – U gladnim očima svaki komad je mali. Ponesena duša, ne obazirući se na karakter,  treperila je nad neodoljivom iskušenju: pojesti sve i odmah. Uostalom, mlad čovek ne poznaje dovoljno samog sebe dok ne dođe u surova iskušenja. Iako nisu mnogo odmakli od svoje kuće, mladi i neiskusni, podvojeni, rascepljeni između želja i mogućnosti, noseći to malo parče hleba i još ponečeg,  znali su da pored neke dobre česme ili izvora,  sve poneto odmah pojedu, bez razmišljanja na posledice takvog čina. Sve se delilo, u ćutnji se hleb jeo, često zaliven suzama.

   Putnici iz imućnijih porodica u svom brašnjeniku imali su pšenični hleb (somun, pogača) ili pite, lepinje od mešanog brašna, suhomesnate proizvode, kvalitetan sir, ali i raznovrsnije kolače. Kad je sestra želela da obraduje i iznenadi brata pripremala mu je krišom gurabije po receptu koji je dobila od svoje bake. One se lako pripremaju, dugo traju. Bile su dugo vremena najlepši poklon. Pokloniti ili primiti gurabiju bila je osobita čast za onoga ko je poklanjao i ko je darivao. Gurabija je okrugao kolač, koji se spremao od brašna, šećera i jaja. Domaćice su ga najčešće ukrašavale kockom šećera u sredini, dok je testo bilo sveže. Kao trajan kolač,  darivao se prijateljima i rodbini u raznim prilikama – babine, svadba, Božić, Bajram, slava, za rođendane i krštenje dece. Gurabije dobijene na poklon nisu se jele, već su odlagane u peškiru ili neku mirišljavu tkaninu i tako čekale pogodnu priliku da ponovo nekog obraduju kao poklon. Gurabijama su se najviše radovala deca: Kad bi deda polazio na slavu, u džepovima je nosio po nekoliko malih gurabija, za svako dete po jednu. To je nekad bio glavni poklon. Postoji izreka za gurabije: Ovo bi mrtva usta pojela! Nobelovac Orhan Pamuk na jednom mestu kaže: Ako bi nam majka u povretku iz šetnje, u koju je izvodila brata i mene, u hladna zimska jutra kupila nešto za jelo, bila bi to gurabija sa gorkim bademom.

   Brašnjenik može biti zavičajni, devojački, studentski, vojnički, radnički, svadbeni, učenički, kosidbeni, planinarski, stočarski.. Takođe mogu biti laki, grupni, teški, obimni, topli, hladni..Od navedenih najčuveniji su zavičajni, vojnički i studentski. Zavičajnom brašnjeniku se raduju zemljaci, posebno ako žive u inostranstvu; studentskom su uvek bili oduševljeni cimeri, a vojničkom drugovi iz raznih krajeva. Znali su to roditelji pa su nastojali da u takvim situacijama budu izdašniji kako bi svoje dete učinili ponosnijim, prikazujući ga kod njegovih drugova u najboljem svetlu. Poznata je maksima: Pokaži mi brašnjenik pa ću ti reći odakle si.U našim krajevima od vajkada je običaj da se vojniku, učeniku, studentu, bolesniku, osuđeniku, radniku, ide na ispraćaj. Tom prilikom nosi se pristojan poklon, posebno ako je putnik namernik iz siromašne kuće. U takvim slučajevima brašnjenik je težak, obiman i bogat. Pesnik B. Ljušković, u jednoj od svojih pesama ovako je dočarao majčin brašnjenik: U listu umašćene novinske hartije, / na ormanu studentske sobe,/ mirišu majčine gurabije./ Mirišu na zarudelu pšenicu, / bejrutan, / na kocku šećera iz mahrame,/ majčina nedra,/ na jutra vedra/ i uranak rumenoplav,/ na prvu ljubav./ Mirišu na očeve jake ruke, / na seljačke muke./ Majčine gurabije,/ u sebi molitvu kriju: / da se pogrešno ne zaljubim / kao u nekoj lošoj baladi, / da ne skapam od gladi./ Na prljavom rešou,/ puši se čaj,/ na ormanu studentske sobe/ celi moj zavičaj.

   Kad je trebalo poći na duži put, ljudi su očekivali moguće i nemoguće, plašeći se iznenađenja i nepredviđenih situacija, nalik vremenu koje iskoči iz svojih zglobova, ali i drumskih nasilnika koji su otimali hranu a vraćali torbu – „hrana moja, torba tvoja“. Posle takvih incidenata neki nastave, a neki se vrate svojim kućama.  Daleki prostori mašte, drumovi, puteljci i staze surove, a mladići u tek kupljenim ili  ispletenim od opute opancima nažuljenih stopala do krvi.

   Bogougodan je svaki čin pomoći ljudima u nevolji, pogotovo putnicima, kao što su nekada bili rabadžije i kiridžije. Vreme od sunca do magle, od kiše do snega. U takvim uslovima, dešavalo se da vojnici zalutaju, da svatovi ili  pojedinci, usled nevremena ili bolesti, zanoće u njima nepoznatoj kući. U takvim slučajevima domaćini su nastojali  da što bolje dočekaju i isprate nezvane goste. Retko se dešavalo da takvi nastave put bez  brašnjenika – Bolje i crn hleb nego prazna torba. Iz takvih susreta rađala su se kumstva, pobratimstva i velika prijateljstva.

   Brašnjenik se nosio i u obramici, ukrašenoj  narodnom ornamentikom, a ako se putovalo na konju držao se u bisagama. Grupnim putovanjima je prethodio dogovor šta ko nosi, kako se hrana ne bi duplirala, a uoči samog puta spajali su brašnjenike: neko hleb, neko smok, neko meso. Svatovi, koji su pešice ili na konjima išli po nevestu u udljena sela, nosili su brašnjenik. Literatura i lični dnevnici zabeležili su dosta primera požrtvovanja žena i devojka koje su pripremale i dostavljale brašnjenike vojnicima na frontu, ustanicima, hajducima, odmetnicima.

   U metaforičnom smislu brašnjenik može da znači bliskost, glad, oskudica, preživljavanje, nasleđe (literarno, stvaralačko, tradicijsko, imovinsko). Može da bude metafora „ovejanog života i golog čoveka praznog stomaka, kao svoje poslednje istine“, ali i mentalitet sela.  Tako na primer poznate su izreke: Ljudi nose svoj brašnjenik na štapu, ne mogu pobeći od detinjstva, ili, Svakome je još uvek ostalo nešto od onoga što je sa sobom doneo u svom zavičajnom brašnjeniku, i to lagano krčmi. U pežorativnom smislu može da znači korist, interes. U vojničkom žargonu, pod brašnjenikom se podrazumevala veća pošiljka hrane ili municije. Postoje i duhovni brašnjenici kao nasledstvo predaka. No, brašnjenik je, bez dileme, najbolja i najpoznatija metafora mirnog i srećnog puta, gde hemija između hrane i čoveka čini put uzbudljivijim, sa puno očekivanja i ambicija.

   Brašnjenik je bio dragocen dokaz retkosti, vrednosti i valjanosti života i postojanja, koji je mirio čovekovu sudbinu sa njegovom suštinom. Život i brašnjenik su uvek bili u dubokoj tajni, čudnoj vezi, interakciji. Baršnjenik su nosili svi oni kojima je iskorak i svaki drugi život, osim golog opstanka, cilj. On je pomogao u stvaranju i oblikovanju ljudskih vrlina i vrednosti, omogućivši mladim ljudima da iskorače prema nečem lepšem, boljem izvišenijem, prema nadi i smislu života. Jer, kad je čovek gladan i žedan, nošen je zanosom da sve muke i nevolje prevlada i postigne željeni cilj. U takvim nastojanjima brašnjenik se pokazao kao pouzdan saveznik, iskačući iz zaborava kad god je bilo nužno i potrebno. Brašnjenik je čuvao bitnu ljudsku meru,  pružao mir, spokojstvo, nadu, otmenost, zadovoljstvo i sigurnost, dostižući veličinu i u dobru i u zlu, i u ratu i u miru. Imao je privilegiju da pokazuje svoj smisao i suštinu samo tokom putovanja, što mu nije smetalo da bude žudnja i van toga. To je amanet predaka, stožer i vododelnica, spomenik praznim stomacima, magija omame i zavođenja. Posedovao je terapeutsko svojstvo i dejstvo. Bio u neprestanom dijalogu sa čovekom: hranio ga, slavio ga i štitio od svega što životu može nauditi. Pozivao na druženje, povezivao ljude; prepun majčinske i sestrinske tajne. Bio je veličnstven zbog svoje ranjivosti i spremnosti na predaju gladnom stomaku umornog putnika.

   Iako je brašnjenik vremenom redukovao svoj sadržaj do granice nestajanja, spojivši se sa zahtevom novog načina života i drugačijih navika, svi mi i danas nosimo duhovni i nasleđeni brašnjenik svojih predaka, porodice, vlastitog bratstva i plemena. U njemu ima toliko autentično arhaičnog kao da je torba otkopana, a ne punjena istinom u odbrani života i vrednosti njegovog smisla.  Brašnjenik nije zaslužio, kao što nije ni slutio, da će ostati bez budućnosti, još manje je razmišljao da će tako brzo postati prošlost.   

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


3 + 11 =