Poštovani pośetioci, već smo objavili veliki broj čarobnih eseja Ramiza Hadžibegovića u kojima obrađuje nesvakidašnje životne teme o kojima malo ko ili niko ne piše. Nekako nas je navikao ili bolje rečeno postalo je očekivano nešto neočekivano. Gospodin Hadžibegović ostaje vjeran svom stilu pa i pored desetina objavljenih eseja sa unikatnim temama, uvijek ima „keca u rukavu“. Tako je i ovaj put, kad nam daruje esej „Radijski pozdravi, čestitke i želje“.
Na veoma zanimljiv i dokumentaran način, autor nas vodi kroz već zaboravljene pozdrave i čestitke od samih njihovih početaka kada je emisija „pronalazila put do dubine ljudskih duša“, i kada je „bila koncipirana po pravilima pravog obrasca, sa merom, dostojanstvom, ukusom i obzirom“, pa sve do njene potpune komercijalizacije i dolaska na nivo kad „gubi svoju fizionomiju i formu, prelazeći u prostore koji ne priliče radiju“. Uživajte!
Ima li šta univerzalnije od ljudskih emocija, želja, poverenja, nadanja, iskrenosti? Svaka ljubav se brani, hrani i štiti kao vatra na ognjištu; dotiče nebo, roji zvezde, donosi radost. Pa ipak, ljubav, sreću i želje ne treba izlivati preko onoga što se smatra normalnim, posebno u tradicionalnom društvu. Doduše, ne sporim da jastuk ponajbolje čuva svaku našu skrivenu emociju, da zna otkopčati dušu i srce, zaviriti u duboko potisnute patnje, surove istine, genijalne ideje, sumanute namere. Jastuci su zastrašujuće diskretni, poverljivi, ćutljivi, odani, otmeni, pa nije ni čudo što imamo takav odnos sa njima.
Sedamdesetih godina prošlog veka kod nas se javlja jedinstven oblik sociokulturnog aktivizma, integrativne funkcije, koji spontanom sugestivnošću ruši ishabani svet, nagoveštavajući da se društvena stvarnost može doživljavati u potpunijoj dimenziji, kao novi poredak stvari, kao originalnija ideja i smisao igre. Radijska emisija – pozdravi, čestitke i želje, kao fenomen sasvim posebne pojavnosti, postaje najslušanija, najomiljenija i najdugovečnija zabava odraslih. U vremenu sveopšte providnosti, rodio se jedan novi tip arogantne intimnosti, koja je gospodarila atmosferom. Bio je to kulturni ritual situiran u najbanalnijoj verziji svakodnevnog života, koji je funkcionisao kao mehanizam formalizovanih fokusiranih emocija i pažnje, na temeljima oblikovane realnosti, solidarnosti i simbola grupne pripadnosti.
Pojavom lokalnog radija, praksa pozdravljanja i čestitanja postala je novi običaj i posebna konvencija, koja je slušaocima iz korena promenila život, kako u urbanim sredinama, tako i na selu. Možda je to ponajviše bio dar za ruralnu populaciju željnu visokog tona novokomponovane muzike, blagovremenih informacija, slavljeničkog karaktera, što se uklapa u karakterologiju našeg čoveka da voli i da bude voljen. Uostalom, zahtev novog vremena nije da se radio sluša diskretno i sa merom, već sa pojačanim tonom i u svako vreme. U izmenjenim okolnostima nove tehnološke ere, tradicionalni običaji dobijaju novi sadržaj i smisao za svoj novi život i duže trajanje. Emisija je bila posebna senzacija koju nije lako odrediti ni kao zajedničku radost, ni kao slavlje, još manje kao relevantno štivo za akademski nivo.
Od svog postanka Radio Beograd je bio najuticajniji i najprestižniji elektronski medij na našim prostorima.[1] Prepoznatljiv po svom sadržajnom i kvalitetnom programu, negde šezdesetih godina prošlog veka stidljivo započinje sa emitovanjem pozdrava svojih slušalaca rasutih po svetu. Tada se pojavila ideja o uvođenju emisije pozdrava i čestitki. Nekako istovremeno, osnivaju se radio-stanice širom regiona.[2] Nedugo zatim, pojavio se 1965. godine i Radio Šabac, koji počinje da realizuje emisiju Pozdravi, čestitke i želje slušalaca i postaje najslušaniji radio na teritoriji Jugoslavije. Pronalazeći put do dubine ljudskih duša, ova radio-stanica decenijama, zahvaljujući ovoj emisiji, postaje sinonim i metafora trendovske trivijalnosti i društvene travestije vrednosti. Vremenom i druge radio-stanice širom Jugoslavije preuzimaju ovaj recept, uvodeći u svoje sadržaje isti programski model.
Radio je medij koji gotovo celo stoleće prati živote i sudbine ljudi na ovim našim prostorima.[3] Kao masovni medij ušao je u sve sfere života, sudelujući u modeliranju celokupnog društvenog ambijenta.[4] Svojim inovativnim sadržajima slušaocima je nudio mogućnost da kreiraju programsku šemu, uz prilagođavanje novonastalim situacijama, kojih je kroz istoriju bilo mnogo.[5] Dakako, svaki radio ima svoju programsku fizionomiju i ciljnu grupu slušalaca. Za razliku od neprofitnog radija, koji je nezavisan i izolovan, ali i usredsređen na oblast javnog i civilnog sektora, profitne lokalne stanice prave program na ekonomskoj osnovi, gde se svako oglašavanje plaća, vodeći računa o kvalitetu programa koji će biti saobrazan sa kulturnim, sportskim i zabavnim dešavanjima, kako na lokalnom tako i na širem prostoru.
Razložno i prihvatljivo, funkcionalno i osmišljeno, ponekad postaje neshvatljivo i neočekivano. U naopakoj dijagnostici stvarnosti postoje i retki majstori dosetljivosti, koji kroz indukciju emocionalne reakcije slušalaca pronalaze način kako da najlakše dođu do profita. Oglašavanje je obećavalo trajan i redovan izvor prihoda, a emisija sa pozdravima pokazala se kao najprofitniji radijski segment. Ubrzo su u skoro svakom selu vlasnici radio-stanica imali svoje poverenike koji su skupljali oglase i čestitke. Bilo je to vreme snažne komercijalizacije programskih sadržaja, bez adekvatne kontrole i državnog nadzora. U poređenju sa štampom i televizijom, radio na lokalnom nivou imao je primat u svemu. Te radio-stanice postaju paradigma postmodernističke razrušenosti svih pravila, obrazaca i sistema medijskog oglašavanja.
Bez privilegija današnje tehnološke komocije, posebno u dugim zimskim mesecima udaljenih sela, ova emisija, sa punom tržišnom orijentacijom, imala je svoj informativni smisao i opravdanje. Slušaoci su se obaveštavali o svim radosnim događajima, posebno u familijama svojih bližnjih. Dragoceno je bilo saznati za rođenje deteta, sklapanje braka, za odlazak u vojsku ili u penziju, za diplomiranje, za porodičnu slavu ili useljenje u novu kuću. U takvoj našoj običajnosti ovaj programski fenomen imao je snažno uporište u realnom poretku života našeg čoveka, budući da je u ambijentu naše tradicionalne običajnosti svaka informacija bila povod za međusobna druženja, za čestitke i slavlja. Kada ljudi uđu u ono što zovemo životna zona kvalitetnog života, tada odnos prema sebi i prema drugima postaje važna kategorija, a za sve to potrebna je blagovremena informacija. U porodičnim, bratstveničkim i prijateljskim odnosima, pokazujući svoj prijateljski stav, vidimo čoveka kao što smo mi i zato drugome želimo isto što i sebi. Ovi ritualizovani životni segmenti, društveno ukorenjene dimenzije, imaju svoju višedimenzionalnu funkciju i značaj jer je kulturno konstruisan i tradicionalno sankcionisan. U našoj socijalnoj organizaciji i dinamici, svaki formalizovani pozdrav i čestitka veoma su svrhoviti, smisleni i važni za opstanak u društvenoj zajednici. Bila je to obostrana afirmacija kako slavljenika tako i čestitara.
Na samom početku emitovanja ova medijska pojava bila je koncipirana po pravilima pravog obrasca, sa merom, dostojanstvom, ukusom i obzirom, od teksta koji se čita do izbora muzičke numere koja pokriva pozdrav. Vremenom sve to gubi svoju fizionomiju i formu, prelazeći u prostore koji ne priliče radiju. Od emisije koja je na početku trajala pola sata, ili nešto duže, postaje igra bez prestanka, koja se vremenom izrodila u svoju suprotnost time što su se prikupljeni pozdravi čitali i po dvadest četiri sata, i duže. Čega sve nije bilo u ovoj spontanoj improvizaciji i razigranoj predstavi! Za mnoge bilo je to olakšanje egzistencijalne tegobe, sa previše slobode i manjkom pristojnosti.
Poznato je da se emocije na Balkanu ispoljavaju na poseban način.[6] Narod se istinski otkriva preko prirode svojih igara i svojih zadovoljstava. Ljudi imaju potrebu da se ogledaju u drugima, da sebe i svoj život upoređuju, kako bi na taj način o sebi stekli neki sud. Svi akteri na simultanoj traci žele da čuju sve. Nezadovoljni saznanjem o tome da ne poznaju ni sebe same, menjaju mesta i uloge u pokušaju da pronađu svoj sklad i uravnoteženost koju nikada neće dostići. Živeći u vremenu koje slavi svako uživanje, akteri ove emisije prikazuju drugima autentično i verodostojno značenje svoje socijalne situacije. Bio je to način da se anoniman čovek uvuče u tu magičnu radijsku i zvučnu kutiju, pitajući se: zašto bi se preko radija oglašavali samo spikeri, voditelji, pevači, glumci, političari, a ne i mi? Posebnu draž dobija svaka proslava tek kada spiker, uz poduži spisak svih čestitara, pročita čestitku slavljeniku, regrutu ili mladoženji.
Gotovo sve lokalne radio-stanice i popriličan broj piratskih potpuno se fokusiraju na ovaj programski segment, koji čini devedeset odsto emitovanog sadržaja. Kao po nekom scenariju, ova emisija svakim danom postaje bogatija za po jedan blok pozdrava i čestitki koje iskaču iz okvira pristojnosti i domaćeg vaspitanja. Počinje da se čestita sve i svašta, a pozdravi dolaze iz zadimljene mehane, sa njiva, iz spavaćih soba, sa stola, iz rudnika i učionica, iz automobila i autobusa. Prostrano carstvo banalnosti počinje da gospodari selima i varošima. Kroz otvorene prozore kulja prizemni folk, izgnana intima, romantika, privatnost. Kao da je sav život iskočio iz radio-aparata, dok su istovremeno i suncokreti na njivama okretali glavu od muzike i ljudske banalnosti. Nastaje kolektivno pražnjenje potisnutih sociopatskih sadržaja. Stvarnosne pojave, preko socijalne hipertenzije i egoistične trivijalnosti, pretvaraju se u potpuni besmisao.
Posredstvom ovog medija srodnici, prijatelji, komšije i poznanici razmenjuju međusobne pozdrave i čestitke i sa njima mnogobrojne želje. Pored onih obzirno korektnih, smislenih, sa dostojanstvom i merom, sve više je i šaljivih, ljubavnih, zlobnih, bizarnih, pakosnih, licemernih. Počinju i telefonske čestitke iz inostranstva od naših radnika na privremenom radu, direktnim uključenjem u program. Nema događaja koji se na ovaj način nije proslavljao. Pojava postaje masovna, a podstiču je i vlasnici radio-stanica, koji dodatnim pesmama čašćavaju naručioce čestitki, uz obaveznu napomenu da se čestitkama pridružuje vlasnik i ekipa koja realizuje program. Bez ikakvog kodeksa, u sveopštoj karnevalizaciji do groteske, ukazuje se sva nasilna prirodnost i sirova neusiljenost, kao na kulisama traumatizovanog pozorišta. Svako je živeo neku svoju ličnu priču, koja je svojim narativom prekrivala smisao pojave. U takvom ambijentu ljudi su imitirali život umesto da ga žive. Pretvarajući se u svojevrsnu izdaju misije radija, ovaj fenomen se oteo da bi preživeo i kreirao zabavu bez smisla, bez značaja, jednostavno da bi živeo za sebe umesto za čast profesije i društvene uloge.
Dva segmenta ove emisije bila su posebno zanimljiva: tekst čestitki i muzičke numere koje su birali slušaoci uz svoje pozdrave. Nesklad između čestitke i izbora muzičke numere bio je u skladu sa nepodnošljivom lakoćom podrazumevanja. S namerom da zanimljivim, duhovitim i šaljivim tekstom privuku pažnju slušalaca, poruke koje su čitali spikeri bile su nepismene, duge, nerazumljive, nedorečene, u stihovima, sa mnogo imena pa čak i funkcija i zanimanja. U kratkom tekstu bila je čestitka za jedne, pozdrav za druge i želja za treće osobe. Izbor pesama koje su pratile čestitke bila je igra poremećenih dimenzija i odlivak mentaliteta. Polazeći od neke svoje naracije, birane su pogrešne interpretacije koje ne dolikuju činu slavlja i čestitke, a novokomponovana folk muzika oduvek je bila sredstvo da se izraze zamršeni senzibiliteti i skriveni aspekt bića.[7]
U vremenu pojačanog zvuka i tona, bez vrednosnog kriterijuma, gde se nije znalo šta je gore – poruka ili pesma, muzika je bila najbitniji segmet svake čestitke, kroz koje se kristalisala suština banalnosti. Svakodnevica sveopšteg licemerja i hipokrizije prepuna namenskih hitova prilagođenih ovoj pojavi: Ostaćemo zajedno, dušmanima iz inata; Ne žuri, živote, ne odlazi, reko, odavno sam sanjala da me voli neko; Zaboravi što sam sama; Ko u našu ljubav dira, traži đavola; Komšinicu gledam dok se kupam.[8] Malograđanski mentalitet se nije obazirao na tekst već na muzički ritam i na njegove tonove, pa tako čestitke za venčanje prate pesme o prostituciji, prevarama i slično. Mnogo je takvih bisera koji su ostali u sećanju slušalaca. Glasan svet, loša muzika, površnost nepodnošljiva, dubina dvostruko sumnjiva. U većini autobusa, na dužim međugradskim linijama, ova emisija je bila najslušanija.
Čestitkama je praćen svaki odlazak regruta u JNA uz samo nekoliko namenskih pesama za tu priliku.[9] Danima su spikeri čitali pozdrave bez predaha, uz ogromne redove za njihov prijem. Dešavalo se da spiker čita po nekoliko stotina pozdrava uz jednu pesmu. Da bi to izbegli, mnogi su uplaćivali takozvane „specijalne čestitke”, koje se emituju po posebnoj proceduri i koje su bile znatno skuplje. Pozdravi koji se čitaju više puta u toku muzičke numere imali su svoju tarifu. Želeći da imaju uspomenu, roditelji su tražili i snimak cele emisije, što je takođe bio dobar prihod. Slično je bilo i kod čestitki za sklapanje braka, za rođendane, slave, nove godine, Božić, Bajram. Bile su to respektabilne svote novca u kešu, bez finansijskog nadzora i kontrole nadležnih institucija da se stanje u medijskoj sferi popravi i stavi u legalne tokove. Nije ni čudo što su vlasnici radio-stanica, uglavnom bez dozvola, bili zemljoradnici, domaćice, fotografi, gastarbajteri, ulični prodavci kaseta.
U poslednjoj i završnoj fazi egzistencije ove fenomenološke pošasti, koja traje do pojave mobilnih telefona, krajnosti su dobile drugo značenje. Mala mesta znaju biti neprijatna, netrpeljiva i puna predrasuda, sa mnogo pakosti i zluradosti prema drugima i drugačijima, kvalitetnima i uspešnijima. U takvim sredinama euforične gluposti postaju vrednosni kriterijumi i obrasci. S tim u vezi, čestitalo se bukvalno sve i svašta, nazdravljalo se i pozdravljalo iz svakojakih sredina i prostora, sa porukama koje su bile na granici skandala, egzibicionizma i histerične gluposti, što je bio uzrok mnogih problema, bračnih razmirica, komšijskih nesuglasica, rođačkih svađa, prijateljskih i drugarskih razlaza. Ispod tanke opne pristojnosti izbijao je ustajali zadah ljubomore i netrpeljivosti. „Možda smo izašli iz plemena, ali pleme nije izašlo iz nas”, uskliknuo bi na sve ovo pisac Svetislav Basara. U kakve su se sve čvorove saplitale istine o životu pojedinačnih egzistencija, ljubavi, sudbine i laži. Neki su iz svega izlazili omađijani, drugi zavađeni, da bi na kraju i sami vlasnici radija bili meta napada, grdnji pa čak i fizičkih nasrtaja. Zaposleni su dobijali ozbiljne pretnje i kritike, zbog čega je uvedena praksa da se čestitke predaju uz ličnu kartu, što nije mnogo pomoglo. Mnogi pozdravi su bili šifrirane poruke sa unapred dogovorenim izmišljenim imenima i pesmama, koje je razumela samo ciljna grupa.
U tom imaginarijumu ludila i pored upozorenja da redakcija ima pravo da suspenduje i odbije neprimerene pozdrave, svako je nastojao da uz neke svoje marifetluke agresivno emituje sebe.[10] Red ustupa mesto banalnostima, a vrlina nakaznosti. Putem SMS-a, telefona i imejla, naručivala se jedna ista pesma po nekoliko sati, a posebno su bile iritantne čestitke upućene udatim ženama, zaručenim devojkama, ljudima koji su bili u srećnom braku. Ovakva pojava prekoračenja dosade svakodnevlja vodila je u provaliju, izbacujući srećne i zaljubljene iz mira ravnodušnosti i harmoničnog braka. Čestitao se odlazak u zatvor, ponavljanje razreda, kupovina harmonike, uvođenje telefona, prijatno ispijanje popodnevne kafe. Takav manirizam trivijalnog bio je ohrabrenje da i drugi postupe identično i tako unedogled, stvarajući utisak da su ovakve čestitke poželjne i prihvatljive.
Uglađeni stil i finoća koji su se pokazali na početku emitovanja ove, u to vreme kultne emisije, ustupili su mesto onome što se ispod stila krije. Ljudi imaju pravo da prikrivaju svoje odlike, da upravljaju intimom, da podnose život u meri izdržljivosti, ali nemaju pravo da javno vređaju, da privatni život drugih prikazuju na javnoj sceni.Nakon emitovanje neke skaredne čestitke, pravdati se pred čaršijom za učinjeno delo isto je što i činiti zaludne pokrete u živom blatu. Takva ogoljena banalnost koja se emitovala na skoro svim lokalnim radio-stanicama u regionu dovedena je do apsurda. „Ne sme čovek sve što može”,zapisao je negde Marko Miljanov. Sve je to zagadilo stvarnost i samo se čekao momenat za njenu dekontaminaciju.
U periodu od četrdesetak godina, koliko je ova medijska pojava egzistirala u malim sredinama, dugo je nosila značaj reprezentativnosti budući da je u svojoj nameri i ideji imala autentičan oblik, sadržaj i smisao. Magija ove emisije opčinjavala je ogroman broj slušalaca lokalnih emitera, iako su retki ukazivali na sav apsurd takve pojavnosti. Kako je vreme odmicalo i emisija dobila pravo „građanstva”, počinje da šuruje sa malograđanskim mentalitetom i shvatanjem koje u svom biću ima potencijal da produkuje poželjne fantazije o samom sebi i intuitivnu percepciju svoje stvarnosti, kao ranjenu i urušenu sopstvenim mislima i emocijama. Na to bi Čarls Bukovski rekao: „Danas svako mora da bude neko.” Bilo je to neko izdvojeno stanje koje je pomoglo mnogima da demistifikuju mane, vrline, karakter i vrednost društvene svesti čoveka u tom vremenu. Bila je to iskustvena konvencija u kojoj su se ljudi sa kalupima svog primitivizma pokazali onakvim kakvi jesu, budući da u svim vremenima egzistira dogma da je većina merilo svih vrednosti.
Pišem o vremenu prošlom, o pojavi kad je potkultura nadjačala kulturu, a svedoci smo nečeg još banalnijeg i skarednijeg. U sociokulturnoj amneziji i ekspresiji društvene stvarnosti u kojoj se nalazimo, televizijski programi su nam puni raznih sociopatskih rijaliti sadržaja, sa nasiljem i neviđenim primitivizmom. Naša kultura je zastala u pukotini morfologije pretvaranja meštanina sela u građanina. Sve su to obrasci balkanskog ludila, jedne generacije, jednog vremena, skoro svake naše sredine: Balkan nazadan, orijentalan, tesan i polururalan, grub ali i zabavan i intiman. Taj prostor pokriva toliko društvenih slojeva, toliko složenih mentaliteta, toliko javnih i skrivenih pravila, toliko imaginarne stvarnosti, toliko prošlosti u tolikoj sadašnjosti. Uvaženi profesor Ratko Božović na sve ovo bi samo izustio: „Stvarnost deluje kao da je polomila sopstveno ogledalo.” Ma kako tumačili ovu našu stvarnost, ona počiva iza zastora opštih mesta socijalno-psihološke patologije i zaslužuje stručniju sociološku, socijalnu, antropološku i psihološku elaboraciju i analizu, kroz prizmu moralne i duhovne egzistencije čoveka.
Povremeno poneki običaj ili
pojava ostanu zaglavljeni u nekom vremenu, u nekoj priči u sećanju, zbog čega
nije uvek jednostavno neke fenomene sagledavati iz vizure sadašnjosti,
formiranoj pod velom patrijarhalnog nasleđa i shvatanja savesti. Pojava radijskih
pozdrava i čestitki mnogima može izgledati simpatično, pa ipak, nek ova rekonstrukcija
jedne egzistencije koju je vreme urušilo bude i njena završnica i definitivni
nekrolog. Svako od nas ima poseban odnos s tradicijom, koja je višeslojna i
komplikovana. Nekad nam je dosadna, nekad nas uveseljava. Ona je deo nas i
našeg života, a prošlost će trajati i posle našeg nestanka. Nismo rođeni da
radikalno prepravljamo svet u kome nam je dato da živimo.
[1] Radio Beograd se prvi put oglasio iz radio-telegrafske stanice u Rakovici 1. oktobra 1924. godine.
[2] Zakonom o radiodifuznim ustanovama iz 1965. godine radio su mogle osnivati društveno-političke zajednice, te radne i druge samoupravne organizacije.
[3] Dvadesetih godina prošlog veka radio-stanica u Pitsburgu (SAD) započela je prvi radijski program na svetu.
[4] Radio nema svog izumitelja, već je to inovacija mnogobrojnih naučnika i zaljubljenika u radio-amaterizam.
[5] U razdoblju od 1922. do 1926. godine u većini evropskih država počelo je radijsko emitovanje muzike i govora.
[6] Prema nekim istraživanjima, na Balkanu se radio više slušao nego u drugim zemljama Evrope.
[7] „Poreklo ove muzike nalazi se u varoškoj muzici, ali je ona u mnogo čemu drugačija od nje, najviše zbog toga što se prilagođava novoj publici, novim gradskim stanovnicima, koji su se u grad doselili sa sela” – FMU, Beograd.
[8] „Ova muzika u pogledu svojih vrednosti predstavlja karikaturu masovne kulture” – Sveta Lukić.
[9] Za ovu prigodu najpopularnija pesma je bila „Ne plači, majko, molim te”, koju je interpretirao Meho Puzić.
[10] Na dan Titovog rođenja tonac predloži voditeljki da pročita čestitku: „Svim poštovaocima imena i dela druga Tita dežurna ekipa čestita njegov rođendan uz poruku: ’Bravar je bio bolji’”, a on će pustit pesmu „Druže Tito, mi ti se kunemo”.Voditeljka je odbila predlog budući da je bila drugačije ideološke provenijencije, na šta je tonac izvadio iz džepa novac za čestitku i tako primorao voditeljku da pročita čestitku.
Foto:
• mudreizreke.net
• radio.hrt.hr
• radiobanker.rs
• politika.rs
• youtibe.com
• krug.rs
Be the first to comment