Ramiz Hadžibegović – SEOSKE IGRANKE, zabava dopuštene slobode

Čitajući eseje, ovako bih rek’o,
zlatne tekstove Ramiz stalno piše,
bogatu riznicu već je tako stek’o,
baštinu čuva i od muzeja više.


Selo, uzdanica i najveći učitelj života, njegov najpouzdaniji resurs, nekada punо običaja, tradicije, sećanja. Svet pitomih brežuljaka, cvetnih livada, šumskih potoka. Škole pune đaka, oranice vrednih ratara, kuće brižnih i vrednih majki. Svakodnevno se rađala deca, tražio muštuluk i kolevka na zajam. Živelo se uz ognjište i sofru, srećno, radosno, sa merakom, ponekad i patno, ali bez žalbe; mobe, komišanje, setve, kosidbe, žetve, vršidbe. Izvori i česme puni mladosti sa testijama za vodu. Veridbe i svadbe sa bogatim mirazima. Ispred vodenica džakovi žita, trapovi krompira, kredenci i špajzi puni zimnice. Žamor, dozivanje, dok dobošari naizust recituju neku službenu objavu. Na stogu sena, koji je služio kao tobogan, na desetine dece. Pčelinjaci puni pčela i meda. Na obroncima sela i u nedalekim katunima bezbroj stada. Narodni, verski i državni praznici, povod za okupljanja svih generacija uz petrovdanske lile i poneki usamljeni dert i dernek. Gostinske sobe pune gostiju: srodnika, prijatelja i komšija iz drugih sela. Ašikovalo se tajno, u akšamluku razgovaralo i tiho pevalo, gradile se uspomene. Bistri potoci, rečice i reke puni ribe, a šume divljači. Bila je to svetlost puna ljudske spontane i iskrene radosti, dok se živeo stvaran život.

Doduše, svako selo je imalo svoje arhaične sadržaje i forme života. U manjim naseobinama živeli su uglavnom bratstvenici, srodnici, sa još nekoliko porodica sa strane. Veća sela imala su drugačiju socijalnu strukturu i život nalik na urbanu formu. U najudaljenijim selima, koja su bila najmanja, život je bio najteži. Nijedna varijanta ni blizu idealnoj, ali svaka ima svoje vrednosti i nedostatke. Bio je to onovremeni damar i supstrat najdublje društvene sedimentacije sa naglašenom patrijarhalnom romantičarskom tradicijom. Vremenom sudar tradicionalnih seoskih i novopridošlih gradskih obrazaca postaje prisutan u svakom važnijem segmentu seoskog života, a posebno kod omladine. To se naročito pokazuje u sferi zadovoljavanja kulturnih potreba: igranke, vašari, svadbe, slave, odlasci u vojsku i slično. Prihvatanje masovne kulture postaje sve više želja za urbanom sredinom kako bi se kompenzovala ili ublažila jednoličnost vlastite egzistencije.

Pokušajmo otvorenim srcem da ukažemo na još jednu pojavu tvrdokorne tradicionalne kulture. U našoj konstruisanoj patrijarhalnoj matrici žene i muškarci nisu ravnopravno delili ovaj svet; oduvek su bili odvojeni i različiti društveni akteri, počev od porodice do institucionalnih formi. Seoski familijarni patrijarhati, pod uticajem istorijskih i društvenih uslova, omogućili su muškarcu dominantnu ulogu kao hraniocu porodice, istovremeno iskazujući konzervativne stavove prema nežnijem polu. U porodicama koje su zarobljene takvom realnošću odbijala se bilo kakva ravnopravnost. Muškarac, otac, sin, brat, oduvek je u svemu imao ekskluzivno pravo i privilegije. U takvoj matrici shvatanja muškarci su imali svu slobodu ovog sveta, dok su devojke bile pod strogom kontrolom.

Porodični dom i selo u širem smislu bili su konačište za izgubljene devojačke duše. Neostvarena ženska bića lišena valjanog izbora i izlaza, skučena na ograničenom prostoru, izolovana od spoljnih uticaja, okrenuta sebi, usmenom predanju, običajima i verovanjima, gušila su se pod okriljem i nadzorom zajednice, srodničke pre svega. Zatvorenost u kući, unutrašnja napetost, a želja za prostorom, za nebom, za mesečinom, za pevanjem. U predelima drame i neprolazne čežnje sve postaje žudnja. Pritvorna patrijarhalna idiličnost; taloženje i gomilanje razarajuće emocionalne energije koja rastače i teško uklanja svakodnevnu žurbu, nervozu.[1] Čudna je ta alhemija emocija, koja se doima kao privid živog sna, sa dosta nabujale životvorne energije. Obuzete sumnjom da se kod njih životna uzbuđenja i sreća razilaze, da su nepovratno zaglavljene u svom prostoru tamnog vilajeta porodičnih odnosa i patrijarhalnog shvatanja, u vremenu i u nekoj priči iz kojih nema izlaza i puta, u kojima žive i odatle posmatraju svet oko sebe, svaki izlazak iz kuće, a posebno igranke, bili su svojevrsni katalizator čišćenja uma i sredstvo energetskog povezivanja sa drugim svetom, jednako kao podizanje svesti na viši nivo.

Iz običaja mobe, sijela, prela, vašara, omladinska druženja se sele u seoske i zadružne domove, u škole, nacionalizovane dvorce[2], čitaonice, velike kuće, prostorije pošte, kafane ili na pogodne otvorene prostore (gumna, poljanče u centru sela, na raskrsnicama), gde se organizuju igranke. Održavale su se tokom cele godine, dvaput sedmično, a udarni termin je bio vikend. Kao ritualizovani poredak života, igranke su imale svoju vrednost, meru, svoj stil, svoje estetičke i kulturne sadržaje; to je priča koja dira ljude na prilično univerzalan način, a muzika je oduvek bila sredstvo da se izraze zamršeni senzibiliteti, pokrene dobra energija. Otkrivale su znamenje samog života, unosile provokaciju, širile vidike, oživljavale svet ograničenih egzistencija, patrijarhalnih običaja. Bila je to autentična nota romantičarske rafiniranosti, emocionalne raskoši, koja je običnom ljudskom životu davala poseban smisao i značenje, ali i tanak plićak po kome su devojke mogle da gaze bez svakodnevnih stega, bez skrivanja i preterivanja.

Prve igranke, organizovane povodom verskih praznika, državnih jubileja i kraljevske porodice, ličile su na mešavinu stvarnosti i igre, realnosti i fikcije, zrelosti i sposobnosti, uz naglašenu dozu velike lične skromnosti. Imale su fini defanzivni šarm, a nagoni, telo i požuda, moćniji od pukih snova. Ta nejasna slika prostranog devojačkog carstva bila je samo delimična predstava znatno složenije realnosti, kad je telo znalo šta mu treba dok je razum drugu meru snivao. U tim druženjima sa hiljadu doživljenih i neispričanih priča, sjedinjavala se ponositost s ironijom, radost sa melanholijom, uteha sa srećom, samoobmana sa zadovoljstvom. Bila je to prilika ne samo za zabavu već i za druženje, razgovor i međusobno zbližavanje. Devojke su dolazile u pratnji majke, tetke, sestre, brata. Tada su se devojke udavale a mladići ženili dosta mlađi. Bilo je bitno lepo se ponašati i paziti na ugled porodice. Kakva je to devojačka radost bila, gde se sav stres i nervoza izgube. Dom je bio tesan da primi sve posetioce. Nasmejani, opušteni, bezbrižni, igrali su zavrzlamu i lokalna kola – kukunješ, čačak, moravac, žikino, uz svoje muzičare frulaše, usne harmonikaše, diple i svirale.

Posle Drugog svetskog rata, u skoro svakom većem selu izgrađene su, ponajviše narodnom mobom, nove škole, zadružni domovi, pošte, biblioteke, u kojima su se okupljali i stariji i mlađi. Bili su to svojevrsni simboli novog vremena i socijalizma. Ovakva infrastruktura omogućila je početak demetropolizacije kulturnog života, razvoj elementarne kulture i podsticanje amaterizma. U svakoj zajednici i njenom poretku stvarnosti dubok je smisao i velika važnost veselja, praznika i radosti. Omladinska organizacija, uz podršku drugih društvenopolitičkih straktura, počela je organizovati igranke povodom državnih praznika (Dan žena, Praznik rada, Dan mladosti, Dan borca, Dan ustanka, Dan Republike, Dan Armije, Nova godina, lokalni praznici, partijski, borački, omladinski jubileji). Ovi praznici su imali svoju posebnu ikoničnost, koja se manifestovala u dekoraciji prostora za igranke i u sadržaju programa, gde je bilo zastupljeno više različitih muzičko-poetskih i recitatorskih segmenata. Sva okupljanja imala su svoju edukativnu i socijalnu komponentu inkorporiranu u ideološkoj matrici toga vremena. U tom periodu vladao je antifašistički pobednički entuzijazam, radne akcije i izgradnja zemlje. Uz narodnu i klasičnu muziku, slušale su se revolucionarne i partizanske pesme. Tih pedesetih godina muzika se emitovala preko radija, a malo ko je imao gramofon i mogućnost da nabavi gramofonske ploče.

Mimo ovih jubileja, omladina je postepeno i spontano organizovala igranke u svim selima koja su imala mogućnost za takve manifestacije, s jednim ciljem: kulturno uzdizanje i socijalno zbližavanje. Okupljanje je došlo kao simultano probuđena želja i mogućnost da svako nađe svoje zrno radosti u ovakvom vidu zabave, a muzika je bila vrhunsko i najeksplicitnije vezivno tkivo između stvarnog i izmaštanog, mogućeg i nemogućeg. Bilo je to vreme kada se, tokom cele godine, vikendom život od seoskih kuća, dvorišta i avlija, ulivao u ogromne kolone mladosti koje su se kretale prema odredištu zabave. Mladost puna snage, želja, snova, očekivanja, radovanja; povratak čoveka u punoću svog bića. Ne vide ni nebo ni zemlju dok ih nešto ne dotakne svojim uticajem. Grabeći za svoj prostor intime, mladi su se pre izlaska transformisali iz jedne u drugu stvarnost: iz stvarne u poželjnu i malo scensku, gde se ljudi telesno samoiskazuju, sa alhemijom koja je težila nekom drugom svetu. Revija lepotica, zdravih seoskih devojaka podignutih punđica; muškarci pristojno obučeni, sa urednim frizurama. Svi kao da ne žive na selu. Doduše, bilo je i dugog pešačenja, mokrih nogu, po kiši. U letnjem periodu mnoge su išle bose ili u japankama, da bi pre odredišta bile na štiklama. Bila je to kompleksna priroda doživljaja i komplikovani splet emocija koje su sledile svoje žudnje.

U balkanskoj varijanti muškog principa okoštalih ubeđenja, tvrde dogme i života ukočenog u besmislu, devojkama su igranke veoma važne jer je to bio njihov jedini malo duži izlazak iz kuće i avlije, gde su vesele slike slavile život. Posmatrajući čitavu pojavu na simboličkom nivou, bio je to beg od samoće i dosade sa nadom i željom da u tom prostoru slobode pronađu svoje zrno radosti koje će poneti u novi dan. Razbokoren i razigran poligon uzdrhtale emocionalne rascvetalosti, duboke emotivne neispunjenosti i melanholije, uvodio ih je u smireniji i drugačiji poredak stvari gde se krije potreba da vole i da budu voljene. U praznom prostoru jeftine zabave igranke su imale snagu i moć da od običnog naprave privlačno, intimno i inspirativno. Bio je to zaokret koji menja sudbine, lavirint emocija, senzualni dodir polova u kome se odvija zanosna igra devojaka i opsednutih muškaraca. Halucinantna zvezdana noć ekstaze kada zavedena noć i sama zavodi. Bio je to letnji kabare pun erotike, jednako koliko i bizarne zabave, koje u čoveku bude ono đavolsko. Dok se igra, malo se govori, a mnogo više gleda. Svaki pogled je bio pritajen, plah, poluotvoren, miran, ali direktan, fiksiran, usmeren. Igranke su imale visoke dramaturško-scenske okvire i potencijale, a čovek kao društveno biće igre i prostora oduvek je težio da bude deo igračkog, saznajnog ili emotivnog procesa. Ovaj fenomen je svima davao rukom, srcem, dušom. Na njemu se manifestovala spontanost, oslobođeni razgoropađeni libido, drskost, otmenost, hedonizam.

Za razliku od gradskih zabava sličnog sadržaja, seoske igranke su imale svoju posebnost, na kojima se osećao izraziti duh traganja, iako je bio veliki raskorak između razuma, stvarnosti i mogućnosti. Bio je to svet dobrote, istine i lepote, gde se rađala vrlina, sublimirala moć emocije i empatije. Iako jednolične po svom sadržaju, nigde se kao tu nije mogla osetiti stidljivost, čulnost, senzualnost, dodir, toplina i potisnuta osećanja. Sve je to pokretala muzika, koja je, da budemo iskreni, bila u drugom planu – tu se gleda ko je koga do’vatio u kolu,dok su budne oči pratioca sve to registrovale. U jedno kolo hvatalo se i po nekoliko stotina igrača, dok vešti kolovođa uz taktove muzike vodi hipnotički lanac mladosti. To je bilo toliko lepo da sada imam osećaj da smo u tim mladalačkim danima samo za to živeli. Na ovakvim zabavama skupljalo se i po hiljadu učesnika, kako meštana, tako i komšija iz drugih, susednih sela.[3] Igrački repertoar je bio sastavljen od tridesetak igara, odnosno kola. Zvanično, svi su se okupljali radi muzike, dok je istina nešto drugačija: svi snovi i nade bili su usmereni prema novom poznanstvu koje će učiniti da naši nemiri nađu svoje spokojno utočište.

Sa strane, do zidova, stajali su neobuzdani, buntovni, prkosni momci – kibiceri, u kojima su se nadvijali oblaci uskogrudosti i nedostatak vizije, koja ne dozvoljava previše različitosti i slobode u svom okruženju. Svojim budnim okom držali su sve pod kontrolom, ocenjivali modele, umetnički dojam, lepotu, stajling, korak, nastup. Kao pokretni nomadi, gladni i siti svega, imali su svoj jezik i stil. Svako je imao svoju „busiju” – tačno se znalo ko gde stoji. Kicoši, lovci na žensku lepotu, tragali su za trenucima sladostrašća i lepote. Znalo se ko su favoriti, autsajderi, početnici, ko je moćan, jak, odvažan, lep, duhovit, ko su najzgodnije devojke, ko najbolje igra, ko je u koga zaljubljen, ko su glavni frajeri. Bio je to masovni jezik žudnje sa namerom osvajanja prvih devojaka kao tvrdo branjenih tvrđava. Sve je funkcionisalo simpatično, bezazleno, bez prostakluka loše namere, iako je bilo sukoba i svađe zbog preterivanja u šali ili zbog ljubomore. Svaka priča je gubila smisao – pobeđivala je igra diskretnog zavođenja dok se drže za ruke u kolu. Igrom i dodirom se više govorilo nego rečima. Sve prisno, sa poetikom realnog života, intimno, prepoznatljivo, ali i pomalo sustegnuto, zbog prismotre sa strane. Taj fenomen, koji je bio svačiji i ničiji, negovao je prirodni sklad, edukovao percepciju, razvijao i promovisao ličnu strategiju, izoštravao pažnju, stapajući sve u realnost života i iluzija. Bilo je dosta zagonetki i dilema u kojima su se činjenice, zbilje i želje čudno ukrštale i povezivale, dovodeći ponekad do sasvim neočekivanih ishoda.

Rađale su se prolazne i trajne ljubavi, veliki i mali planovi. Kada, zašto i kako su se ljubavi završavale, teško je odrediti, ali znam gde su počinjale. Ove zabave su svima davale rukom, srcem, dušom. Na njima se stvarala i manifestovala spontanost, oslobođeni razgoropađeni libido, drskost, otmenost; popuštale su zabrane, stege, kompleksi, sujete, narcizmi, sa energijom koja mobiliše, uobličava i rastavlja, nosi i ostavlja, menja i prekraja ljude i sudbine. Na otvorenoj sceni svi su nastojali da dodirnu istinu koja je plenila i ispunjavala razumevanjem za sve prisutne razlike. Bio je to prostor dopuštene slobode. Dešavale su se plime i oseke sa dosta neuspelih i neposustajućih pokušaja udvaranja devojkama. Igranke su bile neukrotiva naracija gde su se ukidale mnoge distance, ukrštale zanimljive priče koje pripadaju svima podjednako – bez obzira na sadržaj i formu, lepo i ružno, staro i mlado, siromašno i bogato, različito i daleko, malo i veliko. Na toj sceni svi su proveravali svoju prirodu, svoj karakter i svoju sudbinu. Bio je to ritual satkan od nade i večnosti i emocionalne razmene energije; poetika stvarnosti i ostvarenosti; konkretan život; regulacija života i konkretna svakodnevica puna osvajanja, zaposedanja, povlačenja, strategije i taktike, trenuci usporavanja i odustajanja, nanošenja rana i ozleda.[4]

Funkcionalne bioskopske i fiskulturne sale sa uglačanim patosom ili parketnim podom, koji se uoči igranke posipao parafinom, neke i dekorisane, te prostorije u zadružnom, odnosno domu kulture, bile su najpogodniji prostori za ove folklorne zabave. U nedostatku pomenutih, omladina je nalazila rešenje u drugim prostorima. Svaki praznik, između vikendâ, u početku državni, a kasnije i tradicionalni narodni i verski, bio je neizostavni deo tog slavljeničkog štimunga. Pored agilnih pojedinaca, najčešći organizator je bila omladinska organizacija, koja je putem plakata najavljivala ove skupove. U početku su svirali lokalni muzičari, mada je za dobru zabavu bila dovoljna i jedna harmonika. Bez ovog instrumenta nije bilo prave fešte i derneka. Kasnije, s pojavom radija i gramofona, živa muzika odlazi u zaborav.[5] Gramofon, ploče, pojačalo i zvučnici bili su dovoljni za dobar dernek. U novonastalim uslovima najteže je bilo doći do nove gramofonske ploče.[6] Vremenom, mladi prihvataju nove muzičke trendove: zabavna muzika i ples postaju legitimni sadržaji.[7] To je doprinelo homogenizaciji gradskih i seoskih kulturnih obrazaca, čime se otvarao put odlasku mladih u veće urbane sredine. Uostalom, igranke su jedan od kanala komunikacije seoske i gradske omladine.

Prihvatanje trenda masovne kulture od strane seoske omladine može se tumačiti i kao zahtev da se kompenzuje i ublaži jednoličnost i oskudnost vlastite egzistencije. Ovaj sudar tradicionalnih seoskih i novopridošlih gradskih obrazaca evidentan je i u ovom obliku socijalnog ponašanja. Bilo je lepo živeti u otvorenoj predstavi seoske omladine, koja vremenom prerasta samu sebe prelazeći u vanvremenske prostore onostranog. Optimizmom ispunjene i ozračene, veoma mlade osobe imale su potencijal da otkriju i prepoznaju mogućnost kako da sopstveni identitet ostvare. Njihova istina se krije u kratkim uzdasima i dugim noćima, dosadnim godinama i grešnim mislima, u malim sklonostima ka velikim porocima. Ovaj devojački romantični narativ izražavao je široku lepezu doživljaja sveta oko sebe, budući da su igranke i muzika omogućavali da izraze skriveni aspekt svog bića, sa mostovima preko kojih su se pružale i dodirivale ruke pune snažnih osećanja, bujnog i kipućeg života.[8]

Srasle sa narodom i njegovim običajima, sa licem odgovornog života i njegovog ponosa, ne može se poreći društveni značaj ni autentično svedočanstvo ovih zabava. Danas u otuđenom i umornom društvu ljudi nemaju vremena da se druže ni sa svojom decom, a kamoli među sobom. Čovek je prigrlio usamljenost, što je daleko od ljudske suštine i smisla života, i ušao u vreme narcizma, samoopsednutosti, samopromocije i opsesivne validacije. Zašto smo uprkos svemu što nam donose i daruju nauka i civilizacija toliko usamljeni, napušteni, suvišni, komični i tužni, do ludila i blesavosti? Zašto svako šeta za sebe i gleda svoja posla, zašto se mladi ne okupljaju u toku večeri već posle ponoći? Umesto mladih okupljaju se stariji, prisećajući se vremena kad su bili mladi, kad su pravili igranke, koncerte velikih rok bendova, kada ih je bilo više, kad su bili složniji, bogatiji, bezbedniji i željni izlaska u bilo koje vreme. Tehnološka revolucija je iz temelja izmenila život ruralnih sredina zatirući sve stare običaje.

Ovaj običaj treba sagledavati i kroz prizmu emocionalne egzistencije, nade i ljubavi, koje predstavljaju svojevrsnu odu dostojanstvu neophodnom svakom naraštaju i vremenu koji su pokazali svoju relevantnost i neophodnost u formiranju čovekovog individualnog i kolektivnog identiteta. Taj fenomen oslobođene mladosti negovao je prirodni sklad, edukovao percepciju lepog ponašanja i kulturnih manira, razvijao i promovisao ličnu strategiju, izoštravao pažnju, negovao prisustvo i čulnost, stapajući sve u realnost života i iluzija; bio je pun zagonetki i dilema u kojima su se empatije i emocije, zbilje i želje čudno ukrštale i povezivale. Posedovao je strast samootkrivanja i poštovanja dobrih namera, veselio, tešio, opominjao. Bilo je to ne samo očuvanje i negovanje raznih oblika nasleđa i tradicije, nego i traganje za autentičnim kulturnim izrazom.

Ovaj društveni i kulturni obrazac zabave pomaže da proniknemo u društveni i duhovni ambijent jednog vremena, u njegov smisao, kulturnu, duhovnu i emotivnu baštinu. Kao ogledalo društvene stvarnosti, iako ograničenih mogućnosti, posedovao je snagu i moć da razbije naraciju patrijarhalne dekadencije, dremajućeg duha i mentaliteta i imao važnu kulturološku dimenziju, iako stvoren kao hibrid za ljude koji su imali potrebu da budu moderna bića. Onaj ko nije živeo u vreme ove romantične pojavnosti nikada ne može razumeti njegovu naraciju. Možemo ga opisivati unedogled, ali će njegova fizionomija ostati nedovoljno jasna i nezavršena jer je nastao iz etno i folk kulture i mašte, iz duha i nagona za igrom, dodirnut i osenčen kao predstava za svakog koga život kao neočekivanost i avantura opseda. Bio je to fenomen kolektivne svesti i slojevite tajnovitosti i uzbudljivo iskustvo za sve koji su se bavili otkrivanjem sebe, svoje misaone fantazije, igre i slobode pokreta, kao jedne od najmanje zaludnih disciplina pod kapom nebeskom.

Nadam se da će nam novo vreme darovati drugačije običaje i veselu nadu.


[1] Svakog dana slušaš: ne smeš ići u bioskop, u kafić, ne smeš ući u auto sa muškarcem, ne smeš imati mladića, ne smeš čitati ljubavne romane, pa ovo, pa ono i sve sramota. A ja sam oduvek volela sve što vole mladi. Jedino nije bilo sramota ići na igranke u pratnji majke…

[2] Posle Drugog svetskog rata dvorac u Bočaru (Novi Bečej) nacionalizovan je i u njemu su mladi dobili svoj prostor. Balska sala je podeljena: u jednom delu su bile igranke, a u drugom delu improvizovana fiskulturna sala.

[3] „Na isvestan način, mi smo kao sredina bili sami sebi dovoljni. Imali smo jedan dom kulture u kom se svake subote i nedelje okupljalo oko 500 mladih ljudi” (Bane Kostić, frontmen grupe Garavi sokak).

[4] U selu je jedno brdo malo, sa koga se na igranku zvalo. Još se sećam igranke i prela, Šumadijo, uvek si nam vesela (stara narodna pesma).

[5] Muzika se slušala sa gramofona: EI Niš, Iskra Kranj („gerrard”, „emona”, „traviata”), RIZ („trubadur”) – Zagreb.

[6] Slušali su se Indeksi, Tajm, Ju grupa, Korni grupa, Mišo Kovač, Đorđe Marjanović, Zafir Hažimanov, Dragan Stojnić i drugi.

[7] Šezdesete godine su vreme pojave rok i hipi pokreta i početak domaćeg rokenrola.

[8] U pojedinim našim selima organizuju se retro igranke, nalik nekadašnjim.


Foto:
• novosti.rs
• srbijavideo.com
• vladimirdimitrijević.com
• 99posto.org
• studnet.com
• leutar.net
• dulanović
• sjenica. com
• patrologija.com

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


1 × 4 =