Ramiz Hadžibegović – SUZE, opomena i sumnja za spokojnost


Poštovani pośetioci, svi dobro znamo kad i u kojim slučajevima se najčešće javljaju suze. Razlog je to za izbjegavanje čak i priče o njima, a kamo li kao u našoj kulturi, da eventualno muškarac „pušti suzu“. Zato je Montenegrina tu i njeni cijenjeni saradnici koji će vam omogućiti da na suze gledate sasvim drugačije, da o njima saznate što do sad nijeste znali, da bez potiskivanja svojih ośećanja, ako se za tim ukaže potreba, olakšate sebi tako što ćete se „njihovom carstvu prikloniti“. Ovoj suzi se morate i obradovati, jer to je „Suza“ iz pera Ramiza Hadžibegovića, izvanrednog esejiste i dugogodišnjeg saradnika portala. Teško se nekome može reći da uz suze uživa, ali uz „Suze“ gospodina Hadžibegovića zaista ćete uživati.  

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa našeg portala i dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.




SUZE, opomena i sumnja za spokojnost

Savremeni čovek živi u komplikovanim, dramatičnim, romantičnim i komičnim uslovima stresnih situacija,  u prividnoj uljudnosti, ćutljivoj hladnoći, mučnoj praznini, u vremenu brzih promena, brojnih izazova i beskrajnih mogućnosti, zatvoren u sebe, nesiguran, nezadovoljan, nespokojan.  Svako sa svojim strahom, svojim teretom, zebnjom i odgovornošću, kada je nepoželjno i nepristojno pokazivati emocije. Pokoreni vremenom koje  ubrzava život i tumba ritam svakodnevice, ljudi  znaju da mogu  imati sve sem vremena za sebe. Puni melanholije, otuđeni, svakodnevno umorni i raspolućeni, nezadovoljni saznanjem o tome da ne poznaju ni sebe same, menjaju mesta i uloge u pokušaju da pronađu svoj sklad i uravnoteženost koju nikada neće dostići. Svakodnevica izopačenih merila vrednosti. U kakvom to sumanutom vremenu i svetu živimo? Zašto smo, uprkos svemu što nam daruje nauka, toliko usamljeni, napušteni, suvišni, komični i tužni do suza?

   Sa istanjenim ili izgubljenim živcima, bez emocionalne bliskosti, svako misli da bi bio srećan i zadovoljan kad bi mogao da živi onako kako želi. Svi grabe svoje prostore intime ne primećujući druge oko sebe; večita žudnja za stvarima koje, kada bi se dostigle, ne bi doprinele zadovoljenju duhovnog spokojstva. Sve smo brži i površniji,  sluđeni, ojađeni, nemoćni, neostvareni, a sve manje ukorenjeni u sopstvenoj ličnosti.  Razapeti između unezverene nade da će nešto nestati i ogorčene borbe da nam to isto zauvek ostane, potpuno smo usamljeni. Svako od nas traži egzistencijalni odgovor na pitanje: ko sam ja? San o životu, to se još može razumeti, ali ne i život sam. Niko od nas nije u stanju da potpuno sagleda sopstvenu dušu. Nemamo više čak ni jasne ideje šta ovaj svet nudi čoveku ni kako da izađemo iz sopstvene zatvorenosti. Na svoja leđa smo natovarili prevelike nade i očekivanja, nesvesni svoje moći, snage i nosivosti. Neostvareni,  lišeni valjanog izbora i izlaza, živimo u velikom raskoraku i s razumom i sa stvarnošću.

   Iz ovakve stvarnosti tražimo neku drugu i potpuniju, prema kojoj se mere naše emocije; tražimo intimnije utočište, sigurnije i raskošnije uporište, nebo koje nam niko ne može oduzeti. Želimo da volimo i da budemo voljeni, da izlivamo sebe, svoju istinu, ispunjene i prikrivene želje. Pa ipak, u duhu sumnje, strasti i zanosa, odvija se sukob želja i moći, razuma i osećanja, iluzija i realnosti i potrebe da se za mnoge dileme nađu prava rešenja. Uostalom, od davnina najumniji ljudi tragaju za definicijom o smislu života. Dostići njegov smisao nije ni lak ni jednostavan način. Mnogi su se davno izgubili u potrazi za njegovim smislom, drugi ga i danas traže. I suze kao metafora takve potrage, nemira i sumnje, nastoje da uvedu red u život svojih aktera.

   Kao tajna najveće tajne, suze su deo univerzalnog leksikona i rečnika, ozbiljna pojava fascinantnog povoda. Nema kulture bez suza, iako nose u sebi prividnu lakoću autonomije života i krhkost satkanu od prolaznosti. Kao kulturološka, sociološka, etnološka i antropološka dimenzija čoveka, kapacitet tog pojma je ogroman sa višeslojnim konotacijama, metaforama, značenjima i simbolima. Pojavljuju se u svim kulturama i religijama, kao ritual u životu svakog pojedinca, kao tema u poeziji, muzici, prozi, umetnosti, a posebno je dominantna metafora emocionalne, zavičajne i migrantske teskobe. To je najdublja i najvernija reč, mala misterija u kojoj se krije ono najsuštinskije, najlogičnije i najtajanstvenije. Verno svedoče o kulturi, tradiciji, običajima, verovanjima, zabludama, rađanjima, praznoverjima, umiranju. Ne ispovedaju samo pojedinačnu, familijarnu ili lokalnu sudbinu, već mnogo, mnogo više od toga. Potisnuta osećanja čovek nosi duboko u sebi, a najlakše i najbolje ih pokreću suze. Mogu govoriti o nama kao što i mi možemo govoriti o njima, jer ih je čovek stvorio.

   Ta alhemija između čoveka i suza, taj uzbudljiv odnos koji datira od početka njihove romanse, uvek je bio blizak, neraskidiv, neposredan, nežan, netipičan, iskren, pošten. Suze su definisale čoveka, njegovo postojanje: kada su očajni ili radosni, zaljubljeni ili napušteni, kada su zdravi ili bolesni, nemoćni ili u najvećoj snazi, one se pojave, njihovom carstvu prikloni se  čovek. Suze su svedok sukoba čoveka sa samim sobom; otkopčavaju dušu i srce, duboko potisnute patnje, tajne surove istine; razlivaju se u zabludama, pitanjima, iluzijama, utehama, nadama, patnjama, strasnim osećanjima, uzrujanostima, ali i iznenadnim, neočekivanim radostima. Po svom potencijalu i intenzitetu nadilaze i prevazilaze svaku emociju, jer je to poseban, izdvojen i često neočekivan trenutak, kada duša pokazuje svoje lice. One označavaju prekid, iskakanje iz kontrolisane svakodnevice i gotovo bez izuzetka podrazumevaju nešto što se ne događa svaki dan. One su replika genetske slike, karaktera i psihologije; čovekov rukopis, otisak, paraf, komocija, portret velikih dimenzija i rever ljudske osećajnosti.

   Suze se prelivaju preko života, ponekad i više, ponekad manje, snažnije, skromnije, ponekad vidljivije, neretko skrivenije; svedok su verovatnog i nemogućeg, neverovatnog i mogućeg, konačnog i beskonačnog; izražavaju široku lepezu doživljaja, od stanja teskobe do vere u snagu života, dodirujući same egzistencijalne osnove bitisanja. Sve nepravde i poniženja skupe se u jednu fokusiranu tačku skrivene podsvesti. Neko je rekao: kada bi plakali za svim onim što se oko nas dešava, ceo život bi nam prošao u plaču. Čovek se nalazi između dve granice – svoje i tuđe, intimne i javne. Kad spoljni svet nametne pojedincu određenu vrstu ponašanja, sve postaje konstrukcija i dilema – kojem svetu taj pojedinac pripada. Ukoliko je  zatvorenost veća, raste unutrašnja napetost, za nebom, mesečinom, za pevanjem.

   O ovom narativu i velikoj temi,  imamo  manjak znanja i višak predrasuda, budući da se suze uzdižu iznad osećajne dimenzije unutrašnjeg izraza duše u potrazi za svojim smislom u svetu besmisla. Kao odraz onoga što smatramo istinom u sebi, one se otmu da bi preživele, dođu, nestaju pa se opet vrate. Možeš zaboraviti onog  sa kime si se smejao, ali nikad onog sa kime si suze prolivao, kaže libansko-američki pisac Halil Džubran.[1] Iz tamno skrivenih emocinalnih  tokova iskušavaju svest o sopstvenom mestu; unagomilanoj prenaseljenoj toksičnoj stvarnosti pomeraju neke mnogo tvrde granice obnavljajući čoveka i svet kao molitva. Svaka suza ima svoju priču, kompoziciju, semantiku svoju komičnost i tragizam, svoju semiotiku pa i leksiku. Teraju nas da osećamo i čujemo tišinu; opominju i upozoravaju. Imaju simboliku mudrosti i blagostanja i visoku metafizičku moć. Gde nema suza, nema energije, istine, strasti. Poseduju duboku, nesaznatu intimnost, mutnu i zabarikadiranu sopstvenost. Sa dovoljno emocionalne soli koja, ipak ne razara ono što je dragoceno, streme put traganja, stvaranja i otkrića prema svetu dobrote, istine i prave ljudske toplote i lepote.

   Svaka emocija predstavlja energiju, koja po svim fizičkim zakonima nigde ne nestaje, čak i onda ako se svako trudi da je uguši u sebi. Suze, pune naboja i pulsacije kondenzovane energije, najbolje su sredstvo za izbavljenje iz svake stresne destrukcije i egizistencijalne tegobe. Suočavanje sa tugom i bolom dopuštamo sebi da budemo ono što jesmo, puštajući i po neku suzu niz svoje obraze. One imaju moć da nas vrate sebi, povrate unutrašnju emocionalnu ravnotežu. Mnogi ljudi kažu da se bolje osećaju nakon plača, ponkad i znatno bolje.Teorija da plač može da deluje pozitivno na ljudsko telo u mnogim zemljama je prihvaćena. U Japanu se organizuju klubovi za plakanje u kojima se katarza izaziva tužnim filmovima, televizijskim emisijama i knjigama.

   Iako teško priznajemo da smo u stvarnom životu udvojeni, sa problematičnom suštinom identiteta kojeg dovoljno ne poznajemo, najčešće se stidimo da priznamo ili da pokažemo emociju. Pored svesti da žanjemo koliko smo posejali, u ljudskoj prirodi je da se traži svetlo, ma koliko se to činilo daleko. Tajanstven i zatvoren kao tvrđava, čovek je iskren jedino kad se na njegovom licu pojave suze ili dok na svom jastuku vodi dijalog sa samim sobom: plakanje je više od simptoma tuge a okidač za suze su osećanja bilo da se radi o empatiji, iznenađenju, besu ili ljutnji. Suze su jasan znak drugima da smo pod uticajem neke jake emocije; one nas vode iz privida u istinu, iz ravnodušnosti u veru, iz zemnosti u nebesnost. Dakako, suze nisu izraz slabosti, kako mnogi misle, već znak hrabrosti i jedan od najvažnijih načina čovekovog psihičkog samozaceljivanja, ističu psiholozi: Vaše suze su naša poslednja nada. Plačite, lijte suze, slobodno, samo da se ne izgubi nada.[2]

   Nesporno je da se preko suza organizam oslobađa toksina, a sa njima revitalizujemo mentalnu emotivnu i fizičku snagu.[3] One su jedini prirodni lek za gubitak, tugu, razočarenje, prihvatanje bolnih istina, za suočavanje sa ograničenjima i za priznavanje sopstvene krivice. Teško je do kraja objasniti šta sve izaziva suze, obzirom na razlike u karakternom, mentalitetskom i emocionalnom smislu svakog pojedinca. Nema granice koju suza neće preći; rečitije su od svake reči – dok se slivaju niz obraze reči odmaraju; spiraju iz duše nerealne nade, izneverena očekivanja, samoobmanjivanje, neostvarenu ljubav.[4] Bile opomena ili uspomena, svaka sadrži talog patnje. Imaju moć da čoveka vrate sebi i povrate mu unutrašnju harmoniju. Dabome, postoje i suze radosnice, samo što su one ređe. Za razliku od ostalih ove suze su na margini ozbiljnijih naučnih, medicinskih studija. Majka je plakala kad je saznala da je trudna, kad se porodila kad sam diplomirala, dobila posao. Kao i druge i ove nalaze put do izražajnih emocija i snažnih doživljaja.

   Suze se kriju u najvećim iskušenjima,  gde se životno uzbuđenje i sreća razilaze, u starim ljubavima, u kratkim uzdasima i dugim neprespavanim noćima, u dosadnim danima i godinama, razbijenoj duši, u melanholiji zarobljenog uma, u vremenu straha, gladi, sa licem odgovornog života i ljudskog ponosa. Očekivano: svaka suza ima svoju informaciju i poruku svesti i podsvesti. Postoje suze istine, greške, patetike, utehe, neostvarenosti,  pokajanja. Tu su i lažne suze, ukletnice, javne suze, suze straha, strpljenja i smeha, upozorenja i velike tuge, manipulatorske suze. Mogu biti bistre, histerične, odmerene, osećajne, dosadne, ponosite, sažaljive, dvolične, trezvene, izveštačene, osvetoljubive, stidljive, svadljive, taktične, tvrdoglave, svakodnevne, depresivne;  svedoci su najvažnijih i nejtežih ljudskih dilema, muke i nesreće neba i zemlje, života i smrti, čoveka i Boga, čoveka i sveta; mogu biti stvarnije od svake stvarnosti i nedvosmisleni simbol spajanja nepojmljivih različitosti. Ako izuzmemo gubitak nekoga u porodici i široj rodbini, prave suze i plakanje pojavljuju se u onim slučajevima gde je pre toga bila velika ljubav. Pojedinci plaču kao kiša, drugi liju krokodilske suze. Sem ženskih marifetluk suza, retko ko donosi odluku kada će plakati. One su najčešće izazvane nekom iznenadnom pojavom i uzrokom. Prema nekim istraživanjima polovina suza se proliva zbog tuge, najčešće u večernjim satima. Inače, suze se dele na bazalne, refleksne i emocionalne. Suze mogu biti i sredstvo neverbalne komunikacije: beba plačem komunicira sa svojom majkom u onome što joj ne prija.

   Opšteprihvaćena je teza da žene češće plaču od muškaraca, iako stručnjaci ne poklanjaju pažnje ovoj temi. Fenomenološki, suštinske razlike u korišćenja suza i plakanja kod žena i muškaraca danas nema, jer i jedni i drugi plaču na zdrav i nezdrav način, ističu psiholozi. Kad se radi o velikim emotivnim gubicima muške i ženske suze su potpuno izjednačene, izuzev što muškarci dok plaču izgledaju zbunjeno a žene se u tim situacijama ponašaju saosećajno, zbog čega i postoji izraz rame za plakanje. [5] Razlike u plakanju uslovljene su kulturom, tradicijom i običajima.[6] U tom smislu ne treba izjenačavati područje Balkana i ostatak Evrope. Naša patrijarhalna porodica, epski svet, oduvek je bio muško i ratničko društvo. U takvim uslovima  vaspitanja i odgoja dece, muške suze su nešto apsolutno nedozvoljeno. Te predrasude i ograničenja nameću  se kako spolja tako i iznutra. Neprimereno bi bilo javno pokazati takav vid emocije: nikad ne pokazuj emocije, uguši ih do kraja.[7] U životu svakoga od nas postoje trenuci kada čak i najtvrđi muškarci teško mogu da zadrže suze.

   Ništa ne boli kao majčina suza, jedna je od dominantnih naracija. Ne bih se složio sa ovakvim stavom. Naprotiv, mislim da tragovi očevih suza, čije su emocije potisnute više nego majčine, ostaju zauvek trajni i neizbrisivi. Majčine suze su postale metafora najjače ljubavi samo zbog činjenice da ih ona pokazuje češće, lakše i slobodnije, dočim se jednoj očevoj suzi mogu skapiti litri majčinih. Očeve suze zgušnjavaju zbivanja, uvećavaju dramatičnost. U trouglu porodičnih suza ne treba zaboraviti sestrinsku suzu, u kojoj je sakrivena istinska rafinirana emocija koja je nedosegnut kriterijum patološke ljubavi, dovodeći njenu emociju do krajnosti, neretko i do apsurda, što liči na utopiju savršene ljubavi

   Ljudi prikrivaju svoje odlike o tome da upravljaju intimom, podnoseći život u meri izdržljivosti. Unutra se tuguje, vani neobjašnjiv poluosmeh uz taloženje i gomilanje podzemne razarajuće energije. A suze ni reč da zauste ni glas da puste. Neisplakani bol ostaje i leži kao kamen na duši, dok se ona kida od bola. Najčešće reakcije takvog stanja jesu knedle u grlu, drhtaj glasa, izobličeno lice, zamućen pogled. Takve suze kao ponori nigde ne nestaju već se potiskuju u dubinu duše gde se skupljaju i čekaju pogodan momenat da se izliju iz čoveka. Posledice takve kontrolisane emocije mogu biti vrlo opasne i nepredvidive po svaki organizam. Zato se i kaže: plač ima moć da čisti i uzdiže, da očovečuje i obožuje. Iz svete tuge nikle su najveće planetarne tvorevine duha. Ne treba napominjati da većina odraslih najčešće plače u osami. Ponekad strastvena ličnost postaje žrtva sopstvene strasti. Kada je reč o korelaciji suza i godina, treba reći da se više plače u mlađim godinama ali i u dubokoj starosti.

   Budući da su katarzično sredstvo, suze itekako mogu da pomognu da se procesuira emocija i da se hladne glave, trezveno, sagleda pravo stanje stvari i realnosti i da se kasnije reaguje na najbolji način. Njihova svrsishodnost može da bude u funkciji potrage za istinom, moralnim oporavkom i duhovnim preporodom; harmonizuju, dovode u sklad lične emocije. Mnogi tvrde da se nakon plakanja osećaju kao posle molitve sa višakom slobode i komocije. Bez sumnje, suze imaju i integracionu funkciju, budući da prizor suza vodi ka emotivnoj i društvenoj povezanosti. Poznata je činjenica da suze jedne mogu izazvati identičnu reakciju druge osobe. Pojedini autori tvrde da ženske suze imaju motiv da u muškarcu probude interes za sebe.

Kao večna tema koja daje tok životu, suze imaju književne elemente života.[8] U njima je sadržano ono što ne razumemo do kraja, a što mnoge pisce i umetnike ponese i uznese – najlepše oči su isplakale najviše suza. Imaju lice strasti iz kojih isijava besmisao i tuga, samosumnja, apsurd i paradoks, često u žalosnom preziru dostojnom pokušaja da zastide prostotu i neiskrenost. Kao treptaj bola, sklonište i utočište, suze znaju hrabro da prizivaju, da ukazuju, praštaju; imaju potencijal da izazovu dramske zaplete i neočekivane igre laži i istine, ponosa i žaljenja, ali i pomirenja i izglađivanja nekada davno narušenih odnosa; one su drama čežnje i neprolazne potrebe da volimo i da budemo voljeni. Koliko znaju zamagliti i zaslepiti, toliko mogu uneti svetlost u život svojih bližnjih.

Suze o ljubavi govore bez patetike i straha da se prizna pometeno stanje duha i potreba za pripadanjem i vezivanjem drugoj osobi.  Kao groznica i tihost, mogu biti jače od zdravorazumskog odnosa prema svetu i životu. Postoje momenti kada se u suzama traži krivica za sopstvenu neostvarenost. Ili, što bi rekao Paskal: Svako traga za srećom, čak i onaj koji namerava da se obesi. Kao najskriveniji kutak svesti, osećajnosti i slabosti, suze egzistiraju kao svedoci svega i svačega: raznoraznih duša, tela, rečenica, osećanja i misli. Neke se znaju na vreme odvojiti od predmeta žudnje i tako sebe revitalizovati. U nizu različitih iskušenja mogu odvesti u usamljenost  i tešku apatiju, kao što to čine suze u dertu – kome nije došlo da vrisne, uz dobru pesmu, taj nije iskreno voleo ni iskreno patio.

Svojom nepokornošću i žudnjom za istinom, suze su lekoviti zalog za budućnost. Što su oči više otvorene i suze su češće, ponekad diskretne i tajanstvene i bez racionalnog objašnjenja za njihovu pojavu. Kao narativ koji teži da preobrati stvarnost, suze imaju potrebu i potencijal da ograniče prirodno u sebi i oko sebe. One osenčenom težnjom preispituju uspostavljene granice ravnoteže i harmonije života i raznoraznih iskušenja. Kad stvari nisu na svom mestu onda odsustvo reda uzrokuje nečisto stanje u kome suze žive za sebe i imaju poslednju reč. Dešava se da parališu osećaj stvarnosti, vrlinu strpljenja i trezvenog rasuđivanja.

Ne znam da li su se kao vera i nada proredile kao mnoge ponovljene priče, da li išta više kazuju i da li su u stanju da ustalasaju bilo čiju emociju ili reakciju. Bilo kako, suze imaju dubinu, snagu i sposobnost da i dalje tragaju za ljubavlju kao osnovom svake čovekove potrebe. Kao jedinstvena ljudska osobina i privilegija, one su oduvek bile na braniku svoje teritorije i svog poseda, pružajući životu dimenziju jednostavnosti i smisla, sa željom kompromisa za zbližavanjem, uz latentnu sumnju i skepsu o tome da li u životu postoji ljubav, vrednost i način da se ljudi razumeju i žive u slozi, bez obzira na razlike. Kako god, liče na topli majčin zagrljaj, čuvajući svog gospodara od života natopljenog strepnjom, neizvesnošću i patnjom. Traže red, harmoniju, bliskost; slave život braneći ga od laži, izdaje i licemerja, greha i prestupa. Čovek u suzama nalazi savršenu opomenu za sopstvenu konačnost i spokojnost. One su naš amanet, muštuluk, dert, ognjište i zavičaj, kolevka i jastuk, himna i miraz.


[1] Ko kaže da je osmjeh simbol sreće, a suze simbol tuge? Nekada pokazujemo veliku radost suzama, a duboku tugu osmjehom, Rade Šerbedžija, glumac.

[2] Samo jedna suza iskrene ljubavi dovoljna je da promeni sudbinu sveta i nečijeg srca, Lauren Kate.

[3] Emocionalne suze regulišu krvni pritisak, pojačavaju imunitet organizma, oslobađaju od stresa i tenzije

[4] Suze i u fiziološkom smislu spiraju stresne hormone (ATCH) direktno iz mozga.

[5] Žene plaču, muškarci se truju neisplakanim suzama, Duško Radović, književnik i novinar.

[6] Iznenađuje to što u zapadnim kulturama, gde žene imaju više slobode, plaču češće nego igde drugde.

[7] Kad žena vidi muškarca koji plače više će ga voleti, Džef Toliver iz Vašingtona; Postanu mi slađi, jer vidim njihovu mekšu stranu, Ana Lijang.

[8] Mnogo srca, mnogo suza (nemačka poslovica); Mi smo stvoreni za bol, suze su za srca (Gustave Flober); Voda čisti telo, a suze dušu; Suze su poput olujeposle njih čovek je uvek mirniji (Turgenjev); Za tuđom nesrećom suze se brzo osuše (latinska poslovica); Stare rane ne treba oplakivati svežim suzama (Euripid); Suze ponekad imaju vrednost govora (latinska poslovica) Suze bogataševe udovice brzo presuše (danska poslovica).

Foto:
stil.kurir.rs
galaksijanova.rs
saznajlako.com

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


7 + 20 =