Intervju Branke Selaković sa Ramizom Hadžibegovićem – Živimo fragmentarnu i haotičnu sadašnjicu


Poštovani pośetioci, objavljujemo intervju koji je napravila Branka Selaković iz Književne radionice Kordun, sa esejistom Ramizom Hadžibegovićem.



Razumeti sadašnjost i izgraditi bolju budućnost ne možemo bez prošlosti, ali nije lak zadatak u savremenom svetu sačuvati duh tradicije i nasleđa. Postojan na tom putu je esejista Ramiz Hadžibegović, koji u svojim knjigama čuva običaje kraja iz kojeg je potekao, brižljivo neguje arhaizme, ali i promišlja o duhu vremena u kojem živimo.

Ramiz Hadžibegović je rođen u Bistrici, u Crnoj Gori. Diplomirao na fakultetu političkih nauka u Beogradu, a tokom studija sarađivao sa mnogim časopisima gde je objavljivao eseje i književne prikaze. Autor je knjiga Blisko kraju, Iz senke gordosti i Skupljeno od zaborava, u izdanju izdavačke kuće Čigoja, Beograd.

U ovom razgovoru smo putovali kroz mesta i vreme, od Bistrice do Beograda, od predaka do savremenika i pojava koje donosi današnje društvo.

Branka Selaković, Književna radionica Kordun, Beograd, 12. januar 2022.

Nasleđe i motivi rodne Bistrice se neretko spominju u vašim esejima. Koliko vas je mesto rođenja odredilo i uticalo na sagledavanje sveta i društva?

Bistrica, malo zavičajno gnezdo, toplo i ukriveno u ravnici bistre i čiste reke Bistrice, nedaleko od Bijelog Polja, između Lima i Đalovske klisure, gde zora presreće noćne ptice,  spada u najlepša sela Crne Gore, pa i šire. Sa ponosom ističem da su Bistričani još 1936. godine, na čelu sa mojim precima, koji su tada bili predsednici ove opštine, izgradili  prvu hidrocentralu u severnom delu republike. I dok su se u Bijelom Polju, Pljevljima i Beranama palile petrolejske lampe u mojoj Bistrici su se koristile električne sijalice i slušali radio uređaji. Inače,  biće to  poznato turističko mesto na mapama širom Evrope, budući da se uskoro očekuje otvaranje  Đalovske pećine, najduže i nalepše u ovom delu Evrope. Ta neprolazna lepota ovog ambijenta, sa svim njegovim toponimima, nikako nije promakla mom svevidećem oku.

Detinjstvu i zavičaju je nemoguće pobeći. Oni se upijaju u nas  indukujući pastoralne situacije koje svakoga vraćaju u nostalgičan dijalog sa familijom i detinjstvom. Svi nosimo prtljag porodice, škole, vlastitog bratstva i plemena. Moje odrasatanje bilo je nešto trajno zagonetno, neobjašnjivo, magično, sa mnogo igre, druženja, nestašluka i čarolija, po kojima sam merio i upoređivao sve što mi se dešavalo u životu. Trošio sam lepotu Bistrice koje nisam bio svestan. Nezaboravan prostor iz kojeg su potekla neizbrisiva sećanja. Hranio sam se svetlošću života i nade. U maštanjima detinjeg sveta svako godišnje doba je bilo lepo na svoj način.  Sećanja koja nastojim vući tokom tog perioda i uspomene na moje bratstvo, na avliju i mahalu, voćnjake i izvore, na naše starije i mudre junake, na letnja i zimska druženja iz kojih duša zrači, danas su jedini raj iz kojeg me niko ne može isterati.

Zagledan u prazninu, u arhaični idiom crnogorskog krša, utopljen u svoj narod, njihov moral, njihove mitove, svoj jezik, zaljubljen u minimalizam, zaklet na paradoksu, opredeljen za pobunu, oslonjen na porodične korene patrijarhalne romantičarske tradicije, svako naše selo, pa i moja Bistrica odiše običajima i istorijom. Ta takozvana patrijarhalna kultura posedovala je kult prirode, neposrednu porodičnu privrženost, gde svaka izgovorena reč starijih sadrži talog vremena. Taj spoj je bio predivan za odgoj moje ličnosti, a sve se to, kasnije, prenosi i na vezanost za tradiciju i običaje. Kroz dečju optiku sopstvenih očiju, tela, porekla, kulture, istorije, krenulo moje uvezivanje sa kulturnom baštnom, koju sam provukao kroz sebe i pretvorio u vrhunske esejističke manuskripte. Jedan deo ovih eseja su sklonište za moje slike iz detinjstva. Uostalom, čovek koji se seća sebe kao deteta, jasno se određuje prema sopstvenom sazrevanju i konačnosti.

Imao sam sreću ali i privilegiju da mi se dogode razni običaji koje sam kasnije prepoznao i prisvojio kao retku dragocenost svog detinjstva i rane mladosti. Bili su to trenuci nežni poput najdražih uspomena i veseli kao očeva zadovoljstva i obećanja. Roditeljsko nasleđe u sebi samom i upamćene slike, prate i čuvaju moj odnos prema kulturnom nasleđu. Bilo je to vreme kada se živelo u skladu sa proverenim duhovnim, materijalnim i tradicionalnim balkanskim vrednostima. Iako u oskudnijim uslovima, život je bio protkan navikama i ritualima svakodnevice, u kojoj su ljudi, izvesno je, bili zadovoljni, ispunjeni, sa mnogo nade u budućnost. Naše uzdizanje iznad zavičaja nije samo prirodna činjenica već i duboka duhovna dimenzija.

Melanholično sećanje na detinjstvo, čist zrak svojih korena i toposi zavičaja,  bili su moja  esejističko motivska riznica i uporište koje me je približava žalu minulih vremena.

Kako je izgledao Beograd u očima vas kao studenta i sada?

U Beograd, na studije, došao sam u „zlatno“ doba socijalističkog samoupravljanja i najveće ekspanzije pokreta nesvrstanih, kao prvi đak iz rožajske gimnazije. Beograd je oduvek imao veliko srce i dušu. Raširenih ruku dočekivao je došljake iz svih krajeva Jugoslavije, posebno na svom Univerzitetu, gde je je studiralo na hiljade stranaca sa svih kontinenata. Dopuštajući da se sudbine, kulture, ljudski tokovi ukrštaju i dopunjavaju, nezavisno od svih razlika i specifičnosti, primao je nove stalne i privremene stanovnike, prilagođavao ih svojoj vanvremenosti, ljubazno i udobno, ne menjajući zbog njih svoj lik, svoj ritam, karakter i navike svojih ljudi. Prostodušni i čista srca, sa rasponom duboke i visoke duhovne zajednice, Beograđani su se, u svom ritualizovanom poretku života,  pokazali kao odlični domaćini i učitelji u svemu. Ta reprezentativna metropola bila je važna tačka političkog, ekonomskog, kulturnog, sportskog i društvenog života Jugoslavije. Jednom rečju, u Beogradu svako napipa ono što želi i za čim traga.

Magnetično mesto, sa dušom i duhom, drevnom mistikom, sa tabuom i mitom, u svoja jedra primao je što više ljubavi, oživljavajući naše svetove, snove i želje. Intrigantan, duhovit, originalan, inspirativan, savremen, aktuelan, Beograd nosi u svom biću aromatične asocijacije Balkana i Evrope; ima svoj kod, naraciju, mitologiju.  U tom njegovanju medativne i samorefleksivne sfere personalnosti Beograd dozvoljava svojim stanovnicima da budu ono što jesu, ostavljajući im slobodu i prostor da razmišljaju o tome šta imamo a ne šta nemamo, šta nas čini radosnim a ne šta nas uznemirava. Sloboda koja se na taj način deli, postaje dragocenost i moć zajednice.

Sa svim onim što se vidi i ne vidi, što je manjim delom izrecivo a većim neizrecivo, Beograd pokriva toliko društvenih slojeva, toliko složenih mentaliteta, toliko javnih ili skrivenih pravila, toliko imaginarnih stvarnosti, toliko prošlosti u toliko sadašnjosti; urbana struktura harmonije, bogate istorije, bogate prirode, izuzetne istorije i kulture, respektabilne ekonomije, urbane celovitosti i trajnosti. Sve to stvara utisak čarolije koja nas prenosi u neku lepšu dimenziju vremena i prostora.  Iako mnogi smatraju da „onaj Beograd više ne stanuje ovde“, svakodnevni  izazov koji nam Beograd upućuje, kroz razne manifestacije, deluje kao nešto jedinstveno i neponovljivo.  Dabome, spadam u one retke stanovnike Beograda  koji na takve kulturne  izazove odgovara svojim aktivizmom u svakoj prilici svog izbora, raspoloženja i inspiracije, posebno na književnim promocijama, pozorišnim predstavama, sportskim i muzičkim manifestacijama. U Beogradu sam izgradio uspešnu karijeru i stekao dragocene prijatelje na koje sam ponosan.

Tokom bogate karijere sarađivali ste sa mnogim časopisima. U kakvoj je poziciji današnja esejistika, ali i kritičko promišljanje društvenih prilika?

Radoznao da saznam šta će iz mene i mog iskustva izaći kao pismeno svedočanstvo, dugo sam razmišljao kojoj književnoj formi da se priklonim. U ranoj mladosti pisao sam pesme koje su štampane u prestižnim jugoslovenskim dnevnim listovima („Borba“) i omladinskim časopisima. Kasnije, u srednjoj školi i na fakultetu, posvetio sam se novinarstvu i  naučnim radovima, koji su na raznim konkursima i manifestacijama državnog karaktera ovenčani najvećim nagradama i priznanjima.

Kako su godine prolazile sve dublji biva moj naklon prema esejistici. Veština pisanja eseja, u duhu sumnje i strasti zanosa,  oduvek je predstavljala izazov, posebno kao književni i intelektualni napor. U težnji da svet oko sebe tumačim snagom svog unutrašnjeg doživljaja, nastojao sam da odnegujem i analiziram zamakle tradicijske uzore i običajnu scenografiju prohujalih vremena, kroz studiju karaktera i mentaliteta ljudske otmenosti, a esej mi se nametnuo kao prirodan izbor za obradu takvih tema. Za razliku od drugih, koristim interdisciplinarni pristup, služeći se istorijskim, kulturološkim, sociološkim, književnim, filozofskim, etnološkim, psihološkim, antropološkim i umetničkim formama. Nastojim da pišem kratko, jezgrovito, smisleno, upakovano u formi proverenih istina, a esej otvara neograničene mogućnosti za tako nešto. Moji esejistički medaljoni su sublimacija naučne pouzdanosti, poetičko beletrističkog stila, gde sve pulsira kao sam život. Estetsko stilska obrada stoji na braniku najrazumnijeg književnog jezika, sa punom istinom i smislom u svakom detalju, jezgrovitosti i unutrašnjoj ravnoteži prema životu. Sve fenomene objašnjavam i tumačim sa apsolutnom slobodom, nezavisnošću i književnom kompetencijom. U interpretativnom smislu ne popravljam niti ulepšavam zamakle tradicijske uzore, već ih svojim iskazom činim stvarnim i bližim savremenom trenutku. Kroz metaforično-asocijativni pristup ponudio sam svojim čitaocima sasvim moderno  prihvatljiv način kako da čuvaju svoju prošlost, tradiciju i samosvojnost, koji su osnova na kojoj je zasnovana i naša sadašnjost. Želim da svoju trilogiju od 66. tema preselim u naše kulturno nasleđe kao spomenik jednom vremenu i kao izvor našeg običajnog i tradicijskog pamćenja.

Iako je naša esejistička književna tradicija duga i poznata, taj književni oblik je potcenjen u odnosu na ostale književne žanrove, u prvom redu na roman i pripovetku. Ni u jednoj ranijoj kulturnoj epohi esejistika, kao i književna kritika, nije imala tako skroman, gotovo nikakav uticaj u kulturi, kakav ima danas. Po mom mišljenju kod nas ne postoji adekvatno vrednovanje eseja od strane čitaoca, koji ne znaju šta je esej, izuzev književno-intelektualne i umetničke elite. Stari majstori su esejistiku smatrali literarnom maturom. Uostalom, prisetimo se Isidore Sekulić, Iva Andrića, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Milana Kašanina i drugih, koji spadaju u najznačajnije figure naše esejistike. Danas, kada roman drži monopol, esejistika postaje sve značajnija literarna forma.

O vašim knjigama eseja Blisko kraju i Skupljeno od zaborava, sociolog Ratko Božović je rekao da su ta dela važni prilozi kulturi sjećanja, jer je autentičan dio kulture koherentnog pamćenja. Sve to mnogo znači za prepoznavanje vertikala našeg identiteta od iskona do sadašnjosti. Jesmo li kao narod/narodi na ovim prostorima skloni zaboravu ili možda nipodaštavanju identitetskih osnova?

Hvala Vam, draga Branka, što ste mi postavili ovo pitanje, budući da svi moji eseji imaju za cilj očuvanje nacionalnog bića i identiteta. Gubljenje identiteta je veliki problem našeg vremena. Kultura danas, više nego ikada, sačinjena je od onoga što je preostalo, pošto je sve drugo zaboravljeno. Zavladala je neka nova moda po kojoj nas novi koreni čvršće drže nego oni stari. Pitanje identiteta, ognjišta, tradicije ili značaj otadžbine, izgubili su svoje primarne kulturološke, emancipatorske pa ako hoćete i civilizacijske vrednosti. Vreme u kom živimo je poprimilo gotovo apstraktve karakteristike – preispitujemo svoje doskorašnje stavove, a kao nikada do sada ne znamo šta nas čeka sutra. Najstrašnije što može da se desi jednoj kulturi je diskontinuitet, a mi se stalno suočavamo sa negacijom i poništavanjem onoga što je vredno iz naše prošlosti.

Novo vreme ima tendenciju da negira sve što mu je prethodilo. I čovek se zna razići sa sobom, sa prijateljima, roditeljima, pa zašto bi u tome vredni običaji i navike bili izuzeci. Ovo su vremena u kojima se neguje pre svega zaborav, a posebno kolektivni zaborav i taština. Diskontouitet je neminovnost iako svaka nova egzistencija počiva na nekom prethodnom životu. U vremenu brzog zaborava moderan čovek sa rasutom pažnjom, bez kontakta sa predanalognim dobom, naslonjen na digitalni kod, otuđen i nespreman da uspostavi istinsku vezu sa nasleđem, živi u velikom raskoraku sa razumom i stvarnošću. Tehnološka revolucija ubija tradiciju i njene poruke. Dragoceno kulturno nasleđe lagano se osipa, zanemaruje i zaboravlja.Sveopšte zatrpavanje prošlosti.

Moderan čovek u nemoći da dešifruje poruke svojih predaka, njihov nacionalni, kulturni i duhovni identitet,  pravi radikalan zaokret, dok se patrijarhalna kultura, u zamkama sveopšte krize, teško uklapa u savremene tokove nove običajnosti i folklorne vrednosti. Iako se smisao vrednosne tradicije krije u nadi da izdrži do kraja, ne traje sve što je na trajanje računalo, dok duh promena pokušava da je otera u zaborav. Tamo gde nema generacijskog kontinuiteta manje se vodi računa o poštovanju tradicije, jezika, kulture sećanja.

Kulturno iskustvo prošlosti pokazuje svoju relevantnost u formiranju čovekovog individualnog i kolektivnog identiteta. Ukoliko ne postoji jasna svest te hiljadugodišnje istorije onda se ona pokazuje kroz arhetipove kolektivno nesvesnog, opominjujći savremenike na njihov odnos prema primarnoj duhovnsti  i samosvojnosti. Duhovne krize, za razliku od ekonomskih su dugotrajne i ostavljaju teže posledice po identitet naroda i kolektivno pamćenje: bez hleba je čovek gladan, a bez identiteta se izgubi.

Naše kulturno nasleđe danas je više nego ikad sačinjeno od onoga što je preostalo, pošto je sve drugo zaboravljeno; diskonuitet i zaborav su strašni nagoveštaji šta sve može da se desi jednoj kulturi ako se suoči sa negiranjem i poništavanjem svega onoga što je utkano u njen identitet.Valja priznati da nam nedostaje više spremnosti, osećaja i smisla za poštovanje tradicije, njenog autoriteta i potencijala, a često i osnovne pristojnosti prema kulturi sećanja.Umnoženi tragovi i glasovi koji dolaze iz minulih vremena jedno su veliko čisto nebesko ogledalo u koje bi se trebalo zagledati i videti ko smo, šta smo, kuda idemo i u šta verujemo.

U javnom diskursu se sve više govori o „novoj normalnosti“. Šta je po vašem mišljenju nova normalnost?

Duboko svestan svojih korena i prostora sa kojih sam potekao, odgovoriću na ovo pitanje iz ličnog iskustva, koje je naravno inferiorno u odnosu na neku precizniju, analitičniju i višu vrstu naracije o tome. Bez namere da me neko svrsta u pristalicu tradicionalnih romantičarskih i konzervativnih shvatanja, naklonjenih takozvanim trajnim vrednostima i oslonce koji istorijskim vrednostim daju pečat ozbiljnosti i temeljnosti, ističem da je đavo pušten iz boce, da nova realnost ulazi u naš krvotok, naše krevete, dnevne sobe, kafice, slave i proslave, u naše frižidere i garaže. 

Živimo u prividnoj uljudnosti, izraženom manirizmu, međsobnoj hladnoći, mučnoj praznini, usamljeni, napušteni, komični, smešni, melanholični i tužni, bez nade i optimizma, na kraju krajeva, izvan savremenosti kao realnosti. Sa oskudnim znanjem radimo, stvaramo, objašnjavamo svet i sve tajne nauke i života, a iz moći sumnjivog znanja izvire moć svekolikog proračunatog zavođenja i vladanja nad ljudima. U svesti formiranoj pod velom brendiranog shvatanja, savesti ili stvarnosti, lako verujemo, sebe zavaravamo, teško stičemo i gradimo duboka i iskrena prijateljstva. Ispražnjene reči više nam ništa ne kazuju i bez jačine da ustalasaju bilo čiju prazninu. Populisti nadiru sa svih strana; pametni i mudri ljudi ne razumeju šta se ovo dešava.

Sintagma nova realnost, postala je stil života i svakodnevica izopačenih merila vrednosti. Ona otvara mogućnost za preispitivanje našeg odnosa prema suštinskom egzistencijalnom problemu mesta čoveka u savremenim društvenim naracijama i posledicama novog de/kodiranja. Naša dehumanizovana, tesna, zasićena realnost je neuobličena, konfuzna, amorfna po svojoj prirodi, bez romantike, okrenuta naglavačke, prepuna paradoksa i besmisla.Ovo vreme ne zna dovoljno svoj lik, budući da ljudi danas više nemaju potrebe da razmišljaju o krupnim temama vlastitog bivstvovanja.

Ljubav i empatija, kao vrednosti života, su doista ugrožene iako najpotpunije odražavaju prirodu ljudskog postojanja i smisao življenja. Živimo bez emocija i emotivnog života, zato je mnogo praznine, rasula, devijacija. Porodična, roditeljska srodnost i toplina lagano se gase i  nestaju:  ispražnjenost umesto ispunjenosti, opustošenost umesto gordosti, izdvojenost umesto drugarstva i prijateljstva. Mladi danas ne ispuštaju, ajfone, ajpode, tablete i šta sve ne iz ruku. Kad sede drže ih kao što se nekada držala najdragocenija knjiga, Biblija, Kuran ili Talmud, pri molitvi u krilu, na dlanovima, sa dve spojene ruke. Struktura javnog života je teatralna, bez mere, predusretljivosti, uviđajnosti, skromnosti. Antikultura podržavanja i oponašanja nastoji da potpuno prevlada i zavlada. Masovna nekultura jača. Njen plen su svi društveni slojevi i generacije. Ponekad mi se čini da živimo u velikom svetu goleme obmane, znanja, iskustva i pojma istine. Čudno je da pisci i umetnici svojim stvaralaštvom i delima nemaju hrabrosti da svet i javnost alarmiraju da sa ovim svetom i tom novom realnošću nešto nije u redu.

Čini mi se da je krajnje vreme da se ova jurnjava, u koju se moderno društvo pretvorilo, prekine i da u retkim časovima introspkcije razmislimo o smislu života, o zaboravljenim ili zapostavljenim prioritetima. Zar nam istorija nije toliko puta potvrdila da je pamet ljudskog roda opasno precenjena osobina.

Živimo fragmentarnu i haotičnu današnjicu, punu apsurda i paradoksa, koja ugrožava i sam smisao čovekovog postojanja; živimo u svetu u kojem ne znamo ko je u pravu. U vremenu kada nas sustižu vesti o nesrećama, o bolestima i pandemiji, o zlu u ljudima, verujem da, negde duboko, postoje i druge istine koje će nas iznenaditi i darovati svojom lepotom. Ovo jedino nebo,  zemlja i život koje imamo, stvoreni su za nas kako bismo taj svoj dragoceni beskraj osvajali ljubavlju i poverenjem. Dabome,  u budućnost moramo gledati s nadom.

Fotografije: Besko Hadžibegović, Skopal Bela i autor.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


four × two =