Intervju Pol Lui Toma za “Glas”

 

===========

Pol-Lui Toma, lingvista i šef odseka slavistike na jednom od najstarijih i najuglednijih univerziteta na svetu

 

Crnogorski na Sorboni

Kinez iz Pekinga i jedan Kinez iz Šangaja skoro da se ne razumeju, ali smatraju da govore istim jezikom. Bosanski, hrvatski i srpski jezik nalikuju gotovo u potpunosti, ali ljudi će reći da govore tri različita jezika

Specijalno za “Glas”

Pariska Sorbona, jedan od najstarijih i najuglednijih univerziteta na svetu, na svom odseku slavistike od nedavno, pored srpsko-hrvatskog, ima odsek za učenje srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika. Tačnije, crnogorski je upisan u program, ali se još ne izučava jer se čekaju određeni politički uslovi. Na čelu odseka nalazi se profesor Pol-Lui Toma, lingvista i nekadašnji predavač na Beogradskom univerzitetu. Studije su četvorogodišnje, a proučavaju se pravopis, gramatika, književnost i civilizacija svakog od naroda. Nastavni kadar je francuskog, srpskog, hrvatskog i bosanskog porekla.

Koji su lingvistički razlozi zbog kojih je zvanična francuska nauka priznala bosanski ili bošnjački jezik i počela da ga podučava na Sorboni?
– Tu nismo u domenu nauke nego socio-lingvistike. Ako se oni koji govore jedan jezik zasnuju na određenom broju razlika, ako procene da je njihov jezik različit i ako stvore norme koje se razlikuju sasvim malo, oni mogu da utvrde da je reč o jeziku koji treba da ima drugo ime. Zašto da ne? Osim toga, naziv “bosanski jezik” vrlo je star i izmišljen je u vreme austro-ugarske okupacije Bosne i Hercegovine. U 17. veku spominje se u spisima monaha koji su se bavili jezikom i ustanovili da se tako govori samo u Bosni. Znači, bosanski jezik nije stvoren 1991. godine.

Bosanski jezik je pre tri veka više bio geografska odrednica, pa je mogao da se shvati kao narečje…
– Razlika između jezika i narečja u potpunosti je subjektivno viđenje. Da li je korzikanski narečje ili jezik? Neki Korzikanci će reći da je jezik, a drugi da je jedno od italijanskih narečja. To je vezano za stvaranje jednog naroda i identiteta koji oni žele sebi da daju. U slučaju da Crna Gora postane nezavisna, zasigurno će biti i jezik koji će se zvati crnogorski. U stvari, on već i postoji. Takođe, postoji i pravopis crnogorskog jezika u kome je preduzeto nekoliko izmena u odnosu na srpski jezik.

Različita imena i norme još ne daju jasne kriterijume za određivanje jezika. Ne može se reći da počevši od iks razlika, jedan sistem možemo da nazovemo potpuno različitim jezikom.
– Reč je o onima koji govore i koji predstavljaju jezik i državu. Ako oni smatraju da je to poseban jezik, onda to može i da se usvoji. Faktor procene sadrži ogroman deo subjektivnosti, ali on predstavlja odlučujući vrednosni kriterijum. Uzmite u obzir anglo-američki jezik za koji se sve češće kaže “američki”, na šta može da se gleda kao na apsurd, jer je Amerika kontinent. Kako proceniti da li govorimo američki ili engleski? Slično je i sa nemačkim i austrijskim. Od trenutka kada su sistemi toliko bliski, skoro jednaki, i kada su razlike samo leksičke, onda jezik opisujemo i podučavamo kao jedinstven sistem. Kakav će biti naziv tog jedinstvenog sistema, mene ne zanima mnogo, isto kao što to nije zanimalo ni Srbe, Hrvate i ostale. Mi u inostranstvu proučavamo celinu. U ovom trenutku nemamo ni jedan naziv sistema koji bi zadovoljio sve zainteresovane i u kojem bi se svi oni pronašli. Mi zato čuvamo naziv “srpsko-hrvatski”, jer on pokriva sve i obuhvata sve jezike koji se u tom području govore.

Znači, vi čekate političku odluku da biste počeli da podučavate jedan jezik?
– Da, u slučaju ako oni svoj jezik nazovu crnogorskim jezikom. Mi ne živimo u svetu čiste apstrakcije, nego pratimo događanja. Mi smo jedini francuski univerzitet koji ima srpske, hrvatske i bosanske predavače i koji sarađuje sa svim navedenim zemljama.

Jedna država, jedan narod, jedan jezik – predstavljaju ideologiju nacionalnih pokreta 19. veka. Balkan mu se vraća, a Evropa se od njega udaljava…
– Nisam siguran. Gledajući Francusku, nesrećom uočavam čudne stvari. Jedna škola u Nici učenike podučava “ničanskom” jeziku, a ne oksitanskom. Bretonski jezik se uvodi u školama u Renu gde se nikada bretonski nije govorio. Kao što vidite, taj problem nije samo balkanski. Postoji određeni “balkano-lirizam” i ljudi sa Balkana uvek misle da je njihova situacija najsloženija na svetu i da je izuzetno teška za razumevanje jednom strancu. Međutim, pogledajte Švajcarsku i njenu složenu lingvističku situaciju. Idite u Indiju i tamo ćete naći stotine jezika.

Enciklopedija “Quid” kaže da su Srbi “Azijati ne indo-evropskog porekla” i da govore “alarodski jezik govorne grupe zastupljene oko Vanskog jezera u Turskoj”. Za Hrvate se kaže da su “Iranci, arijevska rasa i da govore hrvatski, jedan indoevropski jezik”…
– U svim ozbiljnim enciklopedijama srpski, hrvatski i bosanski prikazani su “pod istim šeširom”. Ne znam odakle su oni izvadili te podatke. Takođe, tu se vidi zbrka između porekla naroda i porekla jezika. Ne može se reći da ste vi slovenskog porekla samo zato što vam je srpsko-hrvatski maternji jezik, niti da sam ja potomak Gala samo zato što govorim francuski. Često je etničko pripadanje definisano kroz jezičko pripadanje. Bosanski, hrvatski i srpski jesu slovenski jezici, međutim, da li su Bosanci, Srbi i Hrvati svi Sloveni, to prepuštam istoričarima.

Profesor Ranko Bugarski kaže da mi sada imamo jedan lingvistički i četiri politička jezika. Da li se slažete?
– Odlična formulacija. Međutim, to je vrlo čest slučaj. Neki kažu da međurazumevanje nije nikakav kriterijum, ali ja se s tim ne slažem. To nije odlučujući, ali je ipak vrlo važan kriterijum. Francuz i Italijan se razumeju po malo, ali kada Francuz govori sa frankofonskim Švajcarcem, situacija nije ista. Može da se zapita za po neku reč, ali međurazumevanje je 99 odsto. Slično je i sa bosanskim, hrvatskim i srpskim, mada postoje tendencije da se razlike prikažu slično razlikama između ukrajinskog i ruskog ili češkog i slovačkog. Na suprotnoj strani od bosanskog, hrvatskog i srpskog slučaja, nalazi se kineski. Jedan Kinez iz Pekinga i jedan Kinez iz Šangaja skoro da se ne razumeju, ali smatraju da govore istim jezikom. Bosanski, hrvatski i srpski jezik nalikuju gotovo u potpunosti, ali ljudi će reći da govore tri različita jezika.

U Beču su se 1850. godine srpski i hrvatski lingvisti dogovorili o zajedničkom književnom jeziku nazvanom srpskohrvatski. Prvi od njihovih pet zaključaka kazivao je da ne treba mešati narečja i stvarati nešto što ne postoji. Danas kao da se ide suprotnim pravcem?
– Današnja situacija se razlikuje od one pre više od jednog veka. Postajala je duga tradicija pisane hrvatske književnosti, štokavske, kajkavske, čakavske, ali nije bilo odlučeno šta će se uzeti za standardni jezik. U Srbiji crkveno – slovenski bio je vrlo dugo književni jezik i trebalo ga se osloboditi. Ove dve evolucije išle su uporedo bez većeg mešanja. Tokom 19. veka mnogi su smatrali da se radilo o istom narodu, te je i započeto ujedinjenje jezika. Danas, očigledno, možemo da govorimo o suprotnom procesu i o različitim jezicima. Bosna, Hrvatska i Srbija odlučile su o svojim različitim državnim putevima, ali kada govore svojim jezicima, oni mogu da se razumeju savršeno dobro.

Da li govorite bokros?

– Naziv jezika predstavlja problem. Za sada nemamo zadovoljavajući termin koji bi obuhvatio sve te jezike proizvedene u rang nacionalnih jezika. Neki su predlagali BCS (engleski akronim od bosnian, croatian, serbian) kao na Haškom sudu, neki su smislili “bokros”, a neki su predložili “standardni štokavski”. Za sada je najbolje da se ostane pri srpsko-hrvatskom jeziku, jer postoji tradicija, a dosta ljudi ga još tako zovu.

Rečnici razlika

– Pragmatičan pristup postoji u raznim institucijama kao na primer na Haškom sudu gde niko ne može da kaže – ja sam Bosanac i ne razumem srpski ili hrvatski, i da traži prevodioca. Jedan tekst može da se posrbi, pohrvati ili pobosni, ali nemoguće je prevoditi sa jednog na drugi jezik. Takođe nemamo višejezičnih rečnika. Postoje rečnici razlika, najviše u Hrvatskoj, i oni sadrže nebrojene greške. Međutim, ti rečnici imaju, pre svega, socio-lingvistički značaj.

Aleksandar Manić