Montenegrina.net objavljuje odabrano stvaralaštvo satiričara iz regiona u
Miroslav Sredanović, Srbija
Miroslav Sredanović, 1936., Lastva, Trebinje, diplomirani pravnik.
Knjige aforizama: «Sto i nijedan aforizam» i «Nije smešno», Dereta, Beograd, 2000. i 2001.; «Zapisi na koži» i «Upadice», Zavod za udžbenike R.S., Sarajevo, 2004. i 2007.; «Smešna zbilja», Alma, Beograd, 2011.
Recenzenti knjiga su mu: Milovan Vržina, prof. dr. Radomir Životić, prof. dr. Ratko Božović i Milovan Vitezović.
Zastupljen je u više zbornika i antologija aforizama.
Poeziju je objavljivao u književnim časopisima.
Kratke priče objavljuje u izdanjima «Alma», Beograd.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Stalno živi u Beogradu.
A F O R I Z M I:
(po izboru urednika Veljka Rajkovića)
Vodili su rat. Sada imaju večni mir.
Osuđeni na smrt ima poslednju želju. Da ga slepci streljaju.
Propagiraju građanski rat. Opet zapostavljaju seljake.
Apatrid nema čast da pogine. Za domovinu.
Prizivaju monarhiju. Sa Trga Republike.
Mudri se ne otimaju za vlast. Oni vladaju sobom.
Postaće bogato društvo. Sirotinja će im izumreti.
I poltron se služi svojom glavom. Klima.
I čovek može biti plemenit. Ukoliko ne ostvari sve svoje želje.
Gleda tuđa posla. Svoja nema.
Dželat drugima oduzima život. Živi od svog rada.
Poltroni se ugledaju na mesec. I oni su sateliti.
Herojsko delo je neponovljivo. Kukavička dela su učestana.
Puno je zavisnika. Od prošlosti.
Pri rođenju idemo glavom na dole. Od tada počinje naše strmoglavljivanje.
Prvo se zarazio politikom. Posle je stekao poslanički imunitet.
Svetski moćnici imaju fundamentalna znanja. Od strana sveta znaju za Istok i Zapad.
Pas je čoveku najveći prijatelj. To je pasja sudbina.
Niko nas ne napada. Čak nas štite sicilijanskom odbranom.
Životinje su perfidne. Ljudi im moraju postavljati zamke.
Ljudska prava se krše. Ugrožava ih čovek.
U totalitarizmu čovek ne sme da pisne. Može da rikne.
Demokratski je izabran za šefa države. Pobedio je polovinu svoga naroda.
Narod je nekada proterivao svoje vladare. Sada je obratno.
Jugoslovenski narodi su se bili isuviše zbližili. Pretilo im je rodoskrvnuće.
Ubice su prigušile oružje. Odaju ih neme žrtve.
Busa se u tuđe grudi. Njegova zveče odlikovanjima.
Peva junačke pesme uz gusle. Za tužbalice nema gudalo.
Moćnik želi da mu sudi istorija. Računa na istorijske zablude.
Država počiva na naučnim stubovima. Na vojnim i policijskim akademijama.
Vlastodršci tvrde da je narod uvek na vlasti. Neverne uveravaju tvrdim argumentima.
Ljudi žele da što duže žive. Makar postali aveti prošlosti.
Javne su ličnosti. Zaklanjaju se iza zatamnjenih stakala.
Nečovek. I on je sastavni deo čovečanstva.
I psi i ljudi imaju čoveka za gospodara. S tim što pas može da laje.
Bivši junaci beže. Od svoje prošlosti.
Narod je naterivao svoje prvake da mu budu vođe. Sada vođe nateruju narod da im bude sluga.
Ne uspevaju uvek hajke na ljude. Zahvaljujući psima goničima.
Spremni smo za budućnost. Imamo atomska skloništa.
Sam je sebi dodelio orden. Neko će morati da mu ga pripuči.
Političar je nepristrasan. Ne voli ni oca ni majku.
Bili su avangarda. Sada su napredna opozicija.
Opozicija je u metropoli. Vlast je provincijska.
Domovina se ne može odužiti svojim sinovima. Posesivnim.
Rat je prestao. Sada nam predstoje međusobni obračuni.
Građanima na izborima obeležavaju prste. Da ih ne turaju gde ne treba.
Političari su mitske ličnosti. Narod ih bira posle više začaranih krugova.
Zaplakao je prilikom rođenja. Posle su drugi zbog njega cvileli.
Vlastodžac nije egoista. Neće da prvo sebe promeni.
Nacija je zdrava. Isteran je duh iz ljudi.
Hoće da iskorene nepismenost. Otvaraju dopisne škole.
Ljudi imaju šansu da prežive. I ljudožderi imaju dane posta.
Praznoglavi se održavaju na površini. U svom plićaku.
Predvodnik je skroman. Hoće da bude prvi među jednakima.
Posle velikih, rađaju se mali ljudi. Na našu sreću.
Diktator ne poznaje zakone fizike. Ne veruje u svoj slobodni pad.
Narod je bez emocija. Vlast ga na plač mora suzavcem nagoniti.
Birokrata drži noge na stolu. Da bi mu priticalo u glavu.
Određuju ko je od ljudi uman. Prema meri svoje male pameti.
Gazi ljude. I mravi će doći na red.
Jarci su žrtvovani. Ostala je Koza nostra.
Ljudi i životinje se nadmeću. Ko će kome dospeti na trpezu.
Siromah je dovoljno oslabio. I slamka ga može održati.
Čovek je stvorio decu u pomrčini. Pipanjem.
Prisutnog hvale. Smatraju ga već mrtvim.
Siromah je crkao pored kontejnera. Uznemirio je đubretare.
Više ne laže i ne krade. Istekao mu je mandat.
Imamo slobodno sredstvo plaćanja. Svoju oguljenu kožu.
Nemci su nam poturili Marksa i Engelsa. A onda su nas još i napali.
Smrt je učtiva. Najavljuje se mobilnim telefonom.
Čovek o svemu bitnom odlučije. Jedino se nevoljno rađa i umire.
I reči malih ljudi imaju svoju cenu. Dovoljno ih je izgovoriti preko telefona.
Žene su rađale ljude. I kada nisu imale ljudska prava.
Analfabeta je naučio slova. I on će napisati svoje Sveto pismo.
Pod diktatorom se vreme odužilo. Sve su mu godine prestupne.
Vlast je smenjiva. Jačom vlašću.
Otetog čoveka je moguće pronaći. Ne treba ga tražiti među ljudima.
Političar je spreman da svakom služi. Čak i svome narodu.
Demokratski izbori su uspešni. Treba ih stalno ponavljati.
Kukavice zveckaju oružjem. Hrabri – svojim okovima.
Nestašice struje nam donose romantiku. Veliku nuždu obavljamo uz treptaj sveća.
U njihovoj demokratiji svako može da kaže šta misli. Da priča sam sa sobom.
Kupaju nas kada se rodimo i kada umremo. Između je naš uneređeni život.
Drvo se oslanja na drvo, a čovek na čoveka. Puzavice ne biraju.
Bogataš je oslobođen poreza na svojinu. Intelektualnu.
Siromašni štede. Ručak preskaču, a i večera im je tajna.
Kod nas nema pogubljenja na električnoj stolici. Struje ima tek za goli život.
Sirotinja svojim mrvicama hrani golubove. Preteklo joj pa rasipa.
Siromah čuva svoje najbolje odelo. Da bi se predstavio na onom svetu.
Stariji ljudi žive u prošlosti. Njima je i sada dobro – u mislima.
Siti štrajkuju glađu. Gladni zevaju..
Vlastodržac ne čita knjige. On o sebi sluša bajke.
Za diktatora nema ljudske kazne. On je za svaku osudu.
Čovek je evoluirao. Zakržljali su mu umnjaci.
Ljudi se žale Bogu. Zbog čoveka.
Prstom na čelu vrti misao. Već je napravio duboku bušotinu.
Čovek proizvodi i vino i sirće. Zavisno od mućkanja.
U gradu je puno pasa lutalica. Psi se povode se za ljudima.
Birokrata je doživeo traumu. Na pamet mu je pala misao.
Estete ulepšavaju prirodu. Kite jelku.
