Kraljevsko pozorište Zetski dom – Predstava WHAT IS EUROPE?

 

 

 

U Kraljevskom pozorištu Zetski dom, u okviru MIT 2017, u srijedu 20. septembra, sa početkom u 20h, gostuje predstava MESS-a –Međunarodnog teatarskog festival iz Sarajeva

WHAT IS EUROPE ?

RATNI OBRED

 

 

Po motivima Lászla Végela
Režija: András Urbán
Igraju: Benjamin Bajramović, Amar Čustović, Dženana Džanić, Mirna Kreso, Sanin Milavić, Vedrana Seksan
Dramaturgija: Bojana Vidosavljević
Kompozicija: Irena Popović
Scenografija: András Urbán
Kostimografija: Lejla Hodžić
Asistent režije: Zulfikar Filandra
Asistentica scenografije: Jasmina Koluh
Grafički dizajn: Bojan Mustur
Fotografija: Velija Hasanbegović 

 

 

WHAT IS EUROPE?

Evropa je utopija. Uz njeno ime vežemo kulturne, istorijske, humanističke vrijednosti, vladavinu prava i zakona, poštivanje kvaliteta ljudskog života i njegove važnosti. Put prema Evropi je zamišljeni put u bolje sutra i sretniju budućnost. No, slike budućnosti nema. Evropska stvarnost zapravo jeste nešto drugo, ali ona nas ne zanima. Iako Evropljani, unutar geografsko-kulturoloških identiteta, ostajemo izvan političko-ideoloških granica Evrope, koje zapravo čine Evropsku uniju. Kao oni koji ne zadovoljavaju standarde, koji ne ispunjavaju uslove, te ne odgovaraju karakteristikama, Evropu gledamo iz donjeg ugla, kao čežnju kojoj težimo. Uprkos tome, skloni smo Evropu sagledavati kao predmet kritičnosti – postajemo oštriji prema Evropi nego prema nama samima. U isto vrijeme želimo postati punopravni dio Evrope, ali ne težimo dovoljno ka tome da mijenjamo okolnosti u sopstvenoj okolini. Čežnja za pristupanjem Evropi i življenjem po njenim standardima tako prestaje biti promjena situacije u vlastitoj državi, već lični, čarobni put svakog pojedinca ka životu u jednoj od zemalja Evropske unije. Ali, bilo bi još bolje da nas Evropa porazi, uredi, to jest – uništi. Mi hoćemo biti spašeni. Dok sa sebe pokušavamo sastrugati I posljednje ostatke jugoslovenskog identiteta, zaboravljamo na generaciju koja još uvijek nije naplatila račun raspada Jugoslavije, a koja je gubitkom Jugoslavije ostala bez svoje domovine i vlastitog identiteta. Isto tako, zaboravljamo na one koji su našli svoj dom u novim, nacionalnim, nacionalističkim državama. Oni su raspadom Jugoslavije samo otišli svojim kućama. Mlada generacija, rođena mahom u ratnim godinama, sada dostiže svoje političko punoljetstvo. Postjugoslovenska nova generacija, u potrazi za vlastitim identitetom, u gnjevu hrli ka nacionalizmu kao prema vjerskoj sekti, ostajući u položaju besmisla. Nema oprosta istoriji. Razbila se slika sigurnog potrošačkog društva. Val izbjeglica dovodi u pitanje vrijednosti na kojima su se evropska politika, kultura I način života zasnivali. Islam je sve popularniji. Naravno, ni hrišćani ne daju svoje. Država kao sekularna cjelina je uzdrmana. No, nemojmo zaboraviti na novac. Banke će svakako učiniti svoje. Ljevica i liberali, otvoreno društvo, na kraju krajeva, licemjerno toleriše da novokomponovani desničarski tradicionalizam odradi posao. Ali, i tlačitelj traži svoja ljudska prava. Vjera svuda uzima svoj danak. Iz pozicije autsajdera sa rubnih područja, neki od nas se potajno raduju da će sve promjene koje se odvijaju na globalnom planu dovesti do raspada Evropske unije, baš kao što su krajem osamdesetih godina prošlog stoljeća dovele do raspada Jugoslavije. Evropa se neće raspasti. Možda će se transformisati i artikulisati na novi način, sa novim vrijednostima koje neće nužno biti pozitivne. Naseljavanje Evrope od “neevropljana” desnica  tumači kao napad na evropski identitet. Strah I radikalne akcije, teror i odbrana. Želja za integracijom je upitna, kao I mogućnost te zajednice. Pravila su jasna. Ako si ovdje, živiš po našim zakonima. Pravila su nejasna. Nema integracije. Postoji samo asimilacija ili poraz. Život se mijenja… Svijet također. Predstava je rađena, kako po motivima  iz tri eseja Lászla Végela objavljenih pod  zajedničkim naslovom “Priče iz donjih predela”, tako i na vježbama, tekstovima, te improvizacijama koji su sami glumci i glumice osmislili unutar teatarskog procesa. Pozorište je prije svega način zabave. Saznanja o sebi samima. What is Europe je pitanje. What is Europe je odgovor. Nema konačne pobjede. Nepokopani leš Jugoslavije zuri u nas, pripadnike barbarikuma sa rubnih područja. 

András Urbán i Bojana Vidosavljević 

 

 

“Srednjoistočni Evropljani su, polagano, u svojoj slobodi, izgubili identitet. Uspomena na njega ponekad izbije iz najdublje utrobe, ali moramo je zatajiti, ili se praviti kao da je reč o bezazlenoj turističkoj atrakciji. Njujorškoj, londonskoj, berlinskoj i pariskoj gospodi ponekad se dopadnu naše balkanske egzotičnosti, rado će pogledati poneku numeru, neki Kusturičin film, na primer. Pariske dame u tim prilikama tiho vrisnu, ah, kako je samo čudesan, egzotičan ovaj svet. Da bismo im ugodili, stavljamo na svoja lica balkansku masku, ratničkim bojama ukrašenu kopiju našeg pravog lica, i izvodimo im igrokaz balkanske istorije. Sve je to, međutim, samo koketovanje, puka zabava, zadovoljavanje nostalgije salonskih globalista za folklorom. Na njihov zahtev ponekad im serviramo nešto i od toga. Bolje da tapšu takvim stvarima, nego da zaviruju šta se dešava u stvarnosti. Nije trebalo dugo čekati pa da se umesto imaginarne Srednje Evrope i Balkana pojavi pravo lice, ono koje smo prvobitno najradije prikrivali. Lice koje rečito govori o tome da nacije i države sumnjičavo ili neprijateljski odmeravaju jedni druge, dok iz njih elementarnom snagom izbija nacionalizam i populizam. Ovo podneblje se s takvom žestinom okrenulo udesno da su ga zabolela krsta, jer je naumilo da se smesti desnije i od Zapada. Sloboda nas je razotkrila, ogolila. Ono drugo lice, skriveno iza crta prilagođenih maski, ono lice, dakle, koje je komunizam silom, diktatorskim metodama prikrio, naše iluzije i ideali su našminkali zamišljenom Srednjom Evropom. Srednjoevropski san, onaj koji su prosanjali Kundera, Konrad I Magris, najednom se raspršio. Raspršile su se i iluzije. Ispostavilo se da smo samo falsifikovali sopstvene biografije, inače, sve je ostalo po starom. Očevi su se odrekli svoje prošlosti, sinovi su se pak odrekli očeva. I sad tapkamo u mestu sa svojim izgubljenim iluzijama. Više se odgovornost ne može svaliti ni na socijalizam koji u mukama odumire, niti na sovjetsku imperiju koja je navodno otela Srednju Evropu. Osvanula je sloboda, stigosmo do najteže etape puta, na kojoj smo se suočili sa samima sobom. Žmirkavo zurimo u ogledalo, u odraz sopstvenog lika. Tapkamo u mestu, ne borimo se više ni protiv komunističke diktature, niti za slobodu. Slobodni smo – priznajemo s izvesnom srednjoistočnoevropskom ironijom, pošto znamo da je i naša sloboda tek svojevrsna maska. Neka živi sloboda koja ne vredi ništa! Neka živi sloboda, dole jednakost! Dole jednakost, dole bratstvo! Stenjemo pod teretom slobode. Zlopatimo se pod slobodom. Cvilimo, ali zato i nadalje laganim plesnim koracima serviramo espreso u velikom srednjoistočnoevropskom kafeu, kao moj zemljak u tršćanskom San Marku. Srednja Evropa i Balkan su se otarasili svojih okova, a zajedno s njima izgubili su i svoju sudbinu.” 

László Végel

Ispaštanje, Priče iz donjih predela

Prijevod Arpad Vicko

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


4 × one =