Gordana Sarić – Ljubavna poezija (izbor pjesama)

Пјесме из збирке:

БИЉЕШКА О ПИСЦУ

Гордана Сарић, професор француског језика, пјесник, прозни писац, активна чланица бројних друштава, организаторка и водитељка културних манифестација, уредница поезије на Радио „Никшићу”, добитница највеће награде за културу града у коме живи, Награде „18 септембар”, читав је живот посветила култури, умјетности, љепоти и хуманости. Објављујући класичну поезију, она лако налази пут до читалаца који у њеним стиховима често себе проналазе.
Објавила је девет књига поезије и двије прозе за шта је добила бројна признања и награде од којих су најзначајније: прва награда за најљепшу љубавну пјесму на конкурсу радија и Дома културе у Ивањици, прва награда стручног жирија критике и Удружених издавача Србије за његовање класике и романтизма у поезији, прва награда листа „Базар” за пјесму, престижна награда „Залога”, Књижевног клуба „Владимир Мијушковић” из Никшића, награда за истиниту причу листа „Еурека”, награда за причу „Јединства” из Приштине, награда листа „4 јул” из Београда. Такође је добитник награде за дјечју поезију фестивала „Крај зелене Зете”. Објавила је и три збирке поезије за дјецу и ЦД „Пјесмослов” као обавезно наставно средство уз буквар, у другом разреду основне школе.


ТИ, ЉУБАВ И ЈА

Под сводом од пурпурних дуга,
у дому који ведринама сија,
са птицама распјеваног луга
станујемо ти, љубав и ја.

Сваки нам дамар једним дахом бије,
душа се сама у душу упија,
док блискост чудесна мисли наше спаја,
заносом зборимо ти, љубав и ја.

Додира благих прелива нас плима,
сплет рука цвјетни вијенац свија
и док плам страсни лије по грудима,
у трептај се стапамо ти, љубав и ја.

Око нас студи, хуји пахуља рој,
замиру трагови, бјелина пољем вија,
а у души росној уз славуја пој,
топлином цвјетамо ти, љубав и ја.


ДА НЕМА ТВОЈЕ ЉУБАВИ

Треперава као цвијет на морској пјени,
окупана златним сунчевим одсјајем,
препуштам се пучини магијскога сјаја
са чудесним неким топлим осјећајем.

Све је у мени спокојно и мирно,
пуна тишине и блистања мора
осјећам благост божанскога даха
а душом теку капи роснога извора.

Ти ми дарујеш ту смиреност душе
осмијехом ширим од небеског лука,
док се као крило бијелога анђела
око мене свија твоја топла рука.

Сва љепота и раскоши дана,
чар и занос што нам живот даје,
ничег било не би да ниси уз мене
и да нема твоје љубави што траје.


АНЂЕОСКА РУКА

Погледом упијам увалу малену
да сва љепота у очи ми стане,
блистање мора, смарагд боровине
да у њима ко драгуљ остане.

Сјај вечерњег жара у душу урања,
та раскошна румен што пада на жал
и слика нас двоје на пурпурном шкољу
док нас запљускује залутали вал.

Лаки вео мрака обалу овија,
ми у сутону занесени, сами,
док нека чудесна магија
срца нам прожима у тој полутами.

Божанска смиреност душом се разлијева,
тиха срећа расте до небеског лука,
док уз трепет сјена и музику вала
овија ме твоја анђеоска рука.

Желим да потраје та чаробност трена,
да га вјечно својој души предам
и да опијеност разњежених чула
никада мраку заборава недам.


НИСАМ ТИ ПОДАРИЛА
НАЈЉЕПШУ ПЈЕСМУ

Нисам ти подарила најљепшу пјесму,
још је нисам изнијела из сна,
негдје у срцу са чежњама лута
као топла мисао нејасна.

Пјесма зачета ко зна гдје и када,
можда и прије него сам те срела,
пјесма шира од небеских поља
у коју је стала моја душа цијела.

У њој је љубав с крилима лептира
што постоји само међ звијездама,
љубав топлија од сунчевог ока,
јаснија него мјесечина сама.

У тој пјесми златом изатканој,
овјенчаној ријечима бисерним и сненим,
рекла бих побожно као пред олтаром,
колико те волим и колико желим.


САВ МОЈ ЖИВОТ
БОЛОМ ТВОЈИМ КУЦА

Снагом надвладаваш ту бјелину собе
и свом душом са болом се бориш
немоћан да изњедриш макар ријеч једну,
само стиском руке кажеш да ме волиш.

Свака пора моје расточене душе,
сваки трептај немирнога срца,
цијеле груди притијешњене стрепњом,
сав мој живот болом твојим куца.

Дубоко осјећам сваки уздах твој
а душа ми сузни трепет крије,
због тебе сам подијељена на двоје
и дио мене над сном твојим бдије.

Око мене бјелина бескраја,
једнолики пејзаж, залеђено иње,
а ја тјескобом спутана
изгубљена у оку пустиње.

Равнодушно вријеме прати мој корак,
исти сати исти слиједе пут
док снивам тај свети тренутак
када ћу се поново уз твој свити скут.


ИЗМЕЂУ ТЕБЕ И МЕНЕ

Између тебе и мене стољеће љубави,
свита мјесечева, пољупци звјездани,
између тебе и мене наш живот сунчани,
ко ниска бисера дани нанизани.

Између тебе и мене царство хармоније
и прољеће у касној јесени,
љето што зри кад бјесне олује
и сунце у поноћној тмини.

Између тебе и мене небо све блискије
како зима позних дана стиже
и док ура времена беспоштедно бије
ми смо све њежнији, једно другом ближе.


ЖУДЊА ЗА ЉУБАВЉУ
                                Дуди

Обалом магленом луташ изгубљена,
збуњена, незнана, туђа самој себи,
овија те само празних дана сјена
и тамни вео болних успомена.

Жудиш за благошћу неке душе присне,
за узглављем на сненим грудима,
у оку ти плам једне жеље страсне
и бескрајна чежња за топлим рукама.

Кроз пространства срца очај густо вије,
прекрива те покров сумора и студи,
док самоће баук страх и пустош сије
и жудња за љубвљу сажиже ти груди.

Беспомоћна, крхка ко срна рањена,
с ланцима самоће, туге и празнине,
трагаш за њежношћу неких благих зјена,
а ниоткуд искре љубави да сине.


СУСРЕТ

У једно топло разњежено вече,
кад се сања дах љубави вреле
и кад чежња као ријека тече,
наше душе су се среле.

Из ока пуног тајанственог плама,
из слутње што жудњу разбуктава,
бљесну искра само мени знана
што је дуго слутим цвјетним обалама.

Када су погледи у свјетлост се слили,
ко да сунце расу своје златне нити,
заблиста море, зашумише вали,
затрепташе њежно јабланови вити.

Душом потекоше ријечи неречене
чежњиве и страсне у свом нијемом току
и увријеше неодлучно у предјеле снене
гдје ће трајати као успомене.


ЗАБОРАВИ СВЕ
ШТО НА ЊЕГА СЈЕЋА

Широм отвори врата душе
и прогнај болни живот са њим
вријеме немира, љубави и лажи
одбаци са тугама опроштајним.

Заборави све што на њега сјећа,
вјечне стрепње, страх да ли ће доћи,
испијене чаше у паклу ћутања
док те жене лик свијетли му у ноћи.

Не плаши се мука и пустоши дома
кад утихне одјек његових стопала,
увијек си их с горчином и зебњама
из прикрајка ко сјенка чекала.

Не бој се самоће и постеље празне,
пусти да ти мјесечина узглавље позлати,
а музика звијезда изнад мирних снова
спокојство ти души полагано врати.


ОСЈЕЋАЈ ЊЕЖНОСТИ

Док са свода сутон засипа и вије,
вече силази мирисна и снена,
једно другом душе дарујемо
у магленом сплету тајанствених сјена.

У тишини благој на пропланку модром
плима њежности груди наше плави
па са сјајним трепетима звијезда
плетемо танано плетиво љубави.

Сав ваздух прожима срца нашег чар,
мирис љубави простор испуњава
и уз шумор сребрнастих тмина
сјај наших душа небо обасјава.

Док око нас тишина одзвања
у руци је мојој рука твоја
и има топлину сунчаних фонтана
и има њежност мирнога спокоја.

Благост лелујава велом нас овија,
љубав мирисе расипа по коси
а блискост нека ко чудесна магија
дах топлине раскошне доноси.

Осјећај њежности прожима нам груди,
мјесечина опојна сребри наше путе,
ни једне ријечи тишину да повриједи,
само душе трептаве ћутањем се слуте.