Godinama sam razmišljao da li da napišem životnu priču Rajka, crnogorskog emigranta koji je preminuo negde početkom devedesetih pored kapije tvrđave, napušten od svih! I ko se ne seća tih godina jednog sedog čoveka, koji je kao u svojoj kući uz ogradu tvrđave imao baštu, od nameštaja nekoliko starih ćebadi kojima se pokrivao tokom hladnih zimskih noći, i u ruci uvek držao blok u kojem je olovkom pravio skice ženskih haljina i odeće. Neki su ga zvali „izlapeli”, drugi su ga čašćavali čašom piva, neki su mu slali da jede… Zapravo, kada je imao 20 godina nije čak ni znao ko je. Jedne večeri u subotu ili nedelju (negde u maju 1990, nakon sto je stigao u Skadar da vikend provede sa porodicom, izašao sam u šetnju sa mojim drugom iz kraja. Pored kapije tvrđave videli smo Rajka koji je kao i uvek bio izgubljen u svojim crtežima i moj prijatelj me je pitao da li znam da je Rajko crnogorski patriota? Na trenutak sam zastao a onda me je radoznalost odvela pravo do tog sedog čoveka. Pozdravio sam ga na našem crnogorskom jeziku a on me je radosno pogledao. Njegov pogled mi je ostao u sećanju jer ne samo da je bio pogled jednog „ludaka”, već me je naterao da pomislim da se ispred mene nalazi jedan veoma inteligentan čovek koji je u životu mnogo patio. Rekao sam čiji sam sin i nakon što mi je čvrsto stegao ruku dodirnuo me i rekao mi: Marinko koliko si samo porastao? Sećaš li se kad sam te kao bebu držao u rukama? Susret sa Rajkom me je mnogo raznežio a radoznalost da saznam njegovu prošlost me pratila do kuće gde sam odmah pitao roditelje za njega. Nekada je bio porodični prijatelj ali se nažalost niko vise nije usuđivao da sa njim govori kada je otišao u zatvor. Pre nego da ga zatvore za političku agitaciju i propagandu Rajko Simonović je bio jedan on najboljih revizora u Elbasanu i imao je divnu porodicu. Kako se u ono vreme usudio da stalno kritikuje kvalitet žitarice i poredi je sa žitaricom iz Vojvodine u Jugoslaviji, veoma brzo, uhođen od strane špijuna samog režima, doživeo je istu sudbinu onih kojih su govorili bez dlake jeziku. Uhapšen je i osuđen na nekoliko godina diktatorskog zatvora. Supruga ga je napustila i sa ćerkom otišla u Tiranu, gde je bila primorana da zaboravi na njegovo postojanje. Nakon sto je izašao iz zatvora, dobio je stan, ali ga nije prihvatio i odlučio je da preostali deo života provede usamljen, pored kapije tvrđave. Sada, nakon svih psihičkih tortura koje je preživeo, ništa se u njegovim očima nije videlo… Osećao sam moralnu obavezu, da koliko znam i mogu, sa poštovanjem napišem nešto o životnoj priči jedne od mnogih žrtava komunističke diktature!
Marinko Culafić
Presednik ZCGA (Zajednica Crnagoraca u Albaniji)
(Elbasan, 29.09.2018)
