Kod nas, naprotiv, leševi – ne samo da ne slušaju no mira ne daju. Življi su i žilaviji od živih. Najmilije im je da se povampire – ne toliko da piju krv, koliko da jašu žive. Zauzdaju ih, pokriju im oči, vodaju ih ukrivo, unazad, u sukobe, pizme, hajke, paljevine i pokolje. Tako nas ni đavo ne natjera da pođemo istim putem, da zajednički ponesemo isti teret, da podjednako shvatimo i poslušamo isti savjet ili zavjet. Radije ćemo se posvađati, prebjeći, izdati, samo da svako ostane sa svojom glupošću i na svoju ruku: individua – makar i najpoznija, najturskija, najšvapskija, i ne samo za zivota no i poslije. A zar je to nesto bolje?
Mihailo Lalić
Be the first to comment