Mijodrag Mijo Janjušević – “Đavolja natra”

Mijodrag Mijo Janjušević je rođen 1946. na Vukovom Brdu, Mataruge, Pljevlja. Diplomirani je pravnik. Živi u Budvi. Pisanjem se bavi više od trideset godina. Priče su mu objavljivane u časopisima Stvaranje, Ovdje, Mostovi, Pljevaljske Novine, Prosvjetni rad, Pobjeda.

Objavio je zbirku priča Đavolja Natra, 2008. g. U pripremi je objavljivanje romana Usta zalivena Olovom.

Izvodi iz osvrta na „Đavolju Natru“:

Veselin Brnović:

… „Riječ je o jednoj veoma uspješnoj, zreloj i pročišćenoj knjizi priča u kojoj su došle do izražaja sve umjetničke vrijednosti i odlike savremene proze: zgusnutost i svježina proznog iskaza, slojevitost sadržaja, bogatstvo leksike, izvornost i originalnost, savremenost i svevremenost motiva i tematike, kompozicija i struktura teksta, lakoća pripovjedanja, aktuelnost fabule, dubina poruke“…

Ljubomir Matović:

… „U njoj je sve nadahnuto iskazano sa narodnog izvorišta. Jezik je britak, jednostavan i orginalan, što pripovjedanju daje osoben karakter sredine iz koje je izronio kao iz bistrog planinskog vrela.

…Pisane arhaičnim stilom, sve ove priče su osobene i kao da su iskazane u jednom dahu i ostavljaju snažan utisak dok se čitaju. Njihov sadržaj je impresivan u svakom pogledu… i ostavljaju osjećaj kao da se pije staro vino“…

Milenko D. Ćirović Ljutički:

(Stremljenja,2010. str. 129).

 …„Đavolja Natra je višeslojna epska tkanica, u kojoj je epska i osnova i potka…I prava je riznica narodnog blaga oličenog u poslovicama, i izrekama, kletvama, predanjima, anegdotama, vjerovanjima… Karakteriše je jedan vrlo kondezovan stil tkanja, jezgrovitog sadržaja i jakog naboja“…

IZBOR PRIČA IZ KNJIGE “ĐAVOLJA NATRA”

KASTIG

Skočili svi, srklet na me’, ‘oće da me stroše. Rezile me i šokaju, kō da sam im najamnik, pas s maslom polokoō ne bi.

– Otkide mi đeci nos pred tuđijem svijetom, obruka ig i osramoti, nijesu kail više nikome u oči pogledati, zmija ga zapunula, ne osvanuo dabogda – siktala je ona moja kljunonosa Solumija.

Vala da smijem o’ đece, beli, bi im’o posla onaj pruženi ljeskovak iza roga te sam ga ostavio za teljiga. No, neka, ostaćemo mi i sami, otići će đeca za poslom. Pa nek zvocne onda!

Milonja, sin mi, aknuo na me da me satre.

-On meni – zapjenio – ovo da priredi!? Ja se razmakok trčeći. Zovi ovog, zivkaj onog, a oni jopet povuci ovog, potegni onog i na kraju sve uzalud. Zna li on koliko to mene košta?! Kō Svetog Petra kajgana, eto koliko! Volove iz jarma da proda ne bi mu to podmirili.

I sve bi mi to bilo džabe, da ne trevik onog Steljića, te ima kafanu na Ubu.

Ovi na položaju i funkcijama, što se ljeti s gospođama razmile po selima, toboš zbog zdravog vazduka, i što sve opùste kō skakavci, a obećavaju i ono što im niko i ne traži, ne mogoše vođe ni opepeliti. Te doktor je u Švajcarskoj, direktor na seminaru, sekretarica će jopet zvati iz kabineta. Tako danas, tako śutra, viđok ja da od njig ajra nema. Imadok, jopet, igbala te u onom beogradskom mravinjaku natutak na ovog Steljića. Kad ču kak’u deredžu nosim o vratu, zaleže i svojski se poduvati, i da vidiš, bogomi, uligura da nas primi onaj čuveni doktor što liječi bjelosvjetsku gospodu.

– Ajde – veli – zemljače, valjaćeš i ti meni, kadli tadli, a za sad je dovoljno da mi opraviš troje-četvoro babinskijeg šilježi. Imam nāke goste, ne begenišu drugo meso nako iz Babina. Kažu ljekovito je, miriše i donosi potponjcem. Meni, vala, nemoj ništa nako jedno debe babinskog skorupa. Potlje ćemo, ako Bog da, te sve bidne kako treba, viđeti.

I eto, kad na sto jada doprijesmo do te čuvene klinike i doktora što doručkuje u Švajcarskoj, a večera u Americi, on kō zgranjen aknu na balkon, imade ram od vrata izdrijeti i na leđima iznijeti i uteče, ‘nako u bolničkijem ‘aljinama.

Mišljak prepade se od aperacije i poaveta, pa ću ga nesretnjik, manita ćerati i vatati po svijetu, kō što smo Maksima, tamo njega, po šumi, daleko bilo. A, on jok, no pobjesnio pa našō s kim će da ćosa. Misli more u tuđem svijetu i s tuđijem ljudima, kō u svom Selobrdu i sa svoijem rđešima.

Da se stio sodom poda mnom otvoriti, pa da se u njega jamim, niko sretniji, čini mi se, ne bi bio. Izvinjavam se ja koliko znam i umijem, a oni vele:

-Što ga u kavezu ne dovede? Kavez je za zvijerce. Višeg kastiga od ovoga nije moglo biti.

Milonja sav u prasak. Kipti od žestine! Bogomi mu je i nevolja, znam. Ja se potalaušio, pokrio se ušima, zuba ne bijelim. Nije ni meni lako, ali aj’ ti, kad niko neće da razumije tuđu muku i nevolju. Nijesam ja pobjegō što sam se prepō aperacije. Pišam ti aperaciju, no od drugog, mnogo crnjeg jada, brate.

– Nema ti drugog spasa Laketa – beli mi ime ovarisa iz onijeg ‘artija, te bijaše u njig upiljio kroz one cvikere – do operacije – otezo je doktor polako, da me ne prepa’ne. – Srce ti visi o koncu, o dlaci, samo što se nije otkinulo. Dogorjelo do kraja k’o svijeća, hoće da se utuli.

Znači izdrlo se, izanđalo od tvrda života kō sirotinjske gaće na guzici od tvrda tronošca. Ja! Mislim, bolje i aperacija no ilovača! Milo mi još poživljeti. Da me srce ne izdade, bogami sam, poradi drugog mogō još, iha-ha.

Evo zubi, zvokoćem njima ko kurjak na golomrazici. Koji mi je vakat, a nema te pršute, makar se skorela kō rog, da je ne mogu pregristi, dok zapališ cingar. No zalud mi tak’i zubi, gvozdeni im nijesu ravni, kad više niđe nemaš poštena i čazbena domaćina da je iznese preda me. A vaktile, ‘valimo te Bože! Vraćali se jednom iz Župe, pa nas namami put i nanese kod nākog domaćina iz Klisuruine. Bijasmo poskapali od gladi, kō paščad. Bogomi, dovati on bijelog mrsa te turi na siniju. Stadok ja faliti kako je to vazda bila domaćinska kuća, kō je’na po’jena u tom kraju, kako sam čujō, pričali su ljudi, da pored nje nije nikad niko prošō a da nije bio dočekan i stiman kō najbliži rod, da je malo ja’ nimalo, u današnji vakat, takijeg dočeklija i stimlija. Raskraviše ga ove moje riječi, kō proljećno sunce smrzlo strnjište. Odobrovolji se, rastrča po kući i raspriča. Ne dade mu đavo mira, no veli do’vatio bi i pršute, ima vala, ostalo mu od lani, no je presolio i presušio pa se stvrdnula, boji se polomićemo zube, ako koji još đe imamo. Stadoše se ostali nećkati, ja ig uzalud rgam nogoma, šaretile im kazujem da ućute i sve molim Boga neće li je iznijeti na siniju. Oni, kō za inat, kukumaču kako još od regruta kubure sa zubima, kako su im ostali krnjatak, dva, a sve ostalo povadio Ibro potkivač, konjskijem kliještima, te su im začinjen kačamak i varenika najtvrđe što u usta turaju. Bože sajtarija, mislim se.

Domaćin viđe priliku da se još više učini gozbenim a da mu ostanu i pršuta i dobar glas, pa dovati te nareza i nasiječe pršute kō drva, crvene kō luč, uvršnu ćasu, računajući da među ovijem krezubijem jabancima nema mušterije za nju.

Zamirisa lijepo kuća na onaj cerov dim na kojem je sušena. Popljušta me voda na usta, a u drobu mi stade zavijati gladan kurjak. Potegog jednu, dvije li, te nazdravik domaćinu i ostalijem, valja se, pa se poprivatik. Rubim je zubima k’o brijaćom britvom. Samo rušti. Oslača mi, zaboravik se, pa, ofara, ofara, bogomi ne ostavik im ni drobljičak.

Naoblači se domaćin, zastudnje u kući, s pršutom mu odoše i raspoloženje i gostoprimstvo.

Kad smo se pozdravljali veli:

– Pripazideter na ovog – pokazujući na me – s gvozdenijem zubima, da se đe uz put ne nadere vode, pa će razbreknuti i prosuti se kō kaca, no ne bi jazuk bio.

A vid? Vid sam imō sokolov. Nije ga meni, niko mogō puštiti u zijan, a da ga ja ne ubečkam. Niti je đe ko mogō sakriti svoju duvankesu, a da ja ne znam za nju. Niti su mi đe mogli promaći žandar ni šumar, no sam ig vazda prvi smotrio i sildacnuo uprijeko, a ne ko Glu’ać, čim u šumu, oni za jaku.

U vr’ Crnog vr’a, eno đe je, mogo sam ispred kuće zamijetiti čečar, ako se iđe u vr’u žutnuo, a ne sušiku. A kad ig ja umotrim, mogli su zanoćiti ali osvanuti, beli nijesu, pa da si šumara pripō za njig.

A namirisati sam mogō, što nije majčin sin.U trećem selu, ako se pekla rakija, ja’ kuvalo meso, namiris’o sam. Ama samo neka je i patoka prokapala, ja bik je ośetio. A ako je đe ko i na puškomet zapalio skadrak, ja sam mu onaj dim nanjušio.

A uši? Uši sam imō kō zec. Ako je iđe išta šušnulo, čuo sam. Mogō sam, junače, čuti i ono što niko drugi nije. Spav’o sam, a držō ig načuljenijem. Ako se i miš proteg’o u rupi i zijevnuo ja bik čuo. Da sam ig dao u najam samo šumaru, a tražio mi ig je koliko puta, i ne samo on, ma da mi niko nije vjerov’o da nijesam, bogami bik vidio lijepe vajde. No, neću sad o tome, drugi ću put, ako Bog da, te se ikad ovog belaja kutališem.

Samo me srce izdade prije vakta, sad kad sam baš imō rašta i mogō da poživim. Milonja, sin mi, zaimō svega. Nije se zamlaćiv’o školom i mantracima, no se navakat pri’vatio prodavnice. Radio i kad su drugi spavali. Nije gledō ni neđelje ni praznaka, a česti su dani. Vaktom se nakupilo, evo se ima, brate, svega, puna kuća. Eno,’nomad, uprtili nākav klavir, ja bogomi mislio astal pa pukok na njig: ama ku’ će te š njim, za ime boga!? Imamo ig, zavrazamo za njig. Neka, vele, kad bečka gospoda more vasi vijek tandrkati po njemu, mogu vala i krilaška đeca!

Ama kakav klavir i kučine!?Neka se private gusala i svirale! Mi Krilaši do sad u drugo nijesmo svirali, pa evo što nam fali!? Ne vidim, vala, da će se i Beču krivati što nijesmo do sad guđeli u toga mantraka.

E, ku’ću iz ‘vakog dobra, ‘ajde reci, kumim te bogom!? Koga si još vidio da od dobra bježi!? Pristō sam ja na aperaciju čim sam se tamo zaputio. Ali da vidiš đavolje natre. Neka legne, veli onaj doktor, kad protabiri one ‘artije, pa da čekamo davaoca.

– Kak’a davaoca – zaučinjeg ja – doktore ako Boga znaš? – a lecnu me nešto oštro u prsima.

– Davaoca srca – stade on da mi objašnjava. – Tvoje je potpuno falilo, nema mu opravke, pa ga moramo zamijeniti tuđijem, zdravijem. Moramo ga uzeti od nekog koji je nastrad’o u kak’oj nesreći.

Mrče mi pred očima. Svijet mi se okrenu! Učinje mi se da pršte i ode sav u tirinte. Svuzlak se i skljokak na nākav otoman što stajaše uz du’ar. Uskomešaše se i u ustrčaše svi. Sjatiše se oko mene i poturiše mi nešta pod nos, pa vele: – Ušmrkuj!

Ja povukok, i da vidiš, bogomi, odma’ se dajanisak.

– Šta si se prep’o?! – kidisaše na me’. – Ne boj se! Mislili smo da si junak! A ti tako! Brukaš i sramotiš Selobrđane!

-Ama, nijesam se ja prep’o, Bog s vama, no neću tuđe srce, pa makar odma’ crkō! Kako ću življeti s tuđijem srcem, ako Boga znate?! Đe to ima?!

– Ama, ima, kako nema! – veli on – ja sam ih presadio na desetine, eno ih svi žive bolje no sa svoijem.

– Ima, ima! zagrajaše i ostali – no ti ne čitaš novine i ne gledaš televiziju, a znao bi.

Uvatio, ukipio se ja, ‘nako ošamućen, pa zinuo, samo trepćem, a ne umijem da beknem. Oni mišljagu pristadok, pa sojisaše sa svake strane:

-Nemaš se čega bojati! to je za dekik! Ustaćeš isti dan, za eftu ćeš kući, trčaćeš uz Obarak kō momak.

Gledam ig ja, pa mi ig došlo žao. Sigurno su šenuli, šišiknuli od ‘nolikijeg knjiga i svakog dobra što su u njega ogrezli. A i ova vreva i gužva. Sve kidisalo pa nekud trči jedno mimo drugo, a limizine kō mravi. Samo čekaš kad će te sprštiti kō bauljinu. Aj’ ti ostani u pameti, ostani sam sa sobom i čis’. Ne mo’š vala, pa da su ti živci kō konopci. Misle đe su oni ostali bez pameti i ja sam. A da znaju li i vide li, oči im poispadale, ko su, kumpijer, ja’ glavicu luka kad iščupaš iz kućice pa presadiš u drugu, neće da se primi, a nekmoli srce iz čo’eka u čo’eka.

One sestre pricapšte da mi skidaju ‘aljine. Obukoše mi nāku pidžamu. Oni mi rukavi ne mogu dalje od laktova, pa tegli koliko ōj. A nogavice samo razminule koljena, pa mi oni gnjatovi i čolani sijevaju goli kō ćepanice. Ustrčaše se da đe nađu papuče. Koje goj donesi, ja u njih ćušni prste ili ni to. Kō po konju pokrovac, po vr’u svega, navukoše mi nākav mantil. Bolje će mu stajtati, vele, kad ga preveže, te mi ga kō kolanom pro pojasa pritegoše nākijem kaišom. Onaj mantil mi podlanicu, dvije, da prostiš, razminuo prkno, ukrutio me i ukorobečio, ruke ne mogu podići da se počešem.

– Što su ga fino podnijele ove bolničke aljine, falimo te bože – vele. – Ete te, pogledaj se, čiti si francuski grof.

Jesam vala, ‘vako kusas i naredan, mislim se ja, čiti onaj Radošinov pijevac, te mu ga lisica bijaše rasperušala i rep mu otkinula, pa bi se nāko nagrđen i postiđen sklanj’o đe pod čiju stre’u.

– No, doktore, bogom si brate – velju – i da pristanem na to tuđe srce, daleko bilo, ‘oću li ja potlje, ako Bog da te preživim, biti onaj isti, ličiti Laketa Krilaš!?

– Oćeš – veli – isti, samo ćeš biti zdrav kō drenovak.

-Ama, ne pitam to, no ‘oću li ja ośećati sve isto kō prije što sam ośećo sa moijem?!

– Sve! – veli.

-Aman, zaman, doktore, kako ću ja s tuđijem srcem voljeti svoju čeljad, to ti meni, bogom si brate, objastni?!

– Voljećeš ig više no dosle što si, i ne samo njig no svakoga – razrakolio se on. – U tak’om srcu nema više mjesta za mržnju i pakost.

– Ama, čekaj, veseo bio majci, ne misliš valjad to ozbiljno?!

-Najozbiljnije – veli on, a sav se napravio važan, kō da je spasio svijet.

– Ne straši me doktgore, molim ti se i ne sprdaj se sa mnom, star sam i bon, nije mi do zaprdivanja.

– Nije ni meni – veli – no govorim obziljno.

– Znači, po tvome doktore, ako sam te dobro razumio – vellju ja – s tijem tuđijem srcem što bi ga ti turio u me’, ja ne bi mogō mrżeti koga oću!?

– Ne – veli – nikoga, čak ni opsovati.

– E, poserem ti se onda na to tvoje srce! – ujagmik da mu skrešem u brk, pa akunuk na jedan prozor, ode vala sav u tirinte, a onda se s nāka balkona džilitnuk u nāko trnje, što ga sade ispod prozora, sav se izgrebak i nagrdik. Strknuk potlje u onaj mravinjak, a otle me nāka đeca dovedoše na voz.

E, sad, kidisali svi da me evo prožderu, obrukak ig. Napravik im ruglo i zastiđe od kuće. A niko mene da upita kako mi je, da me s’vati i podrži, no me naložili na vatru pa propiruju i tarkaju.

A, kako ću, ljudi ako boga znate, življeti a da ne mrzim nikoga!? E, kuće mi i šta će mi tak’i život, kumim vas Bogom i svijem svecima!? Sakloni Bože tak’og života! Volio bik ne osvanuti no to dočekati! To dušmanu ne bi poželio, daleko bilo. Smrt je sveta pri tome. Pa đe, baš mene, kukavca sinjega, to da strevi pod staros’?! Šta li sam ja toliko Bogu zgriješio da me ‘vako kažnjava? Da mi oduzme ono što svi imate: evo da je uzō bilo šta drugo, oko, nogu, ruku, bogomi, proslovio ne bi, samo ne to! Lakše bi čini mi se i bez vazduka, no bez toga! Ajde uzmi ribi vodu, pa nek’ živi. Pišam ti ja tak’i život! Ne bi’ ti za njiga dao prebijenu paru.Na šta bi to onda, ‘valimo te bože, ličilo? Da ne mogu i da mi nije slobodno mrżeti koga oću, no, biva, moram voljeti svakog?! Da moram voljeti onu Prolovu kučetinu, pored koje iksan nikad nije prošō, a da ga nije zagrizla i drpila. Na moju dušu, kad ona pruži jezičinu, deset kučki je ne more nadlajati. O jadu radio Prole, tukō je svačim: ljeskovakom, kandžijom trostruko upletenom, pruženijem teljigom, vilama, najpotlje mokrijem konopcem, ali uzalud. Vodio je i u crkvu i u džamiju i popu i odži, i travarici i gatarici, čak u Vizingrede, ali džabe. Provlačio je kroz đavolju natru, provodio prije pijevaca kroz grobljanksa vrata, pripinjō na Zduvaćevu raskrsnicu, kad je pun mjesec, obigrav’o š njom oko Manitog bora, ali ništa ne pomože. Neko veli, stala je na sugreb neđe na raskrsnici ili ispod nečije stre’e, a voljela je da se zavlači ispod tuđijeg stre’a. Neko, jopet veli da je bona i breobrazna, da se Boga ne boji, a ljudi ne stidi, i stotinu jada. A ja mislim da nije to, no joj tak’a japija. Tak’a joj potka i osnova. To, beli, tako dođe zemljom.

Nije mi što ona laje i ne utolijeva otkad nam prag preskoči, no mi je što podraži ove naše te i one privatiše. Prolajaše, vjeruj, i one što do tada zuba nijesu bijeljele. E, nedō ti Bog da se treviš u selu kad se do’vate i pokolju. Pripale i priždiju selo ovoga svijeta, rekō bi sve izgore. One, lovačke biże podviju repove, potalauše se i posakrivaju u štenare, beli stid ig, što ne umiju tako.

A mlada dođe u selo, kako koga sreti od mladoženjine vamilije, daruje ga najljepšijem imenima, što joj na pamet mogu pasti, beli, smišlja ig još k’o đevojka: Milđever, Milbrat, Braco, Đešo, Gospodin, Đeverinka, Zlata, Vila, Kadiva.

A, ova jok, no kako dođe, stade izdijevati imena, nagrdi selo: Gnjido, Sagrailo, Glu’ać, Gavran, Pačariz, Masnobrk, Šušumuga, Tutumraka, Davibaba, da te Bog sačuva! Đevara nagrdi mimo druge, a i mene proba, no sreća moja te me ranije bijagu prozvali Krilaš, pa mi ovo njeno ne prionu. U početku sam se koprcō, ali se potlje navikog, namjesti mi se i leže ono Krilaš kō da sam se š njim rodio.

Ili rođake Zoroja i Mrdelju Glu’aća!? Ajte, prođite mi se zaboga! Pa, njig ni rođena čeljad ne mogu očima viđeti. Sav vijek poarčiše gubajući i panjkajući svoje Selobrđane. Samo još nerođenijem nijesu prišili repove. Nake ljudomrze, bogomi nijesi gledō niti ćeš gledati, pa da živiš dulje od gavrana. Činio im ne činio, jednako ti misle. Milija im je kuknjava u tuđoj no pjesma u svojoj kući. A, vide li, ili čuju za čije dobro, odma’ im se savije muka na drob, zanemognu, pozelene, pa ni žive ni mru. A, kome krene rđavo ili mu se rđavu ponadaju, odma’ se jatornu, sinu u licu, razbe’araju se. Da ogriju strinu, bogomi su u stanju rođenu kuću naložiti, a nekmoli tuđu. No najgore je što nijesu mogō u selu, da prostiš kō brat, pr’nuti a da oni to ne proslijede na nadležno mjesto. Oni ti jedino radi toga i žive.

Ili Ljubaša i sina mu Miroja? Jes’ mu posvršav’o škole i viskoko do’vatio, činio i valjō ljudima, jadi ga znali. Valjō je, nije bolje kriti i meni, kad mi ono onda Milonju natruniše i napraviše onu vrtutmu oko njega. No džaba mu. Znam ga kad je bio mali. U pet sela višeg taksirata nijesi mogō naći. Zauzeli i raširili se vodle do sinjeg mora, nagrabili i pod prve i pod zadnje, lako im je sad umovati i mudrovati.

Ili sinovca Mikutu, pa i ove druge rođake? Ne bi ni znao ko su i kak’i su da lanjske zime ne zabonik, te mišljagu da sam umro i ne čujem šta pričaju. Toboš me fale, a ‘vamo stotinu jada na me’. Po njinome da čo’ek ne zna, rekō bi da Selobrđani nijesu nikad imali, ni’ će imati višeg poganćera, peksijana i zijanćera od Lakete Krilaša. Uskopištilo se ono prištića Mikute, ja mislim, stric sam mu, neće me dati, a ono prevrši sve. Potlje, kad čuše da sam našljednik onijeg para, udariše u pomagnjaviju za mnom, čupaju kosu, biju se pesnicama u prsi i sve se otimaju ko će mi biti bliži. A fale me, da, jopet, čo’ek ne zna, bi proglasio zbog moje smrti dan žalosti u vaskolikoj zemlji. Bogomi sam se, da ne lažem, sit naplakō za sobom, slušajući ig; nijesam toliko ni kad mi je majka umrla.

E, ajde veseo bio, reci ti meni, sad kad sve ovo znaš, šta sam ja drugo mogō no da bježim iz te bolnice koliko me noge nose?

A jesam bježō, nijesam tako ni ono onda, čekaj, bili ti ono sa mnom, ama kako nijesi, jesi, no đe si, u prknu; mi se nijesmo nikad razdvajali, kad nas partizani dočekaše na Marića kosi. Doduše, ti si se potlje kleo, da nikad Marića kosu nijesi gledō, ne no si gazio Sućjesku.

E, vidi, svega mi na svijetu, za ono doktorovo srce, da su mi grudi Muse Kesdžije, nema mjesta u njima, pa makar ne osvanuo. Jok!

LELEEE LAKETAAA

Vavijek sam bio zdrav i tvrd ko’ drenovak. Šta mi bi taj dan, Bog će ga sam znati. Bogomi, počelo je još neđe ispred zore. Snemogok se, stuži mi se, nešto me potkoči na ožičici, pa udari u lijevu plećku i niz lijevu ruku, izbi mi vazduk iz poluća! Bogu dušu, Bog je neće. Znala me ranije, pođekad, protisnuti sandžija, ali puštila bi čim bik joj prislono vruć ćerpič. Ujutru me popušti, kočopernuk se, a onda mi se odjednom smrači pred očima. Šta je potlje bilo ne znam. Pričali su, da sam se opružio po tavanu koliko sam dug i širok.

– Umrije Laketa! – zakojeviteza Solumija koliko je grlo nosilo.

Zgreca se selo, obrći, okreći, mrtav, bogomi, vele. Solumija udarila u kuknjavu, a rođaci i komšije osuše po meni nāko mrtvom.

Đe je našō i potego danas da mre, na ovom jadu i kijametu. Nāki lijepi dani jesenas, a on čekō Savindan, kad ‘oće da se smrzne srce u čo´eku. Ojadu nas zabavi, ‘oće da i mi pocrkamo od mraza na groblju, kō vrapci pod stre´om.

Odjednom, nāko dijete vrisnu, kō da si ga u vatru bacio, pa zaždi pr’o vrata:

– Živ je! – vrišti. – Mrda brkovima!

Bogomi, poskači svi. Neki mi pali na prsi, te upri gore – dolje, masiraj! Aja! Slaba vajda! Pomalo se more ośetiti da dišem. Spodbiše me i zamotaše u nāke ponjavave pa uprtiše da me ćeraju doktoru. Ali, aj´ ti, probi´ se kroz namete i naki´ gazap ako ti basta. Udarilo, puše, nosi, oči da izdere. Smrklo se, kō da je noć. Nameti u vr´ ograda. Niđe prtine. Okreni se,a već trag zameten. Karamluk i kijamet, kō da je smak svijeta.

Kako sam pao, više nijesam dolazio svijestii, no vi ovo pričam kako su mi potlje kazivali.

Kad sam počō da se avizam i dolazim svijesti nijesam znao ni ko sam ni đe sam. Znam da ośetik ladnoću svuj. Naježik se sav, kō pred vukom. Odnekud, kō iz velike dubine dopiru, jedva čujem, nāki glasovi. Ne razumijem ig uopšte. Pogledak na jedno oko.Ono drugo ne mogu da otvorim. Vidim snijeg i led svuj. Fijuče mećava, da se straviš, a ja ležim u nametu. Pomislik, gotovo je. Čekam da oko mene đavoli zaigraju manito kolo. Šćak da đilapim i nagnem kud bježati. Ali se sav bijag ukočio kō ledenica. Sve me boli kō da su me provukli ispod vodeničkog točka.

Odjednom mi se učinje da su oni glasovi bliži i da ig bolje čujem. Načuljik uši, kad čujem, sad bik se zakleo, glas Zoroja rođaka:

– Zanemože nam – priča nekome – Laketa Krilaš jutros, pa ga evo uprtili po ovom jadu, ne bi li kako doprli do džade i dočepali se kak´a kamiona da ga ćeramo doktoru.

– Kak´e džade i kak´a doktora, kukala vam majka svijem, ko će! A da, ne bi se dočepali džade da sve čistač ide ispred vas – čujem poštara Joksima – džada vam je zavijana. Noćas ni tica nije prošla.

Onda se nadnese na´me, zagleda se, uvati me za ruku da mi opipa bilo, pa viknu:

-Bog s vama ljudi, vidite li đe je mrtav!? Oladio se i ukočio.

Ovi, beli, bijagu pośedali po onom cijelcu, poskakaše pa se sjatiše iznad mene.

Ja, ono jedno oko što ne mogu da zatvorim, izbečio i ne trepćem. Oni uvjereni da sam mrtav poskidaše kape i počeše da se krste.

– Bog dušu da mu prosti! – mumljali su u isti glas.

-Ko će ga sad iznijeti uz Obarak, kumim vas Bogom!? – kukō je neko.

-Vala nas podrije kō volove – čujem komšiju Raduna. – Znao sam da je, dok je bio živ, bio težak čo´ek, ali da je ´voliko nijesam mogō ni pomisliti.

-Ko se nadō da će ´vako rano baciti kašiku, vazda je bio zdrav. Mislio sam da mu bez malja nema smrti – otezō je rođak Milašin.

-Nate ljudi, potegnite po jednu, za pokoj duše našega Krilaša – čujem nekoga.

Čuj, ti njig, znači oni mene zovu Krilašom kad ja ne čujem. Doduše, tako me poneko zvao kad se posvađamo pa oće da me nagrdi.

-Uuu, što je dobra! Ko đevojačka duša – coktō je jezikom Mandov Savkin.

-Ovo je beli Laketa čuvō za ukopa, nastavljo je dalje – nađok mu je jutros kad ga spodbismo, uz uzglavlje.

Šćak da arlauknem kō gladan vuk i kidišem da im onu bocu kako ugrabim, da je ne iskape. Poganćeri, đe mi popiše nāku rakiju. To je ona moja prepečenica što joj ima petnēs godina. Nijesam je ni pred koga iznosio, no je štedio i čuvō, i samo je na jezik kō lijek turo ujutru kad ustanem. Eee, vidi nesoja đe me i ´vako mrtvog orobiše.

-Najbolje bi bilo da ga oduseremo taman vođe u nametu do proljeća, ne bi mu ništa bilo, a potlje bi ga odnijeli u groblje i začeprljali – veli Radošin.

– Mogli bi, na moju dušu! Nema zvjerke, pa da skapava od gladi, koja bi do njega dovatila, koliko do otrova. Ośeća ona onaj bazd, gori no otrov – ubaciv’o se neko u priču.

-Vala vođe smo svi naši, rođaci i komšije, bližijeg nemamo, pa moremo pričati i domaći. Kutalisasmo se i Lakete Krilaša – poče Zoroje.

– Jes bio težak i nama i crnoj zemlji. Znao je brate snoktiti, kō jedan po jedan. Lašca i faldžije mu nije bilo ravnog, nako onog iz Čestina. A bio je i brz da se kome pospr’ne i da s kim oćosa. Volio je, brate, tuđu sofru i bruku no išta na svijetu. Vazda je bio bolji musafir no domaćin. A volio je i da pojede i popije kad nije njegovo. A mogō je kō aždaja. Bio sam śedok, a eno i Prodana iz Stupine da mi ne da lagati, kad pojede ovcu dvisku, ŝam, kad smo bili na mobi kod one udovice. Nagovori nāko momčuljče, što nije okušalo meso, da mobenicima reče kako ona dviska te su je u kazanu njima za ručak skuvali i donijeli, nije zaklana, no je ujtru našli nadutu u toru. Niko ni da dovati više od nje, kō od strvine, no se privati nāke pite i mlijeka. Samo Laketa legō po kazanu, a omastio bradu i brkove, kō jalova i debela dviska, šala nije. Ne ostavi ni drobljičak ni familiji ni paščetu, nako koščurine.

A volio je đe uljeći u zijn no ne znam ti šta. Tak’og zijanćera u pet sela nije bilo, a faldžija mimo druge; ako je otkovati kosu, niko kō on, ako je naoštriti, niko kō on. Ako je kākav drugi majstorluk, jopet, ništa bez njega. Njegova je kokoš bila bolja no nečija krava. U oni stari vakat, bijaše se, brate gladno. Rijetki su bili siti. Kō zaređale gladne godine. A on bi se ustobolčio, veli, prekusō se mesa i kupusa. E, čuj ga, a Bog jedini zna kad je meso vidio. E, ne velim, potlje je bila druga stvar. Što jes´, jes´. Kako mu se sin Milonja dočepa onog državnog magacina, pa potlje onijeg prodavnica, im’o je, brate, svega. Živio je kō ministar.

Uuu, čuj Zoroja, oca mu u vr´ guzice!Tako on meni, a što ne pogleda sebe i svoje, no se glođu kō divlji psi. Tak’ijeg ugursuza i nesoja nema pod nebeskom kapom. Sve su izlagali i izmamili za tobošnje zasluge. A sve su im zasluge što su gerili đe koji put iznijeli bakrač kačamaka jali kuvanijeg pižoljaka. Da smo mi koijem slučajem pobijedili, a kako ćemo pobijediti kad oni žabari još četers´ treće baciše puške, oni su mogli mirne duše tražiti i spomenicu. Kako kāku spomenicu!? Pa našu, kraljevu. No nije mi za Zoroja, od njega se svačemu mo´š nadati, no mi je što ga ovi drugi ne ljoknu kad sve znaju.

Poznak komšiju Raduna, kako kašljuca, beli se sprema da ga osekne, vazda smo se držali dobro.

– Vala, brate, bili smo dobri, ja i Laketa, pokoj mu duši. Ali morō si š njim biti dobar, jer ako nijesi uvursati te i pojaše, ama kak´a zubobolja. Takvog vursadžije i elenćara gledō nijesam. Vazda je njegova slama bila skuplja no tuđe sijeno. A bio je musafir mimo druge. Dođe na slavu pa zaśede. Po tri dana i noći se ne diže. Jedanak i jede i pije. Da lopatama bacaš preda njiga, ne bi mu mogo nadodati. Kō da turaš u bezdan. Daleko mu, brate, lijepa kuća.

Kad čuk komšiju Raduna kako me nagrdi, zamalo ponovo ne umrijek.Vidi ti alamunje i zduaća! Znači, tako on meni! A ne kaže ništa o svom ocu, Prolu Masonici, što niđe tuđe konjče ne ostavi a da ga ne ošiša i dlaku proda za kutiju „Drave“.

-Vala ga ja znam pobolje od vas- čuk piskutavi glas sinovca Mikute.

A tako Mikuta, sinovče, skreši ti njima u brk i ne daj da ti strica natrune,a nekmoli ukaljaju ti poganovi. Pomislik, e sad će čuti ko su i što su, kad im Mikuta očepi brojiti. A kako i neće kad su mu strica ´vako nagrdili. Sad će viđeti kako se čuva i brani porodična čas´ i poštenje. Eee, ako samo mogne o´ žalosti. Mora da ga je moja smrt potresla i obeznanila. Kako i neće, bio sam mu i otac i majka. Rano ostō bez oboje, pa ga ja privio uza se´.

– Kad bik vam ja sve mogō ispričati – unjka Mikuta, beli suzi zamnom.

Ispričaj sinovče, ispričaj, mislim ja. Reci tijem ugursuzima, kak´a se ljucka veličina ispružila tuj ispred njig, nek znaju da imaju čas´ što me dvore i tegle uz Obarak.

– Pričaj, bolan, navaljuju i oni. Naši smo, pišaj ga. Laketi je i ´vako sveno.

– E ljudi – poče Mikuta – još vjerovati ne mogu da je umro. Toliko mi je jada zadō da mi se čini jopet će ustati pa će nāko zapovjednički:

,Mikuta, je li urađeno ovo, je li ono!? A što ovo ´vako, a što ono ´nako!? Dokle ću ja vas učiti!? Dušu mi je popio ovaj odrod i poganov. Kad smo imanje dijelili dade mi one obojke odrlije, da o jadu radim i krepajem na njima. A vamo: ne boj se ti Mikuta, dok je tebi stric živ, faliti ti ništa ne smije.

Mrče mi svijest kad ovo čuk. Šćak da silapim iz onog nameta i isčupam mu poganu jezičinu da više ne trtlja, no ‘aj ti, makni se kad ti se sve oduzelo. E, čuj ti ono usukano ljušce i alište!? Bogomi, vazda sam sumnjō da u njemu ima išta naše. No se, beli, turilo na one ujake, poganćere slinave i nosate, praznove i maglove što im ni crkveno nije bilo sveto, no su ga znali zdipiti. Sve što nije bilo o nebo obješeno ili nije imalo čobanina, kod njih bi se obrelo!

– Samo je mislio na svoje prkno – čujem ga kako nastavlja. – Ako nam je što masno bilo na siniji, vazda je gledo da ga on između čeljadi lapi. ,Ovo je nezdravo, govorio bi, nemojte vi, a ja mogu, za me nije šteta da odma’ pijanem. Naživio sam se i nabelais’o. Vavijek se drž’o onog: na se, u se i poda se. Potlje kad nagrabiše, osili i poasija, nije sa dao snositi.

Nagrdiše mi i miša u du’aru. I ko zna dokle bi tako o meni i dokle bi’ ja dreždō opružen u onom cijelcu da se poštar ne priśeti.

– Došlo mu nešto od suda. Kome ću ga sad dati kad je on mrtav? Solumija, žena mu, nepismena! Evo ga tebi, Mikuta.Ti si mu, vidi se i najbliži i najpreči.

Mikuta ga, beli uze, no ne vidim. Čujem đe čita:

-Umro Aćim u Australiji. Ostavio testament da svo boga’stvo ostavlja sinovcu Laketi. Boga’stvo se cijeni na desetine miliona dolara!

Kad to čuk, prepadok se kō nikad dosad da baš izistinski ne izda’nem. Šćak da kliknem iz grla bijela o’ sreće! Uuu, čuj o’ sreće, ama o’ žalosti za stricem Aćimom, ali nemam avaza. Oko mene se svi skamenili, ćute. Ništa se ne čuje, kō u grobu. Tek odjednom se razliježe lelek, prolomi se gora.

– Leleee, Laketaaa! Oči izvađeneee! Što mi učini, što mi živo srce isčupa!?

Mikuta zinuo pa zavija kō kurjak u februaru. Prepade mi i stravi cuka, a imō sam cuka, ajde, nije para bilo za koje bi’ ti ga dao. Pratio me u stopu, ostavljō me nikad nije, niti je oči s mene skidō, a bijagu mu ljuckije no u mnogog iksana. Znao je, čini mi se i šta mislim, a ne šta govorim. Ama, vjeruj, opanke mi je dodavō kad ‘oću da se obujem. Bēli se i danas naturio zamnom ‘vako mrtvijem, no mi ga ove avetinje načisto straviše. Kako Mikuta zakojeviteza, udari i on u krivnjavu i stade zavijati kō da ga vuci kolju. Pridružiše im se i pripomogoše i ostali. Nastade viganj i pomagnjavija, te i meni prokinuše suze za samijem sobom.

Mišljak da će od tolike žalosti proplakati i smrzle omorike u Sinjevcu. Niko ne žali Aćima, no svi: Lelee Laketaaa!

Obeznaniše i mene da više nijesam znao jesam li živ ili mrtav, da li je ovo sve san ili java!? More biti da sam izistinski umro, pa ili sve ovo ‘nako mrtav snijevam, ili daleko bilo, mrtvi mogu da čuju šta živi o njima pričaju. Obuze me ladnoća, sav se naježik, te me to uvjeri da sam beli živ, a da sam probō da mrem. Biće da i njima pstade ladno. Spodbiše me s onijem ponjavama, na kojim sam ležō, pa uz Obarak. Sad se, za divno čudo, svi utrkuju da me nose, za razliku kad su me nosili ōzgo. Bilesi, otimaju se ko će me više nositi, a sve paze i čuvaju da me đe ne ispušte. Prepadok se i ja. Nedaj Bože da im đe ispa’nem i sildacnem kroz onaj namet put Karina; kako je strmo, ne bi me našli do Đurđevudne, dok sve ne okopni.

A milo mi što se siroma Aćim smirio pa makar i u tuđoj zemlji. A jes’ se namučio i nabelaiso’ kō niko naš od kad zna zase’. Ko uz rat nāka bijeda i sirotinja, bogomi smo više bili gladni no siti, a bosi i goli kō drinski vuci, što vele. Ne dade mu đavo mira no okrenu za kraljem te i nas sve povede za sobom. I svi završismo na Zidanom mostu. Mnogom tuj kosti ostaše. Njemu pođe za rukom te umače. Ali se toliko bijaše stra’ nauzō, da se niđe bliže od Australije zaustavljō nije. Ja bijak đetičak, to me i spasi. I tamo pobježe pod zemlju u rudnike, ja mnim više o’ stra’ da ga UDBA ne dōvati, no što je tražio zlato. Bogomi je život pod zemljom ostavio, taman kō krtica. Tek neđe po’staros’ nabasa na zlato. Vele da ga je bilo kō pljeve. Ali, više mu nije ni trebalo. Nije se ženio, a oronuo i bez života ostō. Eto sad meni dopalo, a ja ne mogu da potrošim ni ovo što imam, no bi me ovi ugursuzi od rođaka i komšija odusrali taman u ovom cijelcu, da skapljem o ‘studeni da ne čuše za ove dolare.

– Kukuuu, đe mi se danas striko mrtav smrže! – jauko je sinovac Mikuta.

– Dajder da mu zamotam uši šalom – gurō se Zoroje – i da mu popravim kapu, pošenula mu se malo s glave. A vala mu, i mrtvom stoji. Vāke dike i ponosa nije bivalo u našega bratstva, niti će ga bivati. A jes’ soj i sojlija, a imō je i od koga, kō od ‘nako kletijeg roditelja. E, nikad neću zaboraviti kad se na vaširu na Kladencu svadismo s nākijem Langurama oko nāke đevičine. Uzela bila biljagu od nākog našeg, ali kad dobro viđela onog lea, udarila nazad. Ovi naši skopaj za dronje, da je na silu vode. Langure je uzmi u zaštitu. Dođi do guste. Njig više, a i pogana sorta, pa aknuli, da nas stroše. Mišljak nijedan nećemo glave iznijeti. Kad iskoči Laketa, nāko silan i naredan, pa podviknu, bogami se prepadosmo i mi a nekomoli oni. Bio je ‘ajduk brate, samo šteta što nije rođen u ‘ajdučko vrijeme. Pečeno čelo i kuraž, brate, kō malo u koga. Ja i on smo se najviše družili. On je mene osobio više no rođenog brata. Zajedno smo momkovali i ašikovali s đevojkama. Išli po prelima i sijelima. Valimo te bože, koliko sam mu puta pozajmio kaput jali kapu, da se bolje naredi. Ponekad mi je ne bi ni vratio, no je potlje nosio kō svoju. Aj, bogoti, ko ti je to onda gledo, kad smo življeli kō jedna vamilija. Kad goj bi ogladnio, pravo u našu kolibu, pa u navći, pa uprti ljeb, ja li splavi kalicu. Kad smo čuvali ovce, nikad nije nosio žinu, no vazda pojedi moju.

Uuu, čuj ga kako me fali, kumim te bogom, jes’ bogomi, sve ‘nako bilo. Mi tadijer bijasmo sirotinja, a oni su ponešto imavali. Ja ogladni, skorio bi’ opanak izio, kō niđe ništa, a u njinoj kolibi miriše tek ispečen ‘ljeb. Ja usokoči, zdipi onaj jedan, pa zaždi uz sokak, a oni za mnom kamenjem, koljem, vilama, što bi se kome zatrevilo u rukama.

– Ostavi ‘ljeb ‘ajduče! Razbojniče i đikane! – alakala bi za mnom ona Zorojeva babetina. – Ima li iđe vlasti,orobi nas onaj razbojnik Laketa.Tako mi je dav’o i užinu. Dao bi je kad bi mu je ot’o.

– Meni je danas najteže, to bar svi znate – čujem kako Zoroje plačljivo nastavlja dalje. – Danas mi je ruka otkinuta i to desna i nije u šaci, ja’ u laktu, no u ramenu. Danas su nam svijem bracka krila salomljena, bracke oči izvađene. Svi znate, što ću vam kriti, bili smo dvije kuće, jedna vamilija. Mili bogo kad zagudi zima, evo kō ‘vo sad, njima nestalo piće pa im se one gulje od gladi pozaturale po prtini, oće da polipšu.On pravo u naš kotar. Ko imō je i đe, vazda bijaše pun, o Đurđevudne ko o Maloj Gospojini, pa nakrkači, pa nosi, pa nosi, pa nosi…

– Pa iznese li više, kumim te bogom!? – čujem nekoga.

– Čuj iznese li?! Iznese, bogomi, nekad cipcijelo sijeno, nekad dva. Potlje zaboravi, nikad ga i ne vrati, ostani tako.

A u ambar i prijeśeke, pune ječma i karišika, koliko se samo puta zaigrō i zagnō, i to sve s vrećama. On ne brojaše da đe u čiji ambar uskoči s bisagama. Mogō bi’ vam ja dva dana i dvije noći ređati o tome, no me stra’, more ko, nedaj bože, pomisliti i dušu ogriješiti da mu ja prigovaram da mi dug nije vrnuo, jok, brate, bogomi. Ja, što sam kome dao neka mi ne vraća, a ono što je ko uzō kō svoje, ja mnim, red bi bio. Ako treba, ja ću sve napismeno, samo bi mi trebala jedna evta dana da sve to popišem i jedna podeblja pisanka.

Čuj Zoroja, kumim te bogom i svijem svecima, kako laže. Zinula mu guzica pa lojani i podmazuje, snuje i nokti, ne bi li i on bar malo omastio brkove o tuđu bajdaliju i ove strane pare. No, kako ga samo nije stid, da mi je znati. Svi bar to znaju, da ni rođenoj braći nije dao ni čanak da iz kuće iznesu. Oko paśeg sindžira su se za vratove povatali i oči povadili. A nekomoli da on dā šta kome drugome. Vala, kome je on dao, beli mu je Bog uzō.

– Ja sam ucvijeljen i ojađen Laketinom smrti, ali, jopet k’o velim sebi: saberi se Zoroje, muško si, kuražan si, ne priliči ti. Neko se mora starati o Laketinoj sa’rani. A ko će no ti!? Ako ti ne ostaneš pribran u ovom momentu, ko će!? Šta more i umije ova šaka oguljova i jadova!? Sjatiti se s ono malo žena oko meita, k’o čavke oko bunjaka, pa ga, bu, te ostati za bruku u sprdnju. Mora da se živi i mre. No preuzmi stvar u ruke i naređuj. Pa pored sve žalosti, koja me evo danas ubi s vr’ glave, ja sam braćo, prinuđen, kō što vidite, da se starom o svemu.

– Što ti pored sinovca mu Mikute, a i sinovi će mu pristići, čim čuju šta se desilo. Nije Laketa samoranik da ga sa’ranuju komšije i rođaci, no mu puna kuća vamilije, sve Krilaš do Krilaša – zausti neko.

-Ti ćuti i ne tarandaj!- izdrlji Zoroje put njega. – Đe si vidio kad umre kakav ugledan čo’ek da ga sa’ranjuje vamilija. Odma’ se formira odbor za sa’ranu koji se stara o svemu, a vamilija je ucvijeljena i ne pita se ni za šta. A šta bi vi, da Laketu sa’ranimo kō običnog jadova. Vi bi to i šćeli, ali ja to ne mogu dozvoliti. Naš Laketa to nije zaslužio. Jok!

– Pa da formiramo taj odbor – zaučinje neko jopet.

– Ja sam vam odbor, sve ću vam reći što vam valja raditi. Vi nema šta da mislite, ima ko je za to zadužen. Kō prvo i najvažnije, mora se obezbijediti dobar pośek. Doći će ljudi sa strane, od svakle. Laketa je bio čuven i zaslužio je i zaradio da mu se oba vola zakolju a i ona dva ovna. A jesu se uoblili pa se samo valjaju. Bi ig i sam Sultan za Kurban – Bajram poželio. Pršuta da se sva iz koliba iznese, a dao Bog i Milonjine pare, ima je kō drva. Ćeške da se kuva, burad rakijska sva otvore. I to s onom starom gromovačom, što je Laketa čuv’o za ‘vaku priliku. Ka’će ako sad neće!? Neko viđen i glasovit mora reći koju nad mrtvijem Laketom. Imamo li koga takoga, za ime Boga?! Aj ti, junače, nađi takoga kome bi bastalo da se oprosti od Lakete Krilaša!? Taj bi moro biti govordžija mimo druge, pa još srca kamenoga. Nedō Bog da mu pobjegne suza, da nam nos pred svijetom otkine. Za čo’ekom kakav je Laketa, ne plače se! No đe naći takoga, za veliko božje ime!? Pomalo je danas takijeg. Ne znam da ne bi mogō samo onaj stari učitelj iz Obardi, a drugoga nema. No on beli ne bi pristō. Znam ranije, ako čo’eka lično ne poznaje, ne pri’vata se toga pa ga kumi i bogoradi koliko ‘oćeš. Nakāv ga jednom kumio:

-Samo – veli – dvije zametni, učo, dalje će se one čuti no ovi drugi što će vazdan drobiti. – Ne more- reko mu – on još ima dva prsta obraza. Obrni, okreni od svake ruke, čini mi se da ja moram. Vi pametnijeg i glasovitijeg od mene nemate, pa bilo vam milo, bilo vam krivo.

-Nemamo vala. Pogotovo si glasovit kad se opajniš pa zakojevitezaš kō kak’a udovica i zgrecaš nam sva okolna sela, misle puklo nako zgibenije Selobrđanima, čujem komšiju Raduna.

Zoroje se učinje da nečuje.

– Ja bi’ ‘vako poč’o, a vi popravljajte đe mislite da ne valja – čujem đe nastavlja.

Zoroje zabaci glavu nazad, vidim ga, pošto se već bijak podobro razabr’o, nabra, kō u skakavca visoko i naborano čelo, raskrebeči tanke i dugačke noge, malo se pousturi, pa okrupni:

– Tužni skupe! Danas svoju plemenitu dušu ispušti veliki sin Selobrda i ovijeg gora, vama svijem dobro znani Laketa Krilaš. Rođen u jadu i bijedi, ponosno je nosio selobrđansku sirotinju na svojijem plećima, sve dok mu se sin Milonja nije dočepao državnog magacina, ka’ se počō kućiti kō jedan pojedan. Nemirne prirode, rano se, još kō dječak, sa stricem Aćimom, zaputio prostranstvima Evrope i Amerike, ali ga kod Zidanog mosta zaustavi viša sila i vrati u svoje Selobrdo, đe se, čim su mu prilike dozvolile oženio i savio porodično gnijezdo.

Kad ovo čuk ne mogok više izdržati, a bijagu me i donijeli pod stre’u od kuće, pa aknuk ko manit. Kako ja đilapik, oni svi jedanak popadaše u onaj cijelac. Otkidoše, oduzeše im se noge kō da ig nikad nijesu ni imali. Iskolačili na me, zinuli, ne sastavljaju. Onijemili i uvatili se, ko nije šala, digō se meit ispred njig.

– Šta je, kuku Laketa, kuku Laketa!?- podviknuk.- Sad vam je dobar Laketa, a domalo prije Laketa poganov, a!? E, kad me toliko žalite i ne možete bez mene, došō sam da vas sve vodim na onaj svijet, u onu božju ljepotu! Predamnom!

Rekok li ovo, ne rekok, a oni jedan prō drugoga, silapiše kō divokoze iz onijeg nameta, pa sve u kovitlac niz Obarak i one urvine. Bog jedini zna đe su se zaustavili. Nije mi za njig što bježe, imali su rašta, no mi je za onu moju sajtariju Sulumiju. Beli,viđela nas kad smo se pomolili na Prodo pa izišla preda nas šmrcajući. Ali kad me viđela da sam ustō iz mrtvijeg razgulila i ona, propinje se ko srna. Spao joj čember, rasula e niza nju ona prežina od kose, krsti se ‘nako u trku i priziva sve svece, okreće se i gleda oću li je stići. E, a ne bi je stigō da sam uđo Čedovog Dorata.

Jedini đe se zadesio ostade Mrdelja. Nikud se vala ne pošenu s mjesta. Mišljak, baš je kuražan, ko bi rek’o. Kad mu priđok, viđek i ošjetik da se sav uneredio, beli će mu imati šta kući prati. Bazdi kō čvorak. Kad se pribra zakojeviteza:

– Blagoš meni danas i zadovijek! Eve meni moga Lakete! E, neka si se vrnuo! Srećne oči što te vide živog i zdravog. Beli si doš’o da vodiš Zoroja!? Osevapićeš se. Oči isplaka za tobom. Isvijesti o’ žalosti što si ga ostavio i bez pozdrava otišo’. Kumim te velikijem Bogom odma’ ga uzmi i vodi. Srećan vam veliki put. I ne vraćajte se više! Mi ćemo nekako iskapulati i bez vas.

I ne pogledak ga, no razminuk mimo njiga, kō pored smrzle baljege, te uljegog u kuću da se zgrijem.

Minu, evo otada taj vakat, a u Selobrdu se niko ne odvaja od glogovog koca, no ga svako zašiljilo i uprtilo. I, á me đe ugledaj da idem put njega, ono strkni kud u stranu i zaždi bježati kō poplašeno. A, ako nema druge no se utrevimo đe u tijesno, ono sve na opaz porebarke šmugni pored mene, a okrenulo onaj šiljak i izdrljačilo očima na me’, a one mu zakrvavile i pobjegle na vr’ glave, kō da je samog nečastivog trevilo. Na moju dušu, da samo koraknem put njega ‘ja bi avetnulo o’stra ja’ bi me na onaj šiljak nabolo. I ja zakreni glavu u stranui učini se da ga ne vidim, a sve ga drži krajičkom oka, kak’e su pameti taman će me neđe načaporiti na onaj glogovak i prosuti mi crijeva po ledini.

SO’A LAKETE KRILAŠA

Dok sam ja glava kuće, biće kako kažem i nikako drugčije! grmio je glas Lakete Krilaša po kući i šljiviku što se prućio ispod kuće i utonuo u popodnevni dremež.

Žena mu, sparušena teškim i posnim životom, pognula glavu i objesila kukasti nos, pa šmrkće u maramicu.

A Laketa kipti od ljutine i bijesa. Razjario se, mjeri sobu koracima od zida do zida, po ko zna koji put. Iskočili mu damari na šljepočnicama, među oči zbio guku, pa samo broji.

Ovo je tvoje mlivo, znam ja tebe dobro. Á ja okrenem glavu i ne čujem ti ospeš kō vodeničko čeketalo: škola, škola, knjiga, knjiga, uči, uči, bez škole nema ništa! Melješ li, melješ! Upropasti mi dijete načisto. Oćeš da mi od njega napraviš bogalja i siroma’a, pa da se potlje u životu i o slamku sapliće i zavraza, a ne o’ što drugo. Ubiće ga knjiga i škola u mozak i nažuljiće od njig pa kud će i šta će potlje. A bogomi, knjiga more ubiti dijete, taman kō jaram mlado june, kad ga rano uvate. Potlje ostane taman ‘noliko kō kad je uvaćeno, ne poraste nimalo više. Beli je po tome i došlo ono: zlo goveče dovijeka june! Kad ostane čuruk u glavu ja’ izgubi oči čitajući, što će mu potlje škola i knjiga. Ko će mu onda pomoći. Oćeš da bude školarac kō tvoja braća. Velike su ti vajde imala o’ toga. Ti si njemu punila glavu i pomamila ga školom i životom u varoši. Življećeš kō gospodin, bićeš pisar ja’ učitelj, jali profisor. Bidni što oćeš, samo završi školu. Bože, budale i divanije. Pa znaš li, jad te znao kō što će, da su ta gospoda sa školom danas više gladna no sita i da su vazda željni svega, i da ne mogu sastaviti kraj i početak mjeseca a de se đe ne zaduže.

Ti misliš ako su završili škole da su pametni, a okle! More biti da oni znaju što u tijem knjižurinama piše, ali kako da kroz život prte i životno breme nakrkače i kroz život ga tegle, to ne vjerujem. Koliko sam ig, Bože jedini, sreo školovanijeg, a da im tri ovce daš da čuvaju nijednu uveče u tor ne bi ugnali. A znaš li, oči ti ispale, ko su, da nema budale, bez školovane budale.

Eno onaj jedan te posvršavō sve što sve posvršavati moglo, po’ staros’ se zablento u naku vicmiju, oćero ženu i rasturio vamiliju, pa doveo ovu. Bila mu sekretarica, saradnica, što li?! Ona malo bila š njim dok mu nije sve potošila i svukla ga, pa digla rep na krsta i prō bijelog svijeta. Vele, nije imala ni dva razreda škole. Sad kad je ost’o bez iđe išta, vratio se u selo da muze šarulju.

Onaj, jopet, drugi, šišiknuo od velike škole, udario po vas bogovjetni dan trčati po šumi, osta, nesretnjik, bez duše. Rekli mu doktori da mora tako i da mu je to dobro za zdravlje. Umalo ne skočimo da ga ‘vatamo po gori, kō što smo Maksima, daleko bilo.

Ali najgori je bio onaj te neke godine izbi u selo. Uzō da broji ‘tice. Ustani a devet zora, pripni se na kako drvo naspram kak’og vrapčijeg gnijezda i nađi na njemu śedalo, pa udari da mu ne promakne koliko je puta vrabac uvatio skakavca i naranio tiće, ili koliko je puta skočio na vrabicu.

– Šta radiš, od Boga se obelajisō, po tijem divljakama, sabajile?! – skočismo mi na njiga.

-Izučavam – veli – koloniju vrabaca, njinu brojnos’, porodični i seksulni život, uticaj na okolinu i populaciju insekata, a što može biti od naučne koristi kod upotrebe pesticida – ako sam dobro utuvio.

-A jesi li ti sam sa sobom?- pitamo ga.

-Jesam – veli- ali će mi doći i saradnica.

Vidim, ne razumjede što ga pitasmo, pa nastavismo:

-A jesi li zaludan i besposlen, te se ćeraš s vrapcima po ovijem divljakama?

-Nijesam – veli – zaludan, no radim magistarski rad. Treba da u Francuskoj magistriram na ‘ticama.

– A plaćali ti ko to što dereš ‘aljine i te bakandže po ovoj vrleti? – a imaše dobre i teške bakandže, taman kō oni astrijski žandari te su ‘vuda ćerali vaktile duvandžije i veselog Matiju Jakića.

– Plaća – veli – francuska akademija, i to dobro.

E, pa reci, što ćeš reći.

E, vidiš, sad ovaj moj srećo odličan. Zavrō ‘oće, čo’eče, na velike škole i nauke.Taman bi i trebō, pa da ga zapane doktorska teza Uticaj žutijeg mrava na okolinu, njihov sesksualni život i navike, pa de me uzmu na sprdnju i da počnu ćosati sa mnom po’ staros’.

A bogomi sam promuko vičući. Bidni de, Solumija, onom đetetu mukaet, upuštićemo ga, po vazdan je š knjigom. Iskvariće ga i odvoijiti od života, pa će se potlje u njemu zaplitati ko pile u kučinama. Śetovo ga i ja, ali badava. Ostavi se knjige i ne traži belaja, kad ti nije nevolja. Niti je to za tebe, niti ti to treba. Mi Krilaši se rađamo školovani, nama to nije potrebito. To treba ovijem drugijem. Odmori se malo, pušti mozak na otavu, okreni se oko sebe, pogledaj što drugi rade, promisli malo, ne dangubi s knjigom. Pogledaj kako žive ovi sa školom a kako ovi bez nje, pa će ti biti sve jasno. Vidi šta imaju jedni, a što drugi. Pogledaj profisore, doktore, nastavnike, činovnike, sve sama sirotinja, džaba im škola. A ovi drugi, što su bez velikijeg škola, ili oni te su ig na oruk završili, ne zna se ko ima više. Da bi imō, tako ti je vrijeme došlo, pa imō školu ili nemō, moraš dobro zasukati rukave i biti kapac da ujagmiš, dobro poraniš, dok drugi još spavaju, da se guraš, ako treba i za vratove dovatiš, da si kadar stići i uteći i na strašnom mjestu postojati, što veli ona pjesma. A kad te škola izmuze i ispije nijesi više za to. Uzme ti skopost i ostavi bez kuraži, pa se staneš bojati i sopsvenog ‘lada.

Ovi te su u školi zapinjali i što im nije išla od ruke u životu su se vazda bolje snalazili. Njig ti nije gnjavila škola od malena, pa ujačili kō bakovita junad. Žilavi i otporni. Otvrdō im obraz, a zadebljala koža. Oguglali na sve. Ni o’ čega da streknu, i ni o’ čega ne zaziru. Kuražan, brate, i snalažljiv soj, pa to ti je! Krče put i krše kud prolaze, ne obaziru se ni na koga i ni našta. Duboke tragove ostavljaju za sobom. Oni ne čekaju da im neko nešto dâ, ili im učini, ja’ ig đe rasporedi. Sve što im se dopa’ne i treba, uzimaju sami. Ako ne more milom, more silom. Jakako! Spremni i sposobni, nema što ne mogu i ne znaju. Nije ig knjiga zatupila, no ig životno tocilo izoštrilo i izbrusilo. Te vještine koje oni znaju ne mogu se naučiti u knjigama i školama.

A ovi drugi, što vazda pilje u knjigu i što su prvi u školama, ti su ti svi nekako zamuženi i iščašeni iz života. Sve nekud devrlje u stranu od životne matice. Metiljavi brate, udavila ig knjiga i omela u razvoju, kō rano uvaćenu junad jaram, što li?Uvijek se sapliću i za nešto zavrazaju. Sklanjaju se u stranu, uvijaju nešto i okoliše, vele gledaju svoja posla. Kad nekome treba da skrešu u brk ili stanu na žulj, oni krše ruke, snebivaju se i prenemažu. Kako će to oni, ne mogu to oni, zašto oni. Sve ‘oće lijepo, da koga ne uvrijede. Misle da je život apoteka. A vazda traže red. Bilo đe da ig sretiš, odma ćeš ig poznati. Đe goj ‘oćeš ‘nako po naški nešto da ujagmiš, da se neđe uglaviš, pa makar to bilo i u autobus, da proguraš jali proturiš nešto, oni su tuj da te opomenu na red i rad, nekako uglađeno ali neprijatno i ‘ladno. Uvijek, brate, mrkośeni, da ne poželiš ni na putu da ig treviš. No na svu sreću nekako su malobrojna sorta, a ni život ig ne trpi, no ig odma’ skrajne pod put. Džabe su im i škola i znanje, ‘odma im naturi ove druge, što imaju i snage i vještine da se guraju i da kroz život akaju. Ove te su uvijek kadri da ujedu, lanu, očepe, zgaze, bace kopito u lice, ubaljegaju drugoga, ali i da podviju rep, da se potalauše i šmugnu, kad zagusti. I da śutra, ako zatreba i ako procijene da se isplati, nastave kō prije i kō da ništa nije bilo.

E, neću da kažem, da nema i onijeg drugijeg što im je potrebita škola. To su oni što im stalno nešto nije jasno, što se sve nešto okreću oko sebe, pitaju se i čude, te kako more ovo, te kako more ono. More sve, ko umije. Ko ne umije ne more ništa. Kopaju i oru po artijama, kō da su im okutnjice. Traže mudros’ i odgovore na pitalice kojim život od pamtivijeka straši i zbunjuje ljudski rod i naglabaju i zaprduju o besposlicama, dok ovi neškolovani stiču i smiču. A život ne čeka, majkoviću, no teče, valja i nosi ko Zlodo kad u proljeće poslije kiša i otapanja snijega nadođe, prolomi se i pobjesni. Ne stoji i ne čeka na njig dok postanu pametni, no grabi i gazi skorelom žandarskom kondurom, a ti bini i lakac i kapac i umiči, da te ne prignječi i ko bauljinku ne spršti. Od života ne traži boljeg učitelja, niti bolje knjige i škole od nevolje. Izbeči i otvori sve četvero oči i gledaj ga pravo u žvale, a ne u knjigu. Oni što u nju gledaju dok se ośetuju, već stigli na kraj puta. Gotovo! Oni drugi, što su se sabajle dozvali, već završili posō.

Ali, zalud se ja mučim i pričam. Tikvu u vodu, tikvu na vodu, tikva té tikva! Aj’ ti dokaži ne dokazanom. Ono zavrlo uprijeko, kō prevaćeno june, ne da se stuknuti. ‘Oće uzbrdo težijem i duljijem putem, a neće prečicom. Turio se, beli, na ujake. One školarce. Išla im je škola kō malo kome, što jes’, jes’. E, ‘ajde, reci Solumija, braća su ti, znamo, vala sve, i pored tijeg velikijeg škola, kako ti žive i šta imaju?

Onaj najmlađi, na jedvite jade nađe nakav poslić, pa po vazdan bazdi u kancelariji i prevrće nāke artije. Ni to ne bi našō da ja ne podmetnuk so’u. Bogomi me ta so’a dobro koštala, ali bez nje ništa. O prvom primi platicu, ne more sastaviti kraj s krajam, no potrči da zajmi, jopet, u ovog kojeg bez škole. Jedinio, na moju dušu, još kod njig, kad te nevolja pritisne i skoli, moreš naći i zajmiti pare.

Oni ti drugi, bijaše uzvilasio po ko’verencijama i sastancima. Uprtio crnu tašnju, turio mašnju, a uprego šofera i limuzinu. Vedri i oblači, veže i driješi. Odjednom se spotače i okliza, pobrči na nos, nikad tačno ne znadosmo ni što bi. Oni, što se imadijagu polomiti oko njega dok mu pridrže, ja private kaput i razapnu iznad glave lumbrelu, sad zakreću glavu od njega i bježe da se đe ne utreve, kō da je gubav. Da ga Milonja, sin nam, ne primi za stražara u onaj magacin samrō bi od gladi.

Onaj najstariji, što je u penziji, vas’ vijek portošio kopajući po knjigama i učeći druge. Ost’o bez kose i očiju. Za penziju ne more kupiti ni varenike kol’ko mu za mjesec dana treba, a đe su ‘ljeb i ostalo. Jesenas, nemade onom rođaku da plati ovcu, no veli:

-Vidi der Laketa, da mu to dam iz nekol’ka puta. Nikak’a penzija, a đeca po školama.

Kad mi kaza kolika mu je penzija, ja zinuo kō maniti Peśo, pa ne umijem da sastavim.

-Ajde, bolan, ne sprdaj se. Toliko, Mandov nakupac, za jednu noć turi u Jošovoj kafani pjevačici na pupak, a sam znaš da škole nije završio, no ste ga išćerali.

Još gore je bilo ono s onijem mu daljijem sinovcom. Dvorali nāku babu, primakla bila stotini, gore u selu, pa se malo, bila nāka studen, i popilo i u bocu zagledalo. Zaturili i povelii razgovor o svemu, kako je i red u tak’oj prilici, pa se dovatili i ovog današnjeg. On ti, ovaj brat, malo više potegō pa navalio na tog sinovca, nikako da ga ostavi, svu veče. Slušaju ovi drugi i podbadaju, jedva dočekali. On navalio na njiga. Kako te nije, veli, sramota i kako imaš obraza da gradiš nāke kule u selu i ograde da zidaš kamene oko njig i kapije kovane, i najpotlje ti bilo malo no i bazen. I još si kupio najnovijeg mercedesa, pa udario š njim kroz selo dolje, gore. O’kle tebi pare, kad škole nijesi završio, nako večernju, a i tu na sto jada i na moju intrevenciju. Znaš li ti, da ljudi s najvišijem školama nemaju da jedu, a ti se razmećeš parama. Evo ja, kisne mi kuća i prokišnjava, ne mogu dva crijepa da promijenim na njoj, a kanom sam sve škole posvršavo i bio neki vajni profesor i doktor nauka.

Oni, sinovac mu dalji, ćutō i trpio, ne može ništa da reče, striji je čo’ek, a pošten i poštovan, učen mimo druge, fakultete završio, knjige napisō. Ovaj nikako da se otkani, no navalio, je li ‘vako, pa je li ‘vako!? Jesam li u pravu, kaži pred ljudima?!

– Jes, vala , strikane – veli – sve ja tako kako ti kažeš, ama ti ja nijesam kriv. Tebe i tvoje nauke i diplome demantovli su i poništili život i ovo vrijeme, a moje su potvrdili i ovjerili, evo se da viđeti, što ti ja tuj mogu!

Zaćuti svi, niko više ni jedne.

Šta da ti pričam, Solumija, braća su ti školovana, dobri ljudi kō pojedni, pošteni i ugledni, ali sirotinja, brate, kuče ig nema zašta u’vatiti. Jedva kraj s krajem vežu. Svi ig zaboravili, niđe nikoga. Znaš, prazna kesa prijatelja nema. Da im nije našeg Milonje, kud bi i što bi. Sreća i njina i naša te mu škola nije išla. Možda bi mu i išla, ko zna, da je stio i nakviriti u učionicu. Jok, brate, no kō pravi Krilaš, bježō od nje pravo u život, daleko joj lijepa kuća. Išla je onom Rudaševom, te je vrsnik s našijem Milonjom, pa eno ga desetu godinu obija pragove i moljaka ne bi li mu ko dao đe kakav posō. Završio je fakultet, agronomiju, sve s desetkama, ali džaba. O jadu zabavio i sebe i Rudaša. Potezō je Rudaš i zasluge iz rata, a imō ig je ko jedan pojedan, najpotlje i ordenje, a imō je brate i njega kō drva. Kad ig naređa i poniže, ‘oće kaput da mu prokroje, a ono mu lijevo rame od njine težine sekne dolje, pa se sav nakrivi na lijevu stranu. A nikako da se śeti, ništa od zasluga i škole ako nema so’u, pa da njom podupre.

A so’u treba imati. Treba umjeti doći do dobre. Bogomi sam, evo koje su mi godine, u stanju s dobrom so’om najveći tovar drva, ja’ žita, na kojna sâm natovariti. Pridigneš onu jednu stranu pa je podupreš i podkulačiš š njom, a potlje onu drugu, i gotovo. E, tako ti je i u životu. I najteže životno breme lako ćeš nositi ako te neko podupre na vakat dobrom so’om. Bogomi, ako je dobra more te s vješala skinuti i svake krivnje osloboditi i bijede kutalisati. More od siromaška, što je jedva sastavljō kraj s krajem, bogataša napraviti, pogotovo u današnji vakat. Danas, ako nemaš dobru so’u nijesi nikud pristō i nema škole koja ti more pomoći. Ako je imaš škola ti i ne treba, nako da si avetnuo. Ti misliš da je koji ministar, uzalud bi mu bila škola, zasio u fotelju a da se nije odupro na dobru so’u, ja’ da se ko dokop’o bogatstva i državne imovine bez nje?! A o’kle!? Svako bi ti još odavno završio u Spužu da nema so’u.

I utuvi, najbolja je kumovska so’a ili ona što se odupire đe se veže i driješi. Ali ni ti nju potlje, kad se dovatiš kak’e dobre komadine, ne smiješ zaboraviti niti je o’sebe oturiti. Učiniš li to sve će ti na nos iskijati.Tako je od kad je svijeta i vijeka. I tako će biti dok je ljudi. U svakom vaktu je bilo tako, pa što bi sad bilo drugčije. Eno nebo, pa ni ono ne može bez so’e, no se na nju oduprlo i na njoj stoji, čula si za nebesku so’u, koja ga podupire i održava, a da nije nje bogomi bi odma’ ljosnulo o’ zemlju i otišlo u tirinte.

Obelaisō jedan, ono onda kad nam zavedoše onaj embargo i u tor nas ugnaše i zatvoriše, da se ni skim ne miješamo, i o jadu zabavio svijet i nekak’og Butros Galija svoijem poslom, a neka je, im’o je i pravo, kapu mu treba skinuti, pa mu priprijetio kum jer su i njega radi toga oseknuli po nosu, a bogomi je tada bio samo tak’a so’a, kō drm’o s dvije države, da se primiri.

Polako, kume, vele, da mu je ovaj odgovorio, polako, doći će vakat, ješćeš ti ovaj ‘ljeb što ga ja sad mijesim! Pogodi bogomi, tako i bi’ni. Ne prođi dugo, ovom obrni kola niza stranu, posuljaj se, pobrči na nos, ljosni i opruži se koliko je dug i širok. Što će, kud će te kod kuma.

– Dođe li!? Neka si, imaš đe! – vele da mu je samo rekō.

A mi Krilaši smo umjeli vazda doći do dobre so’e. Da nam nje nije bilo, zar bi danas bili vođe đe smo. I zar bi nam Milonja bio ovo što je.

On i onaj Rudašev, što obija opštinske pragove, su vrsnici. Neka mu sad Rudaš zaśaji i upiždri očima kō rkovit mačak i zakojeviteza po selu, onaj moj mali, ljudi, donio jopet svaku peticu. E, ne mogu mu ništa, rezilim ga da ne uči ‘noliko, ostaće bez očiju i oćoraviti, oboljeće, a on jok. Prionuo za knjigu i školu, bilesi jede i čita. Potlje kad mu ode na fakultet u Biograd, poštar donesi telegram, a Rudaš zasreti đake, ne vidi kanom da pročita, zna da će oni raspričati svuj po selu.

– Deder – veli – sokole, da viđu kako čitaš, pročitaj der šta mi sin piše.

Oni bi polako sricali:

-Dao sve ispite u roku s desetkama, dolazim da kosim, stop, Mikaš.

Rudaš bi razvukō usta od u’a do u’a, dok bi polako i otegnuto kroz nakostriješene brkove i žute krnjave zube ponavljō svaku riječ, zagledan nekud u daljinu i svijetlu Mikaševu budućnos’, nadimajući se kō žaba od zdovoljstva i sreće. E, da je samo znao kaka vremena dolaze i šta ga čeka.

A kad bijagu u osnovnoj školi, tuvim k’ da je juče bilo, sazovi roditeljski sastanak a on se razrakolio, sve ječi od njegove priče i arlaka. A kako i neće! Kuju mu ga u zvijezde: bistar, miran, poslušan, sve petice, ama ne more vam tak’i. U svakoj priredbi on deklemuje. Á pomoli iko iz opštine nos, pa nek je i pisar, u školu, ja’ mjesnu kancelariju, njemu tutni cvijeće da mu preda i da ga dočeka. Rudaš uzvilasi i popardusi se, ne da se snositi.

Na našeg Milonju drvlje i kamenje. Ne zna i ne uči ništa, tuka je’na i zamlata. Ne sluša nikoga, bježi s časova, ters i taksirat. Bolje, vele, da dere opanke za ovcama no po školi.

Rudaš me pogleduje ispod oka, smijulji mu se brk i samo što ne pukne od miline. A ja mislim, polako, polako, poranili ste, strpite se malo. Pričeknite da uljezu i u život ugaze, pa će ig on turiti na kantar, izvagati i kazati ko valja a ko ne valja. Rijetko je to vaše sito, on sije na ono češće. Tako i bi. Milonja na sto jada završi onu večernju školu, ama nije je ni završio no ga puštiše ljudi, podupro ja i so’om podkulačio, nije bilo druge. Potlje se dokopa i privati onog državnog magacina, i Bog nas pogleda, i nas i njega.

Vala, od kad se nastariji Krilaš zakopitio, niko nikad ni snijevati nije mogō da ćemo življeti ‘vako. Ti si Solumija utuvila dobro đe si došla. Počeli smo sa zemljanog poda i prostrte slame, i još bi na njoj bili da Milonja ne ponavlja, no da ode na velike škole i nauke. A pogledaj der danas. Kuća Lakete Krilaša vođe, na dva boja, kuća Milonje u varoši, na tri boja, pa kuća na moru, kafane i hoteli, pa traktori i ‘nolike limuzine. Eno ti se u onoj staroj, te neće niko da je popravlja, a bogomi je kō nova, legu kokoške! Iih, da je nekad bila preśedniku opštine. Pa ‘noliki kristal i porculan što ti po kući zvoni i čaktara. Kad ‘oće ko da ruča, ja’ popije kavu, sve zveči, kō nekad zvona i čaktari pred Trutinijem buljucima. A, priśeti se, nije davno bilo, one male sinije i one jedne drvene ćase iz koje smo kusali skroba drvenijem kašikama, još ako ga je bilo! A đinđuve i ostale džike i zlatne i srebrene, ‘ajde bogoti, ko bi to pobrojō. Pa ‘noliki zlatni lanci o krilaškijem vratovima, bogomi, svaki ko vlačeg, ja’ verige. Nijesu ljudi u ‘noliko debele vezali ni najljuću i najbješnju vašku koja bi zgrizla čo’eka da se, ne daj Bože, đe otkinula. I ko je to sve obreo, ko!? Milonja, eto ko! Onaj Milonja te je vazda ponavljō i sa školom zapinjō. I to sve sa svoje dvije ruke i deset prstiju. Ali on nije dangubio sa školom i besposlicama, no sticō i smicō dok su drugi spavali. Ovi zavidljivci što nas ne vole, čujem kako pričaju okolo, kako mi nemamo pet prstiju na ruci kō ostali, no vele šes’. Ali nek oni jedu ono što se ne jede, kakav je vakat došō, taman će im tako i biti, nama se ne kriva.

Onomad, uprtili naki majstori, pešestina, i tegle nešto uza stube, gore na sprat, teško, oće da se poderu. Ja, bogomi, mislim nāka astalčina ‘rastova, a imamo ig da ne znamo ku’ ćemo više š njima, pa pukok na onu Milonjinu gospođu.

Kad ona veli:

-Nije tata, bolan, astal no klavir.

-Ama kakav klavir, kumim te Bogom, šta će nama klavir!? -Treba, treba – veli. – Nek vidi Jevropa da nijesmo zaostali, kako misli. A kad more jevropska gospoda tamburati po njemu, mogu, vala, i krilaška đeca. A i kad neko dođe, neka se vidi.

-Ama, pušti klavir i mantrake! – pukok ja ponovo. – Mi Krilaši nikad ni ušta drugo nijesmo tamburali nako u gusle i svirale, pa što nam je falilo!?

E, vidiš, što pare učine od čo’eka. Ona ti ima još manje škole od Milonje. Otac joj Prole, imaše nāku kravicu i pe’šes brava, kō na onoj odrliji, dobro je mogō držati i toliko. Ona viranija samo što im ne pa’ne na glavu, a puna đece, sve jedno drugom do u’a. A sve boso i golo. Milonja se bijaše dočepō onog državnog magacina, već bijasmo zaimali. Treba nam najmnik da čuva ovce. Čuo Prole, pa banu je’no jutro. Vodi jednu kericu. Ne traži ništa, samo veli da se pre’rani i da nije gola. Ne umjedijaše, vala, kad je došla ni nos da otre. Bilo joj kod nas lijepo, kō svega dosta. Razraste se i okruća. Poraste joj i stomak. Viđosmo mi što bi, te se tako Milonja oženi.

A pogledaj danas. Nema joj gospođe ravne. Da vidiš kad ona uljegne u galeriju ja’ knjižaru, pa počne slike i knjige kupovati. I ne gleda, no ‘nako sve odreda i đuture i ne cjenjka se. Široke je ruke, nije bolje dušu griješiti. A evo sad i klavir uprtila. Da je Sorbon završila, mane joj nema. I umije da priča, ni najbolji advokat je ne bi nadgovorio. Bogomi ti ovi iz Haga š njom opepeliti ne bi mogli, samo kad bi šćela i imala kád da se podu’vati i brani ove naše nesretnjike.

A tuvim kō sad, ja pođi nekad među ljude, toboš se naredi, a gaće progledale na guzici, pa sve idi stranačke kad ulazim u čiju kuću, da ne vide dok pritisni kak’u klupu. Niti nas je ko kud zvao niti nas je ko što pitō. Plati porez i smrdi. Śedi đe si. Ja bi’ ponekad zaprist’o za ljudima na kak’u ko’ferenciju; milo mi da čujem što se priča. Prikradi se neđe s kraja pa slušaj. Jednom se na nākom skupu zaboravik, spopade me nākav đavo, ne da mi da mirujem. Zaustik nešto da kažem. Nije, vala, bilo ništa pametno, no ‘nako, da i ja jednom progovorim među ljudima, kad oćeš! Izdade me avaz, pa samo ‘nako zijevam. Pokri’ se ja ušima pa zaždi pr’o vrata. Drugi me put navranji đavo pa nešto priupitnuk.Vidim odma’, pogriješik. Izleće mi i pobježe riječ, aj’ ti vrni je, ako ti basta. Niko mi ništa ne reče, no me ošinuše pogledima kō vrelijem gvožđem. A bio nākav važan drug na sastanku, bilo nešto oko doprinosa za put, što li? Ja ugni glavu u ramena, objesi i obori nos u pod, pa bišti očima po njemu i čekaj što će biti. Sav o stra’ premrō. Premrla bi i ti, kō ne bi. Da si upamtila kō ja što sam kad su one kaputlije vezale ljude za jednu riječ, i to kak’e ljude, ono pedesetijeg godina kad se svdiše Staljin i Tito. Ko se tada navatō i stra’ nauzō, nema te vatre koja mu ga je ikad ojužila i o’kravila. Na moju sreću, na me’ se tada više niko ne okrenu i ne pogleda me.

Noćima mi potlje nije dolazio san na oči. A kad me prevari i samo ig sklopi, ‘oće snovi da me umore. Stojim, a ispred mene gomila svijeta, snijevam, a iz nje neko pita, glas mu strog i poznat, ali ne mogu da se śetim da me kolješ, čiji :

– Je li, ti Laketa, kud si ono bio pošō kad te uvatismo na Zidanom mostu, a!?

Podamnom se noge otkinule. Probam nekako da vrdnem, a glas mi promukō i ko da nije moj:

-Ama, nemojte ljudi, mlados’- ludos’.

Onaj glas fijuče ko kandžija :

-Pošo kralja da sretiš, je li!?

Ja jopet ševrdam:

-Ama puštite, ljudi, zaboravite, bilo pa prošlo, naši smo danas svi.

– Da zaboravimo,veliš!? Smije li se to zaboraviti, Laketa!? I da ‘oćemo da zaboravimo ne date nam.Stalno se nešto vrpoljite – peče onaj glas ko vrela žica. Vjeruj, skočim iz sna sav okupan u znoju, a tresem se kō jasikov lis’ na vjetru. Dok pijevci ne oglase zoru, ne sklapam više oči.

E, vidiš sad mi to dođe smiješno. Sve s vremenom. Nema boljeg lijeka od vremena, niti drugog sudije nad njim. Sad čekam, ako Bog da, da i ovi naši izglasaju zakon kō što su ovi ostali, pa da i nas sa Zidanog Mosta izjednače s onijem sa Sućeske. Da i mi ukrkačimo spomenice i penzije i da se makar po ‘staros’ dovatimo banja i lječilišta. Da i nas zapa’ne da pokiśelimo gnjatove o državnom trošku u slanoj vodi i iz njig isprcamo reumu i kostobolju. Da potegnem i ja ordenje i okitim se, našlo bi se nešto zar i kod mene, samo ako ga ovarišem, duboko sam ga zakopō.

A, vala, što se ratne prošlosti tiče odmjerili smo im o’ šake do lakta. A oko ostalog, što veli Matija, a mili Bogo što ga volim, svaka mu li je Njegoševa: Ćeraćemo se još! Ma da mislim da smo ig u tijesno saćerali i da se ćeranje primaklo kraju. A što se kralja tiče, oni su mu, nijesam ja, vraćali dvore i imanja, i još se utrkivali ko će mu se više primaći ruci. A i pravo je da mu to vrate. Njini očevi su mu to na pravdi Boga i oteli.

A što ćeš, donese šorak i Laketi Krilašu da mu ljudi počnu u kuću svraćati. Dok Milonja ne zaima, što jes’, jes’, bježali su svi od nje ko da je kužna. Kō, vazda deraše promaja kroza nju, pa se, beli, bojagu preladiće se i nagrditi. Danas se ne razmiču. Trpeza postavljena i puna, ne miče se. Jedni ustaju da idu, drugi dolaze i śedaju. Niko ti ništa više u selu ne bi uradio ni đe progovorio na važnom mjestu, a da ne svrati da se sa mnom zdogovori. Nema skupa, sobeta ni veselja, a da ga sa mnom ne zasmoče. Á ig život pričvrlji i pritijesni, dotrče kō bez duše:

-Laketa, pomagaj!

A, i ovi iz varoši. Ovi iz ove moje stranke, bogomi, svaki more s carem beśediti i na carske zaśe’nuti dvore, ne bi ti đe šta u skupštini rekō a da se sa mnom ne pośetuje, nema tijeg para.

– Imamo – počeli bi ozbiljno i krupnijim glasom no kad o čem drugom ‘oće – na dnevnom redu važno državno pitanje, pa svratismo da vidimo što ti o o tome misliš Laketa. Tvoje nam je mišljenje vrlo važno i pomoglo bi nam da zauzmemo pravilan stav. Ako to sad ne riješimo, pitanje je da li ćemo ikad više. I, uzgred, zamoli Milonju da nam pušti malo para na račun, poviše no prošli put, ostali smo bez dinara, a trebaće nam za onaj matrijal, a sve ćemo mi nadoknaditi kad uzmemo vlas’, a samo što nijesmo.

Eto vidiš, Solumija, ku ‘ćeš školovanije od njig, a jopet moraju kod mene po mišljenje i kod Milonje po pare, iako nemamo zajdno ni dva čestita razreda škole. Ali, so’a, so’a, smo postali, pa sad njig podupiremo. Postaćemo mi, ako Bog da i državna so’a. Na koga će se ona śutra, kad je utvrdimo, odupirati, ako neće na nas, na one što imjau i što mogu da joj daju i da je pomognu. One što su to umjeli steći i obresti, a to nije bilo lako u ovom vremenu niti je to mogō ni umio svak. Neće, zar, na Rudaša i ovu školovanu gologuziju, koja samo zna da priča i kojoj se vazda nešto kriva i koju je život obespitō i pod put skrajnuo.

I za to, Solumija, ovaj ga naš srećo, neće gledati škole, pa nek ima sve petice, nako uprema se. Dolje kod Milonje u magacin, ja’ kavanu, pa nek’ se uči životu. A potlje, ene mu ‘otela i preduzeća, ima đe, Bog dao, kod svoga i na svome. Od škole danas sreće nema!

Tu Laketa zaćuta, potpuno se smiri i spusti u stolovaču od bijelog bora, išaranu duborezom, odbijajući kratke dimove iz tek raspaljene lule, i utonu u misli i laki popodnevni dremež.

Suton je polako gutao selo, a ono mu se odupiralo škiljavim svetiljkama i krupnim psećim lavežom.

Vrata Laketine kuće se otvoriše treskom. Upade čo’ek, unese miris varoši i neke ladnjikave slutnje. Laketa ga ne prepozna u prvi mah, a onda se śeti: Milonjin kum! Zbunili se obadva pa se sudaraju i guraju, i rukama i pitanjima. Jedva nekako uhvatiše red.

Kum uznemiren, preblijedio i zadihan, šara očima okolo i bište zidove i pod, nikako da pogleda Laketu u oči. Vrti i gužva kapu u rukama. Najzad se pribra i izusti:

– U’apsili i zatvorili Milonju… i još neke! Poručio da odmah nađemo najškolovanijeg advokata i da ne pitamo koliko košta!

– Najškolovanijg, veliš!?

– Najškolovanijeg!

– A đe su mu drugovi, oni te je š njima stalno !?

– Ili se ne javljaju na telefon, ili vele, sad mu ne mogu pomoći, viđeće kasnije!

-A jesi li bio kod ovijeg moijeg iz stranke? Šta oni vele?

-Žao im je – vele – ali svak mora odgovarati za ono što radi. Ne mogu oni dovoditi stranačke interese i svoju karijeru u pitanje zbog Milonje! Nek nađe advokata – vele.

– Znači tako! Advokata!? Najškolovanijeg!

– Tako su rekli.

– Pukla so’a!? Ciknula kō ledenica! – jetko će Laketa.

-Pukla!

Laketu izdadoše noge. Sniza se u stolovaču. Obli ga ‘ladan znoj. Prsti, čvornovati i blijedi, grčili su se i stiskali drvo. Žena je šmrcala pored šporeta i šarenom krpom brisala sparušeno lice i kukasti nos. Dok je siđela, klatila se gornjijem dijelom tijela i glavom, desno, lijevo, baš kao klatno sata što je visio na suprotnom zidu. Jedino su oni podsjećali da život i vrijeme ne stoje, već teku i valjaju kao nadošli Zlodo… Sve drugo pritisla tišina, gusta i ljepljiva kao tijesto. Kiśeo vazduh, ispunjen duvanskim dimom i mirosom vlažne obuće što se sušila oko šporeta, štipao je nozdrve i oči.

– Ovaj mali, Solumija, da ide đe je naumio, i gledajte da mu se što ne ispriječi na putu!

Bilo je to sve što reče Laketa Krilaš, dok je teškim staračkim korakom kretao ka varoši i njenim zamršenim raskrsnicama života.

ISPOVIJES’ MRDELJE LEA

Došō vakat, kumašine, valja umirati i s poganom se dušom dijeliti. Ali, doprilike, da se s tom prokletnicom neću lako rastavljati. Obali me, otkad sebe, i na postelju prostrije Vukoje Saveljin, rđa ga ubila, pa ni’ živim, niti mrem. Bogu dušu, Bog je neće. Došle vile očima. Dodijale i muke dotužile, a živ pod zemlju ne mogu. Da mi je, sinjem kukavcu, da samo zijevnem i pije’nem, ko da bi’ se rodio.

No i to bi se podnijelo, da se imak, sinji kukavac, kome požaliti i svoju muku povjeriti. No me ubi samština i nagrdi, pobezvijak bez iđe ikoga. Da mi je, nesrećniku, čuti ljucku riječ i s kim samo dvije progovoriti, nanovo bi se, čini mi se, rodio i svijeg se muka kutalisō. Ljuckog sam se glasa poželio. I šarovu, kad za kocem lane, bogomi, obradujem se kō ozebō suncu. Biće, još je neđe neko živ, pomislim.

Dede, uzmi tu rakiju, kume, i potegni, trebaće ti, kad sve ovo čuješ, što si se uvatio i stiskō, u svojoj si kući? Dobra je, od one je kruške s međe ispod Oštrika. Tak’u popiti nećeš vodle do Marena, eno đe je, ima joj petnēs godina. Bijaše tada rodila, uvile se grane do zemlje. Da je ne otrese i izlomi međedina, mogah tovar rakije ispeći. Čuvō sam je za ukopa. Sakrio je ispod one podnice, ispod stepenica, dobro je sad ovvarisak.

A, vidiš moj kumašine, život mi protrča dok sam dlanom o dlan. A u čemu?! Vazda u mržnji i grdilu, vjeruj Boga. Objesi mi vodenički kamen o vrat, čini mi se, á sam se na noge pobo. Pa evo se š njim o’tada sekam do dana današnjeg, i nije što ga teglik na ovom svijetu, no ga neću otprtiti ni na onom, sve su prilike. Pa te zazvak, kume, nećeš mi za zlo uzeti, da bar malo duši olakšam, ne bi li mi lakše prokletnica ispala. Da ti se pred smrt ispovijedim i ispričam što do sad nijesam živom iksanu. A kome ću drugome, ako neću tebi. Bogu se, vjeruj, ni javnuti ne smijem. Toliko sam ga rezilio i šokō, bez te, bez ove, ako mu je to do ušiju doprlo, a jes’ ne boj se, vazda se neko za to postara, glave na me’ neće obrnuti, no će me zaboraviti i ostaviti da paśi skapavam i živ se raspadam. Evo, bogomi, da me neko namora sad da ustanem, bi mi se kosti razminule i prosule, kō onom bolanom Dojčilu, što veli ona pjesma, ‘nako da i mene u kakav bez ja’ platno umotaju i utegnu.

Ubi me i satrije moja mržnja i tuđe dobro, kumašine, kō nebesko vrijeme kad satre i ubije zrelo žito.

Četerēs druge, na sami Savindan, pamtim kō da je juče bilo, kenuo snijeg do pola noge, a uvatila magluština i legla na zemlju, prs’ pred okom ne vidiš. Ja se vraćak iz vodenice, samlio nāku stranu karišika, bogomi nije ni viđelo žita, no nāke mišojedine nabris’o u prijeśeku, ali i to je dobro, još i kad se i takog našlo. Noćio u vodenici, pa, á cik zore, poranio. Nauzō se studeni i stra’, da te ne lažem, brate, bijaše strašivoća, sačuvaj Bože, kō vršljaju vojske na sve strane. Kad izdrijek na Orlov krš, bijaše dobro odjutrilo. Grežem onim cijelcem i gledam da ovarišem put, jer ako ga i za dlaku promašim strmeknućemo se i ja i ona kljusina niz litice i slomivrate, da nas ni crn vran nikad ne nađe i kos’ nam na sunce ne pomoli. Nema, vala, niđe nikak’e trážine, nako od lisice. Kad bik kod dvostrukijeg jama ono kljuse zateže ular, pa šiknu na nos i zarza. Ne bi mi sv’eno iako imak onu kratku talijanku ispod džoke. Odnekud sa strane kō iz nāke dubine čujem, sad bi’ se zakleo, jeknu neko kō ranjenik. Okrenuk se i vidim čo’eka na zemlji, malo se uzaslonio uz jednu omoriku, a puška mu ispala iz ruku. Popalo inje po njemu, pa bijel kō da je on iz vodenice, a ne ja. Skoro se zamrzo. Vukoje! Poznadok ga. Treće bratučed mi. Porasli smo zajedno. Od kad je rat počō, skoro da se nijesmo jedan drugom javljali. On komunista, no ne otišō s partizanima za Bosnu već ostō u gerili na terenu. Krio se oko sela, a najčešće oko ovijeg kozičkijeg vodenica i pećina. Da ne lažem i mene bijagu tada obrlatili komunisti. No kad čuk da je š njima i Vukoje ja udarik iz inata na drugu stranu. Nijesam stio sa njim pa kad bi’ to glavom platio.

Mrzio sam ga kō najvišeg katila. Mislio sam tada, s razlogom. Danas kad pogledam, bez te, bez ove.

On jedinac, kō i ja. Nijesmo se, kō mali, rastajali. Ja pođok ranije u školu pošto bijak stariji od njega dvije, tri godine. Ne idaše mi škola. Nije što nijesam bio pametan, vala, ni danas se ni za čiju pamet ne bi promijenio, no što me u njoj nije ama baš ništa zanimalo. A njemu, kad za školu prispje, krenu sve kō po loju. Mogaše da upamti mimo druge. Samo što učitelj pročitaj pjesmu, on je napamet za njim izdeklemuj. Ama ni slovo, a ne riječ, ne pobrkaj. Ja je uči po cio bogovjetni dan i čini mi se kad sam kod kuće da je znam. Á dođi u školu, sve mi se pobrkaj i izmiješaj pa niti znam đe joj je početak ni kraj, o sredini da ne pričamo. Ama, ni da beknem. Drekni onaj učitelj i izdrljači put mene:

-Tuko jedna, maljoglave i neznalico, kome ja ovo pričam!? Dokopaj nākav ljeskovak pa ožeži po noktima i šakama, kad se toga śetim i danas me zabride.

Njega fale i za primjer uzimaju. Što se ne ugledate na njiga, kako on more, stadoše nas koriti. I jeste: povazdan zajedno, sto đavoluka iz nas, ne dovaćamo do knjige i očima je ne gledamo, ali kad on stigne da nauči i uradi domaći, aj’ ti zna’ni. Poček još tada da ga mrzim. A kad se zamomčismo da ti i ne pričam.Umjedijaše s đevojkama kō veliki. Bijaše polijep i umjedijaše da im priča, ama trčagu za njim kō da im je mozak popio. Gonjagu nas tada da se svake neđelje šišamo. Beli da se ne bi ušljali, šta li? Uvati nas neko iz sela i nožicama kō ovcu ostriži, napravi nagrđe od nas. Uvati i njega i taman ga kō i nas ostriži. Ali njemu, stajaše, kō da je od najboljeg berberina u čaršiji izišō. Pa, kaklo, brate, da ga ne mrzim. Najpotlje ga đavo odnese u školu na stranu. Laknu nam svijem, a baška meni. Posvršava najviše škole i pope se visoko. Rijetko je u selo dolazio, kō bijaše zabačeno i sputno, Bogu iza leđa. Oženi se dobro i dobi lijep porod. Ko bi se goj od našijeg zaputio tamo u bijeli svijet svratio bi kod njega i falio se kako mu je izišō u susret i kako ga je dočekō. A i kad bi koga pritisla kak’a muka potrči da joj kod njega u Biogradu nađe lijek. I da vidiš, ne odbi nikoga. Izađe na glas da ‘oće i može da učini. Ja mu nikad ne odok, niti mu šta tražik, i ne bi da mi je za spas života bilo. Išō bi mu i otac često u pośetu i falio bi nam se, a sve kō da neće, no ‘nako usput. Živio je, brate, carski.

Meni umilje guja mržnje i sklupča se na srcu, i o’tada š njaga više nije silazila. Otrova ga i mržnjom zadoji, da za drugo ništa nije ni znalo niti čulo. Tek sam tada razumio kad bi se za nekog reklo: Zmija mu na srcu! Za njiga nijesam mogō čuti više no za katila. Ako bi ga iko pomenuo, ja’ mu ime pr’o zuba isturio, mene bi nešto lecnulo i na ožičici potkočilo. Kō da mi je krv dugovō. Nijesam do tada mogō vjerovati da čo’ek č’eka, a ne svoju krv, može na pravdi boga, ‘noliko mrźeti. No, da ne lažem, nijesam, vala, i pored tolike mržnje koju sam nosio prema njemu, nikad ni pomislio da mu nanesem kak’o zlo. A jesam mu ga želio više no krvniku. I sve sam se nadō i u nadi živio da će ga kak’a nevolja i grdilo zadesiti, znajući da je brz i prgav i da nikome oćutati neće, a baška nepravdi. I da će ‘nako brz i ljut kō vatra, đe u životu nagaziti na sebi ravnoga i eto ti zgibenija. A i vala, još se niko nije popeo na kak’u visinua da se ozgo nije poseseko, na nos pobrčio i o zemlju ljosnuo, pa što bi on bio mimo druge. A, da ne lažem, zato ti ovo pred smrt i kažujem i dušu pred nekim po prvi put otvaram, ništa me kō glas o njegovoj nesreći ne bi oveselilo. Opjani me to i obeznani da o drugom nijesam mislio, niti sam šta drugo iščekivō. Ničemu se, drugom, vjeruj, ne bi ni umio izistinski ni ljucki obradovati. Za to sam živio i radi toga postojō. Ovlada mržnja svakim mojim djelićem. Vjeruj Boga, svaki mi je damar kucō njome. Bijak se od nje ubeutio, š njom sam lijegō i š njom ustajō.

No, svoju sam mržnju krio u devet jama. Krio sam je, što ‘no vele, kō zmija noge. I oni moji, što su me rodili, kad bi za to znali, iz kuće bi me najurili i glavu na me’ ne bi više obrnuli. Mi smo se nekako urijetko srijetali, i ja bi mu tada toboš svojatljivo i prisno pristupō, ali on kō da je ośećō šta mu mislim. Bio je uzdržan, nekako otsutan i nepovjerljiv, iako nijesmo nikad grke imali. A kad me pogleda, ośećo sam, da me prelistava kō knjigu i da joj je odavno svaku stranicu pročitō. Bježō sam očima u stranu i okolo njima šarō, što vele kō štetno pašče, da ga zavaram, ali bi’ se zakleo da mi to nije ništa pomagalo. Zaboravio bi se ponekad, baška, kad nas ima više, opuštio i na momenat postajao onaj stari koga sam dobro poznavō. Omaklo bi mu se tada te bi ponešto rekō, što se samo najbližim kazuje. Ali bi se brzo povlačio i nekako me kiśelo i ispod oka ispitivački, s nekijem podrugljivijem smiješkom, pogledivō, stavljajući mi do znanja da mi nimalo ne vjeruje. Ja bik se pravio nevješt i probō da to zabašurim kak’om šalom i upadicom.

No da vidiš, svitnu i zaruđe zora i meni, mišljag tada. Ko čeka, dočeka. Zarati Švabo sa svijetom. Propade ona država, prosu se kō kula od karata. Propade, pomislik, fala Bogu svemogućem! Propade i kralj, i u svijet uprca! Moraće, vala, i državni činovnici. I da vidiš, je’no jutro s vamilijom osvanu u selu.

Kuda i kako je izbjegō, Bog će sami znati. Mišljaše, zar, lakše je rat u selu preturiti pr’o glave no u gradu. To nas sve zbuni i zateče. Mišljasmo pri’vatiće se seljačkijeg poslova, pa da je’nom vidimo i njega i njegovu gospođu u bunjici, a on udari od varoši do varoši. Beli, bijaše u agitaciji. Dokučik da radi na dizanju ustanka. Beli, se radi toga i vratio ‘vamo. Probali komunisti, poprije ovog, da i mene obrlate. Ja bijak skoro pristō. Umijagu, brate, kō pismeni i načitani ljudi, a to im posō, drugo ništa nijesu ni radili, da zavedu i opjane čo’eka, pa da nizašta drugo neće da čuje, sem za ono što mu oni pričaju. Ali kad saznadok da je on za sve to glavni, udarik uprijeko. Neću š njim i gotovo! Izgovorik se sitnom đecom i ‘nokoštinjom.

Š njim se skoro nijesam ni srijetō. U početku bi se na silu jedan drugom javljali, a u pošljednje vrijeme on stade okretati glavu od mene. Okrenuk je i ja od njega. Ja nijesam išō ni s jednom vojskom nikud. I jedna i druga je mislila da sam njin. A ja gledō da kako preteknem, iskapulam, onu nejač sačuvam i iz ovog zgibenija izvedem. Ali koliko mi je to bilo važno, bogomi isto toliko mi je bilo važno da čujem glas da je Vukoje neđe zalizō. A bijaše se zakuvalo i zagrmljelo, teško da će, kakav je, kolane iz ovoga iščupati.

I, eto, to jutro nađok ga smrznuta u sred Zle Gore. Pritrčak mu, mislim smrzō se i zanemogō! Da ga podignem, kad oćeš, njemu obje noge polomljene. Probio mu kuršum obje ćevanice i za zemlju ga prikovō. Potlje se doznalo: umotrio ga s Klopeta ‘talijanski oficir, stalno mu na tragu kō i svakoj divljači, prvi dan predveče, a dan bio vedar i jasan ko staklo, na Orlovom kršu. Dozvō najboljeg nišandžiju, pokazō mu ga i naredio da gađa. Ovaj dobro ciljō, a ona puška ‘talijanka, iako precizna, podbaci, kō povuci zrno ona klještina ispod Mejdanica, ali ovariši ga bogomi u noge i skrši mu ig kō ledenice.

A, Vukoje, pričō je potlje, vidio da zima steže i da će kenuti snijeg, pa pošō da izvidi i traži bajtu i sklonište u onijem pećinama za se’ i one svoje gerilce, koju mu je bio pripremio jatak. Izmolio se na onu stjenčinu što se nadnijela iznad puta koji ozdo od vodenica vodi pr’o Orlovog krša, a ‘Talijan ga s Klopeta ugledaj i raspali.

Kad ga pridigok, ispod njega krvav snijeg.Vidim rane na nogama. One, obadvije iščevrljene i pobjegle u stranu. On škripi zubima i ječi. Kad me viđe namršti se.

-Ti si – veli. Izvadi iz džepa ceduljicu. Jedva procijedi kroz zube : – Daćeš mi ovo ocu! Ja uzek onaj o’bucak ‘artije i strpak ga u džamadan.

-Oću, daću ga! – velju.

-A sad me prenesi – veli – ima tu lijevo jedna skrovita pećina, u nju i noge mi zamotaj košuljom. Beli mislio ona će mu manje vrijeđati rane. Govorio je isprekidano, odmarajući se i prikupljajući snagu za svaku sljedeću riječ.

-Ja te – velju – ne smijem vodle ni mrdnuti, da ne iskrvariš, no otrčak iz ovijeg stopa do tvoijeg da ig obavijestim. Je li me čuo ili nije, ne umijem ti kasti. Prije nije no jes’. Ostavik ga ‘nako kako sam ga našō. Ošinuk kljuse i ubrzak. U onom jadu nijesam vala ništa mislio. Toliko sam bio iznenađen i zatečen, da se ne umjedok pošteno ni obradovati, iako sam tako što cio život iščekivō. Kad malo odmakok, pokajak se što ga ne odvukok i ne sklonik u onu pećinu. Ja’ što ne skinuk pokrovac s konja, te ga ne pokrik i zamotak makar njime. Mogō sam nakršiti i četine te je staviti poda njiga. Ako zanoći ‘nođe, spasa mu nema. Crći će o’studeni ‘nako ranjen i iskrvavio. I da je u zaklonu, pored vatre, malo je vjerovati da bi pretekō. Šćak da se vrnem, kad ona otrovnica mržnje, te mi se odavno bijaše sklupčala na srcu, siknu:

– Svoijem putem Mrdelja! Ti mu nijesi kriv nizašta. Što je tražio našō je. Pametan je i školovan. On najbolje zna što mu je bilo raditi. To je njegov put i njegov izbor. Ti produži svijem. I onako su vam putevi davno razišli. I zar ovo ne iščekuješ cio život? Raduj se i oveseli!

Okolo sve u ledu i snijegu, a mene oblio znoj. Sav se pušim. Ono kljuse prognō predase’, da mi prti i da ga mogu ošinuti da odmiče brže. A ono, kō da zna i sluti zlo, samo grabi i stiže ušima. Što se prije dokopamo sela i pomoći, viša je nada da pretekne. Pritislo me nešto u grlu, pa me davi, ne mogu dinuti. Zamagliše mi se oči. ‘Oću da se vrnem da nesrećnog Vukoja kutalisavam. I taman viknuk: – Stan Vranac! kad ona guja ponovo siknu:

– Produži Mrdelja! Iskoristi priliku i nasladi srce. A ima li slađeg pića od osvete i ljepšeg i jačeg ośećanja od mržnje.? Prepušti ga sudbini – sikće i ne prekida. – Ona je i njemu kō i svakom drugom od rođenja zapisana. I nemaš pravo da se ni u čiju sudbinu miješaš. To je samo Bogu dopušteno. A da nije tako, zar bi se onom ‘Talijanu dalo da baš u tom momentu pogleda kroz durbin s Klopeta na Orlov krš i da na njemu zamotri nesrećnog Vukoja? I zar se Vukoje nije imō đe i kad začamati i zamarijati, da se ne poperi na vr’ krša, baš kad je ‘Talijan kroz durbin zurio? I zar onom ‘Talijanu što je ciljō u Vukoja, čak s Klopeta, nije u tom momentu mogla zadrktati ruka, ja’ mu klecnuti koljeno. Ili, zar ga nije mogō podgušiti i poduvatiti kašalj? Je li mogō pomisliti: I ovo je nečiji sin? Samo je jedan dekik falio da se Vukoje ne sreti s kuršumom, koji mu je ‘talijanski vojnik poslō. Mogō je, ali sudbina je tako šćela. I šta si mu ti tuj kriv?!

Ama, pušti sudbinu, kumim te Bogom i svijem svecima, odupiralo se nešto u meni. Ja jesam mrzio Vukoja dušmanski, ali ne mogu ga ostaviti ranjenog, da na onoj cikovini umire izlomljen noćas i da ga zvijeri razvlače. Pa i da nijesmo od iste krvi. E, vjeruj, junače, zapođenu se strašna bitka u meni. Za malo ne avetnuk! Čas oću da se vraćam, da mu pomažem, a čas kidišem i grabim nmaprijed da pobjegnem što dalje od njega. I kako odmičem sve se zavaravam kako to ne činim da mu nanesem zlo, no ‘oću što prije da se domognem sela i njegovog spasa. U tom jadu, koji dušmaninu ne bi’ poželio, izdušik na Prodo. A pomozi Bože, na pomol sam selu. Ozari mi se malo duša i laknu mi. Popipak onu ceduljicu u džepu i ubrzak korak. E vjeruj Boga, otkad sam omrzō Vukoja, ovo je bio jedini trenutak da sam se nečemu istinski obradovō. Toliko je mržnja bila ovladala samnom, da sam zaboravio ičemu da se radujem sem njegovoj nesreći. A onda jopet planu nešto u meni:

– Nećeš, zar, Mrdelja, posustati, sad kad si uvrebō ‘vaku priliku. Pa što si onda cio život potrošio uzalud.Sad, kad si dočekō ono za čim si ‘noliko žudio, ti obrnuo ćurak naopako. Ne more to tako! Izdō si sebe i svoje srce. Dokopak onu ceduljicu te je izbucak na stotinu komadića.

– Evo ti, evo ti! Pjenio sam u bijesu koji me bijaše podu’vatio, bogomi, kō da sam Vukoja kidō i cijepō na najsitnije komadiće. One komadiće dokopa vjetar i raznese na stotinu strana.

A ona pakosnica samo sikće:

– Tako, Mrdelja, tako! Nasladi i srce i dušu. I vjeruj Boga, u’vati me groznica, sav se tresem od nāke sreće i zadovoljstva. Sve igra i trepti u meni, zacenuo se od radosti. Obuzela me i ispunila neviđena milina kak’u nijesam nikad do tada ośetio, niti sam imō prilike da je upoznam. Samo što ne zaigrak i ne zapjevak tuj u sred Zle Gore, koliko mi grlo donosi, od tolike sreće i radosti koja me bijaše obuzela. Prokinuše mi i potekoše suze. Ośetik se važnim kō da sam najviše junaštvo učinio. Pa, ako ćemo pravo i jesam. Trebalo je smoći snage, pa ostaviti bespomoćnog čo’eka da ‘nako paśi skaplje, i to još Vukoja. Ispuni me ponos što sam kadar i što imam petlju i za to. Postiđek se, na moju dušu, što sam se na momenat bio ‘noliko raspekmezio i sažalio nad njim. Pretrčak pred ono konjče, uvatig ga za ular, pa mu popuštik kolan i one popruge i zapek da mu svalim u snijeg samar i onu vreću s brašnom.Vjeruj, Boga, brani se ono nesrećno kljuse kō da zna. Ne dâ tovar s leđa, no se podbacuje poda njiga i ponovo ga vraća nazad. Rvali smo se i potezali po onom cijelcu taj vakat, dok sve ne svalik u snijeg. Ošinuk vranca koliko sam mogō prutom da bježi što dalje, da se ne predomislim, pa ga ponovo osamarim, natovarim i krenem put sela. Odbijam ga ja, a on nesrećnik, izmakō se, stao, gleda me i rže, čeka da ga vabnem. Ja se zagnak put njega, gađam ga pustimice onijem prutom da bježi, pa makar ga vuci uz put zaklali. A, mogli su, vjeruj, bila ig je puna svaka kleka.

Ja smislio, a nijesam ja, no ona guja što mi je srce zapośela i otrovala, da onu vreću naprtim na leđa, i da dobro začamam i odocnim i neđe tek pred zoru banem kući. Dotle će Vukoje, u nadi Boga, zijevnuti i dušu ispuštiti. A, ja ću kazati kako mi je ona kljusina od nešta prizrela, aknula i obalila samar i tovar, utekla, te nijesam, da sam bio krilat, mogō prije u selo stići. Reći ću da sam trevio Vukoja i da je ocu poslō je’nu cedulju. Neću im govoriti da je bio ranjen, no sam ga sretio živa i zdrava, a biće da je poslije ranjen, kako i od koga, aj’ ti zna’ni. Trgova nikakvijeg neće biti, jer ig je mećava i dosad zamela .A melo je kō o Savine, što vele. Kad mu familiji ispričam ujutru, ako se odlučimo i tražimo ga, već će za Vukoja biti dockan. Zasigurno će biti mrtav i skočanjen. Istinu neće niko nikad dokučiti. Ostaće zanavijek zatrpana i zametena savindanskim nametima i mojom mržnjom u Zloj Gori, na Orlovom Kršu.

Bogomi, tako i učinik. Banuk u selo neđe ispred zore. Opaziše me tornjaši pa zaurljaše, zemlju grizu. Pomisliše u selu: vojska! Poiskakaše da bježe. I moji nádali, sve jedno mimo drugo. Jedva ig zaustavik. Sjatiše se oko mene. Stani im kaževati o kljusini, samaru i prevrnutom tovaru, ali Vukoja ne pominjem. Kad ujutru dobro odjutri ja mu ocu u kuću. Kuće nam skoro jedna do druge, kō bili nekad jedna familija.Tako i tako. – Sretio sam Vukoja – velju. – Izgleda dobro. Rekō mi je da vas sve pozdravim i poslō jednu ceduljicu da ti dam – velju mu ocu. – Što je u njoj pisalo ne znam. Nijesam je čitō. No sam je neđe noćas, dok sanm se sekō s onom vrećom brašna i onom kljusinom, izgubio. Ispala mi iz džepa, pa je spodbio vjetar i odnio, kad mi ona kljusina prizre i udari uprijeko i sprca tovar u rijeku i onaj cijelac! Vuci je klali, kō će. On me zamišljeno gleda i grize brk, ne govori ništa, kō da nešto predośeća.

Ja o’tle kući. Prođi bolje no što sam se nadō. Niti ko više šta pita, niti se ko za Vukoja više interesova. Ja kō na iglama. Čekam ‘oće li ga ko smrzla i mrtva ovarisati. I ‘oće li stići radosni glas Bi i Vukojevo! Doduše, bijaše kenuo snijeg u vr’ ograda pa niko od kuće bez grdila ne mrda. Neđe u martu, puče južina i stade jesti snijeg kō pomamna. Mene goni đavo na Orlov Krš, ne mogu mu se oduprijeti.’Oću da vidim Vukoja mrtvog, nema druge. Familiji kazak oću da idem u drva, nestaće, bojim se, izložila se, kō bila zima duga i pogana. Bolje sad, dok se snijeg još teško gazi kroz šumu, no potlje kad opane i prokopni, počeće njom da vršljaju vojske.

Nijesam, da ti se zakunem tu noć ni oka na oko. Porani s prvijem pijevcima. Tek rudnula zora, a ja banuk na Orlov Krš. Još se luči noć o’ dana a ja udarik okolo biskati ne bi’ li nagazio išta, što bi mi na Vukojevu sudbinu moglo ukazati. Ovarisak i nāku pećinu u blizini, ali ništa. Vratik se sav pokisō. Ne pada mi na pamet da mu familiju i pripitnem. Oni se učinjeli vješti kō da je sve u najboljem redu. Nijesu neveseli ali samnom za’ladnjeli, kō da nešto znaju. Ja, jopet, put Orlovog Krša, neđe po Đurđevudne. Trebaju mi toboš dobre vile. Bojim se vojski, ali ne drži me mjesto. Tutaj okolo po onoj strančini, e nema, vjeruj Boga, stotinjak metara od puta, kad natutak na naku okapinu. Nadnijela se stijena iznad nje, a ona sva zarasla u brezovinu. Razgrnuk je. Ukaza se otvor! Ja se povrati, pa od nāka crniborovog panja śekirom odvali je’nu paljiku luča. Zaždi onaj luč, pa unutra kroz onaj otvor. Pe’- šes’ koraka sam morō ići porebarke, a onda puče ispred mene odaja, vjeruj Boga, velika kō najviša magaza. Unutra kreveti, od talpina, puni četine, već se sasušila, a po njoj prostrte ponjave i guberi. Jedan panj u kraju, kō najbolji sto, a manji oko njega kō stolice. U ćošku sklepane naćve. U njima bijaše još opsenog brašna. Bijaše i sudava, i vjerová li, peć bubnjara, lampa gasnjača i jedan fenjer. Sastavilo nekol’ko čunkova u jedan, pa ga proturilo kroz onaj kameni procijep što bijaše zijevnuo u tavanici pećine. A na drugoj strani izbaljio otvor kō vrata i vodi pravo u jedan čestar, samo na njiga prislonjene talpine i granje, pa ga niko spolja ne bi mogō primijetiti. Ama, vjeruj Boga, prava zgoda. Kō da je sami Bog gradio za ‘vaki slučaj. Na kraju je’nog zapećka nađok sklepane štake. Lecnu me nešto ispod rebara. Nije moguće da je Vukoje pretekō!

Vratik se kući sav premro. Nije mi bilo ni do čega. Ako se ponovo bude dokopō nogu i puške, poznajući mu narav, neće biti dobro. Ugrabi li da se sreti s ocem, pa mu ovaj još ispriča što sam mu prenio, u’vatiće me u laži i sve će mu biti jasno. A onda, neću ni nogu do noge, pa da smo na ista vrata ispali. Znam ga dobro. Eee moje muke, falimo te bože. Stadok poboljevati. Kopnim na očigled. Nije lako življeti s tijem. No, jopet bi mi ponekad svitnula nada, rat nije gotov, a junakova majka najprva zakuka. Ama, bogomi, ostatak rata mi prođe u nākom košmaru da nijesam znav’o kad sam budan a kad snijevam, niti kad sam trijezan a kad pijan. Nađi đe kak’e brlje, pa zbogom bijeli svijete. Oguglak i otupljek na sve. Ni do šta mi nije. Sve mi je isto: ‘oće li me Vukoje smaći puškom ili umlatiti batinom, ja’ me zajmiti i baciti u tamnicu. Završi se rat. O Vukoju niko ni riječi. Nedugo potom umrije mu otac. Ja zaklak brava, kō najbliži mu, kako je red i običaj, i pritrčak da pomognem. Skočilo i svo selo. Ujutru na dan sa’rane, taman se vala bijasmo iskupili oko sovre, pomoli se vojni džip na Prodo. Bijagu počeli da sijeku šumu u Osoju, pa probili i toboš izravnjali nākav put. Mogli su kamioni s mukom da prođu, a evo po prvi put i džip da stigne u selo.

Sve zablesilo put onog auta. Mene nešto potkoči i poduprije na ožičici. Auto stade u onom pristranku. Iz njega iziđe čo’ek u uniformi. Naramuje na nogu, bogomi, podobro i opire se na tojagu. Skide kapu da se začešlja. Poznadok ga odma’. Vukoje! A kako i neću. Poznō bi njegovu glavu i kosu u ‘iljadu drugijeg. Iskočiše još nāki iz onog auta pa pravo u kuću. Zadržaše se tamo neki vakat, a onda iziđoše napolje. Počeše mu prilaziti ljudi i žene da se pitaju šnjim i da mu izjave saučešće. Ja se uvatio i obeznanio, ne znam šta da radim. Stuži mi se i snemože, ‘oću da bljujem. Utom vidim onog nam drugog bratučeda đe ide put mene. Gleda me unezvjereno, kō da vidi avet.

– Poručio ti – veli Vukoje, ako si đe vođe, da mu bježiš s očiju i nosiš ako si što donio, i da gledaš da se nikad i niđe ne sretite. Ja, prekroči onu ogradu pa u viraniju. Šta ću? Bratučed mi oni kazan i poluskuvanog brava s kini s vatre pa preturi pr’o ograde i kotrljni put kuće. Ja se, vala, i ne namolik da ga sklonim. Ono meso razvukoše paščad i mačke. Zatvorik se u kuću i iž nje se nijesam pomaljō dok ne čuk da se Vukoje vrnuo nazad. A i familija mi se obeznanila, vidi da nešto ne valja, ali ne zna o čemu se radi. Ne zna niko, pa ni oni mi bratučed.

Potlje sam čuo, da je Vukoje pričo kako je preteko. Vodeničar im bio jatak. Spremio im bio bajtu, na koju sam ja natutō, onog proljeća potlje. Napunio je brašnom, suvijem mesom, masti, soli, gra’om, lukom, kumpijerima i gasom. Našlo se bilo i nākijg zukava. Vele da bi petina mogla godiniti. Čak i zavojima i lijekovima. Neko im iz varoši doturio. Ubacio im i peć i drva naslagō, pa su noći ložili, grijali se i kuvali. Provukō im sulundar kroz zapećak u nākav čečar. Umjesto vode topili su snijeg.

No onaj dan, neđe pred mrak, kad je ‘Talijan gađō Vukoja na Orlovom Kršu, vodeničar čuo pucanj. Iščekivō pr’o noći Vukoja i gerilu. Tako se bili dogovorili. Kad se gerila ne pojavi, pani mu na pamet onaj pucanj te ga ja čuo, pa potrči kad svani bez duše put pećina, da vidi da nije đe nagazila na zaśedu. Iskoči onom tražinom što se poznavala iza mene i kljuseta, kad sam se iz vodenice vraćō, i nađi ranjenog i polumrtvog Vukoja. Spodbi ga i uvuci u pripremljenu bajtu i spasi sigurne smrti. A onda dozovi dijete, te mu dojavi ovce, toboš, u četinu, da zametne tragove. Ne prođi ni dva sata, kad evo ti ‘Talijana i četnika. Pretraži sve, ali ne nađi ništa. Utragale ovce snijeg. Onaj krvavi snijeg ispod Vukoja, vodeničar pokupio u vreću, bilesi svaku mrvu, pa snio u rijeku i u vodu prosuo. Potlje dovedi Vukoju najboljeg vidara, te mu namjesti prelome i stisni i stegni šticama da mu kosti srastaju, a rane previjaj i maži melemima. Oporavi ga bogomi i rane mu zacijeli. Kō, bilo onda vidara vičnijeg da sastave meleme od sto trava, a tek nāki vosak i jelova smola. Očisti i podmladi i najpoganiju ranu što je već po zlu dobro odmakla.Vukoja, s proljeća prebaci u partizansku bolnicu; partizani se već bijagu vratili iz Bosne i ovladali ovijem krajem, a sljedeće godine, kad ‘Talijani baciše puške, prebaci ga,da li do Žabljaka, da li do nākijeg Brezana, a otle avionom za Italiju.Tamo ga doktori operiši, osposobi i ponovo na noge posadi.

Nijesam čuo da me iđe, ikad i kod koga pomenuo. Niti se na me’ obazirō koliko da nijesam živ. Znajući da je ljut kō žeravica, bojō sam se i strijepio od osvete. Mislio sam, naći će načina da me za srce ujede i sve naplati. Prolazile su godine, a ništa se nije dešavalo. Sve’no, ja sam vazda bio na oprezu. No to mi ne bi pomoglo.

Ja se one mržnje ni tada ne oslobodik, no je, vjere mi, još i više narasla. Postala je još čvršća i postojanija. I nijesam se više oko toga ni za momenat premišljō. Mrzio sam ga iz dna duše,’nako dušmanski, daleko bilo, kō da mi je ugarak tarnuo u kuću, ili da mi duguje krv. Ili kō da je on mene ranjenog ostavio i odusrō da crknem u snijegu. Gledō sam ga kō najvišeg katila.

No da vidiš čuda nebeskoga. Poslije toliko vremena, a prošlo je, vjeruj Boga, i trides’ godina, vuče me sam đavo, ne dâ mi mira, na Orlov Krš. Uzō śekiru, uz’o čas, i zaputio se tamo, baš na Malu Gospojinu. Prispjek neđe iza podne. Fin dan. Ja se pomolio na samu liticu, s koje počinje da se uzdiže Orlova stijena. Tražim omoriku kraj puta, đe sam ono onda zatekō Vukoja u ranama, uslonjenog uza nju. Nema je. Obalio je grom ili śekira, ja’ je izvalio vjetar. Na njenom mjestu iznikla ogromna iva. Pogledak uza nju i pomislik: Falimo te bože, je li za ovaj vakat mogla ‘voliko izrasti? ‘Oću da je dobro izmjerim pogledom, kad joj u vr’ vr’a ugledak vile, na moju dušu, zlatne im nijesu ravne. Jednačiti oni parošci, debeli i razmaknuti taman kol’ko treba, ama da ig ne zapinješ valjaju brava. ‘Oću da se penjem da ig siječem, nema druge, a imam ig kući petore, šestore, sve bolje od boljijeg. Ali, ja ‘oću ove. Pripek se jedva nekako, bogami ostario i otežō, nije šala, uljego u sedamdesetu. Namjestik se i uglavik među one račve i stadok ig śeći. Oštra śekira i ide duboko u sirovo ivovo deblo. Sve me stra’ da ne pa’nu i da mi se oni koji parožak ne odlomi i oče’ne, pa šćak da ig lijevom rukom pridržim. Zsamanuk desnom, da još jednom zasiječem po onom deblu, više no jednom nije ni trebalo, a lijevom ig uvatik, po sredini. Zape mi i zakuči śekira za nāku grančicu, što je visila s druge grane. Izgubik ravnotežu, a staru čo’eku zeričak treba, da se okle poseseka, i polećek s one visine kō klada. Bogami sam padō taj vakat. Tresnuk na zemlju i čini mi se ne ubik se mnogo, niti šta polomik. Śekira mi ispala iz ruke i odlećela u stranu. Šćak da ustanem i podobro se pridigok, kad ośetik kako mi nešto mlako mili niz trbu’ i noge. Pogledak niza se, kad, zalila me krv. Izvuci košulju iz gaća i zadigni je, imam šta viđeti. Zinula rupetina na trbu’u i zjapi kō smrt, a vide mi se složena crijeva u stomaku. Da ustanem, ne daj Bože, bi se prosula po ledini i posukala za mnom, kō klupko zmija. Izgubik se za momenat i propadok u nāku provaliju. Pobježe mi svijes’ sve u kovitlac. Povratik se malo, i mislim: Gotovo je! I đe baš platik glavom na istom mjestu na kojem je trebō Vukoje. Tako mi i treba kad nijesam umio. Zažalik što ga onda ne dokusurik svojom rukim. Da sam to tada učinio ne bi više, bez te, bez ove, obijo po Zloj Gori, tražeći đavola, a evo sam ga našō. Beli sam nagazio na đavolju natru, a jes’ je i razapō đe treba.

Vidim da sam imō pravo što sam ga mrzio. Krivio sam ga i za ovo.To mi je samo on poželio i evo me sustiglo. Kō nāki katil! Sad, na samrtnom času, dok sam se s dušom dijelio, tek sam ga mrzio. U toj samrtnoj agoniji i mržnji koja me obuzela, dok sam čekō smrt, sâm u Zloj Gori, bez ikak’e nade u spas, ugledak Vukoja! Ne mogu da vjerujem. Mislim priviđenje. Ne, nije moguće, mora da mi se pričinja! U zelenoj planinskoj uniformi sa šeširom i torbakom na leđima, s debelijem cokulama na nogama, obrete se ispred mene, kō da iz zemlje izmilje.

– Stigao si na vakat, katile!? Nijesi odocnio, ne boj se! Udri, Vukoje Saveljin, zapalo te, kad ja onda ne umjedok tebe – režim kroz stisnute zube. – Ostavio sam te onda da se mučiš i crkaješ u ledu i da te živa raznose zvijeri, a ja da ti se naslađujem u toploj kući! I da znaš mrzio sam te i mrzim kō najvećeg dušmanina i krvnika! Slagō sam ti oca, onu ceduljicu izbucō i puštio te da skaplješ kō i svaka paščetina!

Za divno čudo ne prepadok se, vala, ni njega ni smrti, ni malo! Dođe mi odnekle kuraž, junače, beli iz one mržnje, nemoći i bijesa, što ig, ‘nako bespomoćan, ośetik! I da imak snage, bi mu za oči koptisō i grkljan mu šakama iščupō. Šćak mu još pridodati, no bijak malaksō, kō pusta krv istočila, usta mi se osušila i bolovi dodijali.

On me gleda, razrogačio oči, polako prilazi, i kō da još ne sv’ata šta se desilo.

– Znam – veli – i uvijek sam znao šta mi misliš i želiš, no da vidimo šta ćemo i kako ćemo sad – pa odnekud izdrije lovački nož. Svjetluca i palaca ona oštrica, kō jezik u guje otrovnice, put mojeg otvorenog trbu’a i prosutijeg crijeva. Krenuo, da mi, beli, prospe crijeva i džigerice po ledini, ja’ da mi živo srce iz njedara vadi, ugrabik da pomislim, prije no padok u nesvijes’.

Kad sam se avizō i dozvō, niti sam znao ko sam, niti đe sam. Jeknuk, sve se prolomi, kō pod ljutijem ranama, kad čuk, zakleo bi’ se ženski glas:

– A, bravo, probudio si se!

– Ama, ko je to, za ime Boga, i đe sam ovo?!

– U bolnici – čujem onaj isti glas – i biće dobro, samo mirno, da ti konci ne poucaju.

I da ti ne dužim, kumašine, saznadok potlje sve. Kō kad sila nebeska tako udesi. Nepomenika Vukoja, povukla želja da obiđe grob svog jataka spasioca, onog vodeničara. Kad to obavio, poželio da se popne na Orlov Krš i obiđe svoju bajtu u kojoj je našō spas. Dolje, pored vodenice, prošō šumski put, vadili tuj u blizini gvozdenu rudu i śekli šumu, pa ga probili i uvaljali. On ostavio džip i šofera, dali mu ga iz opštine, da ga čeka dok se ne vrato o’zgo. Nedō šoferu š njim, no rekō ‘oće da bude sam sa svojim uspomenama. Kad se poslije sat-dva, koliko li, ‘nako ćopav izlomatō na Orlov Krš, naletio pravo na me’, i ugledō me ispod one ive rasporenog trbu’a i prosutijeg crijeva. Nije mogō odma’ da se alaverti ni ko sam, ni što tuj radim, dok mu nijesam ime izviknuo. Odma’ me po glasu poznō. Vidio ośečene vile i śekiru na zamlji, pa pomislio da sam se pośekō, pričō potlje nākijem. I dok sam ga zasipō mržnjom i psovkama, on potegō nož da mi isiječe košolju, a ja mislio ‘oće da me kolje ‘nako ranjenoga. Iśeko je svu u kaiševe, pa me njima obmotō da se crijeva ne suču za mnom. Spodbio me i u naručje i uprtio ‘nako kljakav, pa počō niz onu postopicu i surdupe da me svlači i spušta put džade. Bogomi se, ni danas danjile ne mogu iščuditi kako se nije strmeknuo zajedno samnom niz one slomivrate. Kad se namolio u pola strane, zakojevitezo te dozvō šofera što ga je dolje u autu čekō. Ovaj za čas istrčō gore, kō mlados’ i snaga, te me spodbio i do kola snio, kō da je krilat. Pričali su potlje, nije vozio, no letio džadom do varoši. Taj nepomenik, kad naljegni na mjesnu kancelariju, pored koje ide džada, naredi da jave telefonom bolnici da im stiže teški ranjenik. Na nesreću, onaj telefon radio, a vazda je, bogomi, u kvaru. Kamo sreće da je i taj dan bio. Ovi dolje spremi sve za aperaciju. No da vidiš đavolje natre, moj kumašine. Ja ostō bez krvi, a oni je nemaju u rezervi. Oni nepomenik zavrni rukav.

– Vadi – rekō im – moju, moja može svakome! Te mi i krv dadni. Istu veči śedi u autobus i otputuj za Biograd.

Neđelju dana pošto su me aperisali, nijesam dolazio sebi, niti su me mogli dozvati. Izidok iz bolnice, a bazdio sam u njoj više o’ tri mjeseca. Ali, da vidiš, kume, moje dalje muke i nevolje. Kamo devet lijepijeg sreća, da me onaj nepomenik ostavi ‘nođe đe me našō da skapljem, kō što ja ostavik onda njega, ja’ da me onijem nožem prikla kō brava. A imō je rašta, beli sam ga bio zadužio. A, on, kō zadušna baba, nakrkači me na leđa, da mi život spašava, pi! Ne umjede mi onijem paroškom prodžarati po crijevima, niko nikad, na moju dušu, za to ne bi doznō. Vala, da sam znao da će preteći, one noći kad ga nađok slomljenijeg nogu, da ga neće ubiti mraz i studen i razvući zvijeri, doakō bi’ ja njemu.

I sad svi:

– Spasio mi život!

Spasio mi život, nije no mi se popišō na njiga, vjeruj Boga. Sad bi ga, biva, ja zbog tog’ morō voljeti i biti mu zahvalan? Kako da ne! Ja to, brate bogomi, niti ‘oću, niti mogu! Kad bi se vas’ bijeli svijet tumbe okrenuo, džaba bi bilo. Jok! Volim više ja’ u goru, ja’ u vodu! Drugo mi ništa i ne preostaje. I kad sve pukne i kad se sve sazna, a šta je ostalo sakriveno, bogomi, i ona će baba što se na’ grob na’nijela, a ne ljudi, uzeti da nam mjeri i upoređuje čojstvo. Turiće na kantar ono što sam ja uradio i ono što je uradio on, i to sve pred očima naroda. Sam vidiš na čiju će stranu kantar prevagnuti. Osuće zamnom kō za najvišom pogani. Počeće narod kad ‘oće koga da prekori:

– Dela, kō onaj poganđer Mrdelja Leo! Ili nemo’, vala, no kō onaj poganov Mrdelja! Dela, vala, nek ti se priča kō poganom Mrdelji!

Ili, da pljunem na cio svoj život, podvijem rep i kleknem ispred Vukoja:

-Oprosti, brate, Vukoje, meni avetinji i budalaću što sam ti vazda bio zavid i što sam te, bez te, bez ove, mrzio dušmanski! Oprosti mi, što te onda ostavik ranjenog, da crkneš kō pašče, u onom cijelcu i što ti ne kazak ocu da trči da te spašava! Oprosti mi, što te i danas, kad si mi, iako si to sve znao, život spasio, mrzim još i više! Ali te molim da me razumiješ: to je jače od mene. To je moj život, ne mogu ga promijeniti, i neću se toga odreći, pa sad kad bi bilo za spas svijeta! Eto, tak’i sam ja Mrdelja Leo!

Ali da vidiš, kumašine, dalje muke i đavolje natre. Odbiše se čeljad od mene. Udariše uprijeko, niko za me’ ni da čuje. ‘Oće da se odijele. I babetina mi, tako sam zvao onu kljunonosu ženu, zakrmačila, neće da me pogleda, kol’ko smrzlu baljegu. ‘Oće, vele, da mi se odreknu preko novina. E, ‘oćete li, ‘oćete! Spodbi ja konopac, pa u šumu. Niko, kume, vjeruj Boga, ne podignu prkno! Te se ja vrni. Nešćek da im priredim tako zadovoljstvo. Dobro, velju im, samo sam vas probō. Evo, iz ovijeg stopa idem u Biograd da kleknem ispred Vukoja i zabogoradim da mi oprosti.

– E, tako more! – dočekaše sa olakšanjem.

Ja, nema mi druge, no á svani, spuči za Biograd. Uprtik i bukliju, kō da ću u svatove da ga zovem. Probak i koje od njig nagovoriti da pođe samnom, bilo bi mi lakše.

– Ajmote svi – velju – koliko nas je u Biograd, da se Vukoju za’falimo. Ako ćemo pravo, vi mu dugujete više no ja. Vama je spasio roditelja, muža, domaćina i glavu kuće, nije meni.

Oni aknuše na me’:

– Jok! To je između vas!

– Dosta! No put pod noge!- brecnu se na me’ onaj mi stariji sin.

Ali, ku’ću i kako ću ‘vako nagrdan pred ‘nakog čo’eka, falimo te bože. Kako da počnem i šta da mu kažem.’Oću li ovarisati riječ koja će moći potrijeti moju sramotu i bruku. Ima li je tak’e, zaboga!? A ne bi je našō i iskopō ni u bisagama onog šantavog Vuka, na moju dušu. Pade mi napamet u svom tom jadu i muci, more biti, najbolje je da još s Vukojevig vrata zakojevitezam koliko mi grlo donosi:

– Ooo, brate Vukoje, dični sine još dičnijg roditelja, molim ti se, oprosti meni ljuckom izrodu što pojedok za tobom ono što ne’du ljudi! Pred tvojim čojstvom i junaštvom, kapu dolje!

More biti, da bi ga ovo zbunilo, a moglo bi biti, dopalo bi mu se, pa se ne bi odma’ snašō da me mršne s vrata, kō što bi’ ja njega, da mi na njig zakuca. Onda ću, mislim se, potegnuti onu bukliju, i ražaliće mu se, zar, pa će me puštiti unutra.

Ali da vidiš, moj kume, i da čuješ, štō mi ona guja prisojkinja, te mi se na srcu bijaše skoturala, učinje. Kad pritiskok zvono na vratima, pojavi se on ličito i otvori ig. Kad ga viđok ‘nako izbliza, umalo mi ne mrče svijes’, kō ‘no onda kad ga viđok s onijem isukanijem nožem u Zloj Gori. Ugrabik nekako te smakok onu kapetinu s glave, usturik se i iskašljak da pročistim grlo, podigok onu bukliju da vidi da sam u mirovnoj misiji i da nijesam praznijeg ruka, pa zakojevitezak. Jeknu i strese se ona zgradurina, kō da zagrmlje po sred nje:

-O oo, pogani Vukoje, oca ti za vazda, što mi ‘nako obraz uze pred narodom i što me ne ubi, pogani ljucka, kō što bi’ ja tebe, no me spasi i ostavi da fukarski živim s ovom sramotom!

U sve na svijetu ti se kunem, kume, nijesam imō namjeru da mu to kažem, no me pregrabi srce i ona otrovnica što mi je u njiga umiljela još od kad sebe.

On me, nekako ozbiljno gleda, pa veli:

– Ajde, avetinjo, što alačeš, nije ti ovo Zla Gora i Orlov Krš, no grad! Ulazi, što si se podkočio? Nemaš se vođe s kim bosti, džabe si rogove oštrio! I daj tu rakiju, kad si je već donio, a još ako je kruška, da potegnemo po jednu.

Eee, slušaj, kume, bogomi, da je uzō govnavu kotlanicu pa sve po meni kō po konju, prije bi’ mu oprostio no ovo što mi učinje. Ama, da me opsova ja’ pljunu, niko sretn’i, čini mi se, od mene. Ne šće, pogani Vukoje drugčije, no lijepo i ljucki kō i vazda. I ponovo mi se, da ‘prostiš, popiša na obraz.

Kad se vrnuk, ‘nako nagrđen, kad ‘oćeš! Familija ni da čuje za me’. Poduprli i podkočili vrata od one viranije, ne daju ni da privirim. Ku’ću, šta ću, te ja u ovu staru magaščinu. Pa’ni na postelju i evo ti trunem u ovoj memli od preklani. Niti ko samnom da progovori, niti nos da namoli, nako koje od one đečine, kad na vrata dotui kap mlijeka i gučicu kačamaka. Da mi je iskim bilo riječ, sinjem kukavcu, za ovo vrijeme progovoriti, bi’ se, čini mi se, nanovo rodio. Ti me danas spasi i u život povrnu. No, kume, još si u snazi, ideš među ljude, pričaš š njima i čuješ svašta, falimo te bože, je li ona pogan od Vukoja još živa?!