Milenko Pajić
ŠUM VEKOVA
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše…
Dis: Nirvana
Putevi pronicanja u suštinu čudesni su. O njima umetnici ostavljaju dragocene, često nevereovatne tragove. Na putovanju ka smislu oni prolaze kroz lavirinte, savladavaju prepreke, bore se sa avetima i košmarima. Kretanje ka cilju često se pretvori u lutanje. Zamamne 
zablude navode stvaraoca na pogrešan smer, na udaljavanje i na odustajanje. Nezaboravne su duhovne pustolovine, kretanje u mestu, kada se najdalje stiže. Mentalni eksperimenti, kreativne avanture neizvesnog ishoda stalni su izazov radoznalim ljudima ma koje profesije bili i u ma kom umetničkom medijumu se izražavali. Jedan od najjednostavnijih stvaralačkih postupaka jeste – posvećeno, skoncentrisano, uporno bavljenje izabranom (ili nametnutom!) temom, motivom ili predmetom; likom, detaljem ili samo momentom… Slikar – gleda, kompozitor – sluša, vajar – dodiruje, filozof – razmišlja, književnik – čita i piše itd. Poenta je u činu apsolutne posvećenosti, u otvorenom, kreativnom postupku; u dubinskom proučavanju, neumornom istraživanju; u izbegavanju klišea, u rušenju tabua. Kada izađe na pravi put umetnik oseti da mu se vrata sama otvaraju, da se put odmotava pred njim; da se spontano pronalaze prava rešenja, da iskrsavaju sjajne ideje. Taj unutrašnji osećaj nazvan intuicija neophodan je da bi se stiglo do cilja. Držeći se ovog samo naizgled jednostavnog plana nastala su najveća dela u istoriji umetnosti. Šta je radio Aran Hačaturijan? Samo je pažljivo osluškivao muziku svog naroda. Šta su činili slikari pout Šagala, Kandinskog, Magrita? Ponirali su u svoju maštu i tamo otkrivali univerzalne ideje koje su ovaplotili vizuelnim sredstvima, obukli u ruho linija, oblika i boja. Šta su radili književnici? Ponirali su u legende svojih predaka, tonuili u zaumne dimenzije jezika, tragali za novom pričom, uživali u opojnoj magiji naracije…
Pišući svoju novelu „Harfistkinja iz Ura“ Miraš Martinović se držao pomenutih postupaka, ali ono što je najvažnije – dopuštao je svojoj intuiciji da se oglasi, diskretno pomagao izabranoj priči da se ispriča gotovo sama, prepuštao se narativnoj matici i mutnim strujama koje su 
ga nosile ka naslućenom cilju. Jednu arheološku kampanju, koja ima svoje precizne naučne klišee i često može biti nezanimljiva jer se odvija veoma sporo i po tačno utvrđenim pravilima, Martinović je predstavio kao uzbudljivu duhovnu avanturu koja se prati sa velikim čitalačkim zadovoljstvom. Kao što je njegovog junaka, arheologa Aleksandra Vulija vodio zvuk harfe iz prošlosti (kod Disa to je senka u pesmi Nirvana), tako je Martinovića vodio njegov unutrašnji pripovedački glas, a nas njegove čitaoce zanosila je blaga lirska neizvesnost, dramatika arheološkog iskopavanja na terenu, rekonstrukcija likova i događaja iz duboke prošlosti, intriga odnosa između vođe duhovne ekspedicije i radnika-kopača koji su razumeli suštinu poduhvata i intuitivno prihvatili učešće u njemu. Kako pripovedanje odmiče čitaoci Martinovićeve novele spontano i neosetno postaju slušaoci zvukova harfe rastvorenih u vremenu. Akord sa struna harfe postaje melodija, a melodija koncert za orkestar nebrojenih imaginarnih harfi. Sa struna harfi čujemo muziku preobražavanja i trajanja. Poslednji put one su zasvirale na pogrebnoj svečanosti jednog kralja, a od tada neprestano odjekuju u večnosti.
U svom antičkom ciklusu Martinović je otkrivao tajne bezimenih ruševina, gradova izbrisanih iz poznate istorije, zidova zaraslih u korov, predmeta sa arheoloških nalazišta i artefakata iz muzejskih zbirki. Te teme, objekti, predmeti zaista su postajali dragulji neprocenjive vrednosti tek kada je pisac ispričao priču o njima, ponovo ih oživeo i vratio im dušu. Svejedno da li je pošao od hrpe šljunka, cigle sa nekoliko zareza, srebrne pribadače ili ukosnice ukrašene dragim kamenom, Martinović je uvek uspevao da razume njihovu zaturenu priču, da rastumači znakove i poruke koje su nam ti, samo prividno mrtvi predmeti, donosili iz davnine. Slično se desilo i sa novelom „Harfistkinja iz Ura“. Martinović polazi od jedne harfe i dve knjige. Harfa koja mu je neodoljivo privlačila pažnju bila je nađena u rimskom gradu o kojem je 
Martinović pisao u knjizi „Snovi u Doklei“. Ovaj muzički instrument prefinjenog zvuka kao da mu je sugerisao da pažljivije sluša, da osluškuje zvuke oko sebe, da se osloni i na sluh. Upozorenje je glasilo: nije dovoljno samo pažljivo gledati, nego je neophodno i još pažljivije slušati, osluškivati tišinu, pronicati u ćutanje. Pisac je imao pri ruci neophodnu lektiru, čitavu biblioteku (počev od Epa o Gilgamešu, Biblije i mnogih drugih). Ovom prilikom posvetio se knjigama Kosidovskog i Cerama, prepuštajući se napornom i neizvesnom procesu kreativnog čitanja. Od knjige do knjige, od teme do teme, stigao je i do druge harfe, one iz Ura. Tako su se stekli neophodni preduslovi za nastanak novele „Harfistkinja iz Ura“. Pisac je to jasno prepoznao. Potom, bilo neophodno da strpljivo ispiše poglavlja novog književnog dela.
Martinovićev glavni junak, arheolog Aleksandar Vuli, prvi put je čuo neobičan akord 1922. godine na Planini smole, na početku jednog arheološkog istraživanja. Nije bio siguran da li ga samo on čuje, da li je proizvod njegove mašte ili zaista postoji. Međutim, zvuk je „nastavio da treperi u njemu“ kao neka vrsta „odjeka davnine“. Nešto mu je govorilo, a to je dakako bila intuicija, da se takav čudan zvuk na tom mestu i u to vreme ne može javiti slučajno i da treba da ga sledi. Vuli je bio profesionalac i posvećenik onog najređeg soja i nikako nije mogao da dozvoli sebi da previdi – tj. da prečuje taj zvuk. „Svaki zvuk ima svoj odjek koji se umnožava u bezbroj odjeka – razmišljao je Vuli. – Sve što se jednom oglasilo u metafizičkom smislu traje dovijeka.“ Samo što taj prikriveni zvuk mogu čuti samo odabrani, dovoljno kuražni istraživači, umetnici i pesnici, ljudi otvorenog duha i prefinjene duše.
Tako započinje Martinovićeva novela o čudesnoj harfistkinji iz Ura, koja je, jednim delom arheološki 
dnevnik, a drugim, paralelnim delom lirski esej. Arheolog sledi eho vremena, ponire duboko u prošlost i pokušava da oživi zaboravljenu kulturu. Pripovedač ide njegovim tragom i pomno prati odjeke setne, magične melodije. Njegova namera je da dokuči misli svog junaka, da ga predstavi kao ubedljiv književni lik, i da sve čime raspolaže zaokruži u celovito književno delo. Tekst se satoji od 52 odeljka, neparni se bave sadašnjošću, a parni prošlošću. Prvi donose svedočanstva o arheološkom istraživanju, ali uvek sadrže i autopoetičke i druge neophodne komentare pisca-naratora. Odeljci raspoređeni iza pomenutih bave se analizom arheoloških otkrića i rekonstrukcijom daleke prošlosti. Odjeci slede odjeke, eho ide iza eha; melodija harfe se pojačava sve dok je ne čujemo sasvim jasno. Ovakva kompozicija teksta daje mu potrebnu dinamiku, adekvatno ritmu, taktu u muzičkom delu. Bit ove novele nalazi se na sredokraći između muzičkog i književnog dela. Tekst i muzika u njoj su u nadogradnji, u rezonanciji; u skladu višeg reda.
Na dnu okna dubokog četrnaest metara arheolog se setio svog starijeg kolege Šlimana koji je dubinski i kreativno čitajući Homerovu Ilijadu pronašao Troju. Zašto je kopao tako duboko kada su svi bili ubeđeni da na tom mestu nema više ničega. Kasnije je uvrđeno da Troja ima više od dvadeset kulturnih slojeva. Viziju o tome imao je samo jedan čovek. Šta ga je vodilo? Osim opsežnih priprema, preciznog proučavanja, bila je neophodna i intuicija. Na Planini smole ispod đubrišta nalazilo se groblje u kojem su grobovi bili naslagani na dva, tri, a ponegde i na šest spratova. Nova groblja i vekovi stari. (Dis) Iza kraljevskih gradova ostale su ruševine. Iza nepobedivih ratnika i mudraca – grobovi. I sve je zaboravljeno! Doba kulture smenjivalo je doba varvarstva. Varvari su pred kapijom, gospodaru! Smenjivanje tih ciklusa ništa ne može zaustaviti. Iza grada ostaje groblje. Groblje pokriva đubrište. Ispod đubrišta nalaze se tragovi prethodnih, starijih kultura. „Velike civilizacije na kraju završavaju kao velika smetlišta“ – komentariše arheolog. Nije li to sudbina i naše civilizacije, zaljubljene u progres, kupovinu i prodaju?… Gde je dno vremena? – pita se istraživač. Kada je bljesnuo tren Postanja? – pridružuje mu se pripovedač. Teško je doći do konačnog odgovora i pravog objašnjenja. Iza sumnje i malodušnosti sledi akord oslobođen sa neke drevne harfe. To je dobar znak, iako skoro nečujan, prigušen, trošan. Istraživač je definisao svoju misiju – njegov jedini cilj je da sledi zvuk harfe i da pošto-poto stigne do njegovog izvora. „Sledeći tajansteveni zvuk, Vuli je sledio svoju intuiciju“, zaključuje Martinović. Prateći svoje nadahnuće Martinović gradi naraciju i ubedljivo i tačno pripoveda o prošlosti i o slojevima pamćenja i zaborava…
Držeći u rukama jednu krhotinu Martinovićev junak razmišlja: „Sve nadživi čovjeka. Kraljeve, njihovi prijestoli. Vojnike, njihovo oružje. Harfistkinju, njena harfa. Lijepe žene, ogrlice, dijademe i nakit od zlata.“ Stvoreni iz praha, postaju prah. Ispod peščanih dina, ispod slojeva peska, ipak ostaje sačuvano dovoljno tragova da se rekonstruiše neka stara civilizacija, kultura rastvorena u zaboravu. Akord sa harfe koja je tako dugo samo prah, odzvanja kroz vreme, odjekuje i doziva. Samo najbolji istraživači mogu da prate tako krhke, prikrivene tragove. Zemlja ne bira, ona čuva sve: kraljeve i prosjake, heroje i izdajnike, mudre i lude, istine i zablude. „Čovekove patnje i radosti iste su i pre nekoliko milenijuma i sada. Ep o Gilgamešu tako je svež i aktuelan kao da je napisan juče“ – kazuje Vuli, glavni junak Martinovićeve novele.
Kad god se našao u dilemi, kada je posumnjao u svoju misiju, arheolog je čuo zvuke harfe. U odlučujućim momentima proradila bi njegova intuicija. A bez nje nema pristupa suštinskim uvidima. Ne može se sve domisliti i izračunati. Ono najbitinije samo se nazire i sluti. „Bio je to predsmrtni akord, izmamljen u slavu života. Odjekujući skoro pet hiljada godina stigao je do mene. U meni je odjeknuo i pokrenuo me. Ništa ne umire zauvijek. Svaki odjek jednom oslobođen, udvaja se u bezbrojne odjeke vječite melodije“… Tako je razmišljao arheolog Aleksandar Vuli, centralni lik Martinovićeve novele „Harfistkinja iz Ura“. „Tako sam razmišljao i ja dok sam pisao ovu poemu o smrti i životu“ – veli pripovedač Miraš Martinović.
Požega – Čačak, juna 2013. godine
Fotografija Milenka Pajića preuzeta sa http://arhiva2.gloria.rs/
Fotografija harfe preuzeta sa www.seecult.org
