Milenko Ratković – Anegdote o piscima

 

Poslije veoma uspjelih knjiga za đecu, koje su ostale neraskidivi dio odrastanja mališana u posljednjih 60 godina, Milenko Ratković je u literarnu javnost izašao sa drugačijim djelom od dosadašnjih. Knjiga Anegdote o piscima predstavlja njegov pokušaj da oživi likove pisaca sa kojima se družio ili koje je, u različitim okolnostima, upoznao. Pisao je male portrete i sjećao se ponekad duhovitih scena iz života pojedinih pisaca.

Poput junaka iz jedne Borhesove priče, koji crtajući svijet otkriva da, u stvari, crta sopstveni duhovni i ljudski lik.

Zahvaljujemo se gospodinu Milenku Ratkoviću, koji je omogućio da knjigu “Anegdote o piscima”, integralno objavimo na našem portalu.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje ove knjige sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

Milenko Ratković – Anegdote o piscima

Milenko Ratković je rođen 1931. godine u Rapu, kod Starog Bara. U literaturi se pojavio 1949. godine kada je na književnom konkursu nagrađen za pripovijetku “Promjena”. Njegova knjiga “Dioba Šunjine đružine” (1951) prva je knjiga za djecu u Сrnој Gori. Objavio je još osam romana i dvadesetak zbirki priča za djecu. Više od 90 priča nalazi se u čitankama osam država. Najpoznatija od njih je priča “Pisak lokomotive”. U školskoj lektiri zastupljen je knjigama “Srna” i “Igralište u parku”. Autor je dvije gramatike i 16 čitanki. Njegovi pozorišni komadi izvođeni su u Zagrebu, Kraljevu i Podgorici. Objavio je veliki broj priča – samo u Politici 305. O njegovom stvaralaštvu objavljeno je 7 esejističkih knjiga.

 

 

ДУГАЧКА МАЧКА

У љето 1907. године Бранислав Нушић је посјетио Бар на челу делегације Удружења српских новинара, чији је био предсједник.
С њима је допутовала и Нушићева супруга. Сви они обишли су стари барски град и Марконијеву Радио-телеграфску станицу на Волујици. Из те станице Нушић је послао поздравни телеграм књазу Николи, а њеrова супруга књагињи Милени. Делегација је затим у згради Монопола присуствовала великом банкету у њихову част. У здравици Нушић је надаxнуто говорио о могућностима и значају развоја Бара. Док је још трајала свечаност, поштар је донио телеграме за Бранислава и његову супругу у којима им књаз и књагиња узвраћају поздраве.
Бежични телеграф, то чудо технике, изазвало је дивљење и чуђење широм свијета. У једном друштву Бранислав Нушић је дао овакво објашњење:
– Телеграф, то вам је као једна веома дугачка мачка чија је глава у Беоrраду, а реп у Чачку. Па кад мачку штипну за реп у Чачку, она мијаукне у Београду.
– А бежични телеграф? – упитао је неко.
– То је исто, само без мачке – одговорио је Нушић.

 

ОВУ, КАО И ОСТАЛЕ ЗАНИМЉИВЕ ПРИЧЕ, МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ
АКО КЛИКНЕТЕ НА НАСЛОВНУ СТРАНУ КЊИГЕ