Redakcija Montenegrine se zahvaljuje gospodinu Milenku Ratkoviću, koji je omogućio da knjigu “Pubertetska čežnja”, integralno objavimo na našem portalu. Posebnu zahvalnost upućujemo autoru u ime tinejdžera, kojima se na ovaj način pružila prilika da uporede nekadašnje prvo ljubavno pismo, školske ljubavi, načine da se nekome kaže “ja te volim”, kao i sve ono što se vezuje za pubertet, u odnosu na današnju tzv. elektronsku ljubav koju mladi sve više koriste da bi preko savremene tehnologije iskazali svoja osjećanja.
Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje knjige “Pubertetska čežnja” sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
Milenko Ratković – Pubertetska čežnja
Milenko Ratković je prevashodno dječji pisac. Njegova „Dioba Šunjive družine“, objavljena davne 1951. godine, prva je knjiga za djecu u Crnoj Gori, pa se smatra rodonačelnikom crnogorske književnosti za djecu. Potom je objavio još 48 knjiga proze za djecu i 19 publicističkih djela.
Romanom „Pubertetska čežnja“ prvi put se obraća tinejdžerima. U prvom periodu Ratkovićevog stvaranja adolescentska ljubav i seks bile su tabu teme u književnost za djecu. Stoga je ovaj erotski roman napisao u kasnijem periodu književnog stvaranja.
Milenko Ratković se četrdeset godina bavio novinarstvom. Poslije penzionisanja, vratio se u svoj zavičaj Stari Bar, gdje u tišini dopisuje svoje obimno i značajno djelo.
“Завршио сам полуматуру и одахнуо од школе. Гледајући своје свједочанство, схватио сам да је дјетињство остало иза мене, а предамном је била неизвјесна младост, загонетка звана живот.
Све више су ме заокупљале мисли о женском свијету. Волио сам да будем у друштву дјевојака. Понекад ме је обузимала неодољива жеља да их помилујем, или бар штипнем. Било ми је драго када би ме посматрале женске очи док сам играо фудбала или се с друговима надметао у неким такмичењима.
Примијетили су то и моји укућани. Баба Мара је то изразила народном изреком „чуо је себе“. А дјед Перо је закључио стручно: „Наш Бошко је у пубертету“. Он је чврсто говорио: „За жене нас веже исконска потреба. Са њима је тешко, а без њих још теже“.
Ја сам имао другчије мишљење о љепшем полу. Дјевојке су за мене биле пожељне, а недокучиве. Још док сам учио осми разред покушавао сам да се удварам лијепим ученицама. Највише ми се свиђалаМилева, из мога одјељења. Нијесам се усуђивао да јој ишта кажем, па сам одлучио да јој напишем љубавно писмо. Од свог нешто старијег друга Уроша позајмио сам збирку љубавних пјесама, да бих по узору на њих и ја изразио своја осјећања према вољеној дјевојци…”
NASTAVAK OVE, KAO I OSTALE ZANIMLJIVE PRIČE, MOŽETE PROČITATI
AKO KLIKNETE NA NASLOVNU STRANU KNJIGE
