Poštovani posjetioci, zahvaljujući gospodinu Milenku Ratkoviću, objavljujemo još jednu njegovu knjigu za đecu “Urnebes u razredu”.
Milenko Ratković je pisac iz čitanki i lektire, čija djela su obilježila mnoga djetinjstva. U knjizi “Detinjstvo i zavičaj – esej o Milenku Ratkoviću” Voja Marjanović je napisao: “Milenko Ratković je jedan od onih neimara književne reči koji su sjajan beočug u kulturi jednog naroda. Njegova književna reč oglašena je u vremenu u kome živi i radi. Ta reč će, nadamo se, ostati vredna i za dane koji dolaze. Otuda se za Milenka Ratkovića može reći da je životom i delom ostavio trag u vrememi u kome je živeo”.
Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje knjige “Urnebes u razredu” sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
Milenko Ratković – Urnebes u razredu
Milenko Ratković je rođen 1931. godine u Rapu, kod Starog Bara. U literaturi se pojavio 1949. godine kada je na književnom konkursu nagrađen za pripovijetku “Promjena”. Njegova knjiga “Dioba Šunjine đružine” (1951) prva je knjiga za djecu u Сrnој Gori. Objavio je još osam romana i dvadesetak zbirki priča za djecu. Više od 90 priča nalazi se u čitankama osam država. Najpoznatija od njih je priča “Pisak lokomotive”. U školskoj lektiri zastupljen je knjigama “Srna” i “Igralište u parku”. Autor je dvije gramatike i 16 čitanki. Njegovi pozorišni komadi izvođeni su u Zagrebu, Kraljevu i Podgorici. Objavio je veliki broj priča – samo u Politici 305. O njegovom stvaralaštvu objavljeno je 7 esejističkih knjiga.
“У мирни приморски градић допутовао је Мирко са својим родитељима. Тога дана било је прохладно и нико се није купао. Али, море је било погодно за пецање.
Мирко је извадио из кофера прибор за риболов и упутио се према обали. Зауставио се на једној стијени под kојом се назирала модра дубина. Зачас је намјестио мамац на удицу и хитнуо је у воду.
Стрпљиво је чекао да риба загризе. Док је замишљено зурио у воду, прену га звук виолине из оближње куће. По првим акордима познаде Моцартову “Мајску пјесму” коју је и сам знао да свира на хармоници. Одмах је запазио грешку у свирању, али то није умањило снажан утисак који је мелодија оставила на њега.
Виолина је умукнула, а мали риболовац је стао нестрпљиво чекати да поново чује њене звуке. На прозору се појавила дјевојчица бујне косе и крупних црних очију. Имала је око дванаест година, колико и Мирко. Погледи им се за тренутак сретоше. Дјевојчица збуњено затрепта и окрену се на другу страну. Тек тада дјечак опази да његова удица лебди у ваздуху. Кад се поново окренуо према прозору – тамо више није било дјевојчице.
Све до мрака чекао је да се дјевојчица поново појави. Али, нити се она појављивала, нити је више свирала.
Сјутрадан је Мирко пецао на истом мјесту. Опет је чуо “Мајску пјесму” и видио малу виолинисткињу. А она, наслућујући да је дјечак дошао због ње, дуже се задржала на прозору и стидљиво га посматрала…”
NASTAVAK OVE PRIČE, KAO I SVE OSTALE IZ KNJIGE
MOŽETE PROČITATI AKO KLIKNETE NA NASLOVNU STRANU
