TREŠNjA U PLANINI
Ostala je samo ona, divlja. Pitome trešnje su imale krte i sitne grane pa su svako proljeće dočekivale ogoljene do stabla. Kada se oslobodi snjegova počinjali bi omladovi, opet krhke grančice, vesele i životne. Opet bi ih sledeće zime mraz i snijeg obrstili. Ova divlja je mogla da se savije, da se cijela spusti do zemlje pa da se u proleće uspravi i napreduje. Njene su grane živahno rasle, bile su utoka za mnoge ptice: vrapce, kreje, žune; a kad bi rascvjetale te vite grane hranile su cijele orkestre pčela, bumbara i drugih insekata. Još tako mlada i vitka, natkrilila je i zagrlila prvo dijete Leksovo, dječaka Petra. Štitila je tu srećnu kolijevku, veselila se i njihala na planinskom vjetru, zviždukala, pjevala uspavanke. Rađala je svakoga ljeta obilje sitnih, ukusnih, zdravih, rumenih plodova. Izdašna je bila evo već osam decenija. Hranila je svih osmoro djece, čuvala nas kad bismo joj se propinjali u visine. Grlila nas je tanjim granama, a one deblje je širila, širila, istezala. Htjela je do neba da nas propne. Kako se samo radovala u proleće kad strese sa sebe i poslednji grumen snijega. Radovala se prvoj posjeti, u martu, disala snažno i duboko, čekala da se okolo rasprostru stada sa svojim malenim čobanima. Pjevala je meko, uz južni vjetar koji joj je pomagao da se protrese, da raširi grudi, da počne da bubri, da pupi, da se bujno razbokori i prospe miris udolinom. A onda njen slađušni rod. Tako je znala da je važna, da je posebna u tom cartvu ljepote. U jesen, kad bi je napuštali, mahala je, pozdravljala, sigurna da će nas u proleće sačekati. Sada, kad smo je iznevjerili, u svijet otišli, a naši roditelji u drugi svijet, opet se raduje rijetkoj posjeti, navikla već na čamotinju. Opuzla u mahovini, starica planinska još čvrsto stoji, odupire se prolaznosti. Čuje se njen već umorni huk, osjeća se njen ustajali miris vlage upijene u mahovinu koja ju je obgrlila po stablu i po njenim dugačkim granama. Ne stižemo da vidimo da li još cvjeta u kasno proleće, zarumeni li se sredinom ljeta, hrani li još ptice i insekte jer djece nema, otišla su u svjetske daljine. Čeka li nas koji smo uz nju rasli da nam doda snagu da joj se opet, još jednom, vinemo u visine, da zagrlimo nebo.
PROSTIRAČ
Muka je život. Zabava je laž. Meni je draga sva ta muka kroz koju sam prošla.
Kakvo divno tkanje fino upredenog konca. Vremenom, tkanica je prozukla, istanjila se po sredini. Još malo pa će da progleda – rekla bi majka. Pocijepaće se, raspašće se. Šteta. Tu se izlilo more snova.
Mi smo se radovali jer smo znali da će stići nova dekica, mislili smo da će biti još toplija, a majka je znala da se novo mora spremiti, tkati. Nama je značilo uzbuđenje, promjenu, njoj iscrpljujući rad i trud.
Pomagali smo u namotavanju prediva. Naše malo izgledalo je veliko. Majci je značilo. Uvijali bismo se oko nje, radili, pričali, pjevali, uveseljavali i osmišljavali rad. Kao roj pčela čulo se naše romorenje, zujanje, cičanje… Nepresušna priča. Svi smo sve pažljivo slušali, strpljivo čekali na red da što ispričamo. Bilo je zabavno. Naša koliba je bila kao košnica. U pročelju dva kreveta, a okolo puno hrane, sireva, skorupa, po policama karlice mlijeka pokrivene kajmakom, kisela mlijeka, surutke.
U jesen, kad siđemo s planine, kad se svi radovi na njivama završe, otac bi skladištio drva za zimu, prinosio sijeno za stoku, popravljao jasle, kućere i kočake. Majka i baba su radile u kući. Baba bi pripremala ručak, ložila šporet, a majka je tkala. Kada se mi iz škole vraćamo, čujemo izdalje lupkanje: tik-tak,tak… To majka pegla ubačenu nit, pa u kratkoj pauzi ubacuje drugu. Opet: tik-tak,tak, tik-tak-tak… Mi vidimo kako se šare uklapaju, kako je to lijepo i jedva čekamo da legnemo na novi prostirač.
U stvaralačkoj simbolici predaka sačuvani su znakovi brige za zdravlje, za kuću, za porodicu. Tako, prostirač, ćilim, nije samo tkanica već je i knjiga, pismo, poruka.
GOST
Eno gosta – povikao je tata šaljivo, gotovo šeretski. To me je trglo iz sna kome sam se već više od pola sata otimala. Tata je strpljivo virio između dasaka planinske kolibe. Povireh radoznala i zaprepašćena tom preranom posjetom u vrh planine.
Gost, gost – ponavljao je smješkajući se i gledajući kako ja reagujem. Uz to je malo krivio gornju lijevu usnu na gore pogledujući i majku. Zanijemjela od zbunjenosti i zbrke osjećanja neosjetno sam klimnula glavom potvrđujući da razumijem.
Majka je žurno poslovala, slivala mlijeko, odvajala kajmak, solila, pokrivala, prinalagala vatru. Nije obraćala pažnju na nas, nije se osvrtala. To je bilo dobro jer smo tata i ja znali koliki je paničar majka. Došlo bi do izliva te njene panike. Nije ni meni bilo baš svejedno, ali tatino prisustvo me je štitilo od svih ovozemaljskih sila i nevolja.
Duguljasta usta proturao je kroz oborene čičvare ograde od puta. Sićušne oči jedva da su se naslućivale. Šta li hoće, pomislih. Da je mrak možda bi se približio toru, možda bi svratio u njivu na poluzreli ječam. Ovako, viri i osmatra.
- Šta ćemo tata – prošaputah.
- Ništa, jedino da ga zovemo na kafu. Gledaj odatle, inače, ako izađeš – pobjeći će.
- Kako? Pobjeći će medvjed od mene. U to ne vjerujem. Da pobjegne aždaja od mrava? To nije moguće.
- Oće, oće – boji se on itekako. Pametna životinja, sklanja se na vrijeme. Ne želi sukob kad ne mora.
Majka je u međuvremenu stigla do tora i počela da muze uznemirene, prestravljene ovce. Čudila zašto se tako ravnomjerno u gomili kreću i pribijaju ka donjoj ogradi. Mazila ih je, hrabrila, pitajući se šta im je. Tata i ja smo promišljali smijemo li joj reći ili ne i šta je, u stvari, bilo.
Taj dan mi je bio neobičan, pun straha i ponosa. Mislila sam da se u svakom žbunu zadržala ta snažna sitnooka zvjerka. Te škiljave oči su odasvud snimale. Nikako nije mogla otići daleko, svitalo je kad je navraćala. Pričalo se da danju mečka ne ide daleko od logla.
Možda se ta carica planine osmjelila toliko da joj se desilo da osvane na čistini. Nije strepjela, nije se bojala. A ja sam , opet, bila srećna zbog doživljaja. Posmatrati izbliza pravog, slobodnog planinskog medvjeda, to je doživljaj. Rijetko ko je imao tu priliku.
BACA
Neosjetno je odlepršala prozirna zavjesa mraka sa planinskih ramena. Bilo je dovoljno da me majka prodrma i tiho zapjevuši „zoora je“. Osjećala sam se kao da sam tek zadrijemala, ali mi nije bilo teško da skočim i istrčim ispred kolibe da vidim svitanje u planini. To je neobičan osjećaj: znaš da si na vrhu, da je sve ispod, osim Sunca koje ti proviri tu iza obližnje šume, prosto te zagrli, blisko, nježno, toplo.
Napolju je tata pripremao najdeblju ovcu Bacu da je vodimo u Zadrugu. Lagano ju je milovao po bujnom runu, davao joj soli iz ruke, pa koricu hljeba. Poprskao ju je sa malo boje crvene, po hrbatu. Moralo je da se objeleži. Opraštao se od nje, onako silne, nemirne, vazda site. Tapkao ju je po snažnim plećima. Vidjela sam da mu je žao da je odvoji od stada iako je bio uvijek ljut na nju baš zbog te njene neukrotivosti. „Za nju ne postoji ograda, sve preskače“ govorio je često.
„Neka vam je srećan put“ blagosiljala je majka, mada, glas joj je podrhtavao. „ Ako mora, nek ide ona, najšernija je“. Požurismo preko Brda, Baca za tatinom rukom, ja za njima, niz Osoju, k Murini, bez glasa.
„Odvedoste l` Bacu, jadnicu?“ sažaljivo, ali uz smiješak, upita majka. Meni se već dovoljno bilo nešto steglo u grlu tako da nisam ni pomišljala da odgovorim. Samo sam u sebi ponovila – jadna Baca. A tata je ljutito promrmljao – dadosmo je, šta ćeš.
„ Dobro, dobro, mora se vlast poštovati, sve je za državu. A gdje je ostaviste? Nijesu je baš odmah zaklali, nije žurba?“
„ Ostavismo je u zadružno, u frbe murinske. Otvoriše nam vratnicu i tamo je ćušnusmo, tamo gdje svi odvode“ ispriča tiho tata.
„ Dobro, dobro“ reče majka pa nas pozva u tor da joj nešto pomognemo, da privežemo jedno nemirno šilježe. „Oće druge da bije“ reče majka. Ustadosmo. Odosmo do tora, kad tamo jedna ovca bijela, ne može biti bjelja. Zagledasmo je začuđeno. Sumrak bijaše već pritegao planinu, začas će mrak.. Nema tu mnogo razmaka između zalaska Sunca i pomrčine. Sunce kao da upadne u provaliju pa mrak zacari.
„ Šta je ovoj ovci, Mileva?“ pita tata.
„Kojoj Lekso?“ kao nevješto pita majka.
„Ovoj bijeloj, jesi li je kupala?“
„Ne ja, no ona sama“.
„Pa gdje se okupa ovako, čoče?“
„U Limu, gdje bi se drugo tako dotjerala?“
Tata se nekako ponosno, okrenut prema toru, prekrsti se tri puta, a ja zabezeknuto povikah – Baca! Bleknu ona silovito, pobjednički, odazva mi se. Ja ushićena, zanijemjeh.
Sve nas je pobijedila: i nas, i vlast, i državu. Ona zna za svoj dom, a zna i šta je nepravda. I porez, i zadrugarstvo, i sve, nekome tamo sasvim džabe. Dolazilo mi je da odem da je izljubim, da joj čestitam, da je uvedem u kolibu da pored sofre zajedno večeramo.
„Ništa ne brinite, došla je sita kao vazda“ reče majka.
„E sad ima voljno kud god hoće, i u žito, i u kupus, samo da se ne prejede. I dok živi da živi. A ja ću reći šefu Zadruge da zna da mi se ovca vratila, pa neka pozdravi one u Podgoricu ako treba, neka im ispriča kako je bilo. Ona ne mijenja gazdu!“ Raspričao se tata pred spavanje.
Legosmo umorni, premoreni. Pomislila sam da neću spavati ispunjena nekom nadljudskom pobjedom, nekom prirodnom pravdom. Žalila sam što Baca ne zna da priča pa da saznam šta se to dešavalo sa njom toga dana.
Samo što sam priljubila jastuk uz lice, Baca mi se prišunja i poče da šapuće:
„Čim je on počeo da mi boji hrbat, osjetila sam da mi se nešto posebno sprema. Znala sam i da sam kriva, zaslužila sam kakvu kaznu, uvijek sam je očekivala. Stalno ste me grdili, nijednu kao mene. Poslušno sam krenula sa vama, vidjela si. Sve je bilo kao po dogovoru. Išla sam, ćutala sam, preslišavala se. Znala sam sve svoje marifetluke, lukavosti, neukrotivosti. To sam ja, ne kao druge nego kao ja. Shvatila sam da vas sve to sjekira, ali ja nisam mogla da se mijenjam. To nikada neću moći. Nisam ni znala da budem samo obična ovca. Jesam vas mučila, ali sam znala i da uzvratim. Niste to vi baš najbolje razumjeli. Moje jagnje je bilo najdeblje. To vam je godilo, a niste shvatili zašto. Ja sam razumjela da treba da istrpim kaznu i gotovo. Ali, kada me je on uveo kroz vratnicu, odvezao konopac, prosto me zagrlio i uzdahnuo, tebi sam i suzu vidjela, shvatila sam da vas gubim. A znala sam da vas volim. Valjda sam osjetila da i vi mene volite, više nego bilo ko drugi.
Odjurila sam u neko razdruženo stado, u neke uplašene druge, a patnja me razjedala. Onjušila sam sve to, a onda krenula dalje, kao i uvijek, da vidim okolo šta ima i kako je. Nije mi više bila važna trava, tražila sam nekog ko će me ljutito, ali radosno dočekati. Naišla sam na vodu, ogromnu, poznatu vodu. Ona huči, bruji, galami. Osjećala sam da me grdi. Opipam je s kraja, popijem. Dobra voda, poznata. Gledam preko, sa druge strane zelena trava, sve prostrano. Krenem kroz nju, oprezno, lagano gazim, par koraka pa hop! Voda me podiže, ja nogama ubrzam, pokušavam da koračam. I tako se nađoh na drugoj strani. Stresoh vodu s mene, učinih to više puta. Oglasih se. Ništa zauzvrat. Nema vas da me dozivate. Ja sama. Pojurih naprijed, brža nego ikada. Prođoh pored nekih kuća, lajali su na mene neki vezani psi, okretali su se za mnom neki nepoznati ljudi, ali ja jurim dalje, ne osvrćem se. Najzad sam se domogla šume. Visoka, nepregledna, strašna šuma , poznata mi odnekud, možda smo kroz nju prošli zajedno. Više nisam mogla da trčim, pela sam se. Dug je bio taj put, put samoće, bez igdje ikoga. Čula sam po koju pticu, obrstila sam po koji bukov list i to je sve. Najzad, ugledala sam poznate livade. Dođem baš na znane prikrajke, popasem koji zalogaj i čujem poznate glasove mojih drugarica. Sjećam se, sastajala sam se sa njima još i prije. Priđem im, onjušimo se. Vidim, čudno me gledaju, čudno me gleda i njihova čuvarka, ali ne marim više. Znam da sam blizu, na poznatom terenu sam, uskoro ću vas pronaći.
Izdvojim se ja od njih, pojurim dolinom, pa preko Brda, stanem, nadišem se pa se glasnem. Ove moje se oglasiše, začuđene, zagledaše se u mene. Pojutim ja prema njima, uletim među njih kao nikada, željna ih, srećna, presrećna. One me ne dočekaše baš čežnjivo. Dugo su me zagledale, njušile, pipale, a ja sam ih sve ljubila. A kad je iz kolibe izašla gazdarica, začuđeno je raširila ruke, razdragana lica zovnula je Baca! I ja sam joj uletjela u zagrljaj. Tapkala me po runu, vadila po koju grančicu što se zapetljala dok sam dolazila. Bila je srećna kao ja. Donijela mi je kofu vode da pijem, malo korica hljeba da se zasladim. Onda je donijela štrugljicu da mi olakša otežalo vime, da me izmuze. Muzla je, muzla, pa sve sipala Gari, keruši, mojoj drugarici u igri. Samo je Gara znala da me pronađe u zabranima, u tuđim livadama, na proplancima. Znala je bezbroj puta da me preplaši. Taman sam bila legla i zadrijemala kad dođoste vi, moji vodiči. Pomislila sam da bih vas zagrlila tako srećna što smo opet zajedno, ali nisam smjela. Ti bi oćutala, a on bi me vjerovatno mnogo izgrdio kao bezbroj puta. Vi ste mi se samo obradovali. Bez grdnje. Eto, izborila sam mjesto u vašoj duši. Sada ćemo biti zajedno, dugo dugo“.
OBROCI
Kratki zimski dan. Nema mnogo posla u domaćinstvu, samo obroci: stoci pa čeljadima. To me je mučilo u djetinjstvu, zašto prvo da doručkuje stoka pa mi. A majka će ozbiljno: Grijeh je da čeljad jedu i uživaju u kući, a stoka da iščekuje. Ti znaš da ćeš dobiti obrok, stoka ne zna pa bi patila. Umij se, popij malo vode, položi stoci da jede, ona ionako jedva čeka. Obraduj ih, pa sedni sa ostalima i na miru pojedi. Bog gleda i mjeri grijehe.
Taman kad im je ponijela u naručje sijena da pritvrde večeru pred dugu zimsku noć, one bjehu izašle. E kud oće pred noć, vuci ih izjeli, da Bog da. Rasprostrije ono sijeno po jaslima pa krenu prema Laništu. Oće stoka samo naviše, naročito pred noć, samo naviše. Išla je, išla, povrh kuće Milijine, k Ornici. Ne čuju se. Obuze je strah i zebnja. Ne pamti da se to kada desilo. Da stoka ode od kuće, pred noć. Nikada. Pridade ona ionako brzi korak, zadiha se. Na Ornici stade, oslušnu, nema glasa ni traga. Ovce šmugnuše u šumu, a mrak poklopi planinu. Sve nestade, utonu u neznan, u nedokučivost. Samo oživlje pomisao na zvijeri. Porastoše im oči, zubi, šape. Svaka se sjenka pretvori u neman.
Nakon mjesec dana umrije naš otac, domaćin. Iznenada. Osetili su to bravi da će im se trag utrijeti. Pobjegoše od kuće, od jasala, odlutaše u neznan.
PREKO LIMA
U ovoj rijeci što nosi i lako i teško navikla sam da maem. Kada sam, jednom, pitala majku kako da naučim da plivam, ona mi kaže – moraš da maeš, da ne staeš samo da ne potoneš. Vidiš li ovoga kučka, povedi ga, sa obale ga slobodno odbaci u vodu. Gledaj i čekaj, isplivaće. Niko ga nije učio, ali znaće. Tako i ti.
Dopala mi se ta priča. Odem tako sa Blekom, pustim ga niz vodu. On sasvim smireno, elegantno, jednom pa drugom prednjom šapom uranja u vodu, vadi, uranja. Primakne se kraju pa hitro skoči na obrodnjake. Dugo se, zatim, otresa, prska okolo. Tada krenem i ja, mlatim rukama, zaprskujem, prisrkujem, a nogama kao da pokušavam da bježim. Danima tako i već navikoh. Ne samo ja, navikao i Bleki. Da li je navikao na vodu ili na obrok koji je dobijao kad izađe iz vode. Od večeri sam prikupljala za njega, nekad koskicu, parče pite-sirnice, sve što sam mogla da sakrijem. Prednost je imao vezani šarplaninac, on je glavni, on je čuvar kuće i stoke pa mu je pripadalo sve kvalitetno. A Bleki, nevažan, šta ostane, šta se nađe. Napominjala sam majci da Bleki nije nevažan, a ona bi rekla: može njemu šta bilo, obična vega, šta ćeš.
Pomogla je meni vega da proplivam pa mi nije žao i svoje da odvojim. E da mi je danas te vege, tog dobrana, tog vjernog psa…
Dobro ja plivam, djeco moja, ne brinite! To je moja rijeka, poznajemo se. Vi čekajte ovdje da ja probam je l` jaka, podiže li. Prenijeću jednu torbu pa kad se vratim, krenuću sa vama. Samo, ako malo zaplivam niz vodu, nemojte da vrištite, dobro ja plivam, ne brinite. Isplivaću negdje dolje, niže.
Dobro mama, rekoše radosno.
Na Limu je bilo gazova, mjesta na kojima se voda razlivala. Išao je u širinu, hučao i pjenio uz kamenje koje se opiralo. Kad bih se oslonila nogom o taj kamen on bi se ipak zaljuljao, a ja se sklanjam što dalje da ne izgubim ravnotežu. I tako do druge obale.
Ne znam da l sam se izula ili onako, u patikama, zagazih. Udara sila, podiže mi nogu sa kamena tek što ga dodirnem. Ali znam ja tu vodu, dobru vodu, tu rijeku, dobru rijeku, tu moju učiteljicu, dobru učiteljicu. Bistra, jaka, pjeva, grli. Predala bih joj se, poigrala bih se sa njom, ali moram djecu da prevedem na drugu obalu. Nema igre.
Pričam ja glasno jer se samo mi čujemo i razumijemo: Dobar si ti, moj dobri Lime, sačuvaj nas danas i pomogni mi da ih prevedem. Vjerujem ti i toliko te volim. Neću ni da pomišljam na zlo i na ono šta bi on mogao. Neću da mu prigovaram jer ne zna. Stihija je to. U tom razgovoru prođoh na drugu stranu, na našu. Zbacih torbu sa ramena, nasmijah se i ponosno, pobjednički mahnuh djeci. Čekaju strpljivo, čekaju da im se vratim pa da krenemo zajedno. Ne znaju one za strah. Mala je mala i nju ću na ramena, veću ne mogu da nosim, ona će da gazi kao i ja, ali ću da je držim. Starija i zna da pliva, ali, ne daj Bože, ne bi se snašla sa tom silom.
Oprezno, korak po korak, pregazismo. Odahnuh, zapjevah, popih malo Lima da mu zahvalim što nas je sačuvao. Moćni Lim, lijepi naš zeleni Lim. Izljubih ga. Krenusmo uz planinu, srećne i lake.
POVRATAK
Tek kada smo primijetili da nije došla tog jutra, sjetili smo se kako je sama budila planinu. Zbog divljači što se vraćala legalima ili zbog samog svitanja, njen reski lavež parao je dolinu Piševske rijeke. Prvih dana smo tugovali, naročito sestra i ja, a onda je počela da raste nada, svakim danom sve veća. U svakom lavežu njen se pomalo čuo, u svakoj sjenci daljine, ona se krila. Jutrom smo se, pune nade, zaricale da će do noći doći. Uveče isto zaricanje da će se izjutra pojaviti. Pitali smo prolaznike jesu li možda vidjeli jednu crnu kuju. Naglašavali smo to „kuju“ jer je bila skotna. Imala je zaobljen trbuščić koji ju je težinom povijao u leđima. Ako bi je neko primjetio, to bi mu palo u oko. Bilo je onih koji su se toliko preslišavali kuda su prolazili i šta su vidjeli da smo se lako mogli ponadati da će se Gara vratiti istoga dana. Počeli bismo da se radujemo, da izgledujemo. Drugoga dana slušali smo priče sa malo nade i zbog toga smo bivali tužni. Pomisao da je kraj ljetu, rastuživala nas je. Početkom jeseni napuštali smo kolibu u planini i silazili u selo, kući. To je, u stvari, bio praznik okupljanja ukućana, praznik sigurnosti. Ali, planina je davala najviše povoda našoj nadi za povratkom psa. Šta li je moglo da je odmami da ode, da ode i da se ne vrati? Ponekad je to izazivalo bijes u nama. No, više smo vjerovali u zlo i ono je izgledalo teže utoliko što ga nijesmo mogli upoznati. Ja sam imala mračne misli, ali kada sam govorila drugima, trudila sam se da ulijem nadu. Vjerovala sam da je Gara pošla prema selu da bi se porodila u njenoj maloj kućici za zimu. Uzgred je svraćala u tuđa dvorišta jer je bila gladna. Naišla je na zaboravljenu posudu punu hrane. Najela se i legla da se odmori pored kakvog stoga sijena. Osvanula je sa tri šarena kučenceta. Rađala ih je uvijek šarene. Ljudi su bili začuđeni. Hranili su je prvih dana, vjerujem, iz sažaljenja. Onda im se dopala. U strahu da ih ne napusti, vezali su je. Kada su kučići progledali i počeli da se udaljuju nastala bi velika cika, njih što ne znaju da se vrate i majke što im vezana nije mogla pomoći. Da to ne bi privuklo pažnju seljana, odlučili su da joj kučiće bace u rijeku. Gara je prvih dana bila tužna, grizla verige i ječala. A onda je počela da se navikava i da ćuti. Jesen se već uveliko žutila u predjelima. Sestra je u školi radila pismeni zadatak na temu „Nezaboravni dan ljeta“. Pisala je o izgubljenoj Gari. Drugoga dana čitala je rad pred odeljenjem. Jedan dječak je ustao i rekao : „Ja znam gdje ti je Gara“. Svi su se nasmijali. Sestra se obradovala. Ponadala se da će Gočić već sjutra dovesti kuju. O tome se sa njim dogovorila poslije časa. Kada je došla kući, pričala je šta je saznala. Svi smo se radovali. Pripremali smo za pseto pravi doček. Popravljali smo joj kućicu, namještali ležaj u uglu. Davali smo joj nadimke povratnika, čak smo zamišljali kako ćemo razgovarati sa njom, kako ćemo saznati njenu odiseju. Noć je prošla brzo, u jednom dahu, u snu o kuji. Sestra i ja spremile smo se i rano pošle u školu. Ona je morala ostati, a ja sam htjela da dovedem Garu kući. Pred školu smo stigle prije svih. Iščekivanje je bilo naporno, dugo. Đaci su počeli da pristižu sa svih strana. Kada se zvono oglasilo i drugi put, sestra je ušla u učionicu. Gočića nije bilo. Ja sam se vratila kući. To iščekivanje je preraslo u patnju. Dječak nije dolazio u školu. Razredna je saznala da je u bolnici. Nije nam rekla zbog čega. Tih dana došao je poziv da vodimo psa na vakcinaciju ispred Mjesne kancelarije. Mi nijesmo imali drugog psa i i nije bilo potrebe da idemo. Molila sam oca da ode i vidi da li će neko dovesti Garu. Nije otišao.
Kada sam pošla u školu, osluškivala sam lavež pasa sa druge strane rijeke. Mislila sam da još uvek mogu prepoznati njen lavež. Ali, psi su lajali u horu. Bilo je uzaludno moje osluškivanje.
Početkom drugog polugodišta Gočić je došao u školu. Na licu i na rukama imao je svježe ožiljke. Pričao je kako ga je napao komšijin pas. Mojoj sestri je rekao da mu je žao što nije uspio da ispuni obećanje. Komšije su ubili Garu poslije njegovog odlaska u bolnicu.
Be the first to comment