ДОЛАЗАК МИЛУШЕ МРГУДОВЕ
Посвећено онима који
планински камен замијенише
грудвом земље…
Војводино,
ово ја, Милуша Мргудова,
из Бјелица,
дођох у те
са рукама крвавим,
са мирисом јуриша и офанзива,
са Првом пролетерском
и Четвртом црногорском,
дођох из краја
у којем се врелина домаћег огњишта
не да никоме и ничему,
из краја без краја,
јер вријеме служи човјеку и камену.
Ово ја теби,
да знаш
са срца
ка новом огњишту.
И пази,
да ми људски примиш ову нејач,
и оца Вукоту,
и стрица Уроша,
и бабу Јоку,
-да лакше останемо.
У возу нас је морила жеђ
и кап смо дијелили на пола
тек ђеци да буде,
а за нас..
Спарина од издисаја
и дани дуги као вјечност
и кратки као трен
ако се осмијехнеш.
Старци су тешко подносили пут,
дуван је фалио
и што смo бивали даљи од свог огњишта,
све смо били усамљенији,
ка сирочад,
ка гром у планину.
И ђед се Илија почео жалит
да га у грудима нешто стиска
ка какав камен,
или, недај боже, ка какав кремен туге.
Не дочека да види тај простор
ђе се ваздан друже небо и земља.
Задње што је река, било је:
¨Ђецо, нека вас Бог мили сачува,
али не заборавите окле сте пошли¨.
И смрт га у трен покоси
и паде ка снопље,
оно што ће годинама, син његов, Василија
косит, не за смрт; за леб, за живот.
Жеђ се никад не угаси.
У ушима ми још тужи она планина
и зов мртвог мужа и брата у Ћеклиће
и она Катунска, и она Ријечка,
и она Љешанска,
и од Бијелог Поља, и од Колашина,
и од Никшића, и са Жабљака,
и од Подгорице, и са Цетиња.
Пуцкета још грабово пруће у ушима
запаљено лучевином,
и млијеко ми оно још мирише.
И све што овђе првих дана поједох,
све ме на мајчино тамо подсјећаше.
Дуго сам година,
с прољећа,
тражила мирис пелина
и не нађох га,
али ме једне касне јесени
запухну мирис опојни;
рече стрина Љубица
да га и она осјећа
и да је то мирис рузмарина-
војвођанског.
Ушли смо у Секић,
име ка свако туђе,
не осјећаш га,
далеко.
Сједосмо у задружни дом
и сви смо исто размишљали:
даћемо ми њему наше име
у којем ће бит наше крви,
па да на оне тамо пропланке мирише.
Ћутали смо.
Наједном Радован уста и рече:
¨Ловћенци, људи, нека се зове,
па нека буде врх наших побједа,
наше име и презиме,
наша порука и завјет,
и нека буде опомена
окле смо!¨.
Вели Милутин да нам је тешко и што смо дошли,
а не да именом копамо ову рану,
па да нам се у њу пали ватра старог огњишта.
И Бошко спомену брата Михаила,
а онда сви шћаху помињати своје мртве,
тек да их се сјете,
али заћуташе.
Село одједном поста веће и љепше,
у милошевом винограду, у предвечерје
сакривало се сунце;
ноћу се мјесец спуштио иза маркове окућнице,
а изјутра се хвалио Никола
како се сунце појављује иза његове баште.
И дани почеше да се нижу
у жуто-зелени равничарски ђердан,
а небо поче мијењат боју
прво у челично-плаву, па у зимску
слично оној изнад Сињајевине;
и сваки дан нешто ново.
Јуче ми дадоше ријешење на кућу,
а и на виноград.
Овај је ка онај ујаков у Сотонићe,
још бољи,
овај је мој
ка што је ово моја земља,
ка што је ово моја крв.
Одредисмо и мјесто за гробље,
ваљало је дом вјечни направит свекру Илији
и то на брежуљку,
јер је пред одлазак говорио:
¨Ђецо, тамо нема планине да се има чоек ђе сахранит¨.
Почивај, ђеде Илија, у овом миру равничарском,
у овом равничарском сутону
од којег шеница злати,
а улице постају жуте ка главе сунцокрета.
И не замјери што не можемо сваки дан долазит,
јер нас са овога поља живот по вас дан зове
и морамо му, морамо долазит.
У сну ме свекар Илија дуго прогањао
јер муж мој погибе,
па мени он, ка свом Душану,
онако очински пребацује
како напушти своје огњиште због ђеце и мене,
а ово не виђе.
И да је само дан један мога пребољет
онај злоћудни грумен туге,
зна би да је дом и ово,
ово парче земље на које стојим и спомињем га
и ово парче неба над главом,
ове ријечи упућене њему
и ове успомене на њега;
све ово-дом је и ново огњиште.
Дуго сам, у лијевом џепу,
међу домументима
носила лист пелина,
толико да се крај срца нађе.
Годинама ми је у ушима пуцкетала јасеновина са огњишта
и звекет верига,
и мирис петролеја,
и изгорјелог уља у кандилу,
и лучевине,
без чијег мириса тешко могах заспат.
МИЛУША МРГУДОВА
(Пред сликом Душана Илина, свога домаћина)
Тек кренусмо из Зеленике. Још се ни очи не бијаху осушиле, ни прсти одлијепили од родне груде, кад ми Радован поче кашљат. Па све јаче. Врућина га ухавати и зној обли.
Рече ђеде да овако не обољевају ђеца. Да је ово неко зло! Рече: “Да сам барем у планину па да нађем ону траву, но, овако без доктора, без лијека, бојим се“!
Трећи дан пред зору, док је она чађавица брујала, затражи ми нешто руком. Помислих, гладан је! Наложих оно мало јада на ластру, направих му кашу, мишљах: можда ће га то повратит ?!…Он копни, нестаје. Чини ми се да се топи ко она грудва лоја из затопа. И поглед му постао другачији. Болан, искривљен и молећив. Више не извлачи руке и с под оних поњава са којим сам га утопљавала… А јесен касна. Ладноћа у кост. Некако те подмукло боли од те студи. Сваки дан ладније. Студ у тијело, студ у душу… А Радован ми све црвенији, све врући. Даде ми Зорка Живкова неку траву што је од саме себе крила, ако каква несрећна болест буде наишла. Вели: “Ваљда ће му то помоћ“. Залих га том врелом водом из које се неки чудан мирис поче ширит по вагону. Загрцну се. Мишљах да ми га то Бог узима. Мало се смири и заспа…
Ђеде га је, она три дана, она три дана, она три дана држа на руке. Не ћаше га ни мени дат. Све га уза себе привија. Ка да га тијелом својим утопљава или ка да му је свој живот стио тако пренијет и извућ га из зле судбине. Слутио је, ваљда, зло?!
…Бјеше то осми дан пута. Јутро. Неђе око седам. Таман почело свићат. Био ме сан, бар једно по уре преварио. Погледах у ђеда! Он не мрда, не трепће, изрогачио очи ка да ће сваки час душа из њих , душа да му излети. Погледам у Радована: он миран. Више ни оно црвенило не слутим кроз ту невиђелицу. Видим!… Подиже руку…Онако ломно и крхко. Мишљах, оће нешто да ми каже. Наслоних лице на његово да га чујем. Одједном осјетих његове усне на образ. И сад ми све говори да је хтио да ме пољуби…А усне му ладне. Ка да је сва она ватра из њега исцурела… И сад ми је, по некад, ладно овђе на ово мјесто. Јер, наслоних му, некако, јагодицу…Затрепери очима неколико пута. Заиграше му подбрадак и вратне жиле.
Ђед, ко да тихо залелека: “Плачи Милуша, плачи и у кам затуцај дан и уру кад вас кренух. Куни ме Милуша неће ли ми душа прије изаћ. Куни ме Милуша, е се тако смрт прије одазива“!
А ја, нијема. Очи суве и пуцају. Пуцају ка она земља пред крај сушног љета. Бар да ми је кап једна да исцури, да ми спере ту сушу. А боли, боли, боли!
…Не лелечи ђеде! Тише! овај ће се народ, што је с нама, пробудит. И њима је доста, доста… а и што ће ти лелек, кад је све лелек!…
Колико ти је само личио мој Душане! Оне очи – ка твоје! Боја им ка боја љутог камена. А уста?! Она немирна, сиктава, као да ће сваког часа планут. Па шака му велика, кошчата. Мислиш груба, а она њежна, умилна, својна…
Дан одмиче. На кожу се залијепила туга. Воз иде, а чини ми се, некако тужније, лаганије. Више и не брунда она чађавица. Ко да све ћути око нас. Тад сам први пут помислила да и воз има своју судбину. Да и он није свој. Да и њега одређују. Да и њему дају заповјест. Да је и он нечија божја воља која се мора спровест. А, таман сам хтјела да га кунем, да му кам затуцам намјеру, да га позовем и призовем да засикћем на њега, да му прокунем оне велике гвоздене точкове, да му под њих подбацим бога и божју вјеру, да му прекунем пут и осудим долазак.
Поста ми наједном вруће. Ко да ме на мах ухвати нека врућица. Провуче ми се тај плам и кроз косу. Засврбље ме, засврбље ме тако јако да замало косу не почупах. Провуче се и кроз лице. Загебах ноктима да га згулим, а он све јачи, све више жари, реже, распамећује… Груди ме забољеше, надуше се, надуше, ко оно кад наиђе млијеко да нахраниш дијете. А што ли се сад надимају, што ли се сад пуне млијеком. Сад, у овом часу?! На оно јаде блузе, осјетих, како се излише неколико капи. Некако ми се, у исти мах, низ леђа сли ладан зној. Тек га осјетих кад ме и леђа засврбјеше. А њих не могу дохватит. Њих бар да здерем овим ноктима. Њима да пренесем плам душе. У њих да свалим сву тугу и горчину. Њима да се осветим и за миловања и за умирања.
А ђеде! Прекри поњавом Радована преко лица, климну главом и прекрсти се. Тихо, тихо једва да га чух: „Милуша снахо, тежа ми је јутрос Радованова смрт но кад ми оно јутро мртвога донесоше Душана, пред кућу. И, запамти! Ову Радованову нећу пребољет!“
Први пут од како сам у вашу кућу да ми је ђеде река „снахо“! Мало ме то штрецну. Некако се уплаших. Ухавати ме слутња за њега: неће, ваљда, и он?!…Тако ме нека слутња мучила и пред твоју смрт.
2.ДИО
Ћутимо, уста се исушила од оне врућице. Рапава. Мислиш да ни ријеч не може да изађе из њих. Језик одебљао, толико, да те просто страх е ће те удавит. А, и та тишина није обична, она планинска тишина у којој чујеш рз, и вјетар, и дрвеће како дише. Ова је злокобна, иста је ка глогов трн кад ти се ували у уво, па крв из увета процури. Од ње и јагодице заиграју, и рамена заболе и засврби те потиљак. Сав си некако напет, ко да ћеш одлећет, одлећет неђе одакле се не враћа.
Тад сам први пут осјетила да постоји тишина – која боли!…. Још ни бол, а камо ли туга, да спласне, кад неко у дно вагона јаукну…. Оно Госпава Лукина. Ни пробудила се није, а она сотона од домаћина јој штапом, па по ртеници. Виче: „Диж кучко”! Нијесам је до сад чула да јекне. Не, ваљда је јадна спавала, па не успје задржат јаук… А он?! Сотона!… Сотона!… Помислих… не би ти ваља мене тако… да си жив?
Скочи ђеде и викну на њега: „Што ти је несоју, што по ваздан тијем штапом по њој? Није то говедо, но чељаде, чељаде од крви и меса. Од крви!.. и то боље од твоје. Од соја је она! А ти ту баздиш по ваздан, непокретан, и још је бијеш. И, чуј што ти велим, да има имало мозга избачила би те таквог јадова из воза, па д а смрдиш неђе уз те путеве, а не те служила ка робиња. И да ти поштено кажем: бољи је чо ј ек од тебе.”
Нијесам никад виђела ђеда тако љутога.
Лука само пухну, и не одговори.
Бојах се, јер сам знала да је пријеке нарави, а и знала сам да носи левор за пас.
… Тај дан и дуван савих. Али га не савих ђеду, ка што сам то безброј пута чињела… већ себи. Ђеду не би мило. Погледа ме, али ништа не рече. Окреће главу ка да ме не види. Тешко му. .. А и мени је тешко, не мож бит теже! .. Осјећам да би река, али ка да га нешто суздржава, а и зна да ме је он научио да савијам, како бих му док ради могла цигар дувана припремит, да не прекида. Чињело ми се да му није то тешко због њега самог, већ због других. Да му неко не рече: како то Илија, да ти снаха Милуша, по оцу Мргудова, савија цигар дувана и џибри?
Није ме тада било стало оће ли ко што рећ и оће ли ко што замјерит.
Носиш мртво дјете са собом и идеш неђе, а не знаш ђе. Мртво ти дјете, а теби неко да замјери што оћеш, бар за тренутак, да мало испухнеш горчине. Да мало испухнеш смрт из уста, да мало испухнеш огњиште и дим судбине.
Таман се, у трен, усели сјенка ћутње, кад ђеде поче сам са собом зборит, ка да какав говор себи саставља.
Нека ти ђеде прича сам са собом. Батали ту твоју тугу, јер ту смо – ђе смо. Дочекаћемо оно што морамо. Ђе остали свијет, ту и ми. А огњиште је ђеде, огњиште, па ђе год да си. Огњиште је свуда ђе је и чо ј ек. Огњиште је тамо ђе чојек није сам, ђе има пријатеља, кума, комшију. Није само небо огњиште и није само старо кућиште – огњиште. Огњиште је чојек.
Погледа ме и учиње ми се да ми вели тијем погледом више но да је то ријечима. Можда чојек у тијем годинама више рече погледом но ријечима.
‚‚Милуша, знаш ли ти да се тамо, у ту равницу, нема ђе чојек саранит. Нема тамо планине, па да чојек у смрти буде тамо ђе му ваља бит. Јер, смрт није, ка кад си жив, ђе оћеш. Ваља се за њу спремит. А и кад се од кости очевих и ђедових одаљиш, а ваља ти мријет, ваља, Милуша, себе на какав врх, или бар брежуљак, сахранит… Пођох ја, Милуша, за овом ђецом Душановом, али ти сад, на ову уру, велим: није чојек који своје огњиште остави. Оставиш све што су ти ђед и отац крваво и створили и одбранили и идеш неђе на готово. Ко ће нам, недај боже, бранит оне кости прађедовске… па и Душанове кости, моја Милуша. И он је погинуо за ону груду, коју ја под старе дане напуштих, ка кукавица. Издаја је ово што ја учињех. И ону раку што оставих, у коју љетос направих мјеста и за себе, па да поред оца и сина будем… Уз кога ћу овамо бит?! Можда уз каквог несоја или ће ме бачит у какву гњилу. А, можда тамо и нема обичаја ка што су наши: да чојека људски, са народом испрате. Можда тамо и не иду на покајање, ка што је једном Душан Васов прича кад се вратио из печалбе, за неки, тамо, народ.
…А који је, Милуша, тамо народ живио прије нас. Кога би ми то, недај боже, сјутра бранили – чије кости?! Можда би се могло десит да браниш кости неких ти давних непријатеља.
Нека Милуша, не убјеђуј ме. Знам ја да су наши и у Србију ишли, да им помогну кости и огњиште да одбране. Видиш, кад су ђедовске и прађедовске, како се и пријатељ нађе.
Не, не заборави, нека ти је ово ка аманет: сахраните мене и Радована у исту раку. Његова је смрт моја смрт. Нека буде уз мене. Јер, чујеш ли ме, ја га поведох, и водим га до краја.
Нека, не тјеши ме. Знам ја што је у мене. Дави ме ова грудва туге. Дави ме ова смрт и смрт коју кријем од људи…и ова моја издаја…све ти је то грђе од сопствне смрти. А ако, случајно преживим, то ме онда бог још дуже кажњава.
Ђед узе Радованово тијело у наручје… Пригрли га. Никад прије тога, и никад више, не ви ђ ех сузе у ђедовим очима. Пригрлио га уза се ка да жели да му свој живот преда, да му се одужи, ка да оће, ка да дозива своју смрт. Тресе се, а по лицу му неке црвене флеке искачу, ка да му се горчина кроз кожу циједи. Дрхти, и сикће од мени неке непознате језе. А сикће на смрт. Гледам га и не знам на коју сикће: на Радованову или своју. Можда на своју, што већ једном не долази кад је од срца зове, кад јој се ка стари ратник предаје…
Јоке Јојина затужи. Не знаш је ли тужи или стење. Глас јој се увука у празну утробу, па завија.
Приђоше Вељко Савов и жена му Чеде и почеше ме тјешит. Ја гледам у њих и кроз њих…Ка да ми је неко укра свјетлост. Боље да и не почињаху да ме тјеше. Таман сам скупила снаге да издржим, кад они у рану. Исцури ми све из мене… Тама, а све око мене одзвања. Ка да звоне звона Предишке цркве, ка да поп Радован пјева опијело…
…Народ вас у црно. Жене забрађене црнином. Колона дуга…од наше куће до цркве. Пред цркву неки чојек, стасит, под униформом. Ко да поскакује, ко да се радује што му прилазимо. Не осјећа смрт ни бол. Учиње ми се да си ти и то ме трже.
А таман: „Ој Милуша, сестро драга,
лијепо на пут крену
да смрт сина данас видиш,
тешко тебе несрећници.¨
Не даде јој Вељко да настави. Види да је туге и овако одвише, не треба доливат уље.
А мене у дну стомака струже. Ка да се змија уљегла, па отровним зубима струже слузокожу. Ка да је ту змијиште. И баш ту, некако, највише боли…
Мислила сам да, кад ти дијете умре, највише боли срце. А оно стомак. Ту, ко да ти у мах усели камен…и студ нека проклета, па штипа. Ко она цича кад стисне вилице…
3.ДИО
(Милуша устаде, узе слику Душанову, духну, узе крпу и поче да је брише. Више је то личило на миловање)
Бјеше Видовдан кад Милош Лазарев из Цуца, бану у кућу са два клипа руметина и право код ђеда за таулин.
„Виђ Илија ову божију благодет! Виђ чојече божији како права земља рађа. Ово би хранило по Јевропе, а не нас ово мало богаља. А и поља су тамо да им нема краја. Тамо ти је дрво ка код нас планина. Једно једино дрво па се забоде у мене, ка што су се некад наша копља забадала. И куће су велике да мош у њима играт Црногорско коло. Не мисли се, ако бога знаш. Води ту Душанову ђецу у то богатство. Доста је ове сиротиње било.”!
Ђеде ћути. Видим, одсутан је. Мисли су му неђе далеко. Само му се на лице, с времена, појави грч.
„Милуша, донеси од оне цркавице да попијемо по једну”
Милош па у ватру. Види да ђед не реагује, да му не даје дужног значаја. Плану чојек, па по три пут исто прича. Видим да нам добро жели, а и по задатку је ту. „Пази Милоше, немој се играт са овом ђецом, е ти може фалит коже на леђима!”
„Не мислиш Илија, доиста тако?!”
„Мислим, мислим и грђе. Јер, знаш ли ти Милоше Лазарев, да ми због леба нијесмо напуштали огњиште, но оно мало цркавице братски дијелили. Па и крв смо ође свијех ратова просипали…а знаш ли зашто?! За ову груду!!! За ову ође. Ову на коју ође сједимо ти и ја. Ову за коју си се и ти мој ђетићу, борио… Вјерујем ја теби. Честит си момак, а и показа си се овога рата… Јес да учени људи зборе да је груда тамо ђе је чојек. Али смо ми, Милоше, ође вјековима. Како мене тамо може бити груда, кад су ми ође сахрањени и ђед и отац и син? Како, реци ти мени као знавен чојек?
Попише још по неку, па ће му ђеде: „Чујеш ли ме, Милоше, и ако одем, то је због твојих и ваших циљева. А, добро ме чуј, да ми је Душан жив, не би те пуштио ни на кућни праг. Овако, чуј ме, и ако се одлучим то је због ове ђеце, и да знаш, против себе, чујеш ли?!
И ђед ти три дана није с никим проговарао. По вас дан се премишљао. Видим га како се мучи. Дуван не вади из уста. Иде до тора и кад треба и кад не треба. Псује и Бога и светог Јована. Трећи дан, неђе око подна, кад уђе у кућу, виђех му сузу… Није је, зачудо, ни сакрива. Затражи ракију. Рече да му изнесем оне што сам оставила у шкрињу за Јовандан, кад треба кумове дочекат.
Учиње ми се, да ће послушат Милоша Лазарева. Затражи и дуван, да му дуван савијем. Замисли се, пљуну у шаке ка да се спрема за тешку работу, и…: „О Илија Марков… и Марко Василијин… и Василија Петров… и Петре Радованов… и Радоване Јојин и Јоја Илин…у кам вам дан данашњи, данас и довијека!”
…Сиђосмо доље. Понесосмо са собом оно мало јада. Идем и окрећем се сваки час. Застајкујем. Ноге ми се саплићу. Снага, одједном, неђе нестала. Пита ме Радмила, најстарија, што је то са мном, што се саплићем, да ми помогне. А како да ми помогне? Дијете па не осјећа. У оном кошмару, у оној грозници, у оном страху дијете нема времена и могућности да се сјети оца. Само немир, ужурбаност… и ђед обезвољио. Иде… а корак му тежак, спор. Радмила нас пожурује, вели: „Ајде ђеде, што си, некако, одједном остарио?!”
Вучемо ногу пред ногу. И док грабимо будућност, вуче нас прошлост. Вучеш нас ти, Душане… ти, који остајеш иза нас. Вуче нас твоја сјен, твоја младост, твоје топло људско, твоје њежно и у сину и у оцу дјеце и у домаћину. Вуче нас и дан и ноћ у којима смо скупа. Вуче нас живот из којег бјежимо и дим у очима из којег смо пошли.
Таман сиђосмо, кад око нас граја. Онај син Љуба Душанова, јединац, загледа се у кћер Велише Лукина, па наумио за њу. Чули да им је јединац, Милош поша за њу, они за њим да га врате. Нађоше га међу руљу. Мајка га куми, отац пријети, а он жутаљ, па забленуо. Не чује ни мајчино п р оклињање млијеком, ни очев позив на кућишта, ни оно задње кад отац рече да ће се одрећ од рђе.
А како је било кад спомену ријеч: ”одрећ”…задрхта, руке му спуштише, мишљах е ће јадан умријет.
Јединац ?! А ко ће настављат огњиште ако оде. За кога живе ако не за њега.
Но, што ћеш! Живот је живот. И кад је црн и кад је бијео-он је живот.
Виђеше злу прилику. А да се враћају у ону пустош без јединца?! А он, забленуо. Ка да га је неко омађија. Ка да су му дали какве траве, па заслијепио. Мислиш: нити види, нити чује, нити дише, не једе и све мислиш: од чега то момче живи. А он: једар. Сав блиста. Не обрће се према њима, поглед му неђе друго, само не ту ђе стоји, само не према мајци и оцу. Њих ка да не види. Пиљи неђе. А ђе? Пиљи у неке своје просторе. По лицу ка да му се пресула јабука. Румен, ведар, весео. Гледају у њега и отац и мајка и чуде се чуду. Мисле, ваљда, да га је каква вјештица замађијала.
Рече им Радован Јојин, да по Машану Лукину, пошто се враћа у Чево, поруче Пекову брату да оног малог пошаље по оној другој групи, која је требала да крене идућег мјесеца.
Ништа им не оста друго .. ни ка кукавица..за јединцем. Би им срећа што их смјестише у исти вагон са кумом им Јованом.
После се Спасоје ожени са том ћерком Велише Лукина и имаде једно мушко дијете. Но, кукавац, погибе са вршалице ни двије године пошто се ожени.
Зла је судбина ишла за неким. Ишла у стопу. Ишла ка оно што сијенка иде за чојеком, док кроз ноћ иде и проноси луч. Не знам ти ја, али осјећам да су неки људи предсказани. Ка да их је Бог одредио за несрећнике. Но, једна се несрећа код њих наставља другом, и тако у недоглед…
Ево, погледај мој Душане. Погледај ми ову сузу. Ову ође. Ову што једва оће да клизи из ока. Ка да се залијепила. Али, кад она крене… онда крећу и друге… и теку… теку…
4.ДИО
А и за ону слику те шћах питат. Ону што смо се пред сами рат сликали код оног Јеврејина на Цетиње. Једном си ми река да је у шкрињу. Послије твоје погибије је тражих тамо, али је не нађох. Да је нијеси узео онај дан кад си се јавио у партизане… и да је можда метак није поцијепа кад те убише на Ресну? Вољела бих сад да нас видим. Да се мало уживим у њу. Да ми у ове влажне очи уђе свијетлост. Да ми срце, бар за час, разгали.
Јер, на ову си сам. Па ми се чини ка да нешто на њу фали. Ко да постоји нека празнина. Фали нека неизговорена ријеч. Или нека свијетлост. На ову си ка недовршени сан… ка онај сан од неку ноћ…
Прави сан. Онај људски. Онај који оживљава трептаје и слутњу, оживљава додире и влажи усне…
Ти јак! И поље под тобом малешно! Само што не ржеш. И разбијаш ваздух и пропињеш се у небо да звијезде додирнеш!… Прољеће би. Трава, па пелин кроз њу. А у ноздрве ти улази плам да сикћеш и избацаш мирис пелина и јагорчвине. Плућа се развлаче и мислим е ће попуцат. Крв тутњи кроз мене ка да су ми змије у њедрима… Ти, ка на враном коњу, хрлиш ми ко да то из неба излази силан јунак опасан јатагоном и вољом силовитом. Бог је правичан, мислим!… Сат један играху се богови зелени, и смреча и оморика бијаху ка младе невјесте. Срце ми махнито игра, ка што се оно у тор предводник заигра, ка да га треба пуштати… учини ми се да из мене цури крв и да ми је лакше. Утроба ми се смири… Одједном ми се учиње да онако блажена, успавана умирем од неке топле људске смрти. Ко да путујем кроз младу шуму и лебдим на крилима прољећног вјетра. Само ме цвркут тица и твоји уздисаји прате кроз ту зелену маглу.
Но, сан то би. И кратак. Кратак ка све лијепо што бива кратко. Кратак, краћи од одбљеска муње. Тек живот мало додирнух, а он неста.
Не рекох ти: брат ти се Крсто врати на огњиште. Разбоље се нагло. Све говораше е ће умријет. Некако ка да је има предосјећај. Стари му доктор Хартман, Њемац, ал добар чојек, рече: ”За Вас господине Крсто, нема сем једног лијека. Да се вратите ту Вашу Црну Гору. Овај ваздух овдје, вјерујте, већ је многе усмртио. Плућа, господине Крсто, плућа овдје страдају. А Ваша су навикла на онај чисти ваздух. Плућа оболијевају од прашине, а Ви болујете као од неке друге болести! Та није органска, она је као нека болест која се ствара од туге. Послушајте ме, вратите се. Овдје ће и туберколоза брзо. А она, драги мој Крсто, она је проклета болест. Она носи. Људи умиру брзо и болно. Идите. Идите док је још вријеме” .
Замислише се и он и брат ти Божо. А то све неби дуго пошто дођоше са оном другом групом. У кућу се увукла туга. Ратује се са самим собом. Разум откида жељу, а жеља разум. Ђе опет назад. Ђе оним возом без краја, ђе се поново дружит са студи, са јадом; ђе поново кости повлачит по вагонима. Ђе болестан на пут. Па, можда, умријет у вагону. А што ако га буду морали сахранит неђе успут. Јер, возова је било, али од туда овамо. Одавде тамо ријетко.
Протеже се тако читава зима, он копни … копни. Мислиш е га нека виша сила односи у непозната пространства. Нестаје. Напросто се топи. Наћера га Божо да се одлучи. Али кад Божо схвати да му брат може умријет успут, да га је он наговорио, не оста му јадноме ништа друго, но да са фамељом крене и он назад… Мука би на њега. Оће да спаси брата, а у исти мах осјећа неку грижу. Ође му остају ђеца од брата, и то од тебе, тебе који си погинуо. Остају та сирочад, само са мајком. А ође му је и отац сахрањен – треба и њега обић.
А тамо? Тамо иде да спаси Крста, већ кад си ти мртав. Бар да остане он. А и отац је мртав… А мајка је тамо сахрањена. Треба и њу, понекад обић. А и ти си тамо, па да бар браћа буду заједно.
5.ДИО
Све му то изгледаше, ни на пут ни у дом! Ђе ће грђе, но кад те јади развлаче на двије стране, а не знаш које је зло мање.
Милуша тихо затужи:
Туго моја другарице
дружба моја вјечита си
тужна смрти, тужнога живота… ој!
…Нека ти Милуша. Нијеси се, не дај боже, ископала. Нека ти лелекања. И да те отац Мргуд данас може чут, имала би су чим. Река би ти: ”Чути Милуша, срамота је у тузи туговат. Ваља бити чојек, а чојек је само ако је јак. Не плачу удовице, срамота је!”
Не плачу удовице? Не плачем ни ја! Већ то у мени пла ч е Радован… плаче ђеде Илија… плаче младост и плаче запрећено огњиште… А плачем, мој Мргуде, плаче и срце. Па нека плаче! Нека се само сузе не појављују. Јер оне су само срамота… А пита ли се ко како је Милуши Мргудовој!?
Но, да не заборавим. Кад се враћах од тетке Милице, возом, за Први мај, сретох Анђу Мирчетину. Заплака кад ме виђе. Ми смо онда дошле заједно истим возом. Домаћин јој се убрзо разболио, па мишљаху његова браћа да је то ка са нашим Крстом, па га вратише назад. Тамо је болова још један мјесец. Оста јој четворо ђеце на врат, без иђе ишта… Рече да иде овамо брату на свадбу. Јест, рече, да је одавно приспио, али се нешће оженит док оно двоје старије не умрије. Они га не пуштаху да се ожени. Говораху му да је то по нашим обичајима срамота. А он њима: ”По вашем је срамота, по мојим није. Моји су обичаји овдашњи, јер ја ође живим, а не тамо у ту Црну Гору. И пуштите ме већ једном, на мир. Оћу да учиним оно што ми срце оће, а не оно што ви мислите да је право. Срце је једини судија. Судија од Бога и правде. Судија од народа, јер и народ мора имат срце!”
Можда је, мој Душане, и у праву !
Мало јој тешко пада, рече, што је узео удовицу са двоје ђеце. Но ће, ваљда, оставити потомка за собом. Није се мрченица ни она удавала па јој је чудно да то може чињет жена са ђецом. Но, брат јој је, па мисли: нека се једнога дана зна да је иза Мила Мирчетина остао потомак и да им се траг није ископа. А и брат је брат! То ти је ка нека светиња: и не знаш ко ти је ближи: брат или син!?”А и кол ` ко видим од овога народа: брат није оно што је код нас. Брат је за себе, а сестра за себе. Није то ни близу ономе нашем: брат је за себе, сестра за брата.
Доста је тога било за ову моју ојађелу главу. Једно сам била научила, а ође се то другачије дешава, другачије размишља, другачији је морал, обичаји, навике. Ка да сви људи нису од криви и меса? Ка да све људе не боли једнако? Ка да некога боли мање, некога више?
И у томе њеноме виђех неку неправду према њој, према себи, према свим удовицама. А, који је то обичај за нас, ође у ову равницу? Ка да се ође не дише истим плућима, или не једе истим устима. Ка да ође нису ноћи ка тамо? Ка да бол нема исту снагу и исту тугу и јад?! Би ми жа’, некако и ње и себе.
Вршњакиње смо и ова нас прича некако још више зближи. Ка сестре. Сестре по тузи, по судбини. Једна другој осјећамо боли!
… Не дај ти боже, Милуша Мргудова, да се ти удаш. За уклин би остала, ђе међу свој народ. Гаврило би: што учиње оној ђеци, што им јаде зада?!. А, би ли се ико, ико запита како је мени све ове године туге и самотиње, ове сиротиње, овог амбиса у којем жена нема права да буде жена, већ роб, и камен, и жељезо… јер су жеље срамотне и похотне. Ка да кроз мене не тече крв. Ко да у мене твојом смрћу морају да умру и дамари, да увене живот.
А то, што су они тако дивљи са својим женама, и њихове жене тако похотне са својим домаћинима, то је оно поштено на које само они имају право. Само они, и у прикрајку, само оне. А оне исто, оне ка судије суде, и пањкају и лају. Оне које…безбожнички узимају за себе, кријући све вишње младости, сву крв и сву врелину. А оне исто суде и заклињу се како оне неби. Куну се у своје најближе. А оне би најпрве. Јер, знам, оне то од страха да се њима не деси, јер нападају кријући своју несигурност, своју бојазан од самих себе. И зато се обруше на све, све оне које то ураде. А има их.
Мој Душане. Све што вријеме више одмиче, све ми се више неки црв у крв увлачи. Све ме више жмарци ноћу голицају. Све ми се више сан ко камен спушта на очи, и ноћи су ми све теже и све дуже. Никад да се заврше.
Шћела бих имати домаћина, јер вријеме све више одмиче, па ме све више страх. А и ђеца ће брзо нараст и отић. А онда? Што онда да чиним, сама? Самотиња прије, самотиња послије. Самотиња у младости, самотиња у старости. Није ође ка горе код нас. Ође ђеца не остају у родитељски дом. Живе за себе, свој живот! И не воде ти рачуна како ти је у души. Да ли те боли тај њихов одлазак, или не! Све више се ође чује нека ријеч: ”самосталност”… просто ми је нејасна. Не смијем никога ни питат што значи. Ето, само слутим ја то баш ово: да неће више с нама, оће сама, а о нама нека Бог мисли, и Свети Василије.
Не мисле они ни о теби, о твојим идеалима, о твојој борби. Кажу ”ово је њихова борба, њихова слобода¨. И не дају је! Кажу да ће се и против нас борити у колико им будемо ускраћивали. Они твоју борбу упоређују са овом њиховом?! Али они неће да губе живот. Они хоће да живе. Хоће слободу ”љепоте”, слободу ”достојанства”, слободу ”личности”!?
Бојим се остат сама, мој Душане.
Да ми је имати некога да на тебе личи: да су му вјеђе густе, а чело тврдо ка јасен, да су му рамена широка ка стогови сијена под снијегом, да му је глас ка звук цетињске Табље. Да ми је, ах…
6.ДИО
Но,…неки ти дан на гробље, испраћасмо Анђу Јовову. Кукавица погибе под одроном земље за вријеме једне акције.
Запалих ђеду свијећу. Савих цигар дувана и ставих га на узглавље. Дим немиран. Виори. И мислиш е ће нестат, кад оно дим ко да се враћа. Па у круг. И таман мислиш е ће се угасит, кад оно одједном се жар појача и дим закуља. Ето, да не знам, помислила бих да то неко живо биће увлачи дим.
Подигла сам ђеду споменик. Лијеп је. Љепши од онога што је ђеде подига пред цркву.
Шћаше Божо да се ђедове кости преносе пред цркву. Ја не дадох. Рекох му да је ђеде с нама поша и да ће с нама остат.. Рекох му и да му је жеља била да се сахрани са Радованом. А и ђеца кад чуше, почеше углас:¨Ђеде је наш, недамо да га стрико преноси. А и тату ћемо ми овамо!¨
Ето, оће ђеца да те пренесемо. Да будеш ту уз нас. Оће, веле, да те сваки дан обилазимо. Пожеле те, ваљда, па да се с тобом попричају. Да ти се изјадају. Да ти кажу што их мучи. Знаш, и њима буде тешко. Наиђе им та празнина, па оће, оће да је бар мало надокнаде. Стасавају па им треба неко јак, да их мало охрабри, ојачи. Треба им ка нека заштита. Причам ја са њима, али то није то. Њима фали твоја, твоја снажна ријеч да им напуни уши. Можда би им и то било доста да си ту, да знају да си уз њих. Да их штитиш именом и духом. Другачије је то кад си далеко. Онда се људи и не осврћу. Али, кад знају да си ту, онда се и они мијењају. Јер, није ни њима све једно кад кажу ¨Душан Јојин!¨ .Можда се протресу, задрхте од твоје величине, од твоје снаге. Знаш ли какав је народ. Он ти једно кад си ту, а једно кад си далеко.
Можда се Божо и наљутио кад је добио писмо од нас?…Е, мој ђеде Илија. Ка да ти је мало било путовања. Но оће поново с тобом на пут. Знам што би ти сад река:¨Кад се жив не врати на огњиште немојте ме ни мртвог враћат. Немојте то чињет због душе. Било би ми то ка неко кајање, што сам изда огњиште. Не могу ја моју издају ни откупит ни оплакат! Могу је правдат. Правдат са ђецом Душановом. Правдат са већом силом, са богом, правдат са оним проклетником што ме убјеђивао да је ова земља ође плоднија од оне тамо. А да ли може бит и једна туђа боља од своје, од своје, из чије си утробе изника ка зрно руметиново.¨
Исти смо! Крв нам свијема струји кроз жиле. Исто нас огрије сунце. Леб нам је исти и глад иста. И дан нам је једнако дугачак и ноћ једнако мрачна. А мислимо?! Сви, мислимо некако другачије. Ти си Душане мислио о неким новим идеалима, о борби ђе се живот прилаже као жртвеник. Теби је домовина била зацртана свуда ђе си био: и Босна, и Хрватска и Словенија и за Лику си река како би мога тамо живјет. Говорио си како је лијепа, како су људи прави, како су поштени и велики другови. Да су борци ка наши људи. Рече тада да те Словенац спасио, Хрват нахранио.
Видиш, мој Душане,…а ђеде никако себе да опрости што огњиште остави. Стално говораше: ко ће бранит, не дај боже, твоје кости?! Ко ће бранит кости оца му и мајке. А, скоро да му тешко паде што не знаде који је народ ође сахрањиван и чије кости, ¨у зао час¨, треба бранит! Све се бојаше да је ође сахрањен неки народ који нам је био непријатељ.
До задње уре не опрости себи што је поша. Стално се правда да је то учинио због ђеце, због тебе мртвога, због воје фамеље.
А и није ти много марио за твоје идеале. Зна је, понекад уз дуван, рећ: ¨Мој Душане, нијесу ти вриједни твоји идеали ако изгубиш живот. Идеали су за човјека, али живог. Јер, што је за мртвога, сем оно мало земље за узглавље и оно мало земље повише чела. А сјећање на мртве користиће живи. Но чувај главу, мој сине, да би пред самим собом оправдао своју истину и своје жеље!¨
…А ђеца?! И они имају неке своје идеале. Оће да одрасту, да се искажу, веле: оће да допринесу братству и јединству, оће да изграђују Домовину. Они имају, кажу, потребе за неком својом борбом. Борбом за живот! Видиш по њима да воле живот. Не смијем им више спомињат твоју смрт. Ка да се опиру томе. Ваљда им тешко пада спомињање смрти. Они воле спомињати живот, и радост, и срећу!
А ја, за чега сам ја оприједељена?! За тугу, за бол. За то да отхраним, одњивим, подигнем…па да ме напуште кад ми највише буду потребни…исто ко и ти…кад си ми највише требао!
Понекад и ја, ко ђеде, размишљам о теби, на исти начин. Што је твој мртви идеал?! Што је твоја смрт допринијела мени-сем јада, биједе, самотиње. Идеали Душане, не иду са фамељом. Створиш је, створиш дом, ђеце петоро,… и све оставиш и одеш, одеш за тим твојим идеалима. А што те брига за мене, за ђецу, за старог оца. Што те брига како је нама, како ћемо ми идржат рат. Ко ће нас да брани и ко ће узрадит да би се преживјело?
Не јадам ти се ја ово, Душане Илин. Ово ја, као ђеде Илија, из мозга говорим! Живот је једно, а твоји идеали, ти твоји идеали-друго!
Што си Душане Илин стварао породицу, када си имао идеале јаче од тог. Што не ожени тај идеал прије него мене срете, прије него ђецу срете. Што сам не оста да своје идеале можеш, можеш слободно, потхрањиват. Да их можеш одгајат, вољет, развијат?
И ја сам имала идеале. Идеал да у ову равницу подигнем Радована…да буде момак, па да га мајка ожени, да се поноси с њим. То је био мој идеал. И ја сам, као и ти, имала право на то. А што сам доживјела. Смрт! Смрт и твоју, и његову. И ђедову смрт… И своју, своју сопствену смрт. Ово није живот за који си се ти борио.
…Реци, реци ти мени, да ли би се ти борио, да ли би онако безглаво јуришао на бункере, да си знао да ће ти Радован онако умријет. Умријет далеко од огњишта, далеко од тебе… да си знао да ће те отац проклет, по не знам ни ја колико пута, што учиње од фамеље. Да си знао за ово што ти ја сада причам. Кажи, кажи и немој ћутњом! Немој, само с њом немој. Јер и онај дан кад си одлазио, питах те што ће ти то. Ти одћута. Одћута све оно што ће се десит,…ка да си знао. Зато немој сада. Немој, јер не могу више подносит твоју ћутњу. Раскида ме. Утробу ми одваљује, исто ко и Радованова смрт…
…Знам, не можеш ништа рећ. Не можеш, јер немаш с чиме оправдат ове смрти. Оправдат и моју.
7.ДИО
…Виђех неки дан жену онога Милоша. Имају најљепшу кућу у село. И највећу. Видим: обученији су од нас! Милош уз жену, па она некако пркосно изгледа. А можда и намјерно даје себи нешто што јој не припада. А он уз њу. Онако робустан, висок и плећат. Некако ме подсјећа на тебе.
А она пркоси селу. Кочопери се. Нека роба на њу. Такве још нико није добија у ово село. Само она. Да не знам, мислила би да их је заслужила. Овако, знам да није учествовала, знам да је побиједила, без борбе, без крви, без смрти. Побиједила. Схвати, Душане, да је она побиједила. То је побједа, не ово твоје, не ова твоја неисплаћена смрт, која са собом повуче и Радована и ђеда.
Ко је мени све ово крив?! Ти, ти Душане. Не кривим твоје идеале. Кривим тебе. Ти си их одредио, изабрао, опредијелио се између њих и нас – за њих! Ти си једини кривац!
Добро је говорио ђеде. Идеал је за живе, а гроб за мртве. И он је имао идеале. И то оне што си их ти требао имат! Идеал да ти подигне ђецу и изведе их на пут. Да их прехрани.
Говорио си да је идеал љубав, љубав према домовини, према човјеку. Да је идеал бољи живот, слога и љубав…Јес, јес, мој мучениче! А, реци ти мени, што је твоја породица у свим твојим идеалима, што је она добила? Радованову и ђедову смрт, и твоју! И моју самотињу и тугу. А ђе је та љубав о којој си говорио. Ђе је и ко је користи. И кажи како изгледа та љубав? Кажи ми бар да чујем, када је већ нијесам виђела и доживјела. Кажи, кажи сад, да ли може смрт ђетета, нашег ђетета, мог ђетета, бити и д е а л ! …И мислиш ли, да си ти мртав, мој идеал. Вараш се, и то грдно! Мислиш ли да ми је бол у грудима идеал. Мислиш ли да са сновима о теби могу да живим. Мислиш ли да са твојим идеалима одлазим на гробље и обилазим своју сопствену смрт. Мислиш ли да могу живјет од те твоје смрти?
Мртво је мртво. И како ноћу, док у мени тече и шуми ријека, док ми рамена дрхте и руке се тресу, како да позовем твој идеал и са њим умирим крв, како?! А говорио си како је лако умријети за идеале. Како је то све добро за нас! Па чак и за мене!.. А ђе је то добро којим си се узвисивао и пркосио ка бор. Мртве су те твоје ријечи, мртве ко и истина о мојој срећи, мртве ко што је мртва моја младост и ко што је мртва ријека у мојим венама.
Не љути се, не могу блаже. Не могу њежније, иако сам то пожељела. Не могу, јер те кривим, јер морам да те кривим. Нијеси ти тада умио знати што је идеал. Идеал је Милош. Онај што је око наше куће обигравао као вук и ђеда убјеђивао да се одлучи. Идеал су његова жена и његова ђеца. Идеал су мирна ноћ и притајена срећа. Оно, кад ти је срце пуно ка шипак, кад познаш да је вријеђело.
…А што је теби вријеђело. Освојио си за себе узглавље земље, за мене тугу и самотињу, за Радована смрт, за оца одлазак са груде и срамотну смрт у вагону, за ђецу да буду сирочад и још си, за себе, освојио заборав.
Реци, како сам могла Радовану изустит, док су му сузе, оне мале, ђечије, остављале траг по врелом лицу, како сам могла, док му живот из вена истиче-рећ: твоја је смрт, сине, идеал, очев идеал. Ти одлазиш очевим трагом за неко сјутра. Како, како да његовој смрти објасним твоју жртву.
…Боле ме прса. Овђе се нешто стисло. Откида. Као какав страшни уљез. Или ка паук, онај црни, она црна удовица. Ка да ме она убада, трује. Ка да крв из мене тече и нестајем. Можда то ја, мој ђеде Илија, можда то ја вама идем.
Боли ме овђе, овђе у грудима. Можда ме то ви болите, можда ме ви тражите да тугу свијем уз вашу. Можда се то сад низ моје срце сливају Радованове сузе.
…Чуј ме, Душане Илин, ако умрем, ако данас умрем, то ће бити још једна изаја. Издаја, као што је она ђедова. Ако данас напуштим ђецу, то ће бити ка онај твој одлазак. Ћутећи, јер кажу, ћутећи се лакше одлази.
Све, некако, теже дишем. Ка оно ђеде. Ово се туга уселила у плућа, па ни ваздух да уђе. Самоћа је сад и у плућима. Самоћа без живота.
Чујеш ли овај глас што ти хрли. Чујеш ли клетву која ме теби води.
Небо је мирно. Вјетар је стао. Не знам одакле овај цвркут тица? У ушима ми се излијегле гусјенице. Рамена ми подрхтавају.
Још само ово, и нека Бог, нека добри бог однесе сву моју крв.
Још само ово да ти речем:
Проклех дан и уру кад се родих. Проклех сат кад ме за тебе дадоше. Проклета младост која тражи љубав и материнство…нека је најпроклетије напуштено огњиште! Нека се све смрти у једну претворе. Све, али све наше смрти, нека се претворе у велики споменик пропадања, у велики споменик незаслужног пропадања. И нека су проклети и отац и мајка. Нека се самовања претворе у нова ратовања.
Идем ти, домаћине, идем да својом смрћу побиједим све твоје празне идеале. И нека, чуј, над нама изникну обичне травке. Забранимо да због нас прљају цвијеће. За нас је довољна прољећна киша.
Идем ти, хрлим већ. Само ми корак успорава Радован. Спава. Да га не будим. Може му рез ладног вјетра изазват сузе. То, то не би могла да поднесем.
Идем ти, домаћине, идем дивљим возовима из којих тече плавичаста крв.
Идем ти Душане и носим Радована. Ево, ту сам. Иза мене је ђед Илија.
Долазимо скупа, да с тобом подијелимо…
Боли ме овђе, овђе у утроби. Откида се небо из овог землљишта.
Боли ме тама у којој се сакрила сва моја љубав, сва моја јалова љубав.
Боли ме судбина.
Боли.
Ајде, ајде нека крене тај воз. Путују данас мртви идеали жене и мајке.
Ајде, крените изгубљени возови.
Ајде, ајде мој мртви домаћине. Ајде да се данас мало боље почешљам. Да мало расплетем ову косу. Да је мало стимам. Да из ње извучем све уплетене и увеле јесени и исчешљам ову студ.
Масна је. Помијешала се лој и маст, па не знаш која је јача, која јаче заудара.
Ајде да данас поново позовемо оне наше кумове. Нека нам дођу. Нека се спреме ка,… ка оно кад се иде на вјенчање. Позови их, нека пожуре. Нека дођу прије оних што су се запутили возом из наше Горе. Нека наши стигну бар један трен прије.
Стављам фељ. Оћу да ти будем поново лијепа. Ка оно онада. И ову ношњу, што сам је од покојне бабе добила за укоп, сад ћу да обучем.
Оћу да се узвисим са твојим боровима.
Неки је вјетар. Зар не осјећаш, однекуд долази студ и разноси ми косу. Долази студ, она иста која је била ђеверуша на дан нашег вјенчања. Она што нас је у стопу пратила.
Да то нијесу послали студ да те одагна од мене?
Можда мисле да сам предуго била с тобом.
Боје се, боје. Боје се. Долазе из далека, да ме просе. А ако их одбијем, што, што они да кажу другима. Долазе. Чујем како тутњи воз. А видим пун је људи. Нема у њему мјеста за мене.
Видим, неко је сјео на моје мјесто. И маше ми, маше ми нека жена… Бојим са само да је и она у црнину.
Воз тутњи. Причињава ми се да си ти онај што управља, па да тај воз успораваш. Успораваш, али га возиш. Возиш према мени. Ко да си му ти одредио правац.
Тутњи. Чујем како вам се мијешају уздисаји.
… Да, друже матичару. Удајем се, својом вољом. Ја, Милуша Мргудова, за Душана Илина.
Да, друже матичару, прихватам да промијеним и прихватам његово. Од данас сам поново Милуша Душанова.
Ђевери, ајте, ђе сте? Ајде да пожуримо
Чекају нас пред кућу…Оће јабуку да пребачим. Да је пребачим преко куће, ка знак, ка знак среће.
Ајте, дајте ту јабуку.
Што, што је то? Што је то Душане Илин? Ко је то разбио, ту нашу јабуку?
