Poštovani pośetioci, Miroslava R. Zečevića već smo predstavili na portalu Montenegrina. Objavili smo knjigu poezije “Budi sa pjesnikom”, a sada smo u prilici da vam predstavimo njegovu novu knjigu poezije “Promenada”. Promociju knjige je podržalo Ministarstvo kulture Crne Gore u okviru Programa podrške razvoju kulture u Nikšiću, a promocija je održana 10.12 2015.godine. Knjigu je izdala književna zajednica “Vladimir Mijušković”.
Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje knjige poezije “Promenada” sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
O PISCU
Zečević R. Miroslav je rođen 08.05.1977. godine u Nikšiću. Piše poeziju i prozu. Do sada je objavio knjige poezije “Definicija” i “Budi sa pjesnikom”. Ovo je njegova treća publikacija, a u narednom periodu pored rada na novoj knjizi planira i priređivanje zbornika u kom će se naći više autorskih radova. Član je književne zajednice “Vladimir Mijušković”.
О МОЈОЈ ПРОМЕНАДИ…
У игри свјетлости, сунца и мјесеца, под лампама међу листопадним крошњама, живописно је на променади, поготову кад је плочник кишом окупан, тад је сва преливена бојама драгог камења..смарагдима, сафирима, рубинима.. Дуж ње је тихо, ријетко се чују звуци који не допиру од још ређих пролазника. Читавом дужином протиче ријека, мирна ријека чији шум пролазности тјера на размишљање о неумитним законима природе, а исти шум ремети једино тих звекет. Једва чујан. Онај Дучићев ”звекет ланца старог робијаша”, ако сам уопште остарао на овом шеталишту, а ланац је дефинитивно ту, мада га не видим, ал ту је и због њега су ми кораци све тежи. Ја робијам баш ту, на тој променади и проблем је што не могу да одем са ње.
Чујем и друге звуке, ал то су звуци у мојој глави – звукови прошлости, капи кише, љутих таласа, страсних уздаха, сопствених шапата и проклетих страхова. Једино ме вјетар прене и разбуђен слушам исти шум ријеке. Како год дошао до краја променаде изнова и изнова се враћам на њен почетак, као да је и ова душа, како кажу тешка 21 грам, заробљена на њој између те 21 љубавне пјесме, гдје иде одбројавање и опет мој друг сјеверни вјетар који буди, враћа разум на моменте и одводи опет на почетак. Или на крај. Више не знам ни одакле почиње..гдје се завршава, која је прва а која посљедња клупа.
Срећом или несрећом, много је клупа на променади, и ред је да се одморе сви путници, сви шетачи, ал ја увијек застанем поред једне на једном малом раскршћу кроз парк и не знам зашто, ал сједим само на њој. Неко ми једном рече да је то..клупа љубави. Одморим се ту мало, и наставим даље. Често се питам кад већ дођем на то раскршће, да ли ће ме можда та скретања одвести негдје друго, ал ја и не покушавам. Можда и не желим да одем са ње. Кад боље размислим а ви ми вјерујте на ријеч, много, много сам је заволио.
KLIKNITE NA NASLOVNU STRANU
DA OTVORITE KNJIGU POEZIJE
