Andrej Nikolaidis
Mraz
Ognjenu Spahiću
Ova grijalica jednostavno ne može zagrijati sobu, pomislio sam. Ustao sam i upalio rernu, ostavivši vrata štednjaka otvorenim. Kako hladno umije biti na moru, pomislio sam. Kada sam joj rekao da mi je majka umrla od hladnoće, Meri je nekoliko puta ponovila: ne mogu da povjerujem, živjela je na moru, tamo bi moralo biti toplo. Ali majka je umrla. Od hladnoće.
Moram da radim, tako mi je žao što ne mogu prisustvovati sahrani, rekla je Meri dok me je pratila na avion. Možda je osjećala tihu krivnju. Ko će znati, njena raspoloženja nisu vidljiva. Mogla bi je razdirati tuga, Meri bi se grohotom smijala. S druge strane, mogla bi i plakati, ma kako radosna bila.
Od Tivta do Ulcinja sam putovao kombijem. Vozač je prebrzo vozio. Svaki put kada bi ušao u krivinu, pomislio sam kako će kombi sletjeti sa puta. Svi ćemo pomrijeti, mislio sam, sahraniće me zajedno s majkom. Sa radija su dopirale novogodišnje čestitke. Kada sam izašao iz vozila, bura me je jednostavno udarila u lice. Zateturao sam dva koraka unazad. Teško sam disao, toliko je jak bio vjetar. Hladnoća, pomislio sam.
Uroš je majčino tijelo odnio u kapelu. Prije nego odem tamo, potrebno mi je brijanje. Treba što prije izaći iz ove kuće u kojoj se majka smrzla. Ove kuće koju je nemoguće zagrijati. Majka je jedne noći legla. Ujutro je bila mrtva. Ležala je u postelji, sa dva pokrivača na sebi. Grijalica je stajala u sredini sobe, još uvijek je radila. Ova kuća se ne može zagrijati, pomislio sam. Ovdje se mora umrijeti, nema drugog izlaza iz ove kuće.
Kada je otac umro, nisam došao na sahranu. Uroš mi to nikada nije oprostio. Kada sam majki saopštio svoju odluku, rekla je: ali mi smo porodica, sine. Nakon očeve smrti, Uroš je iznajmio stan, nije želio da živi u toj kući, rekao mi je. Majka je postala nezainteresovana za sve osim za jutarnji dječiji program. Sjedjela bi ispred televizora, u svom crnom pletenom džemperu, dok bi joj grijalica toplila noge. Kada bi gledala televizor, majka se klatila u stolici. Tetka Marija mi je jednom telefonirala i rekla: bila sam kod Sofije. Tamo vlada nezamisliv nered, rekla je. Bojim se za nju, ta kuća izgleda kao otpad, još je rekla. Zabrinuo sam se. Sada znam da majki jednostavno nije bilo stalo. Kada je otac umro, i ja nisam došao na njegovu sahranu, postalo je jasno da se porodica raspala. Kada sam se posvađao sa ocem i otišao iz grada, mogla je zavaravati sebe da će se stvari izgladiti. Poslije očeve sahrane, na kojoj nisam bio, postalo joj je jasno da je sama. Živjela je sama, gledajući program za djecu, sve dok jedne večeri nije legla kraj uključene grijalice i osvanula mrtva, smrznuta.
Berberin je bio blizu, stotinjak metara niz ulicu. Pognuo sam glavu, uvukavši obraze u revere kaputa. Gledao sam u svoje noge. Ulica je bila pusta. Nisam čuo ništa osim mojih koraka i huku vjetra, koji je ledio vodu na pločniku. Ispod neonskog natpisa na berbernici čučala je neka žena. Nosila je crninu, koja ju je činila starijom. Nije mogla imati više od četrdeset godina. Čučala je, naslonjena na staklo izloga, na kom je pisalo Sretan novi milenij, i blago se klatila. Pogledala me je i nasmiješila mi se, prije nego sam ušao u berbernicu.
Šake i obrazi su me svrbjeli dok sam čekao da nam berber skuva kafu. Bilo je rano jutro, i bio sam mu prva mušterija. Ponudio me je toplom kafom. Iz male kuhinje je dopirala lupa sudova i njegov zvižduk. Zviždao je meni nepoznatu melodiju.Pogledao sam u izlog: žena u crnom je još uvijek bila tamo, klateći se u pravilnom ritmu.
To je lokalna luda, rekao je berberin, spuštajući šolje na sto. Upitno sam ga pogledao. Žena u koju gledate, žena pred izlogom, rekao je, to je naša luda. Hoće li vam smetati ako pušim, pitao sam.
Nipošto, rekao je, rado ću vam se pridružiti. Zapalio sam mu cigaretu. Povukao je dim i rekao da pokušava da ostavi pušenje. Ne kupuje cigare, i to mu je pomoglo da smanji pušenje, ali i dalje puši, uzima cigarete od mušterija. To možda nije najbolji način da se ostavi pušenje, rekao sam, ali je svakako dobar način da se uštedi novac. Nasmijao se i rekao: pogledajte tu ženu – takva je zbog ušteđenog novca. Stisni ti, stisne Bog, rekao je.
Onda me je pitao da li sam stranac. Jesam, čim me ne poznajete, rekao sam, jutros sam stigao. Osim toga, vjerujem da ovdje svako svakoga zna. Tako je, rekao je berberin. To je dobro, rekao sam, tamo odakle ja dolazim ljudi nisu bliski. Ponekad je dobro, ponekad nije, rekao je berberin i ispio gutljaj kafe. Svi znaju sve, i to ponekad izludi čovjeka, rekao je. Moj prijatelj Uroš, na primjer, ne može da proda zamrzivač, rekao je, potom zastao i dodao: da li biste vi, možda, kupili zamrzivač. Ne, hvala vam, rekao sam. Pa dobro, nastavio je, mom prijatelju je umrla majka, rekao je, umrla mu je majka, a brat mu živi u Americi. Uroš poštuje običaje, zato je sahrana odložena dok brat iz Amerike ne stigne. Danas je, vidite, hladno, rekao je. Ali da ste juče bili ovdje, poželjeli biste da se spustite do plaže i skočite u more, rekao je. Dvadeset i jedan stepen, uzviknuo je, dvadeset i jedan stepen tridesetog decembra, dragi gospodine. I šta čovjek, mislim na mog prijatelja Uroša, da radi sa mrtvom majkom? Mjesta u mrtvačnici nema, rekao je, tamo hladnjača ionako ne radi. Šta da čovjek radi dva dana sa mrtvom majkom, dok mu ne stigne brat iz Amerike, pitam ja vas, rekao je. Moj prijatelj sjedne u automobil i kupi veliki zamrzivač, od 510 litara. Vrati se kući i u njega ubaci majku, da lijepo sačeka brata iz Amerike, rekao je. Sahrana je danas, čuo sam da je brat stigao. I on je živio ovdje, ali pamtim da je uvijek bio svojeglav, rekao je. Napustio je kuću, to je poslije ubilo njegovog oca, starac je umro od tuge, rekao je. I sada Uroš prodaje zamrzivač od 510 litara, pazite dobro, prodaje tako veliki zamrzivač, nov, za samo dvjesto maraka, rekao je, dvjesto maraka, i niko neće da ga kupi, u ovom prokletom gradu punom sujeverja, gdje svako gleda tuđa posla. Jeste li sigurni da vam ne treba zamrzivač, rekao je.
Izašao sam nazad na buru. Žena je i dalje čučala ispred berbernice. Klatila se i tiho ponavljala: hladnoća. Nekoliko puta sam se osvrnuo, šetajući prema moru. Zavukao sam ruke u džepove. Umalo sam se okliznuo, spuštajući se niz strmu ulicu. Došavši do pristaništa, pogledao sam oko sebe.
Vazduh je blistao, kao da je ispunjen kristalima. Vjetar je sa površine vode dizao sitnu prašinu, koja se plavo presijavala. Pogledao sam ka Otrantu. Jasno sam vidio brda Albanije i snijeg na njihovim vrhovima. Na trenutak sam pomislio da vidim sve. Sve je bilo vidljivo, jer je bilo prekriveno mrazom. Mraz je prekrio obalu, i Bojanu, i dalje ka Skadarskom jezeru, prekrio je brda koja su se spuštala u more, i pružao se još ka sjeveru, mraz je prekrio Cetinje, i ravnicu Podgorice, i Komove, pokrio je čitavu Crnu Goru. Mraz.
Iz zbirke Katedrala u Sijetlu, Plima, Ulcinj 1999.
