Nataša Žurić – IKSAN U IKSANU

Osvanulo sunce te neđelje. Proljeće se razmahalo, pupli, ni da je đevojka pred prosidbu. Snijeg pobjegao niz uvale. Probudio se iksan u iksanu, ne da mira na jedno mjesto. Zašarenjele se haljine, utrkuju se sa ljubičicama i kaćunicama. Osjeća se radost. Kako i ne bi? Vaskrs je.
Ulice zamirisale đakonijama. Domaćice se veselo utrkuju koja će bolje goste dočekati.
   

          U kući Mitrovoj, slavio se Vaskrs od vajkada. Slavio mu prađed, slavio đed, slavio i otac. Došao red i na njega. Kako je postao sam svoj domaćin, njegova Stevka bi o Velikom petku unijela jaja, domaća, tek donešena iz kokošinjca.  Pokazivala bi  kako su krupna, nijesu kao ona u kornetima  što ih komšinica Julka kupovaše.
        Uzela bi Stevka lukovine od crvenog luka, stavila u šerpu sa vodom, skuvala jaja u njoj.  Uzela bi vosak, pa svećanim izrazom na licu, voskom išarala jaja,  da bi i slikar pozavidio na njenom radu. Subota je bila dan za pečenje mesa, razvlačenje pita, pravljenje kolača. Kad osvane Vaskrs, prvo Mitar odnese prošlogodišnje jaje, ostavljeno da čuva kuću, da ga baci u kolovrat. Po njegovom povratku, kuća je već bila raspjevana. Đeca poustajala, čekaju oca, a on, puna srca, sa vrata uzvikne:

               ” HRISTOS VOSKRESE FAMILIJO! ”
               ” VOISTINU VOSKRESE! ” ,

         Kao hor, dva sina, šćer i žena bi odgovorili.
         Trpeza bi se postavila, i ne bi se sklanjala. Gosti su po čitav dan dolazili. Tek sjutradan bi Mitrova familija išla njima u goste.

          Ove godine, ostao Mitar bez posla. Zatvorila se fabrika. Radio je Mitar na građevini, ali, to su bili poslovi od po par dana. Zavladala nemaština pod krovom. Jedva đecu da prehrane. Više gladni nego siti. Znali su Mitar i Stevka samo komad hljeba i luka danima da jedu, ostavljajući đeci džem i jaje, ako bi se našlo.

         Nestaše kokoške iz kokošinjca. Operuša ih glad. Začinješe supu nekoliko dana i ostaše samo imena im u priči najmlađeg Jovana, koji ih je nekad  hranio i trčao da donese jaja, ako čuje da koja kokodače. I po kokodakanju je Pirgu, najbolju nosilju prepoznavao.

         Vratio se Mitar. Bacio jaje, čuvalo je kuću. Ušao na vrata, čestitao tiho Vaskrs, i od stida pred sopstvenim porodom, od muke koja ga je snašla, savijene glave ode u svoju sobu. Na stolu osta miris hljeba, tek ispečenog, malo luka i zamišljene đetinje oči koje ćutahu.

       Na svako pomjeranje ulazne vratnice, Stevka se sa strahom trzala. Sjela je pored šporeta, ruke stavila u krilo, a u sebi se tiho molila. Nije ona tražila darove, samo zdravlja đeci i spasenje od bruke. To spasenje Stevka je viđela u tišini vratnice. Samo da koji gost prag ne preskoči., grozničilo joj je u glavi.

       Dođe i podne. Vratnica miruje, Stevka se malo ohrabri, zazva Mitra iz sobe. Zazvaše ga i đeca. Kao da je ostario za to par sati, iscrpljena lika, Mitar uđe u kuhinju. Tiho sjede za sto.

       Pogledaše đeca majku. Viđoše joj suze. Ćutahu.

        Kidajući tišinu, vratnica dreknu škripom. Nepodmazan stomak i nepodmazan šraf, najglasnije škripe.

         Skoči Mitar, skoči i Stevka.
         Začu se kucanje, a u sobu zakorači komšija Spasoje. Starina, bijele kose kao behar kad zaspe proljeće, zagrmlje s vrata.

             – HRISTOS VOSKRESE DOMAĆINE! – začu se njegov duboki glas, ispod sijedih brkova.
             – VOISTINU VOSKRESE SPASOJE. – s mukom uzvrati Mitar.

               -Sjedi đede Spasoje. – prošaputa Stevka, pa izvuče stolicu pored Mitrove.

          Sjede starina. Gleda on sofru, gleda đecu. Znao je da se glad uvukla pod njihov krov, znali su to i ostali. Zato danas niko da dođe, da ne brukaju Mitra, ali, Spasoje znavaše, veća je bruka kuća u koju niko ne navrati na ovaj dan. Zato on dođe. Da je štogod donio, to bi tek bilo pogibenije za ovog poštenog čo’jeka. Bi mu žao đece, bi mu žao i Stevke, ali, za Mitrom mu se utroba čupala.

          Okrenu se ka Stevci, pa zausti:

         – Ajde nevjesta, izlomi ovaj hljeb! Ne umije ga ona moja baba ‘vako ispeći, evo miriše svo selo od njega. Donesi i malo soli. Hljeba i soli, kud ćeš veće časti za čeljade, je li tako Jovane, momčino moja? – pomilova Jovana po glavi, pa uze parče hljeba, umoči ga u so i uz najveću slast založi starina.

          – Ajde domaćine, ajte đeco, Stevka, ada neću zar sam jesti? – veselo progovori.

        Gleda ga Mitar, gleda, a srce da iskoči. Čast mu ukaza Spasoje. Čast mu ljudsku spasi ta starina. Uze Mitar hljeba i soli, a slast mu niz pluća teče.

       – Ajte đeco, ajde ženo, gost nam je čast ukazao, Vaskrs nam radost donio! – punim plućima, sa vjerom i plamom u očima, Mitrove riječi prolećeše kroz sobu, udariše u zidove, pa se vinuše ka dimnjaku. Nebo se zabistri od njih..

        Prekrsti se Mitar, prekrstiše se i ostali.

       Jovan usta od trpeze, izvadi iz džepa jaje i pruži ga ocu.

       – Oče, evo da nam čuva kuću. Skuvao sam ga i ostavio. Bilo je od Pirge. –

      – Biće čo’ jek od tebe, biće! – otac kao ostavštinu zavješta ove riječi, a Petar, Jovan i Marija svečano počeše molitvu.