Humor i satira – Nova knjiga
Ratko Božović
NEOŠIŠANI
Ovih dana iz štampe je izašla šesta knjiga prikaza stvaralaštva srpskih aforističara autora Ratka Božovića, sociiloga kulture iz Beograda. Profesor Božović je, ovoga puta, predstavio i esejistički tumačio stvaralaštvo sedmorice “ježevaca”. Izdavač je “ČIGOJA ŠTAMPA” iz Beograda, a urednik izdanja Savo Martinović, satiričar iz Beograda.
U knjizi NEOŠIŠANI, zastupljeni su:
Dejan Pataković
Milovan Vitezović
Radivoje Bojičić
Milenko Pajović
Milan J. Mihajlović
Ranko Pivljanin
Aleksandar Stojadinović
*******
Ranije objavljene knjige su:
SEDMORICA IZ STRADIJE, 1998.
Rade Jovanović, Užice
Ilija Marković, Novi Sad
Rastko Zakić, Beograd
Ratko Dangubić, Novi Sad
Aleksandar Baljak, Beograd
Sloboan Simić, Beograd
Aleksandar Čotrić, Beograd
BEZ MASKE, 1999.
Savo Martinović, Beograd
Raša Papeš, Kragujevac
Milan Beštić, Beograd
Milivoje Radovanović, Svilajnac
Zoran T. Popović, Pančevo
Momčilo Mihajlović, Beograd
Iva Mažuranić, Kragujevac
SEDMO NEBO, 2000.
Dragan Šušić, Beograd
Srba Pavlović, Beograd
Vitomir Teofilović, Beograd
Vuk Gligorijević, Beograd
Dejan Milojević, Beograd
Vladan Sokić, Užice
Vesna Denčić, Beograd
U LAVIRINTU, 2007.
Mitar Mitrović, Beograd
Bane Jovanović, Beograd
Zoran Rankić, Beograd
Pavle Kovačević, Beograd
Veselin Mišnić, Beograd
Višnja Kosović, Herceg Novi
Ninus Nestorović, Novi Sad
OD STRADIJE DO STRADIJE 1 i 2, 2007.
Ovo je objedinjeno izdanje prikaza iz knjiga: SEDMORICA IZ STRADIJE, BEZ MASKE, SEDMO NEBO i U LAVIRINTU.
*******
Profesor Božović je objavio i knjigu SEDMORICA PROTIV MENE, u kojoj je predstavio i tumačio stvaralaštvo sedmorice crnogorskih aforističara.
SEDMORICA PROTIV MENE
Radomir Racković, Podgorica
Mijo Miranović Grof, Berane
Dragan Koprivica, Podgorica
Veljko Rajković, Podgorica
Vladislav Vlahović, Podgorica
Vladimir Mićković, Podgorica
Dejan Tofčević, Podgorica
*******
Izvod iz predgovora knjige:
Sedmorica aforističara, čije se stvaralaštvo u velikoj meri vezuje za čuveni i sada u javnosti prisutni „Ošišani jež“, prezentirana su u spisu koji sledi, bez svoje krivice, da bi se ušlo u trag njihovim kreativnim profilima. U njihovom tumačenju ili predstavljanju opredelio sam se za narativ kao oblik komunikacije pomalo u duhu storitelinga (storytellinga). To je učinjeno da bi se ispričala priča makar i fragmentarno, da bi kontranaracija postala forma naracije. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali sam siguran da nisam mojom interpretacijom izvorne aforističarske građe i najmanje je preinačio, zloupotrebio ili instrumentalizovao.
Pošto sam više puta pisao o umetnosti aforizma kao specifičnom književno-filosofskom žanru ovoga puta će to izostati. Ipak, neophodno je najkraće reći o zajedničkim svojstvima stvaralaca koje sam pokušao da pročitam. Šta je zajedničko za sve njih? Svima im je zajedničko umeće u tvorenju ubedljivog misaonog minimalizma. U pitanju je estetika ili poetika minimalizma. U njih je jezičko sažimanje u neposrednoj vezi sa oblikovanjem jezgra značenja, sa kreativnim ishodištem. Na neočekivanom obrtu, na inverziji, temelji se ishodište i poenta aforizma. Pokazalo se da je i u njihovom stvaralaštvu najprovokativnije i najproduktivnije parodoksalno mišljenje. Paradoks je postao najbitniji pokretač aforizma. U umnom paradoksu neshvatljivo i neočekivano postajalo je razložno i prihvatljivo. Preko njega se uspostavlja i kritički medijum, koji svoj uspon oblikuje kao lucidnu poentu, kao majstoriju dosetljivosti. Aforističari su pokazali, što je posebno važno, da se u kratkom misaonom obrtu, u lapidarnoj pirueti, može dijagnostikovati stvarnost okrenuta naopačke. Vidljivo je i njihovo nastojanje da aforizam i u vreme bujanja satirične i ironijske imaginacije ne sklizne u haotičnu proizvoljnost ili u nekreativnu i nedelotvornu improvizaciju.
Ovde prisutni aforističari, kao i njihova sabraća, uspostavljali su slobodno mišljenje kao kritičku alternativu. To je najčešće atak na neslobodnu javnost i zajednicu bez identiteta. Kao graditelji slobodne javnosti, uvek u blizini subverzivnosti, reagovali su baš onako kako su doživljavali društvenu eroziju koja je zadobila entropijske razmere. Aforističari često stižu do tamnih dubina egzistencije i ponora ljudske složenosti. Tada stvaraju aforizam koji se može označiti kao antidogmatski bunt univerzalne orijentacije. I u tim situacijama najviše im je odgovarala kritička odvažnost i satirična britkost.
Oni su u svim svojim ostvarenjima podučili javno mnjenje da nema smisla uzimati ozbiljno simulante ozbiljnosti. Raskrinkavali su zločinstvo, političko propadanje, ljudska nevaljalstva i društveni haos. Od njih je dolazila najbritkija kritička reč a njihovo kazivanje delovalo je kao neumoljiva opomena svih režima. Što je najgore, ni danas nismo umakli smutnim vremenima. I dalje “počasno” mesto imaju izopačenosti svih vrsta – vlastoljublje, gramzivost, korumpiranost, lažomanija i glupost. Stvarnost deluje kao da je polomila sopstveno ogledalo. Aforističaru je uvek neophodno kritičko ogledalo, koje je, srećom, u stalnoj upotrebi. I to je svakako podsticaj za prisustvo kritičke javnosti, koja je i sada u stanju zaleđenosti. Kada bi kojim čudom vaskrsnuli Sterija, Domanović i Nušić verovatno se ne bi toliko iznenadili što su gotovo sve njihove tematske preokupacije uveliko aktuelne i danas. Nažalost, u ovdašnjoj palanačkoj stvarnosti, provincijalnoj svesti i u tvrdokornom mentalitetu suštinski se ništa nije promenilo. Niti je u izgledu da se promeni. Pokazalo se da su dozlaboga slabašni uticaji koji dolaze od ironije, parodije, grotesknog smeha, komike situacija i karaktera, od karikaturalnih slika i satiričnih narativa. Sve je to delovalo kao prolećni vetrić u vreme neumoljive i surove zime koja je ovladala stvarnošću i životnim ljudskim sudbina.
Ratko Božović
***
Zastupljene autore predstavljam sa po pet aforizama:
Dejan Pataković
Slobodu govora imaju
samo oni koji nemaju šta da kažu.
Dinar je treća najgora
valuta na svetu.
Ali, naša bronza sija kao zlato.
Najgore je u svemu
što naše vreme tek dolazi.
Jednima je Srbija na srcu,
a drugi je nose na duši.
Mi trošimo više nego što zaradimo.
Nema se, može se.
Milovan Vitezović
Probuđenom narodu
pevaju se uspavanke.
Kad vidim neka dela,
dođe mi da se vratim na reči!
Po bontonu,
u levici je viljuška
ali desnica drži nož.
Srp i čekić su grafički prikaz
njegove karijere.
Lupao je i žeo uspehe!
Zašto inteligencija ćuti?
Zato što joj govore šta treba da priča.
Radivoje Bojičić
Borba vlasti protiv kriminala
bila bi ravna samoubistvu.
Od onoga što bih im rekao,
branim se ćutanjem.
Da nam nisu komšije,
imali bismo sa njima
dobrosusedske odnose.
Kod nas je put do čoveka
tako jednostavan,
da ni metak ne može da zaluta.
Eutanazija je dokaz
da se i u najgorim trenucima
možeš osloniti na bližnje.
Milenko Pajović
Lepša budućnost je već prošla.
Kad se država mnogo meša,
masa postane kašasta.
Ne treba ciljati u metu,
treba metati u cilj.
Od kolevke, pa do groba,
najlepše je u kolevci.
Inteligencija misli da je vlast
u pogrešnim rukama.
Vlast misli da je inteligencija
u pravim rukama.
Milan J. Mihajlović
Imaćemo rane za vaš melem.
Naš narod je hrabar.
Vode ga u bolje sutra
a on ni da jaukne.
Ako je pupak centar organizma,
dobar strelac je ona
koji podbaci.
Sneg je pokazao tragove.
Čim otopli
krenućemo u poteru.
Pisanjem zarađujem za hleb.
Ponekad pretekne i za so.
Ranko Pivljanin
Opet smo na gubitku.
Dobili smo što smo tražili!
Zalud preti ponor pakla.
Mi stižemo!
Naše bulevarske štampe
stide se i sokaci!
Sada jure de fakto!
Država, to sam ja! –
reče u šali Srbija.
Aleksandar Stojadinović
Pomirili bismo se sa sudbinom,
ali ona neće ni da čuje.
Naši ministri su se vratili
sa odmora vidno isunčani.
Sve crnji od crnjeg.
Droga je pojeftinila,
pa đacima ostane neki dinar
i za užinu.
Ne dirajte moje krugove! –
reče Dante.
Modernizacija naše železnice
napreduje punom parom.
Priredio: Veljko Rajković
