O knjizi Milosave Mijović “Kuća Leksa Mijovića”

Milosava Mijović KUĆA LEKSA MIJOVIĆA -prvo izdanje- Smederevska Palanka 2021.

Milosava Mijović KUĆA LEKSA MIJOVIĆA Izdavač: Digital Dizajn d.o.o. Smederevska Palanka Za izdavača: Aleksandar Ristić Fotografije: Porodična arhiva Korica: Nikola Garašanin Štampa: Digital Dizajn d.o.o. Tiraž: 300 primeraka ISBN 978-86-85603-87-7

dr Radomir J. Popović: O knjizi „ KUĆA LEKSA Mijovića“ autora Milosave Mijović, izdanje 2021. godine

Knjiga Kuća Leksa Mijovića je priča o jednoj porodici iz Vasojevića. O Vasojevićima su mnogo pre Milosave pisali pop Bogdan Lalević, Ivan Protić, Miomir Božović i drugi, na čija se dela Milosava poziva. Međutim, novina u ovoj knjizi u odnosu na pomenute autore je ta što se piše samo o jednoj vasojevićkoj porodici, o promenama kroz koje je porodica prolazila u prethodnih stotinak godina. Stoga, Milosavina knjiga ima karakatetistike mikro antropogeografske studije, memoara, pesničke rukoveti i ozbiljnog jezičkog izvornika, budući da su pri kraju knjige navedene stare i danas zaboravljene i izgubljene reči poput, dršta, drežda-gusta neprolazna šuma, vagan – posuda za jelo, gariti – orati, jardati – gospodarati, biti vlastan nad nečim i tako dalje. Milosava je, kako je ja vidim, pre svega pesnikinja, i njena pesnička priroda ovaplotila se u prozi ove knjige u kojoj s ljubavlju i posvećenošću piše o svojoj porodici, o precima za potomke.
Tek tako, u jednoj reči ili kraćoj rečenici sevne stih pretočen u prozu i to u temama koje su svakodnevne, obične. U knjizi ima i čitavih Milosavnih pesama i pesama njene kećrke Dragane Surle, stihotvrenija koji se odnose na Mijoviće, selo Gračanicu i Polimlje. Nije bez osnova misao Anatola Fransa „da je jedan lep stih učinio više dobra nego sva remek dela metalurgije“. Poetičnost je razlog zbog čega je ova knjiga privlačna za čitaoce koji sa Mijovićima i Vasojevićima nemaju neposredne veze.
Iako je u knjizi reč o jednoj porodici, porodici Leksa Mijovića iz sela Gračanice u blizni Andrijevice, ova knjiga ima izuzetnu saznajnu vrednost, pre svega zbog brojnosti podataka u njoj. Čitaoci, ne samo što će se upoznati sa svim članovima porodice Mijović, što ovoj knjizi daje svojstvo savremene genealogije, već će naći podatke o kući i pokućstvu, pomoćnim objektima, domaćim životinjama u kući Mijovića, pa čak i o njihovim imenima, zatim podatke o njivama i livadama, plastične opise drveća i voća, podatke o ishrani, pripremanju hrane, recepte, o tome kako se nekad slavila slava Sv. Arhanđel Mihailo, kako se spavalo, kupalo, kako i šta se radilo u domaćinstvu u toku godine.
Akademik i predsednik SKA Jovan Žujović je na sličan način za potomstvo ostavio izvanredan izvor – Oblamovke. Reč je o dnevničkim zapisima s kraja 19. i početkom 20. veka u kojima je Žujović svakodnevno pisao sve što je imalo veze s domaćistvom u Nemenikućma: cene namirnica, cena nadnica, šta se radilo određnog dana, kakve su bile vremenske prilike i tako dalje. Naoko nebitni podaci iz svakodnevnog života, danas omogućavaju da se na osnovu njih odgovori na pitanje „kako se nekad živelo“. Odgovor na ovo pitanje „kako se nekad živelo“, odnosno kako je u prošlosti izgledao svakodnevni život ljudi, pruža nam Milosavina knjiga. To njenu knjigu nepretenciozno približava francuskoj istoriografskoj školi Anala, analistima, koji su počev od 20-ih godina 20. veka promenili paradigmu u proučavanju prošlosti: umesto prestonica, zanimanja za sela; umesto vladara i vojskovođa, proučavanje života radnika, seljaka i marginalnih grupa.

Milosavina knjiga je povest o jednoj srećnoj porodici. Na jednom mestu ona piše: Mi smo tamo u Gračanici imali svoju njivu i livadu, svoju šumu i rijeku. Imali smo svoje ptice i svoje zvijeri, svoja brda i planine, svoje izvore. Imali smo svoju obalu rijeke.
 
Zavičajnost je jedno od bitnih i važnih obeležja srpske i svetske književnosti. Zar se Bosna ne vezuje za Ivu Andrića, Vranje za Boru Stankovića, Mačva za Janka Veselinovića, ruske stepe i ruska provincija za Gogolja i Čehova i tako dalje. Čovek uvek duguje zavičaju i taj dug nikad ne može da oduži, zapisao je Andrić. Milosavina knjiga je oda zavičaju i zavičajnosti i rekvijem za seljačko društvo na srpskom etničkom prostoru koje netragom nestaje ili je, bolje reći, već nestalo pred našim očima. Reč je o društvu koje je vekovima živelo po jasnim, mada nenapisanim pravilima, društvu u kojem je postojala hijerarhija i znao se red. Predstavnik tog društva u Milosavinoj knjizi je đed Radomir Mijović, strog, pravičan, a opet pun ljubavi prema svojim ukućanima, posebno unucima. Emotivni lik đeda Radomira podsetio me na „djedu“ Meše Selimovića o kojem čuveni pisac piše u svojim „Sjećanjima“. I bez obzira na to što dvojica deda pripadaju različitim verama i profesijama, emotivni koren im je iskonski zajednički.

Uveren sam da će Milosavina knjiga biti od velike vrednosti ne samo za Mijoviće i Vasojeviće, već za sve one koji se zanimaju za proučavanje materijalne i duhovne kulture srpskog naroda u 20. i 21. veku. Na primeru porodice Mijović na uverljiv način prikazani su demografski procesi na relaciji selo-grad u Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka, pa tako danas, u 21. veku, Mijovića rođenih baš u kući Leksa Mijovića u Gračanici, nema, već su rasuti širom Srbije i sveta. Isto tako je i sa drugim porodicama u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni Hercegovini, Makedoniji… To je cena globalizacije i neumitnog toka istorije.