Odlomci pisama knjeginje Darinke – Knjeginja Darinka Obrenović (1866.g.)

Odlomci pisama kneginje Darinke Obrenovic Milanu Pirocancu (sekretaru knjaza Nikole) 1866. g.
(izvor Srbija i oslobodilacki pokreti. SANU, Beograd, 1983, 538)

 “Vi cete se starati da zadobijete sto je moguce neograniceno poverenje knjazevo i sviju lica okruzavajuci knjaza i imajuci upliv na njega i na drzavna dela; a da bi se u ovakvo stanje postavili, Vi morate pre svega starati se, da upoznate tajne misli i teznje kako knjazeve tako i njegove okoline, odnoseci se na dela drzavna i pored toga i privatne naklonosti svakog ponaosob, pa prema svemu tom udesavacete Vasa dejstvija u predoznacenoj celi. Cuvajte se da nikad ne pokazete prezrenje prema obicajima crnogorskim, niti da umanjivate vaznost onome sto se kod njih za vazno smatra, pa makar se vama drugojace cinilo. Ispravljajuci pogresna njina mnenija trea to ciniti samo nacinom koi nece i njima negodovanje poradjati.

U sravnjivanju Srpskog naroda sa Crnogorcima ne davati nikad povoda da jedno drugom pretpostavljate, no svagda govoriti kao o jednom istom... jednom reci, svo staranje na to upotrebite, da se sto vecma utvrdi, i upravo obljubi, idea sajedinjenja sa Srbiom, dokazujuci da ce iz tog sledovati ne samo uvelicanje Srbskog naroda, no i nadvesije njegovo nad ostalim ne srbskim narodima na Orijentu.

Dokazivati valja knjazu Nikoli, u svokoj zgodnoj prilici, da on podpomazuci knjaza Mihaila za ostvarenje ove celi ne samo da ce tim slavu svom imenu uvelicati i ovekoveciti, nego ce jos otvoriti sebi izgled na mnogo sjajniji polozaj nego sto mu ga i sam ugovor usigurava. Ali da tako bude, treba da sva radnja njegova bude upravljena jednistveno na ostvarenje predpostavljene celi bez svake rezerve za svoju licnost, koju je on i samim ugovorom dovoljno osigurao i nema uzroka za sebe sto ugadjati; a radeci iskreno i revnosno yza samu stvar, on ce tim izneti pred sajednjeni narod srbski, ne samo titulu knjaza crnogorskog, no i reevnosnog sadaletelja sa opstenarodi usped i to za njega nebi bez vaznosti bilo…”

Srbija pribavi iz Crne Gore sto veci broj mladica iz najuglednijih familija, da im dade stipendije i da se skoluju u Beogradu. Oni imaju biti narocito vaspitani da budu, pod ovim ili onim vidom, protivu Crne Gore, a da rade za Srbiju i njenu dinastiju, narocito kad se budu povratili u svoju domovinu. Treba od njih stvoriti politicke janjicare, da zakolju i svoju rodjenu majku.