ПРОРОЧАНСТВА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

1.

За Светог Петра се прича, да је враћајући се из Русије (1785. год.), код војводе Мартиновића на окупу главара, на питање ових: „Шта Бог ради?" - љутито одговорио: „Претура златну јабуку из руке у руку, а то значи неком узима а некоме даје!" Затим је наставио: „Иза мене од наше куће доћ' ћe владалац један човјек од кога Црна Гора неће виђети никакве користи. Heћe бити познат по сабљи ни пушци, али ћe по перу бити славан и познат у цијелом свијету". (Овако је прорекао за Владику Рада).

„Иза њега ћe доћ' човјек од наше куће и неће бити поп ни краљ но нешто између њих. Он ћe прославити Црну Гору и проширити границе, али ћe брзо погинути од свога народа; неће ни десет година владати". (Овако је прорекао за књаза Данила).

„Иза њега доћ' ће човјек који ћe бити његова звања и доћераће за краља. Благо Црногорцима који дочекају његову владавину, а куку онима, који дочекају његов свршетак. Ружно ћe умријети ... Осрамотиће свој народ и нашу кућу и на њему ће она нестати!" (Овако је прорекао за краља Николу).

Послије овога више није хтио говорити, већ се, веле заплакао ...

2.

За вријеме опсаде Клобука (тврђава код Требиња) 1807. године, када су Руси, Црногорци и херцеговачки устаници били до ноге потучени од Али-аге Дадића и растјерани - онда је Свети Петар одступио у Скорча Гору, у Бањане. Одатле га изведу бањски устаници и доведу на Тупан. Разговарајући ту са устаницима о будућности Црне Горе, удари својим штапом о једну плочу и рече: „Доћи ћe вријеме да црногорска граница буде овђе! ".

1.

Радован Казимировић је у својој познатој књизи ТАЈАНСТВЕНЕ ПОЈАВЕ У НАШЕМ НАРОДУ о Митру, између осталог, записао и ово:

„Митар Мркаић из села Петровићa у Бањанима рођен је око 1800. године. И он је имао неку књигу староставну и по њој прорицао. Дошао је до ње на овај начин. У његово село дошао неки калуђер из Свете Горе. Он га је као дијете слушао више дана. Калуђер је из те књиге прорицао говорећи о европском рату - плакао је.

Кад се спремао да иде на пут, он упита малог Митра шта да му поклони. Митар му заиште ту књигу. Ка- луђер се тада заплаче, даде му је и остане ту још неко вријеме док је Митра научио читати и по њој прорицати."

Наведени подаци, које је Казимировићу дао тадашњи сакупљач народних пјесама и проучавалац народног живота Андрија Лубурић, углавном се поклапају са оним које је упамтило братственичко народно предање.

Књига коју је Митар добио од светогорског свештеника била је у народу чувена као „Митрова књига". Дуго су се у бањском крају помињала и причала „пророчанства" или „прорицања" које је Митар на основу ње изрицао.

„Митрова књига" је кажу била написана на пергаменту, уоквирена кожним корицама. Дуго су је и након његове смрти чували његови потомци. Претпоставља се да су је Турци приликом једног упада на Петровиће, у Митровој кући запалили, док су је по другом предању, у страху од Турака, Митрови потомци закопали, али да је оштећена влагом и тако пропала.

2.

Митар је говорио:

„Доћи ћe вакат када ћe путевима, којим се ми сада крећемо, јурити чудне кућице, а нико неће видјети ко их покреће. Оне ћe брзо стизати из једног мјеста у доста удаљено друго мјесто. Одмараће се, иако неће бити уморне."

Тешко је тада било схватити и повјеровати да ће се кроз врлетне предјеле уски пјешачки и „кириџијски путеви" проширивати у цесте, а још теже да ћe се по њима возити различити аутомобили.

3.

„Наступиће вријеме када ћe велико зло завладати међу људима. Нико никога неће поштовати, брат ћe брата убијати, кум кума у јаму бацати.

4.

„Гвоздене 'тице огромних крила ћe уз велику хуку летјети небом. Народ ћe у њих гледати и чудити се том чуду невиђеном. Тим 'тицама ћe опадати перје, рушиће куће и убијати људе".

Нико није могао ни помислити да ћe се произвести авиони који ће носити бомбе и који ћe у ратовима разарати насеља и убијати становништво.

5.

ПРОРОЧАНСТВА МАТА ГЛУШЦА

1.

Смаил-ага пође у Дробњак, да купи араче, са сто и шесет коњаника из Гацка.

Ударише у Равно; не прође ни пола сата дође им Мато Глушац из Корита Гатачкије', па га завика Смаил- ага:
- Ану, Мато, мило ми је што те сретох! Ево ми дошла књига од кума Ђока Маловића да се нешто буне
дробњачки кнезови, па да ми кажеш како ћe ми бити на путу, ти ђавола вртариш некога!
- Питаш ли ти мене, ага, да ти кажем шта знам?
- А да за шта те питам но за шта знаш!
- Е, овако да учинимо, ага, што ти кажем, ако ти што слажем (не погодим), посијеци ме!...

Мило му би:
- Е, ајде збори, помози Боже!.. (А није шала - сто шесет коњаника око Смаил-аге).

- Вала, ага, овога ћеш пута главом на Цетиње сићи; коњи ћe ти поиграти на Цетињу и напити се воде. Колико ћеш се тамо забавити, бога ми ти казат не умијем (есапа томе нема!)... - Мато, дако Бог да!... Потеже дукат и талијер, те га дарова. Више се нијесу виђели.

2.

Прича се да је Мато Глушац прорекао и погибију херцеговачких бегова. То је било овако. Владика Раде и Али-паша Сточевић, радили су на томе да од Црне Горе и Херцеговине створе једну државу. Али, главна им сметња бијаху херцеговачки бегови. Да би се та сметња уклонила требало је све виђеније херцеговачке аге и бегове смакнути. Зато њих Али-паша позове у Мостар, дадне им потребне упуте за тобожње преговоре и упути их Владици, који их чекаше на Башиној Води.

Њих четрдесет и два - највиђенијих ага и бегова, са својом пратњом, крену се из Мостара на Башину Воду. Нијесу ни слутили каква ћe их судбина задесити.

- Куда, честити беже?
Ресулбеговић му одговори:
- Ето Мато, идемо код Владике у Црну Гору. Шаље нас Али-паша ради давања вјере.

Мато се мало занесе, затвори очи, па их наједанпут исколачи да му нарастоше као два плава филџана и тихим гласом, пуним туге, пришапну запрепашћеном Ресулбеговићу: „Слушај, честити беже! Ти нећеш разговарати нити се виђети са Владиком, а остали сем једнога ћe виђети Владику на два мјеста. На првом мјесту разговараће се и гледати свега једну до двије уре, а на другом ћe се само гледати читава два мјесеца док им очи поиспадају!"

У томе се Мато и бег растану.

По доласку у Никшић Ресулбеговић се изговори друштву да је болестан и да не може кренути на пут. И тако бегови пођу, а Ресулбеговић остане у Никшићу.

Кад су дошли на Башину Воду, бегови су се видјели са Владиком и са њим руковали и разговарали нешто више од једне уре. Затим су изненада били опкољени од Владичиних људи и сви поубијани из пушака, сем једног, који је благодарећи брзини свога коња утекао и донио глас о њиховој погибији никшићким Турцима. Главе су им биле одсјечене и однешене на Цетиње, гдје су стајале на „Табљи" више од два мјесеца, док су им очи поиспадале...

Тако се испунило и то пророчанство Мата Глушца. Доцније, Ресулбеговић, гдје је год срио Глушца, увијек га је богато даривао.

3.

Кад је књаз Данило фронтао војску за Граховац, Мато бану на Цетиње и промути се кроз ону војску. Докажи то неко књазу, и он заповиједи да му се доведе Мато.

Да би убиједио окупљени народ да је Глушац „обичан преварант", као и сви „фалетари", књаз нареди те доћерају једну краву, на којој се није дало примијетити да је стеона и рече Мату:

- Ова је крава јалова.
Глушац одговори:

- Није, господару, но је стеона и у њој је баљаст во!...

Књаз намигни перјаницима те краву пресијеку. И заиста у крави је био баљаст телац.

Затим књаз нареди те доведу једну бедевију, на којој се није видјело никаквих трагова суждребности и рече Мату:
- Глушче, ова бедевија није суждребна!
- Јесте, господару - одговори Мато - у њој је путоногаст ждријебац.

На заповијед књажеву перјаници и бедевију пресијеку ханџарима и у њој нађу путоногастог ждријепца.

Сад се и књаз, ко и окупљени народ удиви, али истом рече:
- Ти, Мато, погоди да ћe погинути Смаил-ага Ченгић.
- Нијесам, господару, душе ми, но ми се рекло. Упито ме Ченгић оће ли покупити арач од Ускока, а ја му рекох да ћe и главом доћи на Цетиње и ата напојити на Цетињу. Ја сам му истину казао, а што он и ат му дођоше друкчије на Цетиње није то моја ствар.
- Ајде Мато не зановијетај но ми реци какву ћу имати алавију с овом војском те сам кренуо.
- Не знам душе ми, господару, то само Бог зна!
- Кажи, Мато, е би друга!
- Ма не знам, господару, ама виђу да се иљаде турских пушака прислањају уз твој двор.

Књаз ти трени и викни да му се удари двадесет и пет шибика. Превали га перјаници про накве дубовине па одери.

Ударци су падали по Мату, пруће се ломило и цијепало о мршаво тијело, а Мато је јуначки издржавао шибике: ни да јекне. А кад га исправише, скљока се на тле као празна врећа; низа згрежбане му се образе отаврзоше два буриџка грозних суза, свака као љешник; зајекта се као мало дијете, па се прући уза своју чаробну палицу, и преснијети се. На миг књажев притрче перјаници те га умију хладном водом и поврате себи.

Пошто се освијести, Мато се начетвори и једва једвице се диже и уприје очи у крстачу на свом штапу; загледа се у њу дуго, дуго, па тек одједном превали свој и мученички и дивљи поглед на књаза Данила, подиже руку пут њега, и одсјечним гласом повика:

- Слушај књаже-господару! Ти мене данас и преби к'о псето, и уби к'о змију, и узе ми образ ко лупежу - на правди Вишњега Бога: он нека ме свети! Али чуј: у књизи вјечне Правде и теби је зло записано. Ти ћеш погинут' од руке свога најхрабријег војника од-сад за три године. Више ти живота нема! А на оном свијету, ђе је свак једнак, погледаћемо се ја и ти око у око пред лицем неумитног Вјечног Судије, па ком бритва ком ли брус!...

То Мато рече и поштапајући се одгереља кроз авлију.

Хроничар каже: „Кад су Црногорци скашили Кадри-пашу на Граовцу заробили су и три иљаде турских пушака. Потље је исти књаз Даниле наредио да се с тим пушкама огради Цетињски манастир. Ено их и данас. А знам и то да нијесу пасале ни двије године потље док је један Бјелопавлић снишанио у књаза и срце му изгорио из кубуре".

4.

Мато је на пола вијека прије прорекао и судбину Скадра. Погодио је шта више и колико ћe дана („184 дана") бити у опсади. Он је о Скадру рекао „да ће га узети Црногорци али да ће доћи бијела војска у бијелим хаљинама и шићерати их и да никад више неће бити црногорски!"

О овом Матовом пророчанству писао је, за вријеме Балканског рата, познати књижевник и професор Универзитета у Скопљу, др Перо Слијепчевић: „Добар је Скадар, царско је мјесто Скадар. Али доћи ће бијели орао преко Арбаније и за њим војска у уским хаљинама. И они ће освојити Скадар. И у то вријеме пјеваће невјеста и сестра пањевима у планини: Ово је мој муж! Ово је мој брат! ... "

И ма како разумљиво за нас било ово казивање и по мотиву о бијелом орлу и преко Арбаније, и о уским хаљинама, и о опјеваним пањевима, за средину у којој је никло, могло је да буде неразумљиво. Данас то пророчанство разумије свак: бијели орао је долетио преко Арбаније и довео војску па је тај орао улетио у Скадар, у црни град Вукашинов. А што се тиче свршетка Матовог пророчанства, и он је за малу Црну Гору већ досад постао и сувише разумљив. Јер је и многа невјеста остала без друга и многа сестра без брата. Под Скадром је пало мртвих и рањених више него трећина црногорских војника. За много година чула се по самотним пропланцима тиха, тужна попијевка невјеста и сестара...

5.

На Западу од бјелопавлићке равнице уздиже се планина Гарач (висока 1200 метара). За вријеме Мата Глушца падинама Гарча вијугале су само козје стазице. Гарач је био проходан само за пјешака, ситну стоку и звијери. И Мато једне вечери на селу рече: „Кад се Гарач опаше појасом настаће крвипролиће као никада прије тога. Крв ће се пролијевати на све стране!... "

Ово пророчанство тада није нико разумио. Шта више, при честој маглуштини која се обавијала око Гарча, људи су подругљиво изводили шале: „Ето Мато опасао Гарач. Биће крви на све стране!" Тек у очи самог Балканског рата (1912), када је довршен колски пут Даниловград - Чево, који је са раније изграђеним путем Даниловград - Никшић, направио прави појас од истока, југа и запада око цијелога Гарча, у народу се почело озбиљније говорити о Матовом појасу око Гарча, а већ од 1912. до краја 1918. године људи се обично прекрсте када се о овоме појасу говори!...

6.

Говорећи о европском рату (Првом свјетском рату), Мато је рекао „да ће Црна Гора бити прегажена; да ће Црногорци остати код куће и кад буде ослобођавана да ће је ослободити туђа војска а да ће Црногорци са врхова својих планина гледати шта се ради по њиховим равницама и путовима!... "

О Цетињу је рекао, „да ће се по њему изградити велике куће, али да ћe убрзо опустјети и те куће служити за пландишта говедима кад буду бјежала од обада!... "

Осим тога, Мато Глушац је говорио да ћe на Ћемовском пољу (пјесковита равница између Подгорице и Тузи до саме арбанашке границе) бити некаква велика битка. Он је заиста рекао: „Поклаће се народи на пољу Ћемовску. Људска крв ће камење по Ћемовску ваљати!... "

Чувену битку у Фундини, у Кучима, више Ћемовскога (1877. год.) многи су доводили у везу са овим Матовим пророчанством. Исто тако, тумачено је ово пророчанство и са крвавом битком на Дечићу у подножју самога Ћемовска 1912. године. Али народ данас сматра да је ово пророчанство од већег значаја и вјерује да Матово Ћемовско има тек да дође...

7.

Рекао Мато:

„ Сви знате Кешељев вао, е па кад буде гвоздена змија кренула од Билеће за Нишиће, мучиће се како да прескочи Вао. Онда ће кренут да га заобиђе, али ни то јој се неће дати, па ће најпотље проћи кроз Вао, ништа јој неће сметати што је он од једноман станца камена ".

Тада се чељад која је то слушала згледала, а понеко и прекрстио од чуда да може бити гвоздена змија која пролази кроз студени камен. Но, Мато се не пита, нико није питао ни може ли то бити ни кад ће то бити. Тако је та Матова прича остала у народу, а причаоци и лажови обрађивали су је и додавали. Али кад је Аустрија почела да гради жељезничку пругу кроз Босну и Херцеговину, оживјела је Матова прича о челичној змији, а кад је у вријеме краља Александра Карађорђевића проведена жељезничка пруга од Билеће до Никшића, пробијен је тунел кроз Кешељев вао. Мато је тада помињан као гатар који све предвиђа.

8.

Године 1869. Мато је рекао: „Ускоро ће кроз Бјелопавлиће наићи један паша са силном војском. На пут ће му стати цијела црногорска и херцеговачка војска и свак ће му се с пута морати маћи, осим два човјека, и то ја и Бајо Видов (Бошковић), а ми се gвa нећемо помаћи ни једног корака!"

Свак се овоме чудио и смијао и ако су знали Мата и цијенили његова пророчанства, која су се увијек испуњавала. Није никоме ишло у главу да се сва црногорска и херцеговачка војска уклони испред силнога паше, а да се Мато и Бајо не уклоне.

Међутим, десило се и то!

Концем маја 1877. године Сулејман-паша са 50.000 људи продро је од Гацка преко Бјелопавлића за Подгорицу и с пута му се морала, и ако под борбом, уклонити цијела војска. Али Мато и Бајо нијесу се уклонили, јер су мало раније оба умрли и укопани код Даниловог Града.

9.

На дан св. Петке Параскеве, пред своју смрт, сједио је Мато Глушац у кући својих кумова, Павића и Петра Гргуровића у селу Главици, близу Даниловграда. Браћа Гргуровићи су тога дана славили, као и сви Бјелопавлићи, своју крсну славу. Мато је био у дубокој старости и већ неколико година потпуно слијеп. Један од гостију не познавајући Матову нарав, затражи да им ђед нешто прича. Присутни који су очекивали, да ћe Мато прснути у љутњу, као и обично, када је неко тражио да му прича, изненадише се када видјеше осмјех на његовом лицу. „Eeo да ти причам, сине! До нове године није далеко. Тога дана ће ти ђед Мато прогледати или умријети! Али Бајове ми душе, прије умријети!... "

И заиста на нову 1870. годину Мато Глушац је умро у истој кући у којој је своју смрт и прорекао. Сјутра дан је сахрањен уз учешће сељака, од којих нико није сузе пустио, али су га ипак сви у својим душама задржали као нешто више од обичног човјека.

Тако је овај чувени пророк и здухаћ поживио деведесет и шест година. На његовом гробу нема никаквог записа, сем што је на њему израсла једна огромна кошћела (нарочито дрво). Ово стабло је израсло послије Матове сахране. Израсло је на самој ивици гроба, али је током времена обухватило својим жилама и својим стаблом цио гроб.

ПРОРОЧАНСТВА О КРАЉУ
НИКОЛИ , НОВИЦИ ЦЕРОВИЋУ
И МАРКУ МИЉАНОВУ

1.

За Владику Рада народ прича, да је приликом рођења краља Николе уснио судбоносан сан, на основу кога је тачно прорекао судбину овог посљедњег црногорског владара.

Веле, да је приликом рођења краља Николе био на Цетињу неки скуп црногорских, брдских и херцеговачких главара. Владика Раде се спремаше на пут за Русију. Мајка краља Николе - Стана Миркова, веле, мучила се у порођајним мукама тринаест „чела" (једно „чело", то је вријеме од „ждрака до мрака", т.ј. дванаест сати). Посљедње јутро Владика зовне Радована Пипера, перјаника, и рече да види да ли се Стана породила, јер је нешто рђаво снио. Перјаник отрча па се врати и рече да је родила мушко дијете, али наопако! Владика му тада нареди да га удави и зато му као награду обећа сто талира и двије пушке. Он одбије говорећи: „Ја не могу удавити дијете некрштено а још од ваше крви". Владика понуди да то други ураде, али се нешће нико примити. Он тада рече: „Гријех на вашу душу!" А кад га они упиташе: „Зашто Владико?", он има тада прорече ово: „Ово дијете постануће владалац Црне Горе. Прошириће је и прославиће је! Наопако се родио, наопако ће и умријети. Ископаће нашу кућу и обрукати Црну Гору и тешко томе ко доживи његов крај !"

2.

Одмах послије смрти митрополита Петра I (1830). год.), на Ријеци Црнојевића сједило је више црногорских главара оплакујући смрт светога владике због његовог јаког моралног ауторитета и страхујући за судбину Црне Горе. То бјеше одиста велика жалост народна. Међу њима био је и неки хоџа, који је трговачким послом дошао из Подгорице, па ћe рећи: „Не брините, браћо! Имаћете добрих господара. Ови што ћe иза њега доћ', та ћe бит' много паметан човјек; вељи ће глас направити Црној Гори, али неће старост дочекати (Овако је рекао за Владику Рада). Па ће послије њега доћ' други „забит" (управљач) који ћe стегнути народ, силан јунак који ћe исто тако Црну Гору прославити и проширити, али неће дуго живјети. (Овако је рекао за књаза Данила). Послије њега ћe доћи трећи: та he највише прославити Црну Гору да се надалеко чује. Много ћe је проширити и биће много добар владар за свој народ. Љубиће га народ и до дубоке старости ћe владати, али ћe својим очима виђети како му Црна Гора нестаје. Тако наше књиге пишу!" (Тако је рекао за краља Николу).

3.

Дробњачки обор-кнез Ђоко Маловић, с Дужи, смислио да закнежи прије времена Новицу Церовића, који је тада био још недорастао младић. Остали кнезови се нијесу томе противили - био је то син чувеног попа Милутина, те су му сви већ били наклоњени. Новицу је уздизало изнад других што је био писмен. Почеше га призивати на своје састанке. Младић је слушао пажљиво што старији говоре и кад би га штогод питали, разумно и зрело је одговарао.

Када кнезови пођоше у Гацко Ђоко предложи да поведу и Новицу. Пошто изиђоше пред Смаил - агу, он их упита:

„Чији је ово ђетић"?

„Ово је син попа Милутина те је посјечен у Пљевљима" - одговори Амза Томић.

„А што је дошао тај ђетићак?"

„Честити ага, ми смо га поставили кнезом".

Зачуди се Смаил-ага па ћe рећи:

„А знате ли, рајо, да је царска работа велика? Приђи ближе ђетићу. Како ти је име и колико ти је година?"

Смаил-ага је одмјеравао Новицу својим оштрим погледом пред којим су људи обарали очи. Добро развијен и здрав дјечак му се допаде. Он слободно стаде пред агу: „Име ми је Новица, а напунио сам петнаест". Дјечак није спуштао поглед, гледао је озбиљно и отворено.

„А знате, рајо" - обрати се Смаил-ага кнезовима - „како је цар хранио у својој великој штали многе атове, а дошло једно мало ждријебе и ишћерало их све напоље и само се раширило по јаслама. Турске ми вјере, колико ја познајем неке нишане (знаке) на њему, овај ћe ђетићак не само вашијем племеном заповиједати, него ћe доћи у његовом вијеку да многима буде старјешина. И ја му потврђујем кнештво, и срећно му било!"

4.

Поп Спахо, сердар кучки, ишао једног дана с Медуна доњега у Медун Горњи, гдје му је била кућа, па поред пута наишао на већи број дјеце, која су се играла „ћишкапе". Нарочито му је запело за око једно дијете од шест- седам година, с црвеном капицом на глави од којега су се сва остала дјеца бојала. Кад сердар дође својој кући опише својој жени Миљи дијете, које је видио и упита је, да ли она зна чије је. Миља му одговори да не зна, али да ћe дознати кад буде пошла на воду и видјела дјецу поред пута.

Пошто се Миља с воде повратила, исприча своме мужу, сердару Спаху, да је и њој исто дијете за око запело; да му је име Марко Миљанов; да га је посматрала, како je своју капицу поставио поред себе на један високи кам, и кад су се дјеца играли „ћишкапе", и ако је Маркова капа била сама, нико од њих није смио прићи да је узме и ногом ћишне. Сва су се дјеца од њега прибојавала.

Сердар:

„Чујеши, Миље, оно дијете ако буде живо, биће глава свијема Кучима.

„Одкуд, попе, да Миљанов син буде глава свима Кучима?"

"Онако како је глава данас оној ђеци, те се играху, тако ће исто бити и глава људима у бојевима."

Попове су се ријечи у свему испуниле.

ПРОРОЧАНСТВА СТАНЕ
ЛАЗОВЕ

1.

Стана Лазова, супруга Лаза Станковића из Бајица, а родом из Ћеклића (по даљој линији из породице Мартиновића), била је по причању народа, такође видовита, и доживјела је дубоку старост. Светог Петра, владику црногорскога, називала је „ђевер Петар", а исти владика био је сестрић Мартиновића.

Стану Лазову су иначе звали „манитуром", т.ј. лудом. Она се носила оригинално. У коси је стално носила крило од кокота!... За њу су Црногорци причали да је била сјеновита.

Она је прорекла многе ствари.

По казивању ђенерала Митра Мартиновића и Андрије Лубурића, прорекла је и ово:

Више Бајица има једно тврдо мјесто звано Липова Греда. Кроз те непроходне литице биле су раније једино козије стазе. Али Стана Лазова је рекла „да ћe доћи вријеме да туда прођу огњена кола!" Послије шездесет година туда је прошао колски пут, а много доцније и аутомобилски. Затим је рекла: „Доћи ћe вријеме те ћe се цио свијет жицом опасат'!" Касније је, наравно, и Црна Гора била опасана телеграфском и телефонском жицом.

Посматрајући тадашње безвлашће у Црној Гори, како се читава села и породице међусобно кољу и туку, казала је: „Доћи ћe вријеме да се овђе (на Цетињу) пас веже кобасицом, а да је неће смјет' прегрист'!"

Доцније се одиста појавио и књаз Данило који је за сваку кривицу кажњавао смрћу.

ПРОРОЧАНСТВА
ПАВЛА - ПАКА КОСАНОВИЋА

1.

У Бањанима је у своје вријеме био изашао на глас као пророк Павле Косановић, рођен у селу Миљанићима, у Бањанима, око 1850. год., а умро у Голији око 1927. године. Његов отац Митар био је познати гуслар и приповједач, а стриц му је био чувени дабро-босански митрополит Хаџи Сава Косановић.

Павла је народ звао П а к о м, а многи и Н а о п а к о м, јер му је, веле, сваки посао ишао наопако.

Павле Косановић био је писмен човјек, одличан причалац и добар гуслар. Од њега има десетак народних пјесама које у нештампаној збирци Андрије Лубурића спадају у ред најљепших.

Павле је прорицао, и веле да је увијек погађао. Имао је три књиге староставне. Све три биле су писане на пергаменту и старословенским писменима.

2.

О Аустрији је Пако овако рекао:

„Послушајте ме, браћо, јер ми књига каже што ћe се у будуће догодити! Ево има неколико година, да је Аустрија почела кувати чорбу у Босни и Херцеговини. Куваће је пуних четрдесет година. У ову чорбу сипаће папар (бибер) свакодневно по четрдесет ђавола, осталим помоћницима ни броја се не зна. Најзад ћe чорбу сама Аустрија посркати, па ћe је с Балкана нестати ...!"

А за вријеме анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, када су Црногорци као у воску држали, да је рат са Аустријом неизбјежан, јер је сва војска била мобилисана, Пако је казао:

„Нема рата са Аустријом! Која гођ пушка пукне на Аустрију, нека мени избоде очи. А у 1912. год. прво ћемо свршити са Турском, па ћемо у 1914. год. са Аустријом..."

Сељаци су на ова Пакова прорицања вртјели главама у невјерици и смијали се, али је Пако све погодио. Јер Аустро-Угарска је заиста владала четрдесет година (од 1878. до 1918. године) док није пропала, а и Турци су протјерани са Балкана, како је он рекао, 1912. године.

3.

Кад су једном приликом Паку у селу Мирковићима рекли сељаци да је манит и не зна ништа, он је рекао: „Нека је Пако манит и не зна ништа, а душе ми и умрлога сата о Илијину дне 1914. године, ту у Рвани До, биће црвени крст!"

Када је 1910. године туда ради скупљања грађе о насељима прошао А. Лубурић и када га је народ видио, како се због скупљања народних пјесама дружи са „лудим" Паком, он му је јако замјерио. Причали су му затим о његовом прорицању и питали га: шта је то црвени крст о чему њихов Пако једнако прориче. Лубурић им је тада рекао да у Швајцарској постоји хумано друштво под тим именом које помаже пострадале у рату.

Тачно о Илијину дне 1914. године у томе долу била је станица Црвеног крста, са читавом амбулантом! Тек тада је народ увидио да Пако није „манит", па ћe рећи: „Е не! Погоди манити Пако! Како смо несрећни погодиће и остало!" И одиста, он је прорекао и друге ствари. Прорекао је и начин своје смрти. А поједине ствари прорицао је на основу cвога дара видовитости, и без књиге.

4.

Пако је био љута сиротиња. Да би спасио фамилију од глади продао је кућу и земљу Анту Зекову Огњеновићу за пет оваца и двије краве.

Послије неколико година ступила је на снагу уредба да сви они који су од невоље и глади продали имање и окућницу могу то за исте паре вратити. Пако је продао пет оваца и двије краве, новац дао Анту Зекову и тако повратио своје имање. Тада је рекао сину Илији: „Ево, вратио сам ти сву очевину, али нећеш знати коме ћe ти остати". Тако је и било. Илија Паков се женио два пута, жене су му рано умрле. Имао је само кћерку Иконију, коју је подигла тетка по мајци. До назад пар година живјела је у Нишу. Илија се придворио код Милице Митрове Огњеновић, код ње живио 40 година и радио Миличино и имање које је Пако вратио од Анта Зекова Огњеновића. Након Миличине и Пакове смрти остало је имање, али се не зна чије је! ...

Пако је знао процијенити људску судбину. Кад је год угледао нечије дијете знао је какве ћe бити cpeћe, oћe ли имати нафаке или неће.

5.

Наишао Пако код Алексе Јованова, сељанина, уочи Никоља дана. То је Алекси била слава. Сјели да вечерају и Алекса се моли Богу, не престаје. Пако му каже: „Мој Алекса, немој му досађивати. Оно што ти је рекао када си се родио сигурно те неће преварити. И још да ти кажем - доћи ћe вријеме, но то ја нећу доживјети, а ни ти Алекса, да се неће смјети ни крстити". Пако је тада пошао у Голију и умро код Канкараша.

6.

Једном приликом Пако прелазећи из Бањана у Голију сједе на Утес под стољетну букву, да се одмори од љетње јаре. (Утес раздваја бањски од голијског краја). У подножју планине Утес налазе се пространи пашњаци, катуни и сјенокос Голијана. Било је љето и све је врвило од народа. Мијешали су се гласови косаца, граја и пјесма чобана, дјечја вриска, ударање чактара, блека оваца, и сва та силна врева је одјекивала у комовима Сомине.

Пако се осврнуо на момка који је сједио поред њега, и уз дубоки уздах преко свога штапа, гледајући у сам његов врх, у који је често гледао кад је нешто хтио казати, рече: „Чујеш ли момче оволику ларму народа и ајвана". Овај је одговорио потврдно, а Пако ћe рећи:

„Е неће дуго проћи, ође ћe се лећи међеди, срне, вукови и остала свакојака звјерад, а неће их имати шта поплашити!" Поодавно на овом простору ово што рече Пако је стварност. На том предјелу данас више нема ни косаца ни чобана, ни чактара нити граје, сем што понекад групе ловаца наруше мир овог поодавно уснулог краја.

7.

Једном Пако сврати у Сриједе код фамилије Пера Ковачевића под планином Његош, који се крајем прошлог вијека из Невесиња доселио у голијске Сриједе. Жалио се да је болестан, а пошто је у ову кућу био чест долазник, а самим тим и врло слободан и комотан, рекао је да му је дошао крај и да је ово његово посљедње путовање кроз народ. Фамилија му је, као и увијек, указала онолико гостопримство колико је то било могуће у тим временима, а на ријеч о крају нико се није много обазирао.

Кад ујутро Пако устао замолио је Перовог сина Андрију Ковачевића да га обрије, што је овај и учинио. Пако ћe потом рећи:

„Хвала ти момче, а Бога ми ме нико више за живота неће обријати, него ајде да се алалимо, па ја одох код Гаја Канкараша да умрем".

Гајова кућа је одатле била удаљена око сат доброг хода. Тако и би, чу се глас да је Пако умро послије два дана. Гајова фамилија је причала, а и данас ту причу причају Гајови потомци, да је на самрти изговарао неке неразумљиве појмове, помињао људе из разних крајева Црне Горе и Херцеговине. Помињао је свој скори крај живота, неку дјевојку на Дубровачким вратима, која га је ударила и да зато умире и ко зна шта још.

Непосредно пред смрт рекао је да га сахране на једну повишу главицу под Његошем, у Сриједама, испод саме планине, на граници голијске и бањске земље, пошто су Бањани посједовали у Голији велики комплекс земље и шуме заједно са извором живе воде који се и данас зове Бањске чесме. Ово имање је и сада власништво Миљанића из Бањана.

Уз аманет који Пако остави причају да је рекао и да му се гроб и кости не дирају и не откопавају. То мјесто се и данас назива Пакова главица, пошто је фамилија Канкараша из Сриједа до краја испоштовала Пакову заповијест.

На овом мјесту изникли су храст и на метар два бор, који су својом крошњом закрилили врх главице, поодавно обрасле густим растињем.

А на око четрдесет минута хода са пута Никшић-Крстац, под Његошем, у Сриједама, искривљени камен, зарастао у високу траву, обиљежава Паков гроб.

ПРОРОЧАНСТВА ОБРЕНА
ШПИРОВА ЈАНИЧИЋА,
ГРАХОВЉАНИНА

1.

У прољеће 1941. године Обрен је био први у резерви на Црквицама. У ноћи измеђ 5. и 6. априла је приснио да he тога дана бити погибије. Ујутро је то испричао прије него су талијан- ски авиони бомбардовали луку Зеле- нику. Погинуло је више војника и цивила.

2.

Када су партизани ослободили Грахаво, Сава Ковачевић Мизара срете Обрена и упита га:

- Када знаш гатати, кажи ми колико ћемо владати Граховом?

Обрен ћe на то:
- Три мјесеца и три дана.

Сава му запријети:
- Ако не погодиш, главу ћу ти ишчупати.

А Обрен каже:
- Ништа нијесам рекао.

Приликом одступања преко Бањана за Босну, Сава се сјетио Обрена Шпирова и његовог предвиђања и рече: „Виђесте ли како онај Јаничић погоди".

3.

На једном сијелу Мирко Ђуров Јаничић упита Обрена какав ћe исход бити априлског рата.

Обрен одговори:

- Мирко, мени се ноћас снивало да са Вјетреног запјева човјек: „Слушај, друже, нешто ново, до на Космаш Хитлерово".

На Космашу је заиста била ударена граница тзв. Независне Државе Хрватске.

4.

Упитао Обрена познати учитељ Миљко Попов Булајић (отац режисера Вељка Булајића) ко ћe побиједити у рату.

Обрен се није двоумио него одмах рекао да ћe побиједити партизани, али не за 3-4 мјесеца, како они кажу, него за четири године.

Убрзо послије овога Миљко је имао препирку са Савом Ковачевићем око тога колико ћe рат трајати.

5.

Једне ноћи 1948. године код Обрена тајно дође Радомир Милић, секретар Општинског комитета КПЈ Никшић.

- Обрене, дошао сам да те питам: или ћу за Тита или Стаљина?

- Ако мене питаш, држи се Тита - рећи ћe Обрен.

Секретар му запријети да ако иком зуцне да је долазио и шта су причали, да му главе на раменима неће бити.

Радомир није послушао Обрена и убрзо се нашао на Голом отоку.

ПРОРОЧАНСТВА ТОША
ШУЈОВА ШЕКАРИЋА

Марко Вујовић, у својој књизи Прорицања Тоша Шујова (и других видовитих људи из Опутне Рудине), Никшић 2005. године, овако описује овог рудинског пророка:

1.

„Тодор-Тошо Шујов Шекарић је рођен 1872. године у селу Пилатовци (Опутна Рудина, сада у саставу општине Никшић). Одрастао је у доста сиромашној породици. Његови родитељи имали су сасвим мало земље и мало стоке. Од тога се у то вријеме живјело. Иако природно бистар, Тошо није имао могућност ни да се описмени, а камоли да се школује, јер школа у његовом крају у то вријеме није било. Тошo је још као дијете почео да одлази у цркву. Тако је напамет научио бројне хришћанске молитве које су биле писане на црквено-словенском језику. Учествовао је у богослужењима и помагао свештеницима у спровођењу разних вјерских обреда, па се на тај начин касније и описменио... Ни у млађим, ни у зрелијим годинама, он није придавао скоро никакав значај материјалним вриједностима. Због тога је цијелог живота остао један од најсиромашнијих људи у околини. Оженио се у 45-oj години живота Павом, кћерком Акима Зечевића из Кленка (мјесто у Бањанима). Имали су четири сина и двије кћери. Од Тошове дјеце по мушкој и женској линији разгранао се велики број потомака, као што је Тошо једном приликом и прорекао.

... Тошо је по природи био благе нарави. Више је волио да ћути него да говори. Иако сиромашан, био је гостоприман и срдачан као ријетко ко. Испред своје дјеце узимао је залогај да би угостио и непознатог путника - пролазника уколико би тај свратио у његову кућу. Тошо је био тих и повучен човјек, али уколико би му се неко превише замјерио, умио је да закуне и његове клетве би се обистиниле.

... Тошо је по опису његових савременика и као појава изгледао доста необичан. Био је средњег раста и мршав попут испосника. Имао је изражене јагодице, овално чело, риђу косу и мале али на крајевима засукане бркове. Најнеобичније биле су његове зеленкасто-плаве очи из којих је зрачио благ али проницљив поглед. По његовом изразу лица нико није могао закључити када је радостан, а када тужан. Ни cpeća, ни несрећа нијесу могле да открију његов унутрашњи осјеćaj. Често је носио одјељан штап од сремсловине са много углачаних чворова и њиме приликом разговора куцкао у земљу или најближи предмет. Тошо се увијек одијевао на исти начин (и љети и зими); носио је опанке, сукнене чарапе, сукнене рајтозне гаће, вунени џемпер и сукнену струку. На глави је имао црногорску капу, завијену сингавим саруком (шалом) који је на крајевима био украшен ресама. Иако се у зимском периоду није додатно одијевао, он се ни у вријеме највећих мразева и падавина није жалио на студен, нити је икада био болестан. Ка да је тачно Тошо почео да прориче није могуће утврдити, али у сваком случају прије 1900-те године, јер су за то вријеме везана нека његова прорицања. Тошовим прорицањима до Другог свјетског рата народ није придавао неки већи значај. Тек пошто су се у вријеме Другог свјетског рата многа Тошова прорицања обистинила неки људи су почели да се присјећају и онога што је Тошо много раније причао. .."

2.

Док је још био прилично млад Тошо је приликом било каквог договора са неким имао обичај да каже:

- Добро је, док не дође Ремета!
Сјетивши се ове Тошове узречице, коју је он све мање употребљавао у потоње вријеме, Милован Грујов Комненић запита већ остарјелог Тоша:.

Бога ти, шта би с' оним Реметом, што си раније зборио да ћe доћи, па га још не виђесмо?

Дошао је вјеру ти и бога задавам, и остат' ће бог зна колико - одговори Тошо.

Па, ђе је, кад је дошо? - поново запита Милован.

Свуда, брате, бога ми! Дошло је вријеме да људи не држе до ријечи. Ако се са неким нешто договориш с једну страну лијеске, чим пређеш на другу страну, све се већ пореметило и договор не важи. Ето, то ти је тај Ремета - објасни Тошо!

3.

Тошо свог сина Данила није свакодневно слао у школу, него тек други-трећи дан. Учитељ Машан Кркељић га због тога једном приликом запита:

- Што не шаљеш оног малог у школу, јад те наша?

- Што ћу га слат, кад не учите ђецу но ђаволе - одговори Тошо!

- Какве ђаволе, ђаволи ти се радовали - рече Машан!

- Тако што ћe из ових генерација које сад учите понићи они који ћe свако зло чињети - поново одговори Тошо!

- Знаш ли ти да би због овога могао отићи у затвор, ако кажем жандармима шта си рекао - нашали се
Машан.

- Одио, не одио, биће шта ће бит! -закључи Тошо!

* * *

Народ сматра да се ово прорицање већ остварило. Када је отпочео Други свјетски рат, неки од ових ђака (тада омладинаца) постали су скојевци. Занесени комунистичком идеологијом били су врло строги према свима онима који нијесу хтјели са њима. Неке људе су чак осудили на смрт и стријељали их, без обзира што су им били сродници!

4.

Разговарајући са својим комшијом Савом П. Комненићем из Пилатоваца, негдје 1936. године, о погинулим Рудињанима у Балканским ратовима и Првом свјетском рату, као и о немаштини појединих њихових породица, које бијаху остале без хранитеља, Тошо је на крају разговора рекао:

- Е, мој Сава, сада је тако како је, а доћи ћe вријеме да мртви живе хране.

Иако није повјеровао у такву могућност, Сава је ипак доживио остварење овог прорицања.

Убрзо након Другог свјетског рата (после 1945. године) отпочела је додјела пензија родитељима или најближим сродницима погинулих бораца - партизана. Пошто су многе породице живјеле од тих примања, а неке и још увијек живе, онда се за такве случајеве може казати да мртви живе хране.

5.

Незадовољан новим друштвеним поретком, социјалистичким уређењем државе, негдје након Другог свјетског рата, Антун Шекарић из Мируша, као у повјерењу запита Тоша:

- Шта мислиш, 'oћe ли колико потрајати ова ђавоља власт и држава, оваква каква је данас?

- Oћe, дуже него што ти мислиш, а мање него многи мисле, распануће се лакше него већина мисли, па ћe се поново спојити прије него што ико буде мислио, само ми се не чини да ћe то ново спајање ићи баш по истим шавовима - одговори Тошо.

6.

У Тошово вријеме, у његовој околини, црну боју народ није волио, подсјећала је на жалост и несрећу па многи домаћини ни стоку која је била такве боје нијесу држали, него су гледали да је што прије продају.

Док је у кући познатог сточара Риста Шекарића из Пилатоваца, негдје 1925. године разговарало неколико мјештана о црној боји и раси стоке, Тошо, који је ту био присутан, саслуша њихов разговор, па рече:

- Времена се мијењају, па некад ваља ово, а некад оно. Доћи ћe вријеме да људи набављају мрка говеда и да се чељад завијају у мрку робу и онда кад нијесу у жалости.

За ово прорицање можемо рећи да се у потпуности остварило. Није прошло ни педесет година од овог разговора, сточари из Тошове околине почеше да набављају краве, које су по својој раси биле црне или црно- бијеле боје. Црна боја је нешто касније и на овим просторима постала јако популарна, тако да се црна одјећа све чешће могла и може видјети и на онима који нијесу у жалости.

7.

Свративши код Тоша у кућу један његов племеник одмах отпочне да се жали на свог даљег рођака, који је био склон лошем понашању говорећи:

- Е какав је, налет га било, све село се стиди његове срамоте, а он ништа!

Пошто је саслушао човјека Тошо се накратко замисли па прозбори:

- Људи сад тако мисле, јер држе до образа, али доћи ћe вријеме па ћe се већина народа дивити свашточињама много више него најчеститијим и најзаслужнијим људима.

8.

У ранијим временима, негдје до 1950. године у овом кршевитом предјелу којем припадају и Пилатовци, људи су прилично тешко живјели. Ријетко који домаћин је имао довољно пшенице да прехрани породицу, због тога се скоро у свакој кући могао видјети хљеб и од других житарица који је као неукуснији и због своје тамније боје називан црним хљебом. Обзиром на Тошово сиромаштво и бројност његове породице њему понекад није могло да дотекне ни јечменог или ражаног, односно црног хљеба. Знајући да Тошова дјеца понекад и гладују, један његов комшија 1942. године пријекорно запита Тоша:

- Зашто нијеси имао мање дјеце, па да не мислиш оће ли које крепати од глади, кад наиђу неродне године и ратови?

- Ниједно ми неће умријети од глади, но ћe доћи вријеме па ћe се свако најести бијелог хљеба и турат га туђој пашчади - смирено одговори Тошо!

Касније се показало да је Тошо и овога пута био у праву. Чим су му дјеца прирасла запослила су се по градовима и отела се сиромаштву. Сви су створили скромне услове за живот, а неки и више од тог. Живјећи у градским насељима, они су као и остали грађани остатке хљеба склањали у канте за смеће којима су се често пута хранили пси луталице. Дакле, хранили су туђу пашчад.

9.

Присуствујући једном народном збору у Враћеновићима (1951), на коме су говорили представници општине Никшић, као и народни посланик Мирко Комненић из Пилатоваца, о унапређењу села, Тошо погледа пут Милана Р. Комара који је стајао поред њега и рече:

- Чујеш шта зборе, а земље ми у коју ћу, неће проћи ни пола људског вијека кад по селима неће живјети нико осим ђутурума*, па ћe из градова долазити да их даве и пљачкају.
*ђутуруми - старије особе (ђед и баба)

Неки сматрају да се ово прорицање једним дијелом већ испунило.

10.

Разговарајући са учитељима Луком Бановићем и Машаном Кркељићем у кући Ђорђија Комара у Bpaћeновићима, 1939. године Тошо је рекао следеће:

- Ислам ће преплавити Европу, с намјером да скине објешене зобнице у златном Прагу. Након тога ћe се отворити кинска врата, па ћe цијели свијет препливати жути мрави, који неће за дуго остати. Ко то доживи и преживи живјеће у сваком изобиљу, ни девети пас му неће знат за ратове.

11.

Враћајући се пјешке из села Мируша заједно са неколицином Пилатовчана 1949. године, међу којима је био и Радован Ј. Комненић, Тошо одједном застане на мјесту, недалеко од Ђурђеве цркве на Валу, и рече:

- Овдје ћe бити љеса* до небеса!
*љеса - врата од прућа за сеоску ограду или тор

Иако су сви присутни чули шта је Тошо рекао, томе нико од њих није придавао скоро никакав значај осим што су се шалили на рачун тога. Тек када је 40-так година касније дошло до распада СФРЈ и када је баш на том мјесту постављен гранични прелаз, неки старији људи из околине почеше да помињу ово Тошово прорицање, чудећи се откуд је он то могао знати.


* * *

Наглашавајући да ћe поменута љеса бити висока, чак до небеса, Тошо је уствари наговијестио да ћe на том мјесту бити тврда (државна) граница, односно гранични прелаз, што и јесте!

12.

Приликом једног сусрета са Тошом, Лексо Пејовић из Подврши, не вјерујући у Тошова прорицања, кроз шалу запита Тоша:

- Шта мислиш болан 'oћe ли доћи до каквог новог зла у свијету?

- Oћe - одговори Тошо!

- А кад био нејадан - запита Лексо.

- Кад не буде подне у подне - поново одговори Тошо!

Познато је да је крајем 20. вијека дошло до усклађивања југословенског са средњо-европским временом, односно до помјерања сата за један час уназад или унапријед. Због тога помјерања у једном временском периоду и није подне у подне. Убрзо након усклађивања времена, отпочела је економска криза и рат на просторима тадашње СФРЈ.

Појачано је дјеловање разних терористичких организација у цијелом свијету, а дошло је и до глобалног загријавања планете Земље и до појаве разних болести попут сарса, птичјег грипа и других. Тако да се из свега овога види тачност Тошовог прорицања.

13.

Тошо никада није волио да пије ни једно алкохолно пиће и врло тешко је подносио пијане људе. Када је на једној крсној слави провео више сати у друштву неколицине припитих момака, Тоша при повратку кући сретне његов ближи рођак Новак Р. Шекарић и запита га како је провео дан, у друштву неколицине пијандура, а Тошо одговори:

- Тешко, бога ми, али све је ово још добро какво ће доћи вријеме!

- А какво ће то доћи вријеме? - приупита Новак.

- Тако да ће се људи засипати брашном и од тога се зграњивати, ништа мање него да су се надрли конавовке*.

*конавовка - домаћа ракија набављана у Конавлима, која се у Тошово вријеме највише употребљавала у његовом крају.

Чувши ове ријечи Новак се само насмијао мислећи да је и Тошо попио чашицу више па да због тога не зна ни шта говори. Али, можда је Тошо био у праву.

* * *

По мишљењу многих Тошо је овим прорицањем предвидио појаву и употребу дроге која је педесетак година касније постала доступна једном дијелу народа и чије поједине врсте по свом изгледу заиста личе на брашно.

14.

Некада су сточарство, земљорадња и пчеларство били најзначајнија, ако не и једина занимања Тошових саплеменика.

Људи су због тога најчешће разговарали о тим темама. У једном таквом разговору са Николом Р. Шекарићем из Пилатоваца Тошо је између осталог рекао:

- Е, мој Никола, неће предуго проћи, а човјек неће моћи наћи ни једно од три племенита сјемена у нашем крају!

- Како то? - запита Никола

- Истражиће се пчеле, овце и шеница - одговори Тошо!

* * *
Свједоци смо да у Тошовом крају пчеле, овце и пшеница већ одавно све више нестају, или боље рећи да их је скоро сасвим нестало.

15.

До краја Другог свјетског рата у Тошовом крају није било уобичајено прављење породичних гробница. Због честих ратова, великих сњегова и љетовања на катунима разних планина, нико није могао знати гдје ћe након смрти бити сахрањен.

Најстрашнијом клетвом сматрало се уколико би неко за некога рекао:

- Е какав је, сам себи гроб копао, дабогда!

Враћајући се са једне сахране из Мацавара око 1914. године, Тошо је у друштву попа Марка Комненића и још неколико људи из Обљаја рекао:

- Доћи ћe вријеме да ћe људи сами себе гробове копати и да ћe на многим споменицима писати имена
живих људи. Тада се по споменику неће моћи препознати од које је вјере био човјек што је под њим сахрањен.

* * *

Тек након Другог свјетског рата, у крају гдје је Тошо живио, отпочело је масовније прављење породичних гробница.

Неки су себи за живота подигли и надгробне споменике и на њих уклесали своја имена. Умјесто дотадашњих вјерских обиљежја крстова неки су на своје споменике ставили друге симболе попут пирамиде, буктиње и петокраке.

По тим симболима заиста није могуће закључити којој вјери су припадали ови покојници.

16.

Враћајући се са сином Вељком из села Коравлице, гдје су присуствовали сахрани неког Перућице, Тошо одједном застане, сврати на Грабову главицу (мјесто гдје се налазе стећци, грчки или средњовјековни споменици чије су надгробне плоче тешке и по неколико тона), затим се загледа у једну од тих плоча, куцне својим штапом у њу и рече Вељку:

- Испод ове плоче је каменом обзидан гроб који је и за мене намијењен, предајем ти аманет, када умрем да ме без сандука сахраните у њега.

Знајући оца као врло побожна човјека Вељку је било зачудо зашто Тошо не жели да се сахрани у гробљу гдје су му сахрањени родитељи и други преци. Посебно се чудио његовој тврдњи да је гроб испод ове плоче обзидан иако то никако није могао видјети, јер ту плочу чак неколико стотина година нико није помјерао. Али и поред свега овога Вељко је обећao оцу да ћe му испунити аманет. Када је Тошо умро, Вељко је дошао са више људи који су уз помоћ великих полуга помјерили назначену камену плочу под којом су заиста нашли каменом обзидан гроб баш као што је Тошо и објаснио. Тошо је у тај гроб и сахрањен, а његови синови су неколико година касније излили бетонски вијенац око те плоче и ставили жељезну ограду. Подигли су невелик споменик који и сада постоји. А на том споменику пише:

„Још за свога живота овђе изабра мјесто да вјечито почива Тошо Шекарић рођен 1872-1953. године. Споменик подигоше синови".