Predstavljamo vam priču “Potraga”, Dragane Kršenković Brković iz knjige “Vatra u Aleksandriji”. Ova savremena crnogorska spisateljica je do sada objavila šest knjiga, bila nominovana za najveću svjetsku nagradu za književnost za đecu (http://www.alma.se/templates/KR_Page.aspx?id=4038&epslanguage=EN). Njene priče se nalaze u čitankama za osnovnu školu u Crnoj Gori i Makedoniji, a jedna od priča za odrasle se radi i na Berkliju, na katedri za južno-slovenske jezike.
Dragana Kršenković Brković
POTRAGA
Strma planinska staza vijugavo se penjala do okomitog masiva. Teško dišući, Anja je zastala i pogledom preletela preko golog kamenjara, preko sitne i sparušene, tek ponegde iznikle, trave, i dalje, preko procepa i udolina, oštrih kamenih blokova sa neobično usečenim kanalima i još neobičnijim izbočinama, preko retkih sasušenih stabala smreke, gloga i nara koji, zbog velikih vrućina, nisu uspeli ni da se razviju iz mladica, pa dalje, preko maslinjaka u podnožju ove goleti do tanke rečne linije koja je lenjo i spokojno tekla sredinom prostrane ravnice.
Kada se primirila, Anja se ponovo okrenula i pogledala usku stazu pred sobom. Trebalo je preći još dobar deo puta i ona je, gotovo nevoljno, nastavila dalje. Jedini zvuk koji je pratio bilo je sitno kamenje koje se kotrljalo ispod njenih nogu. U potpunom muku kraške vrleti, pod jarkom junskom podnevnom žegom taj dobujući ton brzo je nestajao, meko uranjajući u okolnu tišinu i nepokretnost.
Na čistinu ispred manastira je naletela toliko neočekivano da se trgla. Sakrivena u udolini, u zaleđu ogromnog okomitog masiva, nevelika manastirska građevina je plenila pažnju lepotom linija i belinom svoga kamena.
Anja je odmah zapazila kontrast između blistavog sjaja okolnih stena i samog zdanja, obasjanih kosim sunčevim zracima i olovno-tamnog neba u pozadini. “Sprema se oluja”, pomislila je i žurno nastavila dalje. Trebalo je preduhitriti kišu i doći pre nje do manastirskih odaja.
Kad su prve kapi počele da dobuju, ona je već uveliko sedela u omanjoj prostoriji sa niskom tavanicom, smeštenoj u levom krilu manastirskog kompleksa, pijući čaj sa svojim domaćinom i razgovarajući o onome zbog čega je prevalila toliki put.
Da, istina je. U tom manastiru je krajem XI veka nastala rukopisna zbirka pesama koja se dugo, sve negde do sredine XVI veka, čuvala sa ostalim dragocenostima u posebnoj prostoriji iza oltara. Tačnih podataka nigde nema, pisanih dokumenata još manje, ali priče o tim čudesnim obrednim i liturgijskim kompozicijama, spevanim u slavu svetaca i Jedinog i Presvetlog Oca našeg, prenosile su se s kolena na koleno, sa starešina na tek pristigle junoše manastirskog zdanja.Nije upamćeno ni ime kaluđera koji je imao dovoljno dara i moći da svoju ljubav, snagu svoje vere i – “Mora tako biti!”, naglašenije je dodao domaćin – duboke osećajnosti pretoči u melodije od kojih se, priča dalje potvrđuje, vreme zaustavljalo a vetar ih, pojavivši se niotkuda baš kad su izvođene, raznosio dalje.
Da li je doista tako bilo ili je mašta mnogih generacija učinila svoje on, Anjin sagovornik, visoki kaluđer produhovljenog lica i dubokih, crnih očiju, nije znao, tek, zapamćeno je da je taj daroviti isposnik u trenucima nadahnuća, tik uoči zapisivanja nove melodije, odlazio do obližnje šume (hrast je tada prekrivao okolnu golet i pustoš), peo se na stabla na kojima je rasla imela, odsecao je grančice imele posebnim nožem i osvećenu grančicu kačio sebi oko vrata, pa uz zavetni krst i na dovratak manastira.
Zapamćeno je i da je taj ćutljivi čovek znao da se u letnjim mesecima, u sam cik zore, popne na najvišu tačku u okolini manastira pa da, uz svoje melodije koje je svirao na neobičnom tanjirastom instrumentu sa izduženim, blago zaobljenim, vratom, dočeka izlazak sunca. Potpuno nesvestan gomile ljudi u podnožju kraških stena koji su prekidali svoj rad u poljima, zaneseno slušajući divne zvuke, taj usamljenik se predavao spokojstvu nadolazećeg dana i svojoj muzici.
Istina, najviša tačka u okolini je okomiti masiv pored koga je Anja, pri dolasku, morala proći, posle kraće pauze je dodao muškarac obučen u dugu, crnu haljinu. Pošto je on neosvojiv, ostaje zagonetka kako se tajanstveni isposnik verao uz glatke stene da bi u praskozorje svirao na nepristupačnom vrhu. Ukoliko je to, sve tišim glasom je završavao svoju priču, uopšte važno u jednoj misteriji.
Kad je kaluđer konačno zaćutao, i jedva primetni osmeh u uglu njegovih usana se ugasio.
U potpunoj tišini koja je zavladala, jedino je spolja dopirao prigušeni zvuk dobovanja kišnih kapi. “Pljusak ne jenjava”, pomislila je Anja i krišom, da ne uvredi stanara sobe, počela je da razgleda oko sebe. U nevelikoj prostoriji dominirao je grubo tesan sto za kojim su sedeli. U uglu je bio uzan ležaj, prekriven samo tankim, sivim ćebetom a nad njegovim uzglavljem visio je drveni krst. Polica sa knjigama je duž suprotnog zida, okrugla crna peć na drva kraj nje, četkice raznih veličina, boje i razređivači na tronošcu, kraj štafelaja. Guste senke, koje je nevreme donelo sa sobom, zatomile su stvari i Anja nije mogla da razabere naslove knjiga, iako bi bilo zanimljivo saznati šta taj usamljeni čovek čita. Zato je pažnju usmerila na štafelaj i nedovršenu ikonu. Gusti namazi su odavali siguran potez, tople boje nesvakidašnje akcentiran lirizam, naglašeno plavetnilo težnju ka produhovljenom. To je iznenadilo. Bilo je očito da se ne radi samo o slikanju kojim bi se prekratilo vreme. “Čovek i ne sanja šta se sve krije u drugom čoveku”, iznenada je pomislila, i dalje zagledana u sliku sveca. “Toliko veštine… moći da se stvori nešto lepo… A sve leži sakriveno iza neprobojnog zida ćutanja…”Odjednom se trgla i okrenula ka drugom kraju stola. Ona nije došla čak na ovaj usamljeni planinski vrh da bi otkrivala tuđe tajne. Tajna izgubljenog muzičkog rukopisa, čuvenog po imenu Santa psaltica, bila joj je mnogo zanimljivija.
Za nju je tek nedavno čula. Bilo joj je neobično da o tako važnom delu, možda jednom od najstarijih muzičkih komada napisanih u ovom delu Evrope, saznaje slučajno, u konobi ispunjenoj mrežama, školjkama i slomljenim, sa dna mora izvađenim, amforama, sred mirisa pržene ribe i belog luka i razgovora o lokalnom takmičenju u boćanju.
Njena knjiga o razvoju muzike, rekli su joj, iznenada prelazeći sa tombole i boćanja na njenu strastvenu jednogodišnju potragu za građom, neće biti potpuna bez te rukopisne zbirke pesama.
– Santa psaltica joj je ime. I još, Melika irmosa – nastavili su Anjini prijatelji. – Mada se smatra i da je rukopis, poznat pod imenom Svetilne stihire, to isto delo.
Iako se ne zna gde je sada, niti šta se sa tim pesmama, spevanim u slavu Svedržitelja, desilo u proteklim vekovima, Anja mora pokušati da sazna sve što se o njima može saznati. Ko zna, možda će ih pronaći i vratiti nazad. Neka onda ne sumnja da će je hvaliti i mesto među izabranima dodeliti.
I – Anja je krenula u potragu.
Sasvim prirodno, prvi učinjeni korak je doveo do manastira u kome je Santa psaltica nastala. I do, ko zna koliko starog, uljanim bojama umrljanog, stola za kojim je sedela.
Kaluđer je spustio svoj dlan na sto i prekinuo tišinu. Sada je pričao dubljim, za nijansu nervoznijim, glasom. Anja ga je pažljivo pogledala. Na njegovom smirenom licu pokušala je da uoči tragove nestrpljenja ili, još gore, nezadovoljstva što se toliko dugo zadržala. Ništa nije mogla da zaključi. Lice muškarca je bilo kao neprozirna maska i ona je samo, jedva primetno, odmahnula glavom.
A priča se nastavila.
Zna se da je dragoceni rukopis čuvan sve do sredine XVI veka. Potom su nesreće nagrnule na ovaj kraj i život je izašao iz svog toka.
Prvo su velike suše donele glad i mnogo ljudi se, iz zaseoka u dolini, popelo do manastira, tražeći koru hleba i utehu. Tadašnji kaluđeri su samo krajnjim naporom odoleli iskušenju da ne prodaju dragocenosti iz prostorije iza oltara i da za taj novac ne kupe žito i stoku, neophodnu da se prehrani nejač.
Za sušama su krenule najezde. Jedna za drugom prolazile su vojske, paleći i ubijajući sve pred sobom. Kad je do manastira stigao glas da dolinom gazi nekakva nepoznata družina, obučena u beduinsku odeću, surovija i nemilosrdnija od svega što su ljudi toga kraja do tada videli i da je sasvim izvesno da će se popeti ovamo gore, do manastira, jedan đakon je preuzeo na sebe rizik. Poneo je sa sobom sve dragocenosti i sakrio se u bespućima okolnih planina.Mislilo se, najezde dolaze i prolaze. I ta družina – pristigla velikim jedrenjacima iz ko zna kog dela sveta i zašla u zaleđe planina koje opasuju more, sejući užas oko sebe – će otići. Baš kao što reke, sa prvim prolećnim danima, nadođu, poplave okolne nizije i vrate se u svoje korito. Ako đakon ode van zidina manastira, sačuvaće blago koje se tako dugo brižljivo pazilo u ovim odajama. A to je bilo jedino važno.
Međutim, prevarili su se. Đakon je nestao, a sa njim i svo blago koje je nosio. Mnogo kasnije je pronađeno njegovo telo. Ili, ono što je od njega ostalo. Nikad se nije saznalo šta se to sa njim desilo. Baš kao što nije bilo nikakvog traga blagu koje je trebalo da bude sačuvano i vraćeno nazad, u manastir.
Guste šume u najnepristupačnijim delovima planine sakrile su pravu dramu koja se tog aprilskog jutra dogodila. Naslonjen leđima na široko stablo visokog bora, umorni, u salo ogrezli, đakon je zamišljeno sedeo na vlažnoj zemlji prekrivenoj debelim slojem otpalih iglica i polako jeo kukuruzni hleb star nedelju dana. Zagledan u široke krošnje koje su se lagano njihale, s naporom je i ne bez gađenja, dugo i strpljivo žvakao svaki zalogaj. Bio je daleko od manastirskog zdanja, od ostalih kaluđera, daleko od svog života, stečenih, duboko ukorenjenih, navika i – dobre hrane. Tople. Ukusne. Sveže. Uvek u određeno vreme servirane. Ispuštajući duboke i teške uzdahe, nalik na jecaje, on je uporno premišljao jednu istu misao – koliko je njegova žrtva veliki, mučenički čin. Dovoljan da ga, kad sve prođe, proglase – tu se oprezno okretao oko sebe i krišom, brzo krstio – za sveca. Ta slika sebe u budućim danima gde ga slave kao istinskog mučenika koji je, čuvajući dragocenosti, žrtvovao sebe budućim pokolenjima, davala mu je snage da izdrži i da se ne vrati u svoju ćeliju u manastiru. Jedino se uz tu blistavu viziju tvrda zemlja, hladne noći i zavijanje vukova nisu činili neizdrživim. Iskušenje jeste bilo veliko, ali ni njegovo žrtvovanje nije bilo ništa manje. Naprotiv. Mučenički dani ga mogu povesti u susret slavi. I trajnom sećanju. Čuvar dragocenog blaga! Kako je to divno zvučalo. Osmeh nije silazio sa okruglog lica.
Đakon nije slutio da ga iz šipraga prate nečije oči. Dok je pažljivo skupljao poslednje mrvice sa levog dlana, svestan da je još uvek jako gladan, krajičkom oka je ugledao tri siluete. One su se, uz viku i zaglušujuće krike, bacile na njega. I to je bio kraj.
Nekoliko pomamnih udaraca nožem, brzo grabljenje neuglednog džaka sa blagom i još brže udaljavanje. Tri gorštaka se nisu ni osvrnula na đakonovo telo iz koga je liptala krv. Brzim koracima su se udaljavali, ostavljajući divljim zverima da završe ono što su oni započeli. Znali su da sadržaj neugledne, grubo tkane vreće jedino u gradu mogu prodati.I tako su se ta tri visoka, stasita muškarca spustila do mora. U ranim jutarnjim časovima su prošli gradsku kapiju i, oprezno koračajući, odmah zašli po krčmama. Morali su pronaći nekog dovoljno bogatog da zlatnicima otkupi 6 ikona, 9 srebrnih relikvija, zlatni skiptar, 20 rukom prepisanih jevanđelja, knjigu sa nekakvim čudnim znacima i kukama i mnoštvo njima potpuno nevažnih stvari: glinene posude, pozlaćene i srebrne krstove raznih veličina i neobičan tanjirasti predmet sa izduženim, blago zaobljenim, vratom nepoznate namene.
Sumrak se uveliko spuštao kada su u luci slučajno naleteli na kapetana lađe koji se upravo spremao da isplovi. Ovaj mršavi čovečuljak žutih zuba, gustih brkova i oštrog, ispitivačkog pogleda samo je letimično pogledao sadržaj vreće, dao im četiri zlatnika i odmah krenuo.
Kad su tri gorštaka shvatila da su prevarena, bilo je već kasno. Brod se gubio na horizontu, a oni su još uvek nemoćno mahali svojim noževima i besno pretili i kleli.
Čim se Anja vratila iz posete manastiru, nastavila je sa traganjem. S vremena na vreme preplavila bi je sumnja da je rukopis možda uništen i da je njen napor uzaludan, ali je ona sumnju uvek odbacivala. Nepoznati glas u njoj joj je govorio da to delo, neokrnjeno i sačuvano, leži negde na nekoj polici, čekajući trenutak kad će ponovo biti otkriveno i izneseno pred poglede ljudi. Izlazeći iz zaborava, ono će zbaciti sa sebe i tišinu kojom je tako dugo bilo prekriveno. Baš kao što to sva velika dela oduvek čine.
Tokom dugih, vrelih letnjih dana ona je, ne jednom, uhvatila sebe kako sve češće razmišlja o misterioznom zapisu. Bilo da je hodala ulicama ili neobavezno ćaskala sa prijateljima u bučnim kafićima, svirala obou ili šetala proređenom šumom van grada, bilo da je radila za kompjuterom na svojoj knjizi ili mirno sedela uz supruga u kasnim večernjim satima, osluškujući zvuke još uvek budnog grada koji su kroz otvorene prozore nadirali u sobu njenog stana, Anja se prepuštala svojoj mašti. U određenom trenutku, sasvim neosetno, vreva oko nje bi počela da se stišava a priča prijatelja da tone u pozadinu slika koje su iskrsavale i bludele ispred njenih očiju.
Pokušavala je i da čuje muziku iz Santa psaltice, izvođenu za vreme svakodnevnih liturgijskih službi, kompozicije od kojih se, priča prenosi, vreme zaustavljalo a vetar ih raznosio preko dolina i planinskih masiva u bezmernu širinu nepoznatih prostora.
Nastojala je da razabere nejasnu siluetu onog ko ih je komponovao i zapisao, upinjala se da ga vidi na planinskom vrhu, zagledanog u rumeni sjaj nadolazećeg jutra, kao i da nasluti ko je on bio.
Mislima je bludela i po dalekim krajevima, po morima i drumovima kojima je – možda – dragoceni rukopis kasnije lutao.
Međutim, dešavalo se suprotno od onog što je ona želela.
Ma koliko se trudila, slike su veoma brzo nestajale a jasne vizije se, poput mehura, rasplinjavale.Kako ni odgovori na pisma nisu stizali (Anja je odmah po silasku sa planine uputila niz pisama kolegama muzičarima i profesorima na muzičkim akademijama u nizu evropskih gradova, moleći ih da odvoje malo vremena i potraže u gradskim arhivama i bibliotekama bilo kakav trag koji bi je odveo do ove rukopisne zbirke pesama), Anja se pri kraju leta počela polako povlačiti. Sa prvim oktobarskim kišama, skoro je bila uverena da je Santa psaltica zauvek nestala.
A onda se desilo nešto neočekivano. Iz Rima je stiglo pismo i prvi obrisi mogućeg traga su počeli da se naziru.
Flautista Klario Moreti, član Kamernog orkestra ‘Pjeve Santo Stefano’, pronašao je u Nacionalnom arhivu kratko obaveštenje da je u XVI veku, u domu firentinskog kardinala, Monsinjora Benedeta Ambrođa, čuvana knjiga biblijskih pesama. Knjiga je imala 37 kompozicija a melodije su bile označene neumima, srednjovekovnim znacima za beleženje muzike.
I to je bilo sve, a Anjino srce je poskočilo.
I Santa psaltica je imala 37 liturgijskih pesama, i ona je pisana, tada jedino poznatom, neumskom notacijom koja je zamenila antički grčki način beleženja nota slovima, dakle – kukama, zarezima, tačkama, crticama i njihovom kombinacijom. Da li je slučaj učinio da rukopisna zbirka sa kraških vrleti dopre do bogate biblioteke firentinskog kardinala? Anja je morala doći do odgovora i veoma brzo ona se obrela u kući Monsinjora Benedeta Ambrođa, oduvek poznate u Firenci pod imenom Casa San Pjetro de Romana. Ili, bolje rečeno, u domu Presvetlog Benedeta VIII, sadašnjeg žitelja te kuće.
Gospodin Benedeto VIII se pokazao kao predusretljiv i ljubazan domaćin. Na samom početku je naglasio Anji kako je “pun razumevanja za strastveno traganje po starim dokumentima i spisima”. Samo onaj ko je jednom osetio zadovoljstvo iznenadnog otkrića nestalog dokumenta može da shvati tuđe ushićenje posle uspešno obavljenog posla.
– Konačno držati u rukama ko zna koliko star zaturen spis! Za toliku sreću se mora tražiti oproštaj – uz smešak je dodao, držeći obe ruke kao pri molitvi i kratko bacajući pogled u visinu.
Potom je, bez daljih suvišnih reči, uveo Anju u dvoranu čiji su zidovi, od tavanice do poda, bili obloženi vitrinama. U njima je ležalo na hiljade knjiga.
– Knjige, pisma i arhivska građa se u ovom domu vekovima skupljaju – ne bez ponosa je istakao Benedeto VIII pa se sigurnim korakom znalca i dobrog poznavaoca naslova, uputio ka vitrini u desnom uglu.
Otvorio je bogato izrezbarena vrata i potražio je jednu knjigu. Bila je duga oko 60 cm i imala je požutele stranice i načete ivice. Pažljivo je odneo do stola, smeštenog na sredini dvorane, tačno ispod visokog prozora.
– Ovo je beležnik – istakao je nešto nižim glasom – jedna od onih knjiga koje su se vodile prilikom ispitivanja zatvorenika. Priđite… Pogledajte… Čini mi se da ćete na ovim stranicama naći nešto od onoga za čim tragate…
I Anja se prepustila čitanju.
Tokom sledećih nekoliko dana, u tačno određeno vreme od 10 do 15 časova, sedela je za masivnim stolom, vešto i raskošno obrađenih ivica i sa nogama u obliku statua kolosa, pažljivo je listala stranicu po stranicu i, u nečitljivom rukopisu i mnoštvu arhaičnih italijanskih izraza iz XVI veka, nastojala da razume o čemu one govore.
Suve i čudnim izrazima kićene rečenice su donosile izveštaje o nizu saslušanja koja je Monsinjor Benedeto Ambrođo obavio tokom nekoliko godina, sve u ime zaštite svete crkve i jedine svete vere. Pitanja su bila kratka, odgovori još kraći i Anja se teško snalazila u tom mnoštvu konfuznih, često kontradiktornih i zbunjujućih, iskaza.
Negde na sredini beležnice prvi put je srela ime Đovana Čiberija. On je jedne aprilske večeri, dve nedelje posle Blagovesti, doveden pred presvetlog Monsinjora. U Casa San Pjetro de Romana je stigla anonimna prijava da je sa desetak viđenijih Firentinaca kovao zaveru protiv crkvenih velikodostojnika, dakle, i protiv samog Monsinjora Benedeta Ambrođa. Prijavi je dodata i optužba da je pomenuti Čiberije dugi niz godina sarađivao sa sumnjivim đenovskim i mletačkim pomorskim kapetanima, od kojih je otkupljivao robu donetu sa putovanja (“Zna se – otetu na moru!”, zapisana je u beležnici oštra Monsinjoreva optužba) pa je preprodavao u Firenci.
Anju nije privuklo Čiberijino priznanje, niti opisi njegovog padanja na kolena i ljubljenja vrhova kardinalovih cipela. Veću pažnju je obratila tek kad je pročitala spisak poklona koje je taj bogati firentinski trgovac, vlasnik dve radnje i zalagaonice, dobrovoljno ponudio i poklonio svom isledniku. U sitnim, jedva čitljivim slovima, među peharima, zlatnim svećnjacima, ogrlicama optočenim rubinima i šnalama sa biserima, među 20 rukom prepisanih jevanđelja, 9 srebrnih relikvija i jednim zlatnim skiptrom, među tkaninama od svile i brokata, noževima sa drškama od safira i brojanicama sa dragim kamenjem, Anja je pronašla i – tu nije mogla da odoli a da ne vikne – knjigu sa 37 liturgijskih pesama.
Na neki čudan način odmah je znala da je to knjiga za kojom je tragala.
Podigla je pogled sa oštećene stranice i zagledala se u otvoreni prozor. Spolja je dopirala vreva užurbane Firence – prigušeni zvuci saobraćajne gužve, daleki i oštri pisak lokomotive, mukli tutanj tramvaja koji se, uz karakteristično zvono, zaustavljao da bi ubrzo nastavio dalje.Visoko gore, na plavom svodu, letele su ptice sitne kao tačke. One su lagano kružile, uranjajući u lake, paperjaste oblake. U dnu prozora se pojavio beli trag, nalik stazi, rečiti dokaz da je nepoznati avion upravo presekao nebeski prostor.
Iznenada, u potpunu tišinu ogromne dvorane upali su tupi udarci čekića sa udaljenog gradilišta. Već u sledećem trenutku, njih su poklopili zvuci zvona sa gradskih zvonika. Bilo je podne i brojni firentinski gradski satovi su ga obeležavali ujednačenim udarcima.
Osluškujući ih, Anja je ponovo spustila pogled na stranice ispisane krupnim, jedva čitljivim rukopisom. I u dalekoj aprilskoj noći, tamo, u vreme vladavine Monsinjora Benedeta Ambrođa, ovi zvonici su se, na isti način, oglašavali.
Anja je na momenat zatvorila oči i jasna slika je iskrsla pred njom.
Prazne, slabo osvetljene, uske ulice Firence. Težak bat vojničkih čizama odjekuje u mraku. I oštre komande koje nagone ljude da žaluzinama zatvaraju prozore. Potom, upad u radnju. Metež i rušenje. I sakupljanje dragocenosti. Anja vidi i Santa psalticu, smeštenu na polici. Vojnikova ruka je preskače, uzimajući zlatne i srebrne komade iznad i oko nje. Tako jednom, drugi put, ali je nepoznati vojnik, ipak, podiže i baca u vreću sa ostalim blagom Đovana Čiberija. Da li je kardinal odmah shvatio o koliko vrednoj knjizi se radi? I, koliko dugo je čuvana u vitrinama njegovog doma?
Bilo je vreme da potraži svog domaćina. Presvetli Benedeto VIII je sigurno imao odgovore.
– Dosta je prošlo od tih događaja, ali neka sećanja još uvek žive – pričao je Anji taj smireni gospodin dok su sedeli u udobnim foteljama ispred kamina. Vatra je obasjavala mermerni pod, ukrašen mozaikom i teškim, rukom tkanim, persijskim ćilimima, visoke zidove prekrivene slikama i tapiserijama, kao i brojne statue, srednjovekovne oklope i tamni, masivni nameštaj.
Zna se da je Monsinjor Benedeto Ambrođo bio veliki ljubitelj svega lepog, nastavljao je svoje pripovedanje Anjin domaćin, držeći u ruci čašu belog vina plemenite zlatne boje. I Anju je toplota njenog vina grejala, tako da je ona opušteno pratila ravnomeran glas cenjenog crkvenog velikodostojnika.
Monsinjor je sakupljao slike, posebno portrete, od čuvenih vajara naručivao je skulpture, u dalekim zemljama nalazio je tapiserije, od poznatih zlatara stalno je dobijao nove, maštovito obrađene, zlatne i srebrne, svećnjake i krstove. I dvorana u kojoj sede kraj kamina, uz čašu vina, prepuna je Monsinjorevih komada.Posebno su upamćene muzičke večeri koje je priređivao u Casa San Pjetro de Romano. Njihova slava je naglo porasla i čak se do Rima i Papskog Dvora proširila kada je Monsinjor dobio zbirku liturgijskih pesama, do tada nepoznatih Firenci i muzičkim stručnjacima. Tih 37 kompozicija spevanih u slavu ljubavi ličile su na jezik samih anđela i budile su istinsko ushićenje u slušaocima. “Baš kao da su”, tvrdio je dalje biskup Benedeto VIII, “bili glas Jedinog. On se, eto, i tim jezikom poslužio ne bi li ljudima na zemlji pokazao koliko je njegova ljubav prava i velika.” U Velikoj Dvorani kardinalove kuće, u noćima kada su izvođene pomenute kompozicije, slušaocima je izgledalo kao da su one prožete svetlošću. Ili, još bolje, da su bile sama svetlost.
Zato nije čudno što su od Monsinjora neobičnu zbirku zatražili i iz Svetog Grada. Najviđeniji crkveni poglavari poželeli su da se sami uvere u glas koji je dopro do njih. Po tom glasu, uz pesme iz Casa San Pjetro de Romano naša vera i nada postaju još veći a dobrota i strpljivost bogatiji.
Rimom je kružio i jedan drugi glas. On je tvrdio da to nisu tek obične melodije, već samo proročanstvo. Glas Jedinog i Presvetlog Oca našeg. Kroz njih, On nam je poručivao:
– Smejte se i volite… duboko i strasno. To vas može povrediti, ali je jedini način da proživite svoj život u celini svog bića – odjekivao je u dvorani nešto povišeni, uzbuđeni glas Benedeta VIII, koji nije mogao pred Anjom da sakrije svoje ganuće.
I tako, kardinal Benedeto Ambrođo je otpremio neobični rukopis za Rim. Učinio je to po svom saradniku, fra Dominiku, za koga priča kaže da je bio plemić iz pokrajine Romanja. Pomenuti Frančesko de Kavalkanti se posle jednog mladalačkog dvoboja i umešanosti u smrt drugog plemića, povukao iz svetovnog života i ubrzo se našao u službi Monsinjora Benedeta Ambrođa.
Kočije su krenule na put i iznad Firence, na mostu Ale Gracie, pored crkve San Miniato al Monte, doživele su havariju. Fra Dominik se vratio u Casa San Pjetro i za Rim ponovo pošao idućeg meseca.
Godine su prolazile i svi su bili uvereni da je zbirka liturgijskih pesama smeštena u arhivi Papskog Dvora. “Istina je otkrivena tek na samrtnom času fra Dominika, u ovoj sobi”, raširio je ruke, do tog momenta uzdržani i u svemu odmereni, biskup, pozivajući tim pokretom Anju da uđe u malu, oskudno nameštenu prostoriju, smeštenu u levom krilu trospratne palate Casa San Pjetro. Razgledajući drveni krst na zidu, skoro metar visoku statuu Bogorodice u uglu, jednostavni ležaj duž jednog zida i uski stočić sa grubo tesanom stolicom uz suprotni zid, Anja je pažljivo slušala jednu od najneobičnijih priča koje je do tada čula, postajući već tada svesna koliko će fra Dominikova sudbina izmeniti njene buduće dane.Kočija sa dragocenom zbirkom pesama se uputila u Rim sa prvim jutarnjim zracima Sunca. Bez ikakvih problema je prošla kroz uske i krivudave firentinske ulice, na samom izlazu iz grada skrenula je na zaobilazni put i ubrzo izbila na reku Arno i most Ala Gracie, tada, u XVI veku, poznat pod imenom Rubakonte. Gledajući u stepenice iznad mosta koje su vodile uzbrdo, do crkve San Miniato al Monte, nesrećni fra Dominik je ugledao nešto od čega mu je zastao dah – mušku siluetu koja lebdi u vazduhu, okruženu obiljem blistave jutarnje svetlosti. Kad se kočija našla na samom mostu, silueta je, sad bludeći visoko iznad vodenog toka i prozračne maglene koprene, progovorila.
Zatražila je od mladića da se zaustavi i vrati natrag. Na putu za Rim ga čeka sigurna smrt. Dva razbojnika su tog jutra prošla kroz Porta Sole, Vrata Sunca, istočnu kapiju Peruđe, sa namerom da ga presretnu, otmu knjigu pesama i potom je za bogatu nagradu preprodaju. Nije trenutak da mu se kaže ko je takvo naređenje dao, ali ono što on treba da zna je sledeće – knjiga ne sme pasti u pogrešne ruke. Zato fra Dominik tog jutra, ispred crkve San Miniato al Monte, stojeći ni na zemlji a ni na vodi, već visoko gore, na mostu koji spaja dve obale, mora obećati da će je čuvati. I sačuvati.
Kao odabran, neka uradi sledeće: čim se vrati u kardinalovu palatu, neka započne prepisivanje liturgijskih pesama. Tu, izmenjenu i skraćenu, verziju neka odnese u Rim. Kad dođe momenat, biće mu rečeno kome će neoštećenu, sačuvanu knjigu pesama dalje predati.
Posle tih izgovorenih reči, silueta se raspršila.
Da li je nesvakidašnja vizija bila plod fra Dominikove uobrazilje, ili su se zraci sunca poigrali sa njegovim čulima, stvorivši iluzuju kakvu ranije ni u snu nije sreo, ili je to doista bilo čudesno prikazanje, on, biskup Benedeto VIII, nikada nije uspeo da odgonetne, poletno je nastavio svoju priču Anjin domaćin u malenoj prostoriji palate Casa San Pjetro, očito uživajući u samoj činjenici da ta mlada žena pred njim priču prati sa sve većom pažnjom. Godila mu je Anjina usredsređenost i on je to sa naporom uspevao da prikrije.
Jedno je bilo neosporno – fra Dominik je učinio kako mu je rečeno i tu svoju tajnu je krio od svih. Tek kad je osetio da je kraj blizu, ležeći na krevetu u toj istoj prostoriji u kojoj su sada oni – Anja i Presvetli biskup Benedeto VIII – stajali, pokazao je na pregradu kraj svog uzglavlja. U skrivenoj ladici je ležala originalna verzija rukopisne zbirke liturgijskih pesama iz XI veka.
U Casa San Pjetro de Romano je nastala pometnja. Šta učiniti sa rukopisom? U Svetoj Stolici nisu smeli saznati za fra Dominikovo ponašanje, jer im takva laž njihovog fratra sigurno ne bi bila oproštena. Sa druge strane, nastavio je biskup tišim i poverljivim glasom, svestan delikatnosti priče koju iznosi pred ovom nepoznatom ženom, ne javiti u Rim istinu značilo je i dalje lagati što je, takođe, bilo neoprostivo.
Posle dugog većanja, odlučeno je da sve ostane kako jeste, a da se rukopis udalji sa kardinalovog dvora. Bile su potrebne godine da bi se pronašao jedan strasan zaljubljenik u muziku i starine, ruski grof Mihail Semjonič Golicin iz Sant Petersburga. Njemu je za, tada fantastičnih, 200 zlatnika ustupljen rukopis sa 37 liturgijskih pesama.
Od tog trenutka, čitav događaj se više nije pominjao. Predat je zaboravu i tišini arhivske građe.
Ono što Presvetli Benedeto VIII nije mogao znati, bila je fra Dominikova dugogodišnja, ćuteći nošena, patnja koju je on veoma pažljivo krio od svih. Ovaj, molitvama i postu do fanatičnosti odan, mladić s jedne strane je događaj na mostu shvatio kao zasluženu kaznu za ubistvo koje je, kao Frančesko de Kavalkanti, počinio, dok sa druge nije mogao da suzbije ponos što je baš on izabran da postane čuvar znamenitog rukopisa.
A u to, da je bio odabran, kao i u to da je vizija nepoznate muške siluete doista lebdela u jutarnjoj izmaglici nad nabujalom rekom Arnom, on ni jednog trenutka nije sumnjao.
Vremenom, osećanje krivice zbog laži koju je počinio sakrivanjem rukopisa, počelo je da bledi. Noćima sedeći nad otvorenim stranicama, uz drhtavi plamen sveća, pažljivo se udubljivao u zabeležene kompozicije. Iz ispisanih zareza, tačaka, crtica i kuka, naučenih još u roditeljskom domu u Romanji gde je stekao solidno obrazovanje, on je mogao da čuje te melodije. One su odjekivale u njemu, ispunjavale ga i ubrzo ga toliko preplavile da usamljeni mladić više nije mogao da zamisli svoj dan bez trenutaka provedenih nad neobičnom zbirkom.
Te melodije su odjekivale u njemu i za vreme jutarnjih i večernjih službi, tokom njegovog obaveznog rada u velikoj biblioteci kardinalskog Dvora, tokom beskonačno dugih molitvi, na kolenima, ispred statue Bogorodice, u potpunoj tišini svoje tesne sobice.
Njihov plemeniti ton kao melem je padao i po još uvek živim, stravičnim slikama dvoboja i nepokretnog tela 20-godišnjeg plemića koga je ostavio za sobom, lagano ih ublažujući i potiskujući.
Kad su prve sede vlasi prošarale njegovu kosu, fra Dominik je počinjao da prihvata misao o sebi bez upornog, razdirućeg bola.
Konačno olakšanje je došlo tek u poslednjim časovima. Osećajući bliski kraj, još jednom je izvadio dragoceni zapis iz skrovišta, kraj svog uzglavlja i sa zahvalnošću ga je položio na svoje grudi. Bio je potpuno svestan da su ga upravo njegove melodije konačno pomirile sa svetim učenjem, blaženom Marijom i – sa samim sobom. Ono, što mu je čitavog života izgledalo nemoguće.
Anjina misao je i pri povratku kući bila stalno okrenuta neobičnim otkrićima. Osećala je kako je uvučena u sled događaja koji se opirao svakoj logici. Nedokučivost čitave priče, neizvesnost oko postojanja dragocenog muzičkog rukopisa, nesvakidašnja misterija koja se naslućivala u vezi svega sa čim je zapis došao u dodir, umesto da je uplaše, pojačavali su njenu radoznalost.Anja se budila sa željom da otkrije sve do čega se o Santa psaltici može doći. Ona je tonula u san, snivajući staze kojima je rukopis već prošao.
Izgledalo je kao da je uronila u neki nevidljivi, a stalno prisutni oblak, u nešto toliko dragoceno i očaravajuće što je i nju samu, sasvim neosetno, menjalo.
Posle toliko vremena, Anja je osećala kako iznova diše punim plućima.
Zaboravila je kad joj se to poslednji put desilo. Kad je bolje razmislila, shvatila je da je to bilo još u vreme njenog studiranja. Divni i bezbrižni dani provedeni na Muzičkoj Akademiji. Ispunjeni smehom, strastvenim slušanjem muzike, učenjem, predanim savlađivanjem instrumenata (uz obou, Anja je svirala flautu, fagot i klavir), ali i dokolicom koja je tako prijala.
Čim je počela da radi kao asistent na Institutu za muziku, to stanje je na neobjašnjiv način nestalo. Anja je neosetno počela i na javi da se kreće kao kroz san.
Sve se u njenom životu izmenilo i, u velikoj meri, prigušilo. Iako je radila na nizu novih, istraživačkih projekata u Institutu, iako je sretala brojne kolege muzičare na seminarima širom Evrope, iako je sarađivala sa časopisima za muziku i balet, stičući ime kao ozbiljan i temeljan muzički teoretičar i kritičar – Anja je bila nezadovoljna. Kad je prošla treća zima posle okončanja studija, više nije mogla da se otme utisku kako se između nje i sveta podigao prozračan, a neprobojan veo.
Vremenom, Anju je pritisla i neka posebna težina koja je zračila iz uskih ulica njenog grada, stešnjenog između visokih planina i mora. Hodajući po glatkim oblucima od belog, ispranog kamena, po ko zna koji put klizeći pogledom po bronzanim zvekirima, visokim prozorima sa oronulim žaluzinama, po kamenim vencima uklesanim iznad vrata, po načetim fasadama palata pomoraca i plemića iz prošlih vremena, po malenim trgovima sa skalinama i crkvama, udišući prigušene mirise vode i memle, prateći linije širokih krošnji mirisnih leandara, lovora i čempresa, naslućivala je život koji je pulsirao unutar gradskih zidina, skriveni život suspregnut okoštalim običajima, opterećujućom tugom i nejasnim, a tako snažnim žudnjama. Anja i njen grad su disali istim ritmom, onim damarom koji je nagoveštavao sve dublje poniranje u maglinu neizvesnosti i nemira.
I to je tako trajalo.Anja je obavljala svoje poslove sa uobičajenom lakoćom koju samo rutina i dugogodišnja navika donose. Završavala je projekte u Institutu; odlazila je na koncerte; čitala je knjige; posećivala je poznate gradove u inostranstvu; u cik zore se šetala uz more; isplovljavala je barkom na pučinu u noćna ribarenja; skupljala je školjke i kamenčiće neobičnih oblika; gajila je cveće u saksijama; pisala je pisma; dobijala je muzičke časopise iz evropskih metropola; pisala je eseje o Skrjabinu, Franku i Berliozu i objavljivala ih je u tim istim časopisima, pre svega u Rimu i Amsterdamu; često je do zore sa mužem i prijateljima ostajala u konobi, na obali mora; sama i bez kišobrana hodala je po kiši; penjala se uz strme litice iznad grada i sa tih visina satima posmatrala pučinu; pripremala je lignje, ribu i salate; u tišini svoje sobe svirala je voljenu obou – jednom rečju, trudila se da u njenom životu sve teče jednostavno i bez većih potresa.
Tek povremeno i nenadano bi joj pred očima blesnulo saznanje da, zapravo, ona bludi između svih tih ljudi koji su je okruživali a da, ona prava, Anja leži negde u njenoj nutrini, pažljivo sakrivena od sveta.
Ta jednostavna istina se naglo pojavljivala, ali je još brže nestajala. Anja je sa začuđujućom silinom odbacivala.
Do promene je došlo sasvim slučajno, u mimohodu, pre 19 meseci, u onim prvim toplim martovskim danima koji su nagoveštavali konačni odlazak zime.
U uskoj ulici koja izlazi na rivu, kraj otvorenih vrata oronule višespratnice, sedela je starica. Mršava, izboranog lica i odsutnog pogleda ona je mirno posmatrala igru svetlosti i senki koju je visoki bor bacao na popločano kamenje. Grube, ispucale ruke su joj ležale na krilu, gusta senka sa balkona, smeštenog iznad ulaznih vrata, zaklanjala joj je lice i vrat a tanka, isprana pamučna haljina visila je do pločnika, delimično sakrivajući otekle noge.
Anja je prošla pored nje, kratko je pogledala i – to je bilo sve.
Međutim, da li od teškog mirisa memle koji je dopirao iz unutrašnjosti zgrade, da li od zelene boje zidova koju je plesan donela sa sobom ili od bleštave bele svetlosti koja je pekla oči, tek, Anja je u momentu bila preplavljena takvom teskobom da su joj kolena poklekla. I srce joj je brže zakucalo, tako da je par trenutaka ostala bez daha, orošena hladnim znojem.
Kad se povratila, požurila je bez osvrtanja. Tu ulicu je, potom, mesecima zaobilazila, sve iz bojazni da će ponovo ugledati staricu kako i dalje sedi na istom mestu i, ćuteći, odsutna, čeka slučajne prolaznike.
Saznanje da godine mogu doneti i takav kraj, na neki čudan način je pokrenulo. Odjednom je shvatila da mora nešto preduzeti. Nešto značajnije i slojevitije od svega što je do tada radila.
Knjiga o razvoju muzike u rodnom kraju bila je pravi izbor. Anja je to, posle 19 meseci rada na njoj, a posebno posle šest poslednjih meseci traganja za Santa psalticom, u hladnim januarskim danima ispunjenim neprekidnim kišama i gustom vlagom, sa sigurnošću znala.Odgovor iz Sant Petersburga je stigao sredinom tog januara, dok je sređivala beleške za novo poglavlje. Držeći pismo u ruci, zamišljeno je stajala kraj prozora. Dok je pogledom kružila po uskoj ulici u kojoj je uporna kiša, nošena vetrom, sve više počinjala da liči na gusti, a prozračni veo, razmišljala je o dobijenoj vesti.
Obaveštenje je bilo kratko, sa jedva čitljivim potpisom kustosa Prirodnjačkog muzeja, Valerija Dombroviča Frolova. (Posle Oktobarske revolucije raskošna četvorospratna palata Golicinovih, sa dva bočna krila koja su izlazila na neveliko jezero sa fontanom – kopijom kraljevske fontane iz Luvra, i dalje, na prostran park prepun stoletnih stabala, rastegnut sve do obale Neve, oduzeta je odbegloj porodici i predata je na upravu novoformiranom petrovgradskom Savetu Narodnih Komesara, tzv. Sovnarkomu. Među prvim odlukama predsedavajućeg, Lava Borisoviča Kamenjeva, bila je i naredba da se palata oduzme narodnom neprijatelju i preda na korišcenje Prirodnjačkom muzeju, decenijama smeštenom u vlažnim, tesnim prostorijama trošne višespratnice na uglu Elizarovske i Tverske ulice, u četvrti zvanoj Staraja Derevnja.)
“Tačno je”, čitala je Anja bez daha, “rukopisna zbirka liturgijskih pesama je početkom dvadesetog veka bila u vlasništvu grofovske porodice Golicin. Međutim, u velikim i pravednim promenama koje su se desile 1917. godine, svi članovi porodice su odlučili da napuste Rusiju, ne zaboravljajući da sa sobom ponesu i svoje bogatstvo. Tada je i rukopis nestao.”
Zaduženi kustosi Prirodnjačkog muzeja, pisalo je dalje, nisu imali podatke šta se sa tim rukopisom desilo nakon izlaska Golicina iz Rusije. Jedino što su još mogli pomenuti Anji, bilo je da su neki članovi porodice nastavili da žive u Francuskoj, a drugima se trag gubi na severu, ka Baltičkom moru, negde između Roterdama i Utrehta.
Kad je posle dva meseca kročila na stazu Nojšatelskog zdanja, smeštenog blizu Roterdama, oblak je počinjao da zaklanja Sunce. Nastavljajući da korača ka zamku čije pročelje su krasile dve vitke kule, Anja je krajičkom oka, u mimohodu, primetila kako su se blistave kapi rose na vrhovima golog šiblja zatomile, kako je gomila neotopljenog snega, smeštena oko visokih stabala jasena i zelenih četinara, prestala da se ljeska, kako ni tanka kora leda na stazi kojom je koračala više nije iskrila. Čitav predeo je uranjao u sivu, sumornu svetlost poznog martovskog popodneva.
Iza masivnih, bogato izrezbarenih ulaznih vrata dočekali su je prijatna toplota i potpuni mir i tišina. Za trenutak je zastala, pažljivo razgledajući dugi hodnik čiji se kraj gubio u polutami. Visoki zidovi su bili sagrađeni od belih kamenih blokova. Na uskim, vitkim prozorima divni vitraži u zagasitim nijansama zlatne, crvene i zelene boje prikazivali su srednjovekovne prizore iz lova. Crveni sag se prostirao čitavom dužinom hola. I male zidne svetiljke su, iako savremenog dizajna, činile skladnu celinu sa okolinom.Anja je bešumno koračala po debeloj stazi. Blago se nasmešivši, oprezno je zaobišla svetlosnu mrlju koju je stvarao pozni zalutali sunčev zrak, prodirući kroz naslikanu krošnju tananog stabla na bočnom prozoru.
Pred polukružnom dvoranom na dnu hodnika naglo je zastala. Među brojnim blistavim oklopima, kopljima, mačevima i zastavama pogled joj je pao na postolje na kome je, u staklenoj kutiji, stajao keramički predmet tanjirastog oblika sa izduženim, blago zaobljenim vratom. Brzo je prišla i na cedulji pročitala jednostavnu rečenicu: “Muzički instrument iz XI veka. Poreklo – nepoznato.”
Osmeh je ozario njeno lice. Znala je da je na pravom tragu.
Instrument, na kome je zagonetni kaluđer iz XI veka svirao, ležao je ispred nje. Još samo da pronađe rukopis sa 37 liturgijskih pesama.
Gospodin Jakob Terbrugen dočekao je Anju sa neočekivanom predusretljivošću i srdačnošću. Slušajući njegov pomalo krut i tvrd glas, prateći to mršavo, godinama načeto, lice kao i njegove čudne, hladne, ispitivačke oči, Anja je uočila retke pokrete prstiju leve šake na stolu. Oni su joj odali pritajenu napetost i neku neodređenu strepnju koju je ovaj čovek pažljivo krio.
Njegova iznenadna odluka da ustane je trgla. Naterala je sebe da ponovo sluša bujicu izgovorenih reči i obilje informacija o Nojšatelu kojima je ovaj sredovečni gospodin ponosnog držanja obasuo.
Kada je sat vremena kasnije poveo do Dvorane Sa Stubovima gde je ležala rukopisna zbirka sa 37 liturgijskih pesama, Anja je već znala da zdanje poseduje nemerljivo vrednu zbirku starih rukopisa, mapa, dnevnika i arhivske građe, jedinstvenu u tom delu Evrope (očuvani zamak plemićke porodice de Troa, čiji je osnivač, Kretijen de Troa, ostao upamćen po neviđenom junaštvu u bici između kraljice alterskog dvora, Medb od Monahta, i kralja Dananja, Romhuara, posle čega ga je kraljica nagradila ogromnim posedom i ovim zamkom).
Tu su delovi čuvenih zbirki sa keltskim tekstovima – Crvene knjige o Hergestu i Bele knjige o Raderhu – iz XIV veka; fragmenti iz poetske Edde na islandskom jeziku; prepis i dela istorije norveških kraljeva Snorija Sturlusona iz XII veka, nazvan Ynglingasage; pergamenti iz hananske tradicije, pronađeni u Ugaritu, trgovačkoj luci na obali današnje Sirije, iz perioda od 1400-1200.godine p.n.e.; spisi i crteži utisnuti na svili koji predstavljaju fragmente indijskih epova – Harivasmi iz IV veka i Veći i Manji Puran – sastavljenim između 300. i 1200.godine n.e. a posvećeni teoriji Višnu avatara.
Čuvaju se i razni atlasi iz svih epoha, potom globusi i kompasi, prvi teleskopi i busole, Galilejevi papiri i Leonardovi crteži oružja i raznih mašina, Direrovi grafički listovi i prepis Senekinog spisa O srećnom životu.U Nojšatelu je pohranjeno i nekoliko mozaika iz Rimskog carstva, iz oblasti Ilerda, Sikar, Rutena i Menapija i 500 godina stari vitraži iz Briža i Avinjona. Tu je i šnala kraljice Elizabete, ukrašena biserima i dragim kamenjem, lepeza ruske carice Katarine… Da nije otvorio vrata Dvorane Sa Stubovima, Jakob Terbrugen bi, verovatno, i dalje nastavio da nabraja.
Pred Anjom se prostirala duga dvorana sa lučnim svodom i brojnim vitkim stubovima. Tanani prozori su propuštali meku, razuđenu svetlost. Dva okrugla, par metara široka svećnjaka od tamne boje drveta visila su sa tavanice. Brojne police ispunjene knjigama i spisima delimično su zaklanjale stolove za kojima je sedelo desetak posetilaca. Do vrata, u levom uglu, blago svetlo okolnih, usmerenih lampi osvetljavalo je omanju skulpturu Piete, Bogorodice koja u krilu drži i oplakuje telo svog sina, skinutog sa krsta… Tišina je bila tolika da se moglo čuti disanje prisutnih.
Samo nekoliko trenutaka kasnije dogodila se prava pometnja.
Čim je otkrio da je mesto, na kome je rukopis decenijama ležao, prazno g. Terbrugen se ukočio. Stojeći par koraka dalje, Anja je na njegovoj visokoj, nepokretnoj silueti uočila kako se jedino žila na vratu nadima, kako raste i pulsira, da bi, u jednom kratkom trenu, dobila zagasito crvenu boju.
I ljudi oko upravnika se nisu micali, zapanjeno gledajući u prazan prostor na polici. Muk je bio toliki da se Anji učinilo kako je u prostranoj, senovitoj dvorani sa vitkim stubovima sve stalo.
Prvo je eksplodirao g. Terbrugen. Njegovo, do tog momenta, mirno i nadmeno lice najednom se izobličilo u strašnu grimasu i on je povikao na stariju damu u zelenom kostimu, zaduženu za fond knjiga u Dvorani Sa Stubovima.
Oštar, opor glas upravnika Nojšatela pokrenuo je i ostale zaposlene. Oni su usplahireno počeli da tragaju za nestalim rukopisom. Nekolicina je uzbuđeno vadila sa stalaža uredno složene spise i potom ih odmah vraćala nazad, starija dama u zelenom kostimu je zagnjurila glavu u kataloge, premećući registarske kartice i krišom brišuci svoje suze, dok su preostali pretraživali fajlove u kompjuterima. Čak su se i posetioci biblioteke u Dvorani Sa Stubovima osetili pozvanim da nešto kažu, iako mnogima i nije bilo najjasnije o čemu se radi. Nastala je gužva, nadvikivanje i ubeđivanje kakvo Nojšatel nije doživeo u svojoj dugoj istoriji.
Samo je Anja zbunjeno stajala po strani, pokušavajući da razume skriveni smisao u obilju brzo izgovorenih reči.
Kasno te večeri, kada se sve stišalo, zatražila je od g. Terbrugena dozvolu da ostane. Bila bi prava šteta, istakla je nekoliko puta, da tako lako odustane posle tolikog uloženog napora da sazna bilo koji detalj o nestalom zapisu.
– Rukopis je tu… negde… – ponavljala je. Ona to prosto oseća.
Ako ostane, nije prestajala da nabraja dalje razloge namrštenom upravniku Nojšatela, pridružiće se službenicima zamka u traganju i pokušaće sa njima da pronađe nestali raritet. Na reč raritet, g. Terbrugen se vidljivo trgao. Oštro se zagledao u Anju, još jače se namrštio, čak je i vilicama zaškripao… Ali je ipak klimnuo glavom u znak odobravanja.
I Anja je ostala.
Strastveno je započela pretragu. Posle Dvorane Sa Stubovima, prešla je u depo, smešten u zadnjem delu velikog Nojšatelskog zamka. U tom skladištu police su stajale u gustim, paralelnim redovima, pretrpane knjigama, spisima i ostalom arhivskom građom. Časovi su prolazili, dokumenta su se ređala, ali Santa psaltice nigde nije bilo.
Trećeg dana, baš u trenutku dok je zamišljeno sedela nad požutelim pergamentom iz Karolinškog doba, rasejano gledajući u veliko početno slovo T, ukrašeno raskošnim crtežom propetog konja sred srcolikih listova bujne krošnje i brojnih ptica u letu, pažnju joj je privuklo jedno lice. Bio je to stariji muškarac nebesko-plavih očiju i brižljivo negovane brade. Njegov dugi, ispitivački pogled nekoliko trenutaka se zadržao na Anji i zbog nekog, njoj nepoznatog, razloga ona se prenula.
Pažljivo se zagledala u visokog stranca, prisećajući se njegovog nečujnog hoda tokom prethodnih dana, dok je prolazio pored nje. Taj ćutljivi čovek tako ponosnog držanja pratio je svaki njen pokret, zaključila je Anja.
I njena radoznalost se probudila.
Raspitala se i ubrzo saznala da je to Jan Rusdel Sten, noćni čuvar u Nojšatelu, usamljeni čudak koji je toliko predano brinuo o ovom zdanju da su mu zaposleni, u šali, pre više decenija dali nadimak ‘Dobri duh iz Nojšatela‘. Kad je u smiraj tog trećeg dana grozničave potrage za rukopisom Jan Sten, prodorno je gledajući, ponovo provirio u ugao gde je sedela ispod trokrilnog prozora uokvirenog kamenim lukom čiji su vrh krasile, poput čipke vešto isprepletene isklesane razigrane linije, Anja je požurila za njim.
– Istina je – mirnim, dubokim glasom je potvrdio ovaj 60-godišnjak na ulazu Dvorane Sa Frizovima – ja jesam zainteresovan za vašu potragu. Čak… jako zainteresovan. Baš kao što to čine ljudi vezani za nešto na poseban način…
Nekoliko trenutaka Anja je ćutala, zatečena neočekivanom čuvarevom otvorenošću. Stojeći na nevelikom mermernom stepeništu – on na širokom, blago zaobljenom pragu, ona na vrhu, samo par koraka udaljena od skulpture nordijskog ratnika čije su divno isklesane šake sa dugim mačem budile pažnju – pažljivo ga je posmatrala.Lice čuvara palate je bilo nepomično. Mahinalno stežući u šaci otpalo dugme sa svoje jakne, Anja se trudila da pronikne iza tih nepokretnih crta, kružeći pogledom po njegovom visokom i glatkom čelu, markantnom, lepo izvajanom nosu, po, sedima prošaranoj, bradi, po dugoj, negovanoj kosi koja je dopirala skoro do ramena… Bistri Janov pogled nije ništa nagoveštavao i Anja je osetila nelagodnost. Premestila se sa noge na nogu, potom se osvrnula oko sebe, ali neodređeni nemir nije nestajao.
Nije bila načisto zašto još uvek stoji pod stubovima peristela, niti zašto dozvoljava da sumnja raste u njoj. Trebalo je da se okrene, vrati u depo i nastavi traganje za rukopisnom zbirkom, pravim razlogom svog boravka u Nojšatelu. Pa, ipak, ona je i dalje nepomično stajala.
Negde, iz pozadine, do njih je dopro deo živog razgovora, nečiji teški koraci su zatrupkali po kamenom podu pa su se udaljili i, ubrzo, sasvim izgubili.
Tišina je ponovo zavladala u hodniku i, nekoliko koraka dalje, u prostranoj sali čuvene Dvorane Sa Frizovima, ispunjenoj skulpturama, stelama, brojnim frizovima i staklenim postoljima, na čijim su mekanim, modro-plavim presvlakama od pliša ležali pergamenti, novčići i upotrebni predmeti iz raznih epoha.
Na levom pročelju je visio kameni friz poznat pod imenom Mesečni radovi, pronađen na Lafovom polju, u središtu keltske zemlje, nastao u slavu vrhovne boginje Dane i njenih magijskih moći, sa brojnim isklesanim ornamentima koji su, u tačno određenom ritmu, ‘donosili’ ritual velike smene godišnjih doba, ritual prirodnog traganja stare zajednice Kelta za tajanstvenim pulsiranjem života.
Na desnom zidu je mirovao pravougaoni friz od terakote, dug 2,5 m, sa četiri izdužene statue nordijskih bogova, Odina i njegove braće, sred Zemlje Izmaglica, iza kojih se naziralo jasenovo drvo sa krošnjom ispod samih zvezda i korenjem u bezdanim dubinama gde vlada večita tama, svetli, iako mestimično okrnjeni, friz pronađen u oronulom zamku Nihajmer, smeštenom na krajnjem istoku nordijskih zemalja, tik uz prostrano jezero.
Tu je bio i omanji friz pod nazivom Blagovesti i Poseta, skinut sa južnog portala katedrale u Šantiliju, neposredno pre nestanka te vitke građevine – propete u visinu, put plavog svoda – u velikom požaru.
Pa kameni friz otkopan u Judeji, u ruševinama grada Gezere, za koji se vezuje legenda da je njegov neimar usnio san i u njemu video lestve koje od brda iznad neimarevog sela vode gore, ka Svevišnjem, pa kad se probudio nije prestajao sa radom dok od ‘masaba’, svetog kamena, nije isklesao friz, identičan slici iz svog sna. Semiti su zato kameni friz nazvali Božja kuća.Dubok i prijatan Janov glas je ispunjavao muk i napregnutu nepomičnost velike Dvorane Sa Frizovima dok je lagano predstavljao Anji ovaj, za nju, do tog momenta, nepoznat svet. Hodajući od jednog do drugog eksponata, radoznalo zagledajući svaki pedalj drevnih iskopina, Anji se činilo da korača prostorom u kojem je vreme stalo.
U jednom momentu je, iza odmerenog i smirenog držanja ovog čoveka, naslutila pritajenu strast sa kojom se – bilo je vidljivo – predavao istraživanjima detalja, vezanih za dela koja je čuvao. ‘Dobri duh iz Nojšatela’ je govorio o eksponatima kao da propoveda o stvarima koja prožimaju njegovo biće.
Tada je pojmila koliko su tačne priče koje su kružile o njemu po Nojšatelu. Jan Rusdel Sten je živeo jedan drugačiji, posvećen život.
Shvatila je i da je on – tih i povučen, zamišljen i, na prvi pogled, stalno zagledan u neodređenu tačku u daljini, uvek u senci i daleko od ljudi – u sebi krio svet u kome se sadašnjost preplitala sa prošlošću, da je lako prelazio put od jedne do druge, da je još lakše iz njih sagledavao budućnost, kao i da su za njega prošlost, sadašnjost i budućnost, poput nekog večnog vibrirajućeg klatna, postali jedan jedini, jedinstven i beskrajan, pokret života. Jan Rusdel Sten je dobro znao da prošlost nije mrtva. Ona za njega nije bila zauvek odvojena od sadašnjice. Ovaj mudri 60-godišnjak je bio tako daleko od gomile neukih i nerazumnih ljudi koji podižu neprelazne zidove između vremenskih nivoa.
Kad je u centralnom delu Dvorane ugledala kamenu stelu, pronađenu u iskopavanjima oko glavnog hrama u Nipuru, sred plodnih i plavnih ravnica bogatog sliva reke Eufrat, visoku 2 m, sa raskošnim reljefom visokim 70 cm, posvećenim sumerskom bogu Sunca po imenu Šamaš, Anja je zastala.
Bez daha je gledala u kamenu gromadu na koju je sa suprotnog zida padao svetlosni snop, okrznuvši svojom fino isprepletenom mrežom svetlosti i senki i obode najbližih eksponata.
Dok je pogledom klizila po senovitoj arabesci, po kosom zraku, po minijaturnim zrnima prašine koja su plutala u oblom, tananom i bleštavom snopu jedva primetni osmeh joj je zatitrao u uglu usana. I neobični sjaj je blesnuo u njenim očima. Zbog nekog razloga, Anja je najednom čitav prizor pred sobom počela da posmatra drugačijim očima. Neočekivan susret sa prozračnim svetlosnim stubom joj se u momentu učinio nesvakidašnje dragocenim i posebnim.
Već sledećeg trenutka u njoj su se pojavile i kratke, nepovezane misli o vremenu koje traje, jednako za sve, misli o nemerljivom toku trajanja čiji izvor ponire tamo negde – u mutnim i nedokučivim obrisima početka koji je toliko daleko da izgleda kao i da ga nema; u prostorima gde nema mere i trajanja, niti ulaza i izlaza; u tački gde se dodiruje trajnost i krhka nestabilnost, neprolaznost i trošnost, moćna postojanost i bolna, uznemiravajuća svedenost… “Toliko vreme leži utisnuto u ovim delima. To je… Kako to izraziti…?”, letelo je kroz njenu glavu i – naglo se ugasilo. Jan je svojim širokim ramenima presekao zrak i njena izdvojenost, u koju je tako nenadano upala, namah je nestala.
Anja se zbunjeno nakašljala, kao da je uhvaćena u nečem nedozvoljenom. Ne podižući pogled sa kamene gromade, nastavila je da sluša Janovo živo i uzbudljivo pripovedanje.
Prastara stela, poznata kao Šamaši misterija, imala je reljef sa mirnim jezerom i napuklim jajetom u podnožju. Iz jajeta se izvijala nejasna silueta ustremljena u visinu, pod oblake. (“Naravno, silueta Prvog i Vrhovnog”, ubedljivo je i bez zastoja nastavljao Jan.)
U centralnom delu se izdvajala reljefna slika uzvišenja (“…možda, peščanog brda…?”) iznad koga je počivala ogromna ruka novonastalog božanstva. Ona je svojim noktima urezivala duboke pukotine u brdu. (“Predanje kaže da su tako nastali klanci, klisure i rečne doline na Zemlji”, dodao je još Jan i odmah nastavio dalje.)
U desnom gornjem uglu je bio prizor borbe strašnih, nakaznih prikaza sa stvorenjima nalik anđelima. Janu se, naglasio je nešto dubljim glasom, zastavši sa svojom pričom na tren i zagledavši se u neodređenu tačku u daljini, oduvek činilo da ta nema bitka nagoveštava sve potonje sukobe između onih koji, po prirodi svog bića, teže da ruše sa onima koji u sebi nose nesavladivu potrebu da brane i čuvaju stvoreno. Praiskonska bitka stara koliko i tlo kojim hodamo.
– Sa drevnim zapisima vam je tako – najednom je promrljao čuvar i, namrštivši se, počeo je da trlja svoj dlan. – Oni kao da u sebi kriju sve potonje što će doći. Počev od haosa… Tamo… Pre vremena i bilo kakvih obrisa… Do današnjih dana.
I, posle kraće pauze, dodao je:
– Na čoveku je da odabere stranu… A jednoj moraš pripadati – još tiše je izgovorio. – Ovim strašnim nemanima na ploči ili… – iznenada je otegao, zagledan u nemi prizor pred sobom i Anja je osetila njegovu uznemirenost. On kao da više nije pričao o drevnom kamenom zapisu, već o samom sebi. – Ili ćutljivim čuvarima…
Potom je naglo ućutao. Njegov pogled je bio prikovan za večno sukobljena, sred kamena zarobljena, bića.
Posmatrajući Janovo odsutno lice, samo delom zahvaćeno svetlosnim snopom koji je još uvek nadirao sa suprotnog zida, Anja je razmišljala o svemu što je izgovorio. I, iznova je zaključila koliko joj je stupanje u ovaj prostor – gde vreme ima drugačiju boju i značenje a trajanje odraz daleke i maglovite večnosti, tako nepristupačne običnom, svedenom, u svoje granice uronjenom čoveku – donelo novo i dragoceno iskustvo.
Do tog dana bila je uverena da samo muzika može da omogući da se zakorači u te, dubokom harmonijom ispunjene, obrise željenog, a nikad do kraja proniknutog bezmerja. Sada je jasno razaznala da je otisak iskonskog, zapravo, svuda oko nas. Samo treba pažljivo osluškivati i iza vidljive linije stvari.
Sa tim novim, dragocenim mislima, u Anji su se probudila i nova osećanja. Nije je više ispunjavala nelagodnost, niti tako dobro poznat, razdražujući nemir. I nejasno osećanje krivice da je propustila nešto važno u svom životu, muklo osećanje koje je godinama pritiskalo i sasvim neprimetno razjedalo, potonulo je. Na njihovo mesto stupilo je okrepljujuće stanje punoće i sklada, i to takvom žestinom da je – u jednom zamahu – razbistrilo njene misli i pomirilo u njoj toliko toga što je smatrala nepomirljivim. Posle ko zna koliko vremena u svom životu, Anja je osetila da je slobodna.
Na njenim usnama je lebdeo osmeh.
Bila je svesna da su okolna tišina, nesvakidašnji mir koji je zračio iz drevnih zapisa, kao i spokojan glas čoveka pred njom učinili svoje. Pogledala je Jana sa zahvalnošću.
Od tog trenutka, među njima se sve promenilo. Razgovor je potekao lako i bez ustručavanja, kao kod dvoje ljudi koji se dugo poznaju pa se i bez mnogo izgovorenih reči dobro razumeju. Jan je nastavio da je vodi po ostalim dvoranama, a Anja je pažljivo upijala svaku njegovu opasku, šalu ili legendu vezanu za izložena i čuvana umetnička dela, spise i arhivsku građu.
Negde duboko u noći, kad su svi otišli iz starog dvorca, priča o Santa psaltici, na kojoj je Anja ponovo počela da insistira, sasvim neosetno je prešla u priču o neobičnoj istoriji porodice Sten, “pravom vlasniku tog rukopisa”, kako nije propuštao da istakne čuvar Nojšatela. Bili su u prizemlju, blizu širokog stepeništa i udaljeni časovnik je muklo otkucavao ponoć, kad je Jan naglo zastao, dlanom prešao preko svoje brade i iznenada doneo odluku:
– Albumi su ovde… u mojoj sobi… – promrmljao je i, bez dodatnog objašnjenja, poveo Anju u malenu prostoriju, smeštenu ispod mermernog stepeništa.
– Stenovi već decenijama čuvaju Nojšatel – slušala je Anja Janov topao, ravnomeran glas dok je prelistavala porodične albume. Sa nevelikih, požutelih fotografija gledala su je ozbiljna, nasmejana, ozarena, namrštena, zamišljena ili, u naglom pokretu uhvaćena iznenađena lica nepoznatih muškaraca i žena. Njihova tela su uokviravali oblaci, pa listovi deteline, kao i srcoliki ili kružni otvori a iznad njih, na svetlim površinama boje slonovače, uz same talasasto odrezane ivice, mogla su se pročitati razna imena, ispisana jedva čitljivim rukopisom: Hendrik, Hans, Piter, Antonis, Henrijeta… Nekoliko generacija Stenovih nemo je posmatralo Anju.
Dok ih je ona pažljivo proučavala, Janova priča se nastavila.- Tradiciju čuvanja Nojšatela započeo je moj pradeda, Hendrik Rusdel Sten, 80-tih godina XIX veka, a nastavio je njegov sin a moj deda, Antonis, posle misteriozne očeve smrti. To, nikad rasvetljeno, ubistvo desilo se u jednoj od onih zimskih noći kada hladnoća sve zaledi, i kad gusta magla i potpuni muk poput nekog zloslutnog oblaka polegnu po čitavom kraju… Pronašli su ga u svitanje… kraj puta, prekrivenog blatom, krvlju i modricama. Ležao je tako bačen, odnoseći sa sobom i tajnu svog iznenadnog kraja… – Jan je mirno ređao detalje, kuvajući čaj u uglu, na minijaturnom rešou, i potom ga sipajući u porcelanske šolje sa visoko podignutim ručkama i sa idiličnim pastirskim motivima na, gotovo prozračnim, zidovima.
– Tako je Nojšatel preuzeo Antonis, iako ni punih 17 godina nije imao – dodao je Jan, sedajući u svoju fotelju. Njegov širok dlan se spokojno spustio na stolnjak protkan koncem zlatne boje i Anja je mogla na toj neobično čvornovatoj ruci sasvim jasno da uoči gustu mrežu zagasitocrvenih kapilara.
Uopšte, mirno je nastavio Jan posle kratke pauze u kojoj su oboje pili topao čaj, najveći broj porodičnih priča se upravo za Janovog dedu vezuju. Taj tamnokosi mladić, vatrenih crnih očiju i prijatnih crta lica, svojim nemirom je od najranijih dana plenio pažnju svih ljudi oko sebe. Kad je u martu 1916. godine pravo iz Nojšatelskog zdanja poslat na bojište, našao se sred najduže i najkrvavije bitke I svetskog rata, na frontu kod Verdena (“Danas je poznato da je u toj bici bilo angažovano 2 miliona ljudi, od kojih je preko 700 hiljada poginulo… Možete li vi da zamislite tu gomilu mrtvih tela?”, s mukom je, posle pauze u kojoj je skupljao retke mrve sa stolnjaka, procedio Jan.)
Za Janovog dedu se zna i da je čudom izbegao streljanje posle otkrića da je malenim nožićem od kundaka svoje puške izdeljao skulpturu ženskog tela. On ga je često zamišljao kako u rovu, sred blata, mrtvih tela i prljave vode koja se potocima sliva, okružen zaglušujućim, danonoćnim topovskim kanonadama strastveno pravi svoju drvenu skulpturu vitkog ženskog tela. – Koliko gorčine – pitao se glasno Jan – i, istovremeno, koliko strasti treba u sebi da imaš pa da, sred tog meteža gde su eksplozije, u bukvalnom smislu te reči, svaki metar zemlje preokrenule… sred te teške, raskvašene zemlje i sred smrti… Bezmerne… Besmislene smrti koja je svaku nadu ubijala… Koliko toga treba da poseduješ pa da smogneš snage tako nešto da uradiš…? Koliku želju za životom treba da nosiš za takav čin…?
Jan to nije mogao ni da zamisli.
Kad mu je jedna takva razorna eksplozija odnela ruku, vraćen je nazad, u Nojšatel. Ostalo je upamćeno da je godinama posle toga uporno ćutao i samotno lutao ovom palatom. Iz noći u noć, on je sa upaljenom svećom bludeo hodnicima, kao da nešto ili nekog očekuje, opuštajući se i sâm sa sobom pričajući tek kad je bio siguran da u blizini nema nikoga. Antonis Rusdel Sten dugo nije trpeo nikog pored sebe.On je, dodao je Jan posle kraće pauze, iskosa pogledavši Anju dok je pažljivo sakupljao svoje fotografije sa stola, kupio od ruskog emigranta dragocenost koja nju toliko zanima. Zato Stenovi smatraju da taj rukopis pripada njima, iako Janov deda, Antonis, nikada oko toga nije pravio problem. Znao je da takvu vrednost treba čuvati na ovom mestu, među ostalim retkim originalima, i rukopisnu zbirku sa 37 liturgijskih pesama i neobičan tanjirasti predmet sa izduženim, blago zaobljenim, vratom doneo je u Nojšatel.
Sam Jan se, čim je preuzeo ovaj posao od svog oca, Pitera Rusdela Stena, uverio da porodične priče o neobičnim pojavama vezanim za taj keramički predmet nisu samo plod bujne mašte njegovih predaka. Doista se nešto čudno dešavalo u Nojšatelu za vreme velikih oluja i jakih, snažnih naleta vetrova.
On je lično slušao (“I to ne jednom…”, značajno je naglasio sa podignutim kažiprstom u vazduhu) tokom ovih decenija u kojima čuva dvorac, divne zvuke koji su se izvijali iz tog oblog i malenog a tako neuglednog instrumenta. Kako ima običaj da svoje slobodno vreme provodi tu, u zamku, a ne u svojoj kući, u gradu, u istoj sobici ispod širokog stepeništa u kojoj su u tom trenutku sedeli, imao je sreću (“Ili retku privilegiju”, ne bez ponosa je istakao, prodorno je gledajući) da doživi kako tišinu Nojšatela ispunjavaju nesvakidašnje divne melodije.
Njemu, istina, nije bilo jasno ko ih je stvarao (“Možda vetar…? Ili… neko nepoznat…?”, neodlučno je dodao), kao što nije dokučio ni zbog čega su se javljale baš na tom mestu, u izdvojenom starom zamku porodice de Troa, na sat hoda od prvih nastanjenih kuća. I to u isto vreme dok su nad čitavim krajem oko Roterdama besneli kovitlaci hladnih vetrova, dospelih negde sa krajnjeg severa, tamo, iz zemlje večitog leda i dubokih fjordova. To mu, međutim, nije smetalo da uživa u njima.
Jan nikada nije video ni plavičastu svetlost koja je, po predanju Stenovih, pratila melodiju iz tanjirastog predmeta sa izduženim, blago zaobljenim vratom.
U tim, šapatom ponavljanim pričama Janovih rođaka, meka i razuđena plava svetlost bi se iznenada pojavljivala iznad keramičkog predmeta, smeštenog u polukružnoj dvorani, na ulazu u Nojšatel, neko vreme bi se spiralno penjala ka tavanici pa bi se, stvorivši klobuk, neočekivano rasprskavala i, poput snežnih pahulja, nečujno padala po predmetima.
Znala je, priča dalje nastavlja, i da se ponovo zgusne. Tada bi počinjala da kruži oko stvari, da jezdi i, poput valova, plovi kroz duge holove i visoke polumračne dvorane, stalno prateći ritam divne melodije.
Sa zamiranjem čudesnog zvuka, nestajala je i magličasta plava svetlosna vizija.
Udaljeni sat je otkucao tri po ponoći kad je Jan Sten, posle ovog nesvakidašnjeg priznanja, zaćutao. U malenoj sobici je zavladala tišina.
Anja je čekala.
Nije prekidala njegovo ćutanje. Samo je pogledom počela da kruži po okolnim stvarima. Sto i nekoliko stolica iz XVII veka, stočići pretrpani starim fotografijama, svećnjacima i neobičnim glinenim predmetima iz raznih epoha. U uglu, na podu, stajao je mali rešo isprskan ostacima iskipele i skorčale kafe. I mnoštvo knjiga, razmeštenih po podu, drvenoj klupi bez naslona i po stolicama.
Trosed na kome su sedeli je bio udoban i očuvan, iako star nekoliko decenija. Anjin desni dlan se naslanjao na, rukom heklan, podmetač. Pažljivije je pogledala oko sebe i uočila je na naslonima sofe iste takve podmetače od svetlo smeđeg prirodnog konca. Kako su se oni našli u ovoj sobi, zbunjeno se pitala. Takvi heklani podmetači pripadaju jednom drugačijem svetu, onom u kome vlada duh navike, reda i opšte prihvaćenih zajedničkih merila od kojih nema odstupanja. Nečem što je tako daleko od Jana. I, posebno, od njegove sobe. Odgovor nije nalazila.
Kad je konačno podigla svoj pogled, ugledala je zamišljeno i odsutno lice pred sobom. Nije mogla da dokuči ni kako se desilo da se taj povučeni, duboko nepoverljivi čovek tako naglo otvori pred njom. Da li je u pitanju slučaj? Možda pukotina koja se na momenat pojavila u njegovoj zatvorenosti? Ili je ovaj zagonetni čovek baš nju zbog nečeg odabrao?
Ona je nesvesno zabacila glavu i taj, teško uočljiv, pokret prenuo je Jana. Nastavio je.
Desilo se to u Božićnoj noći, nekoliko godina posle povratka sa Verdenskog ratišta. Njegov deda je iz nekog, samo njemu znanog razloga, odlučio da prekine svoju samoću i da predstojeći praznik proslavi sa prijateljima uz koje je rastao.
Kupio je veliki, raskošni bor i postavio ga je u ulaznoj, polukružnoj dvorani, na istom mestu na kome je božićno drvo decenijama do tada u Nojšatelu stajalo. Potom ga je svečano okitio i brojnim svećama osvetlio. Čak je i muzičare unajmio a, posle dugog i upornog traganja, u rukama je držao flašu najkvalitetnog francuskog konjaka. U opštoj, teškoj oskudici posle I svetskog rata to je ličilo na pravi podvig.
Šta se doista desilo te praznične večeri, Jan nikada nije do kraja otkrio. Tek, porodična priča kaže da je njegov deda čitave noći stajao ispred visokog bora sa čašom konjaka u ruci. Muzičari su svirali svoj uobičajeni repertoar, a prijatelji su se glasno smejali i šalili, prisećajući se avantura iz detinjstva.U jednom momentu, negde oko ponoći, Antonis je muzičarima dao rukopis svečanih psalmi koje je tih dana krišom kupio od jednog ruskog emigranta. Taj gordi Rus u poznim 50-tim godinama se dve večeri pre božićne proslave iznenada pojavio na vratima zamka i, iako u iskrzanom i iznošenom krznenom kaputu, predstavio se kao grof Golicin. Krijući svoj pogled, bez reči je pristao na sumu od nekoliko zlatnika. Potom je pružio Antonisu rukopisnu zbirku liturgijskih pesama, kratko ga je i ispod oka sa mržnjom pogledao, naglo se otrgao pa se žurno, bez osvrtanja, udaljio.
Čuvar Nojšatela je ostao da gleda za njim kako nestaje u hladnoj decembarskoj izmaglici. Učinilo mu se kao da beži. Rukopis je, očito, nepoznatom grofu veoma mnogo značio i samo krajnja nevolja ga je naterala da ga proda. Ova činjenica je probudila njegovu radoznalost. On je morao čuti te nepoznate biblijske pesme spevane u slavu svetaca, Svetog Duha i Jedinog Oca našeg.
Sa prvim zvucima, pripiti muškarci su prestali sa šalom i smehom i polako su, jedan po jedan, seli oko muzičara. Samo je Antonis i dalje stajao, mirno ispijajući svoje piće. S naklonošću je posmatrao svoje drugove kako, sada u pobožnoj tišini, slušaju dobar, iako okrnjen, kamerni orkestar. Prijalo mu je saznanje da je uspeo prijateljima da priredi tako lep trenutak.
Ni sam nije znao u kom trenutku se to desilo, tek, malena ukrasna figura, okačena o granu bora, polako se izvila i, lelujajući, izdužila se u prozračnu siluetu visoku od tavanice do poda.
Antonis se brzo okrenuo i pogledao po sobi, ali niko od prisutnih nije reagovao. To je značilo samo jedno – sem njega, niko drugi nije video neobičnu pojavu koja je oko sebe isijavala sjajnu i blistavu koronu, satkanu od srebrne svetlosti.
Vidno uplašen, crnokosi mladić je ponovo krišom pogledao u iskričavu, poput dima laku, prikazu, nesvesno se namrštivši i skupivši u ramenima. Očekivao je njen napad i neko veliko zlo.
Međutim, na svoje ogromno iznenađenje, otkrio je da na siluetinom licu zrači samo blagost. To ga je trglo i on se, sasvim lagano, počeo opuštati. Ubrzo je shvatio kako ga prožima osećanje olakšanja. I težina, onaj mukli, duboki, sapeti bol na dnu grudi polako se rastočila, ustupajući mesto miru.
Kad je prozračno biće prestalo da leluja u vazduhu i da isijava prigušenu mlečno-zlatnu svetlost, u Antonisu Rusdelu Stenu je već vladalo spokojstvo. Ono ga je ispunilo uverenjem da će, poput neobičnog priviđenja, uzleteti. Kao i da će, ako bude dovoljno jak, u njenu svetlost uroniti.
Od tada je, nastavljao je Jan svoju priču tihim glasom, usamljeni mladić vatrenih crnih očiju uporno lutao po Nojšatelskom zdanju. Iz noći u noć, čuvajući blago palate, on je hodao iz dvorane u dvoranu, nestrpljivo iščekujući da u nekom uglu ponovo ugleda lelujavi odraz nestvarnog bića, blagog izraza i toplih očiju punih razumevanja.- Toliko su mu nedostajali mir i spokojstvo koje je, uz to proviđenje, samo na momenat osetio – dodao je i naglo ućutao, utonuvši u svoju zamišljenost.
Dok je, nešto kasnije, izlazila iz taksija i pešice krenula ka svom hotelu, u Anji su još uvek odjekivale priče čudesne porodične istorije Stenovih. Nije bila sigurna šta, od svega što je čula, može pripisati nesvakidašnjem daru čuvara starog zamka da priča priče a šta razorenim nervima njegovog pretka, trajno zarobljenog u sećanjima na, ko zna koliko, viđenih prizora užasa i patnji, krvi i raskomadanih tela bezimenih nesrećnika, surovo bačenih u kovitlac besmislenog ubijanja sred bitke na Verdenu, u dalekoj 1916. Njeni koraci po vlažnom asfaltu, mestimično prekrivenom tankim ledom, odzvanjali su u praznoj ulici. Grad je još uvek spavao.
Oštar urlik brodske sirene naterao je Anju da zastane. Negde daleko, uronjen u jutarnju maglu, kretao se brod. Nije ga mogla nazreti, iako je to jako želela. U potpunoj samoći koju je osećala tog martovskog praskozorja, prijalo bi joj da vidi nečije lice.
Laganim korakom je prišla ogradi i zagledala se u mutnu nabujalu vodu koja je, plaho i u naletima, udarala o stubove kamenog mosta na kome je stajala. Mlečnobela svetlost sa obližnje neonske svetiljke ljeskala se po uskomešanim talasima. Nekoliko trenutaka pažljivo je pratila tu nemirnu igru, loveći razlomljene svetle mrlje po oblim i propetim pa naglo, u dubinu, porinutim vodenim nanosima. Već sledećeg momenta parčad sive paperjaste magle, koja su nečujno plovila iznad same reke, sakrila su od nje drhtavu igru svetlosnih treptaja. Stresla se. Oštar mraz nije popuštao i Anja je jače stegla kaput oko sebe.
Dopadala joj se opuštenost koju je osećala. Stojeći naslonjena na kamenu ogradu mosta i zagledana u iskidanu parčad magle koja su plovila iznad vode, nazirala je kako se iz nekog skrivenog dela njene nutrine pomaljaju obrisi jednog novog stanja, tako nalik miru i punoći koje je, nekad davno, u svojoj mladosti osećala. To zaboravljeno osećanje lepote i sklada, godinama uronjeno u njene strahove, nesigurnost i nespokoj najednom je, u dodiru sa neobičnom atmosferom starog dvorca i još neobičnijim Janom Stenom, izronilo na površinu, preplavilo je i donelo sa sobom blagorodno osećanje spokojstva.
Ovo novo, a staro osećanje tako je prijalo njenim prenapetim nervima.
Zapažajući potpunu tišinu koja je vladala oko nje, Anja je najednom postala svesna dubokog značenja koju je posvećenost jednom cilju donosila sa sobom. ‘Treba odabrati stranu”, rekao joj je taj tihi čovek.I još. “Nema mnogo puteva. Priroda ih, nasuprot raširenom mišljenju, nikada ne donosi u izobilju. Možeš stvarati, ako imaš sreće da ti je to ’nešto’ neophodno za stvaranje, dato na rođenju. Ili možeš grčevito težiti da sve pod ovom kapom nebeskom svojoj volji i moći potčiniš, čak i ako, u to ime, treba rušiti, ubijati i uništavati. A možeš i ostati po strani, čuvajući ono što je stvoreno, ne bi li oni koji dolaze za nama nešto od tog blagorodnog dejstva, od obilja stvorene lepote i sklada, mudrosti i znanja zatekli.”
I dalje. “Ima li veće nagrade nego znati da si uspeo nešto da sačuvaš? I to u čovekovoj večnoj borbi sa vremenom koje sve briše i u česticu praha pretvara? Ako je trajno osipanje naš usud, pokušaj… ništa više… samo pokušaj da… bar nešto… zrno neko od onog što je čovek proživeo, izmaštao i stvorio otmeš od zaborava.”
Naslućujući prve obrise novog dana, koji se mutno i teško probijao kroz guste slojeve magle, Anja je znala da je svoju odluku već donela i da je svoju stranu odabrala. Sa tim saznanjem se odvojila od ograde kamenog mosta i, sad već potpuno mirna, uputila se ka svojoj hotelskoj sobi. Dok se lagano udaljavala, ozarenost nije silazila sa njenog lica.
Događaji koji su potom usledili, desili su se velikom brzinom.
Prvo je Jan priznao Anji da on već neko vreme zna da se rukopis Santa psaltica ne nalazi na svom mestu, u Dvorani Sa Stubovima.
Potom joj je, u još jednoj besanoj noći, otkrio da sumnja na upravnika Nojšatelskog zdanja, g. Jakoba Terbrugena. Pratio je on upravnika, upoznat je sa njegovom tajnom, opsesivnom prepuštanju hazardskim igrama, a zna i za velike dugove koje uporno vuče za sobom.
Kad su, u poznim večernjim časovima, dok je napolju besnela oluja, jedna od onih martovskih nepogoda kojim svaka zima obeležava svoj odlazak, u ulaznom holu Nojšatela ugledali visoku upravnikovu siluetu i damu u dugoj bundi od samurovine kako, pognuti nad staklenim postoljem na kome je stajao tanjirasti instrument sa izduženim, blago zaobljenim vratom, tiho pričaju, Jan je Anju naglo povukao u dubinu hodnika. Njegov čvrst stisak naterao je da ništa ne pita, a prigušen glas koji nije trpeo suprotstavljanje i tamna senka na dnu pogleda da se ne protivi molbi da napusti staro zdanje i zemlju.
– Ubrzo će se sve završiti. Vi ćete prvi saznati gde je Santa psaltica – obećao joj je na kraju.
I Jan Rusdel Sten je svoju reč održao.
Pet nedelja kasnije, na vratima njenog stana pojavio se poštar sa pošiljkom. Ugledavši Janovo ime, Anja je brzo pocepala omot i, vidno uzbuđena, prvo je izvadila pismo sa svojim imenom, ispisano krupnim, pomalo krutim rukopisom, potom keramički predmet tanjirastog oblika sa izduženim, blago zaobljenim vratom i na kraju svežanj požutelih pergamenata, načetih ivica.
Bila je sigurna. Na njenim dlanovima je ležala zbirka muzičkih kompozicija za kojom je toliko tragala.Prvi redovi Janovog pisma su joj potvrdili da je u pravu. U iskošenim, gusto ispisanim redovima ona je jedva mogla da razazna njegovo obaveštenje da, ukoliko dobije rukopisnu zbirku liturgijskih pesama, to znači samo jedno – on nije izašao iz bolnice, niti je preživeo sve što se dogodilo.
Kako je imao malo vremena da opisuje detalje (“a, na kraju, i čemu sve to…? Zadobijene povrede su teške i ja više ne očekujem čuda”), on je žurio da ispiše ono što je smatrao da Anja treba da zna.
Nažalost, njegove sumnje su se pokazale tačnim. Cenjeni i od svih duboko poštovani upravnik Nojšatela, g. Jakob Terbrugen, imao je svoje planove sa Santa psalticom.
Međutim, dotični gospodin je zaboravio na jednu ‘sitnicu’ – Stenovi to nikada ne bi dozvolili. Zato, kad je Jan stao ispred njega i zatražio nazad porodični rukopis, on se “suviše uzbudio”, škrto je i uz neočekivanu dozu humora opisivao Jan, “pa je upotrebio metode koje jedan gospodin sebi nikad ne bi dozvolio.”
Međutim, ni to više nije bilo važno.
Ono što jeste bilo bitno to je Janova odluka da Anja dobije zbirku obrednih pesama. Stenovi nemaju svog naslednika i, sa Janom, njihovo ime se gasi. Zar onda nije logično da upravo osoba kao što je Anja, neko ko shvata vrednost tog dela, nastavi da ga čuva? Anja jeste pravi čovek “za tu misiju”, naglasio je. To je on, Jan Rusdel Sten, jasno video još u danima dok je u Nojšatelu tako predano tragala za nestalim rukopisom.
I to je bilo sve.
Čitajući iznova ispisane redove i pažljivo razgledajući list po list Santa psaltice, Anja nije mogla da ne misli na sve ono što se dogodilo između čuvara i upravnika starog dvorca. Radost zbog toga što je konačno ugledala dragocene pergamente za kojima je godinu dana tragala, bila je pomućena saznanjem da Jana Stena više nema.
On je sa sobom odneo i istinu o tome šta se zapravo desilo od trenutka kad je Anja napustila Nojšatel do njegove smrti.
Oštra prepirka na početku, u holu zamka, pred damom u dugoj bundi od samurovine, ubrzo se pretvorila u tihi rat. Jakob Terbrugen je svim silama pokušavao da zavara tragove, a Jan Sten ih je uporno razotkrivao. Kad je Jan konačno shvatio da Terbrugen rukopis krije u svom ogromnom stanu koji je zauzimao čitav poslednji sprat stare petospratnice, u ulici Haringvliet 27 u Roterdamu, na obali istoimenog kanala, nije se dvoumio da krišom provali i pokuša da ga iznese. Uvek oprezni Terbrugen ga je iznenadio u tome i u teškoj, grčevitoj borbi koja se razvila u salonu prostranog stana uspeo je da ga rani sa nekoliko metaka. Jan je ostao da leži na belom, okruglom tepihu salona dok je Terbrugen, zahvaćen panikom, pobegao iz grada i svoje zemlje.Za to vreme, ostali stanari petospratnice u Haringvliet 27, privučeni pucnjima, sakupili su se na stepeništu. Posle kraće rasprave, ipak su odlučili da provale u stan g.Terbrugena i onesvešćeni Jan se brzo našao u bolnici.
U narednim mesecima, Anja se predala proučavanju starog rukopisa. Sa svojim kolegama lagano je istraživala stranicu po stranicu, naslućujući muziku između ispisanih kuka, zareza, tačaka i crtica, tog gotovo zaboravljenog načina beleženja muzičkih melodija. Posao se veoma sporo razvijao, ali ona za to nije brinula. Radost koju je osećala bila je tako jaka da je ništa više nije moglo pomutiti. Slika budućeg koncerta, onog, toliko željenog trenutka kad će zapisana muzika iz dalekog XI veka oživeti, stalno joj je lebdela pred očima. Anja je živela za taj dan.
I, sa prvim novembarskim danima, on je došao.
To nedeljno jutro je osvanulo mirno i sunčano. Sa mora je dopirao prohladan vetar, donoseći miris soli i krike galebova. U nevelikoj crkvi, smeštenoj uz visoki bedem kojim je grad bio opasan, sve je bilo spremno za doček gostiju. Za Anju i kolege muzičare, sa kojima je formirala orkestar i uvežbala melodije iz Santa psaltice, bilo je logično da se prvi koncert održi baš u tom prostoru. Nepoznati kompozitor je svoje melodije stvorio u slavu imena Jedinog Oca našeg i oni su to poštovali.
Kad su prvi tonovi ispunili poluosvetljenu dvoranu, propevši se do visokih kupola, Anja je zadrhtala. Pogledom je prešla preko radoznalih lica prisutnih, po titravim senkama upaljenih sveća i brojnim freskama koje su prekrivale zidove, pa se predala svom instrumentu.
Sa svakim novim tonom postajala je uverenija kako neko toplo i čisto osećanje struji dvoranom i, poput nevidljive koprene, lagano pada preko prisutnih. To je ozarilo njeno lice. Glas o Santa psaltici se potvrđivao – tih 37 kompozicija spevanih u slavu ljubavi ličili su na glas koji dopire iz nekih dalekih i nedokučivih prostora. Toliko puta je slušala o tome dok je tragala za njima, a sada je to mogla i sama da izgovori.
Negde u drugoj polovini koncerta, bez najave ili bilo kakvog spoljnog znaka, vetar je promenio svoj pravac. Umesto sa mora, sručio se na grad sa okolnih planina, smeštenih u njegovom zaleđu. Hučeći i glasno brujeći, pojurio je uskim ulicama. Nosio je sa sobom opalo lišće i prašinu i neobičnom žestinom stao je da udara u krovove kuća i krošnje stabala.
Kad je stigao do crkve u kojoj je koncert bio u toku, naglo je otvorio vrata, krivudavo je prošao između slušalaca pa je, ugasivši do pola dogorele sveće i razvejavši njihov dim ispod same, u tamne seni uronjene, kupole poleteo napolje. Našavši se na otvorenom, nastavio je svoj put kroz široka prostranstva, bezglavo hrleći u susret daljinama.
Sa njim su poletele i divne melodije.
Gledajući u otvorena vrata, Anja je bila sigurna – vetar će ih još dugo nositi i, tamo negde, u najskrivenijim i najudajenim mestima, poput tople kiše će ih po ljudima rasuti.
Dok su plemeniti zvuci i dalje plenili pažnju prisutnih u crkvi, osmeh nije silazio sa Anjinog lica.
