Imao sam potpuno jasnu sliku o čemu želim da pišem u ovom tekstu. O priči koju sam pročitao i koju sam iz više razloga uvrstio u jednu od najboljih koje sam pročitao u životu. Često mi se dešava da ono što poslednje pročitam okitim ovim priznanjem. O tome je pričao Miljenko Jergović u jednom intervjuu. Elem (rekli bi neki baš na ovom mjestu), baš mi je skoro jedna prijateljica, u vremenskom razmaku od nekoliko dana, prvo rekla da joj je Kunderina Nepodnošljiva lakoća postojanja (naslov koji je nepodnošljivo lako pretvoren u izakanu frazu) najbolja knjiga, a zatim, jesam li to već rekao, posle samo nekoliko dana, te iste riječi sa istim žarom izgovorila za Sabatovu O junacima i grobovima. Rekao sam joj da se to i meni dešava i preporučio joj Radulovićev Aushwitz Cafe. Mislim da bi bilo previše patetično da sada prenosim taj razgovor nadojen pretjeranim ushićenjem, duvanskim dimom, srkutanjem kafa i bučnom gestikulacijom. Elem (eto ga još jednom), da se vratim na priču.
Nešto čudno i neobjašnjivo desilo se u vezi sa tom pričom. Različite utiske i efekte ostavlja na mene ono što pročitam. Ponekad jednostavno nema nikakvih utisaka. Kao što mi se desilo sa dvije Borhesove priče. Samo sam na kraju izustio dobro, i? Dok recimo zna da se desi da za knjigu koja me potpuno razbila, kao što je recimo Hansenova djeca, neki ljudi čije mišljenje jako cijenim kažu da im Spahić ništa nije rekao tom knjigom.
Gdje sam ono stao. A, da.
Nešto čudno i neobjašnjivo desilo se u vezi sa tom pričom. U jednom trenutku, kao da se budim iz nekog sna, vidio sam na stolu knjigu priča i svoju otvorenu svesku.
Riječi koje su bile ispisane mojim osakaćenim slovima, ovdje ću doslovno prenijeti.
Samo jedna napomena. Te riječi, da ja znam, ja nikad u životu nisam napisao.
Evo šta je pisalo na listu papira.
Za pokoj duši
Od čudnog je materijala srce mornara.
Reče I. i sporim koracima, pazeći gdje gazi,
krenu niz lavirinit nadgrobnih ploča.
Neko vrijeme su samo ćutali.
Da je umro neko koga su manje poznavali
razvezali bi priču o njegovom životu.
Lako i nadahnuto, kao da govore o živom čovjeku.
Istovremeno su ispili čašu žestine (za pokoj duši),
i spustili je zvučno na drveni sto.
I. je savio cigaretu, oblizao je jezikom
i sporim pokretima ruku zapalio.
Sa duvanskog dima, kao sa bioskopskog platna,
počele su da igraju žive slike.
I. ih je kotrljao preko usana onako kako ih je vidio,
napuklim i poderanim glasom.
Njegovo srce je puklo od ljubavi
prema jednoj lučkoj kurvi, reče I.
Naručuje još dva pića.
Poslednja cigareta polako dogorijeva.
Znaš li koju je rečenicu ponavljao kao molitvu?
Ne brini. Nijedna gospođica iz dobrih kuća
ne bejaše iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše
sahranjena sa većim počastima.
Istovremeno ispiše čašu žestine (za pokoj duši),
i svako krenu svojim putem.
Konobar je nosio sa stola prazne čaše
i pepeljaru punu izgorelih uspomena.
Sa čuđenjem je posmatrao starca koji napušta kafanu,
starca koji je čitavo poslepodne pričao sa samim sobom
o nekom ukrajinskom mornaru i revolucionaru,
o Hamburgu, Marseju i nekoj ženi
koja je bila jedinstvena i neponovljiva.
Ženi koja je bila lučka kurva.
