Predškolstvo u Crnoj Gori (1903-2006) – Mr Anđelka Bulatović

Poštovani posjetioci prenosimo skraćenu verziju dijela magistarskog rada mr Anđelke Bulatović koji govori o etapama razvoja predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Crnoj Gori od perioda Stare Crne Gore do danas. Drugi dio rada koji se odnosi na naučno istraživački rad ove teme, zbog obimnosti nijesmo u mogućnosti da prenesemo. Svim ljudima koji na bilo koji način imaju dodirnih tačaka sa prosvjetnom djelatnošću, preporučujemo da obavezno poruče monografiju “Predškolstvo u Crnoj Gori (1903 – 2006)” i da se cjelovito upoznaju sa ovim vrijednim naučnim radom.

Mr Anđelka Bulatović nam je omogućila da ovaj sadržaj objavimo, pa se gospođi Bulatović najsrdačnije zahvaljuje redakcija Montenegrine.


Анђелка Булатовић
Предшколство у Црној Гори (1903. – 2006.)

Б И О Г Р А Ф И Ј А

И М Е: Анђелка
П Р Е З И М Е: Булатовић
Р О Ђ Е Н А: 08.07.1976 у Подгорици

       Мр Анђелка Булатовић је дипломирала на Педагошком факултету у Сарајеву(2003) и магистрирала на Филозофском факултету у Новом Саду (2006). Сарадник је часописа «Мисао» у коме има низ објављених стручних радова. Научне радове које је излагала на међународним интердисциплинарним научним скуповима објавњени су у зборницима радова. Предавач је Високе струковне школе за образовање васпитача у Новом Саду и Кикинди.

       Монографија «Предшколство у Црној Гори (1903-2006)» прерађена је магистарска теза „Достигнућа и проблеми у остваривању најновије реформе система предшколског васпитања и образовања у Црној Гори“, одбрањена 14.07.2006. године на Филозофском факултету у Новом Саду пред комисијом у саставу: проф. др Емил Каменов (ментор), проф. др Светозар Дунђерски и проф. др Првослав Јанковић. Оцјењена је као допринос педагошкој науци.

Р Е З И М Е

       Рад је посвећен испитивању проблема и достигнућа у остваривању најновије реформе предшколског васпитања и образовања у Републици Црној Гори.
У теоријском дијелу посебна пажња је посвећена анализи развоја предшколства Црне Горе кроз историју, како би се сагледала достигнућа и евентуални недостаци, што је услов да се систем предшколског васпитања и образовања осавремени и даље развија у складу са сопственим позитивним тенденцијама и савременим тенденцијама у свијету.

       Реформа система васпитања и образовања је један сложен и врло одговоран процес промјена у којем се импровизације могу избјећи само у условима постојања “јасне визије промјена”.
Циљ рада је био да се на основу прикупљених мишљења, ставова и запажања васпитача и других учесника у систему образовања, сагледају досадашњи резултати и евентуални недостаци најновије реформе, како би се омогућило започетој реформи са сигурношћу да се настави, а стечена сазнања ће послужити као углед за друге земље, нарочито оне које су по свом степену социо-економског, културног и просвјетног развоја и традицији блиске Републици Црној Гори.

Кључне ријечи : реформа, систем васпитања и образовања, предшколство.

1. Т Е О Р И Ј С К И   Д И О

1.1. Савремене тенденције у предшколском васпитању       Предшколски период је веома значајан за развој многих способности и квалитета дјечије личности и уопште за читав даљи развој дјетета. Предшколским васпитањем постављају се темељи развоја квалитетне личности, стога квалитет у великој мјери утиче на каснији развој и учење.

       Истраживања показују да на узрасту од три до седам година постоје изузетне могућности утицаја на цјелокупан дјечији развој. „Изузетан интензитет дечјег растења и сазревања, као и пластичност дечјег организма, дају велике могућности и за васпитне утицаје којима се постављају основе дечје личности.“ (1)

       Васпитање и образовање у предшколској установи омогућава дјетету активно учествовање у васпитној групи дјеце сличног узраста у условима који су прилагођени његовим могућностима. Управо та рана колективизација дјеце је изузетно значајна за њихов развој. Истраживањем је утврђена чињеница да се у раном дјетињству, значи у предшколском периоду, може најоптималније допринијети убрзаном развоју дјетета, а то се постиже систематским васпитно-образовним радом, као што је рад у дјечијим вртићима. Систематско друштвено васпитање у предшколско доба има значајног утицаја на формирање дјетета. „Ако се педагошки утицаји у том периоду занемаре, долази до појаве осиромашења развојних могућности и заосталости која се касније веома тешко може надокнадити“.(2)

       Предшколски период је период, у коме се формирају појмовне структуре, когнитивни стил и интересовања која представљају основу за даље учење, а искуства стечена у овом периоду развоја представљају основу за многа каснија сазнања. Из разлога што се предшколско васпитање обавља у периоду интензивног раста и развоја, квалитет на који се он обавља умногоме утиче на квалитет даљег развоја и учења.

       Оно, што је најзначајније, јесте чињеница да је предшколски период, период осетљивости за развој многих способности дјетета. „Совјетски аутори сматрају, да се психички развој одвија у условима и током континуираног органског сазревања централног нервног система, чиме се пружа посебна могућност ефикасног деловања васпитног рада на психофизички развој предшколске деце“.(3)

       У овом, у сваком погледу осетљивом периоду, се развијају претпоставке за даље учење и образовање. Систематско друштвено васпитање у предшколско доба има значајног утицаја на формирање дјетета. Организованим васпитно-образовним радом у предшколској установи обезбјеђује се хармоничан физички, умни, морални и естетски развој дјетета, његује се стваралаштво, дјеца се уводе у културу и припремају за успјешно укључивање у друштвену заједницу и школу.

       Дакле, предшколска установа треба да обезбједи дјетету повољну друштвену и материјалну средину са свим потребама, условима и подстицајима за развој богатих, разноврсних и осмишљених активности којима дијете може да се бави предано, користећи своје укупне потенцијале за развој способности; да практично, стваралачки и конструктивно дјелује, сарађује и комуницира са својим вршњацима као и са одраслима у установи и ван ње и да се игра.(4)

       Добро организовани систем васпитања и образовања ствара програм чији је садржај примјерен развојним потребама дјеце и трудиће се да се садржај развија континуирано, дозвољавајући довољно флексибилности које омогућава задовољавање интереса сваког појединог дјетета.

———————————–
———————————–
———————————–

       С обзиром да у великој мјери успјех у васпитно-образовном раду зависи од васпитача, посебна пажња би требала да се посвети и квалитету васпитачког кадра. Да се предшколска установа не би свела само на „установу за чување дјеце“, неопходни су добро припремљени васпитачи, који су спремни да задовоље постојеће потребе, али и да се суоче са различитим промјенама и ситуацијама до којих може доћи у будућности.

———————————–
———————————–
———————————–

       Све више се увиђа и значај улоге коју ове установе могу да одиграју у педагошком образовању и обавештавању родитеља.

       Улога породице у развоју дјетета је јако велика, па се јавила и потреба да се институционално васпитање и образовање, на неки начин, повежe са породичним. Предшколска установа треба да представља платформу на којој родитељи могу да остварују своју функцију на друштвеном нивоу, што значи да њен однос са родитељима треба да буде сараднички, комплементаран, без тежње да у нормалним условима неко од њих буде потиснут или занемарен.
1. Пјешчић, М. (1977): „Утицај предшколског васпитања на успех у првом разреду основне школе“, Предшколско дете, бр. 1, стр. 27.
2. Исто.
3. Хорват, Л. (1986): „Предшколско васпитање и интелектуални развој“, Завод за издавање уџбеника и наставна средства, Београд, стр. 65.
4. Каменов, Е. (1999): „Предшколска педагогија“, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 164.

———————————–
———————————–
———————————–

1.2. Етапе развоја предшколског васпитања и образовања у Црној Гори

       Идеја о предшколству, предшколски програми, законски прописи и сл., као и наше школство и педагошка мисао, до данас пролазе више развојних етапа, чије карактеристике тек треба детаљније сагледати. Критеријуме за утврђивање ових етапа одредили смо полазећи од друштвено-историјских збивања у Републици Црној Гори, у одређеном периоду, као и у односу на догађања у области развоја педагошке мисли и идеје о предшколском и школском васпитању и образовању. Те етапе се могу класификовати на следећи начин:

1. Период Старе Црне Горе – од оснивања прве предшколске установе (1903. године) до Првог свјетског рата;
2. Период између Првог свјетског рата и Другог свјетског рата;
3. Период Другог свјетског рата (1941. – 1945. године);
4. Период од ослобођења (1945. године) до велике школске реформе (1958. године);
5. Период од 1958. – 1968. године;
6. Период од 1969. – 1990. године;
7. Период од 1990. године до данас.

———————————–
———————————–
———————————–

1.3. Период старе Црне Горе –
од оснивања прве предшколске установе до I свјетског рата

1.3.1. Историјски преглед за период старе Црне Горе –
од оснивања прве предшколске установе до I свјетског рата

        Ријетко да неком народу пристаје сазнање да је производ своје историје и природе своје земље, као Црногорцима. Сурова, дивља брда Црне Горе и тешки услови за живот у Црногорцима су створили херојски, жилави сој људи способних да поднесу тешке политичке судбине које су пратиле историју овог малог народа.

       Обично се и код нас и на страни сматра да су Црногорци јунаци који воле своју земљу и свој народ, који живе о пушци и ножу, којима је рат једино занимање, а борба једина забава. Међутим, то мишљење је нетачно или пак једнострано и непотпуно, јер су Црногорци увијек, сем ратовања и борбе, показивали смисла и жив интерес за просвјету и за науку.

———————————–
———————————–
———————————–

       Оснивач прве ћирилске штампарије код јужних Словена је био Ђурђе Црнојевић. У њој је 1494. године штампан и Октоих првогласник, као и још неколико инкунабула.

———————————–
———————————–
———————————–

       Непрекидна борба за опстанак и слободу, чести сукоби са Турцима, лоши привредно-географски услови, племенска организација, као и друге посебности у развитку друштва старе Црне Горе, по много чему су карактерисали ниво знања и схватања људи. Општа неразвијеност, затвореност и економска аутаркичност, као основна својства друштва старе Црне Горе, на крају 19. и почетком 20. вијека, која га чине традиционалним, су задуго онемогућавала појаву чинилаца са чијом важношћу се мора рачунати у образовном развитку сваке друштвене средине. Стога је и разумљиво што се о појму образовања на овом подручју, до половине 20. вијека, мора говорити са доста тешкоћа и ограничења.


1.3.2. Породица у старој Црној Гори

       Деветнаести вијек представља раздобље националног буђења и постепеног ослобађања црногорског народа од турске власти под утицајем економских и политичких промјена, условљених развојем капитализма у Европи. Постепено се стварају услови за напредак народне просвјете и ширење школа, а долази и до развоја друштвеног предшколског васпитања.

       Дакле, у овом периоду постепено се отварају специјализоване установе васпитно-образовног карактера, али су оне биле на ниском степену развоја, па је породица била основни носилац функције васпитања, односно главна институција васпитања.

———————————–
———————————–
———————————–

       У процесу васпитања дјеце у оквиру породице главну улогу су имали родитељи, док је његовање била у највећој мјери у надлежности мајке. Отац, као глава породице, био је дистанциран од те улоге, али је надзирао и ту функцију.

———————————–
———————————–
———————————–

       Посебну пажњу у процесу васпитања породица је поклањала искорјењивању порока. Један од најтежих порока била је крађа.

       Као и васпитање, тако и његовање дјеце у старој Црној Гори је било диференцирано по узрасту и полу. Женска дјеца нијесу била окружена његом као мушка, а нарочито је дискриминаторски однос према женској дјеци владао у оним породицама у којима је син био јединац међу више сестара.


1.3.3. Оснивање прве предшколске установе у Црној Гори

       Идеја о оснивању дјечјег вртића на Цетињу покренута је још 1893. године, али због многих материјалних, кадровских и других немогућности, она се остварује 10 година касније, 16. фебруара 1903. године.

       Био је то резултат великог залагања и просветитељског ангажовања Софије Петровне Мертваго, начелнице Дјевојачког института на Цетињу, за што јој је велику материјалну помоћ и подршку пружила и књегиња Милица Николајевна, кћерка краља Николе и супруга великог књаза Петра Николајевића Романова, чије име је и носио дјечји вртић „Дјечји сад Велике Књегиње Милице Николајевне“.

       То је био не само изузетно значајан догађај, већ и велика потреба престонице, што се, између осталог, види и из великог интересовања дјеце и родитеља за упис у вртић.
„Глас Црногорца“ је недељу дана након оснивања вртића писао: „При упису се јавило 179 дјеце, но због тјесног здања и због оскудице у забавиљама, нијесу сва та дјеца примљена, те је примљено свега 90-оро дјеце.

———————————–
———————————–
———————————–

       Забавиште је, углавном, било отворено за дјецу из сиромашних породица, али су ишла и дјеца из чиновничких и имућних породица.

———————————–
———————————–
———————————–

       Од посебне важности је и чињеница да је рад овог вртића подстицајно утицао и на друге средине у Црној Гори, да приђу организацији васпитања и образовања од најмлађег узраста. Тадашња просвјетна, односно државна власт Црне Горе, прилази овим питањима веома озбиљно.

       Рад дјечје установе је уживао симпатије становништва Књежевине Црне Горе.


1.3.4. Законски прописи
Закон о народним школама у Књажевини Црној Гори

       Оснивању дјечјег вртића, као и других школа у Црној Гори, није предходила законска регулатива, већ се радило по узору на сличне установе у Русији.

       Први законски пропис, који се односи и на дјелатност вртића, био је Закон о народним школама у Књежевини Црној Гори (5), који је донијет у фебруару 1907. године.

       Према том Закону, народне школе су: „дјечија забавишта, основне и продужене школе“.(6)

———————————–
———————————–
———————————–

       Да је у првом плану програма рада „Дјечег сада“, или како су га називали мала школа, заиста било васпитање и образовање, сведочи и „Глас Црногорца“, у коме, исте године када је забавиште отворено, пише да је на Видовдан у њему обављен „неки мали испит и милина је било гледати дјецу, како су се натјецала које ће штогод на изуст исказати, или коју пјесмицу отпјевати“. (7)

———————————–
———————————–
———————————–

       Министарство просвјете је било обавезано од остране Законодавца да „по саслушању Просвјетног Савјета донесе Правилник о организацији и раду дјечјих забавишта.

       Посебну врсту предшколских установа у Књежевини Црној Гори чинио је приправни разред за основну школу, који су обавезно похађала дјеца која су живјела у мјестима гдје се није говорило чисто српским језиком. Одлуку гдје ће се отворити забавиште, а гдје приправни разред, доносио је Министар просвјете, с тим што је предлог за оснивање забавишта подносила општина, а за припремно одјељење школски надзорник.(8)

       Законом су прописани и услови за рад у забавишту у односу на стручну спрему, па је речено да „забавиља може бити она, која је завршила редовну стручну школу и положила испит за забавиљу. Пријаве кандидата за пријем у забавиште разматрао је Просвјетни савјет и прописао правила о полагању забавиљског испита.(9)

       Плата забавиља у почетку службе износила је 600 круна, али послије сваке пете године добијала је повишицу од 100 круна. Дакле, послије тридесет година рада у забавишту, забавиља је имала плату 1200 круна, и са том платом је, послије 35 година одлазила у пензију.
Поред плате, забавиља је добијала и „бесплатан стан и огријев или накнаду за то, као и учитељице основних школа“.(10)

———————————–
———————————–
———————————–

       У априлу 1914. године, на Цетињу је донијет Закон о измјенама и допунама Закона о народним школама(11) , којим се није ништа битно измјенило у односу на забавиље, изузев плате које су почињале са 720 перпера, а након осам повишица, послије 28 година рада у забавишту, имале су 1800 перпера и са тим износом су одлазиле у пензију, након 35. година радног стажа.(12)

       Забавишта у Црној Гори су до аустроугарске окупације 1916. године, па и касније у вријеме окупације, односно 1918. године, радила на основу поменутог Закона о народним школама Књежевине Црне Горе. Након стварања заједничке државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918. године), рад забавишта у Црној Гори се одвијао по прописима из периода њене независности, јер је Закон о народним школама у Књежевини Црној Гори био готово истовјетан са Законом о народним школама у Србији из 1904. године, а који је примјењиван од 1918. до 1929. године и у Црној Гори.


(5) Закон о народним школама у Књежевини Црној Гори, „Глас Црногорца“, бр. 6/1907.
(6) Исто, члан 2.
(7) „Глас Црногорца“, бр. 27/1903.
(8) Закон о народним школама у Књежевини Црној Гори, члан 4. и 5.
(9) Закон о уређењу Просвјетног савјета, „Глас Црногорца“, бр. 30/1905.
(10) Закон о народним школама у Књежевини Црној Гори, члан 43.
(11) Закон о измјенама и допунама Закона о народним школама , Цетиње, 1914.
(12) Исто, члан 46.

1.3.5. Организација васпитно-образовног рада

1.3.5.1 Организација васпитно-образовног рада у предшколској установи

       С обзиром да званичног програма рада и методичког приручника за рад забавиља није било, као ни стручне литературе, васпитно-образовни рад у првој предшколској установи у Црној Гори, Дјечјем саду, организовао се на основу личног искуства забавиља које су самостално одређивале начин и организацију свога рада.

       Рад са дјецом је био разноврстан и садржајан: игре, пјевање, ручни рад, цртање и сл. Обука се састојала у томе да се дјеца навикавају на ред, уче напамет кратке молитве, раде гимнастику, уче пјесмице, играју разне дјечије игре, изводе дијалоге и мале скечеве, интерпретирају приче и сл.

       Ручни рад се састојао од плетења разних фигура од трака хартије у боји, прављења предмета од сламе и др. Та вјештина се развијала код дјеце дотле да и она самостално почињу да праве играчке које се могу пустити у продају. Упоредо са тим, женска дјеца су учила и да шију, плету и сл.

———————————–
———————————–
———————————–

       Крајем октобра 1913. године прослављена је десетогодишњица рада првог забавишта. Те године је у забавишту било 60-торо мушке и женске дјеце.

———————————–
———————————–
———————————–

1.3.5.2 Организација васпитно-образовног рада у приправном разреду

       Приправни разреди су представљали, како је већ и предходно речено, посебну врсту предшколских установа и отварали су се у мјестима гдје се није говорило чисто спрским језиком. Зато је и њихов главни задатак био: учење српског говора који се сматрао основом за цијелу осталу наставу. Изучавање српског језика је било утолико теже уколико су дјеца овог разреда више усвојила свој матерњи језик.

       При раду у приправном разреду требало је пазити на поступност, и то више него код дјеце у старијим разредима, јер је у овом случају прелом у дјечјем животу јачи, него код дјеце која са знањем српског језика ступају у први разред. Дјеца долазе у средину, у којој морају да се привикну на нешто ново, тј. морају да уче нов, њима непознат, стран говор, а својим матерњим не могу да говоре.

       Да би им се олакшало навикавање на нову средину, самим тим што су дјеца у страху од непознатог, прва настава мора бити занимљива, а за дјецу овог узраста примамљива, а то се могло постићи само уколико се са дјецом, првих дана, разговарало на њиховом матерњем језику. Зато је наставно особље приправног разреда морало да научи најобичнија питања и одговоре на матерњем језику дјеце, која су била потребна у разговору за ову прилику.       Приправни разред су похађала дјеца узраста од 6. до 7. година.

———————————–
———————————–
———————————–

1.3.6. Статистички подаци

       Као што је већ речено, у прво забавиште – Дјечји сад, на Цетињу, било је примљено 90-оро дјеце. Године 1905., забавиште је похађало 97-оро дјеце, што је за ондашње Цетиње био рекордан број. Двије године касније (1907) број дјеце се смањио, тако да је било уписано 84-оро. Са овом дјецом су радиле двије забавиље.

       Позитивна искуства овог забавишта почела су да се шире и на остале, неразвијене средине у Црној Гори. Важност ових установа је популарисана, те се убрзо уочила потреба за оснивање забавишта и у Подгорици, Никшићу и другим варошима. Тако је, 1911. године донесена одлука школског одбора о отварању вртића у Никшићу. Двије године касније отворено је забавиште, као одељење основне школе и у Подгорици.(13)

       Међутим, отварање нових и развитак тек основаних предшколских установа онемогућили су ратни догађаји.
(13) Пејовић, Д. (1982): „Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918-1941“, у Титограду: Историјски институт СР Црне Горе.

1.3.7. Закључак о карактеристикама развоја
предшколског васпитања и образовања у Црној Гори
у периоду од оснивања прве предшколске установе
до I свјетског рата


       Захваљујући територијалном проширењу послије Берлинског конгреса (1878) и нешто дужем периоду мира, крајем 19. и почетком 20. вијека, Црна Гора је доживјела значајан економски, а нарочито културни напредак.

       У то вријеме дешавају се промјене у развоју школства, чији је саставни дио било и забавиште. Те промјене су се дешавале захваљујући младим људима који се се школовали у иностранству и који су омогућили патријахалној Црној Гори да постепено прихвати европски начин живота.

       Иако се у овом периоду отварају специјализоване установе васпитно-образовног карактера, оне су биле на ниском степену развоја, па је породица била основни носилац функције васпитања.

       Када се имају у виду тадашње свеукупне прилике, оснивање првог дјечјег вртића – Дечјег сада, 1903. године на Цетињу, значио је, уистину, пионирски подухват вриједан највећег поштовања. Од посебне је важности и чињеница да је рад овог вртића подстицајно утицао и на друге средине у Црној Гори, да приђу организацији васпитања и образовања од најмлађег узраста.

———————————–
———————————–
———————————–

       Оживљавању сазнања о све већој потреби васпитно-образовног рада са дјецом предшколског узраста и те како је допринјело, и то што је тадашња просвјетна, односно државна власт Црне Горе овим питањима веома озбиљно прилазила. Наиме, Законом о народним школама у Књежевини Црној Гори из 1907. године, предвиђено је, сходно тада утврђеним правилима, васпитање дјеце оба пола, од четврте године старости до поласка у школу и њихова припрема за школско васпитање и образовање. Због одређеног конзервативизма народа овога доба одлука законодавца није испоштована. И поред тога што је овај закон био добро разрађен није доследно примјењиван.

———————————–
———————————–
———————————–

1.4. Период између два свјетска рата

1.4.1. Историјски преглед за период између Првог свјетског рата и Другог свјетског рата

       У другој половини 1918. године у Европи су се десили догађаји који су сасвим измјенили ствари и односе у свијету. Ти догађаји су били и од прворазредне важности за црногорски народ.
Наиме, представници Црне Горе су на Народној скупштини одржаној у Подгорици, у периоду од 13. до 26. новембра 1918. године, прогласили уједињење са Србијом и осталим нашим покрајинама. Формирана је нова држава јужних Словена – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као парламентарна монархија са династијом Карађорђевића.

———————————–
———————————–
———————————–

       Ратна разарања, велике привредне тешкоће и глад, представљали су веома неповољне почетне услове за развој нове државе, просвјете и школства. Била је различита и образовна структура становништва, са великим бројем неписмених, нарочито међу женама.

       Краљевска власт је почивала на идеологији унитаризма и централизма, чему је била подређена и национална политика. Политички живот је био испуњен непрестаним борбама и парламентарним кризама.

———————————–
———————————–
———————————–

       Од момента стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је у области школства и просвјете национално обесправљена. Пресјеца се њен специфичан развој школства, забораваља се на њену дугу традицију, богату школску и просвјетну праксу и коначно престају да важе сви њени до тада важећи школски прописи и закони.

1.4.2. Законски прописи

Закон о народним школама Краљевине Југославије

       Одлуком престолонасљедника Александра од 30. јуна 1919. године, Устав и сви закони Краљевине Србије почели су да се примјењују и на подручје Црне Горе.(14)

       Но, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је требало више од десет година рада на усаглашавању различитих васпитно-образовних система и школских прописа, који су, прије уједињења, примјењивани у овим земљама. Заједнички закони о народним и средњим школама у Југославији донесени су тек након шестојануарске диктатуре, коју је завео краљ Александар, 16. јануара 1929. године и промјенио назив државе у „Краљевину Југославију“.

       Први југословенски Закон о народним школама(15) донијет је 5. децембра 1929. године. Овај закон је важио за сва подручја Краљевине, па тиме и за Црну Гору.

       Према Закону о народним школама Краљевине Југославије из 1929. године поред основних и виших народних школа, народне школе су „и забавишта, школе за недовољно развијену и дефектну дјецу и установе које служе општем народном просвјећивању: аналфабетски течајеви, школе и течајеви за домаћице, привредни течајеви, хигијенски течајеви и слично“. (16)

       За дјецу којој матерњи језик није био државни језик Краљевине Југославије, Законом се предвиђа, иако необавезно, отварање приправног разреда.(17)

       Законом се нарочито налаже свим већим градовима и индустријским центрима оснивање забавишта.

———————————–
———————————–
———————————–

       Законом је прописана и школска спрема за забавиље. То су учитељице „које су испитане за забавиље“. Да би добиле сталан посао, морале су полагати практични забавиљски испит. Испит се полагао након дугогодишњег успјешног рада у забавишту. Забавиље, које за четири године не положе забавиљски испит губе службу. (18)

       Забавиље које су радиле између два рата добијале су дипломе у Дубровнику, Загребу, Сарајеву и Љубљани, а тек 1940. године донијет је Правилник о образовању забавиља(19) и Наставни програм течаја за образовање забавиља.(20)

———————————–
———————————–
———————————–

       Приликом ступања у службу, забавиље, као и сви остали државни службеници, морали су да полажу заклетву.(21)

       Забавиља је, као и учитељица могла да иде у пензију након 35 година ефективне државне службе. Имале су право „на онолико пензије, колико су им биле послиједње годишње редовне принадлежности увећане са 15 одсто основне плате“.(22) Изузетак су биле мајке које имају троје или више дјеце. Оне су могле ићи у пензију и након 20 година ефективне државне службе. (23)

———————————–
———————————–
———————————–

       Може се рећи да је Закон о народним школама Краљевине Југославије урађен веома прецизно и јасно.

———————————–
———————————–
———————————–

       Но, и поред тога што је овај закон, гледано у цјелини, био веома детаљно разрађен (садржао је 183 члана), као и претходни, није добро примјењиван на подручју Краљевине Југославије.
(14) Службене новине Краљевства СХС , бр. 68/1919.
(15) Закон о народним школама, Београд, „Просвјетни гласник“, бр. 12/1929.
(16) Исто, члан 7.
(17) Исто
(18) Исто,члан 73.
(19) Просветни гласник, бр. 9/1940, стр. 673
(20) Исто, стр. 814.
(21) Исто, члан 77.
(22) Исто, члан 87.
(23) Исто

1.4.3. Организација васпитно-образовног
          рада у предшколским установама

Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа

       Просвјетним законодавством није било регулисано питање организације и садржаја васпитно-образовног рада у предшколској установи, па зато није ни постојао званичан програм рада, ни методички приручник за рад забавиља. Није било довољно ни стручне литературе. Забавиље су биле препуштене саме себи, тј. самостално су израђивале планове и програме за свој рад и то на основу сопствених биљежака и збирки које су сачињавале током школовања.

       Међутим, поводом обиљежавања престојећег значајног јубилеја, 100 година од оснивања првог дјечјег забавишта – Фребеловог „Дјечјег врта“, Никола Кирић је припремио Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа.(24) Објављен је 1935. године.

       Ову публикацију забавиље су користиле као методичко упутству у раду са дјецом и на подручју Црне Горе. Захваљујући приручнику, рад забавиља је био знатно олакшан.

———————————–
———————————–
———————————–

       И поред тога што у Приручнику за народна забавишта и ниже разреде народних школа, није урађена теоријска и стручна анализа концепције на којој се заснивао васпитно-образовни рад (што је дјелимично урађено у предговору), треба истаћи, да је поменути приручник, у периоду између два свјетска рата, представљао значајан допринос предшколском васпитању и образовању, иако он није представљао званичан програм предшколског васпитања и образовања, него само публикацију и методичко упутство за рад са дјецом.

       Неколико мјесеци пред Други свјетски рат, тачније 15. августа 1940. године прописан је, од стране Министарства просвјете нови Програм и начин рада у забавиштима(25), који је представљао први значајнији документ у бившој Југославији, којим су била прецизирана бројна питања организације и начина рада у забавиштима, а који је прописивао и садржаје васпитно-образовног рада.

       Програм је био јединствен на нивоу цијеле државе и заснивао се на концепцији Ф. Фребела и М. Монтесори, нарочито у погледу дидактичких материјала и њиховог коришћења.

———————————–
———————————–
———————————–

       Пошто је наведени програм донесен пред сам рат није могао бити примјењиван у пракси забавишта, јер су пред сам рат забавишта престала са радом, па се тако са државом распао и њен систем васпитања и образовања.
(24) Кирић, Н. (1935): „Приручник за народна забавишта и ниже разреде народних школа“, Штампарија Ј. Радака, Велика Кикинда
(25) Програм и начин рада у забавиштима, Просветни гласник, 1940.

1.4.4. Статистички преглед

       Између првог и другог свјетског рата, на подручју Црне Горе, школство се није развијало у складу са народним потребама. Године 1924. била су свега три забавишта.

       Иако је 1911. године донијета одлука да забавиште у Никшићу почне свој рад, оно је почело са радом тек 1922. године. Своју самосталност забавиште у Подгорици је добило тек 1925. године. Оба су радила до рата. Године 1931. на територији Црне Горе било је свега шест дјечијих заавишта (о државном трошку) и једно приватно, које је било отворено у Херцег Новом. У шест забавишта те године радило је дванаест забавиља. Према званичним подацима из 1931. године, забавишта су постојала још и у Котору, Х. Новом и Даниловграду.(26)

       Реконструкцијом пописа из 1939/40. школске године, било је 13 забавишта, 20 одељења. Од 33.200 дјеце која су била приспјела за забавиште (од 4 – 6 година), било је примљено укупно 827 дјеце. У забавиштима су била примана углавном чиновничка дјеца.(27)

       Мали број дјечјих забавишта очито говори о неразвијености васпитно-образовних институција у Црној Гори. Прво забавиште – Дјечји сад, основано на Цетињу 1903. године, радило је, са прекидима до 1941. године, с тим што је 1933. године добило још два нова одјељења.

       Ови подаци показују на потребу ширења мреже предшколских установа у периоду између два свјетска рата, јер је великом броју дјеце, којем је предшколско васпитање заиста било неопходно, могућност похађања предшколских установа била ускраћена.

       Године 1940. донијета је бановска одлука према којој је требало да се при Учитељској школи на Цетињу отвори једногодишњи течај за образовање забавиља, при чему се види да је у овом периоду била повећана тежња за оспособљавање васпитачког кадра.(28)
(26) Пејовић, Ђ. (1982), „Просвјетни и културни рад у Ц. Гори 1918 – 1941“, у Титограду: Историјски институт СР Црне Горе
(27) Статистички преглед школа, Реконструкција школског пописа од 1939/40 школ. год ., за НР Црну Гору, Београд, 1946.
(28) Зетски гласник , Цетиње, 1940, бр. 843

1.4.5. Закључак о карактеристикама развоја
предшколског васпитања и образовања
у Црној Гори између Првог свјетског рата
и Другог свјетског рата

       Школски систем у југословенској држави, самим тим и у Црној Гори, између два свјетска рата, изграђиван је у периоду од 1918. до 1945. године. Основна обиљежја овог система су: неразвијеност и нејединственост.

———————————–
———————————–
———————————–

       Посматрано у цјелини, предшколско васпитање између два свјетска рата, као замисао и остварење, било је епизодна појава у просвјетном систему Краљевине Југославије.

———————————–
———————————–
———————————–

       Корак напред у овом периоду представља чињеница да се почиње поклањати пажња и школовању женске дјеце, тако да и она почињу да похађају предшколске установе.

       Поред економских, рад забавишта су пратили и проблеми организације и садржаја васпитно-образовног рада у предшколским установама.

       У односу на период од оснивања прве предшколске установе у Црној Гори, на Цетињу 1903. године, до Првог свјетског рата, у овом периоду, у извјесном смислу, долази до стагнације у погледу планирања и програмирања васпитно-образовног рада са дјецом у предшколским установама. Као што је већ речено, званичног програма рада није било, а када је утврђен, неколико мјесеци пред сам рат (1940. године), није био доступан забавиљама, које су у то вријеме радиле са дјецом.

———————————–
———————————–
———————————–

       Између два свјетска рата није било школа за стручно образовање забавиља. Оне су послије завршене четворогодишње грађанске школе или ниже гимназије похађале једногодишњи курс за забавиље, који се повремено одржавао у Загребу, Љубљани, Сарајеву и Дубровнику.

———————————–
———————————–
———————————–

У априлу 1941. године, забавиште и школе на подручју цијеле државе престају са радом. Тако се завршио један период, како у државно-политичком, тако и у просвјетно-школском систему.

1.5. Период од 1941. до 1945. године       Након краткотрајног априлског рата услиједио је слом краљевске војске, па тако и државне цјелине коју је представљала. Стране војске запосједају територију Југославије. Њемачка и Италија су 17. априла 1941. године окупирале Црну Гору. Према раније утврђеном споразуму о подјели Краљевине Југославије, Црна Гора је припала италијанској окупационој сфери.

       Када се говори о култури и образовању, Италија је врло смишљено, готово ненаметљиво, али изузетно вјешто покушала да одвоји црногорски народ од његове културе и да му наметне своју културу и свој систем образовања, а тиме и своју идеологију. Зато је одмах након окупације Црне Горе, у низу врло смишљених припрема, које је предузимала да се стање „нормализује“, приступила обнављању рада школа, које су, иначе, биле престале са радом 31. марта 1941. године.

       Међутим, Црногорци надахнути оном древном библијском мисли, знали су да се више треба бојати оних који убијају душу, него оних који убијају тијело, те нијесу прихватили „данајске дарове“. И као одговор на одлуке „Петровданског сабора“, почео је тринаестојулски устанак.

       Но, Италија је и послије тринаестојулског устанка настојала да се прикаже као „ослободилац“ Црне Горе, тврдећи да се не ради о окупацији, већ о помоћи, па је, између осталог, наставила и рад на отварању школа.

       Иако су се, одмах након окупације, многи школски објекти користили у врло различите, често за школу крајње понижавајуће намјене, Италија је, с обзиром на ратне услове, посветила доста пажње организацији и раду школа у Црној Гори, с намјером да их усмјери и користи за своје политичке циљеве.

       У окупираним дјеловима Црне Горе уведено је прво „добровољно“, а затим обавезно учење италијанског језика.

       Током Другог свјетског рата, који је узроковао такорећи општи прекид дјеловања предшколских установа, заслужују да се помену покушаји збрињавања дјеце која су остала без родитеља, јер представљају зачетак друштвене бриге о дјеци која је затим развијана у послијератној Демократској Републици Југославији.

       Наиме, до самог почетка НОБ-е и војска и народ на ослобођеним територијама, посебно бригу су посвећивали, прије свега, заштити дјеце, а затим њиховом васпитању. Већ од 1942. године на слободним територијама Југославије организују се дјечији домови. Међутим, када се ради о Црној Гори, због интензитета борби, услови за њихово организовање су постали нешто повољнији тек од јесени 1943. године, нарочито након капитулације Италије, када су ослобођене готово двије трећине црногорске територије.

       Домови за ратну сирочад и незбринуту дјецу су у вријеме Другог свјетског рата и у првим поратним годинама у Југославији, представљали посебну и врло специфичну врсту предшколских установа.

       Због недостатка кадрова за рад у дјечијим установама, још док је рат трајао, организовани су били течајеви за васпитаче који су радили у овим установама. Но, и поред тога што су војсци били потребни васпитачи, љекари и медицинске сестре, све чешће су се демобилисали како би водили бригу о дјеци.

———————————–
———————————–
———————————–

       Послије ослобођења домови за предшколску дјецу се претварају у установе за дневни боравак дјеце, нужне нарочито за збрињавање мајки запослених у радне задруге. Треба нагласити да су домови били прве предшколске установе у послијератном периоду на подручју данашње Црне Горе.

———————————–
———————————–
———————————–

       Три године касније (1948.) доноси се савезна Уредба о оснивању дјечијих јаслица и дјечијих вртића, којом су предузећа и народни одбори били обавезани да отварају ове установе, а одређене су и њихове дужности и задаци.

1.6. Период од ослобођења 1945. – 1958. године

1.6.1. Историјски преглед за период од ослобођења
1945. – 1958. године

       Период од 1945. до 1958. године у погледу развоја образовања и васпитања, представља један од најдинамичнијих периода како код нас, тако и у свијету.

       Након ослобођења, у ратом опустошеној земљи, отпочео је процес друштвено-економске изградње на свим подручјима. Носиоци прогреса су били убијеђени да је образовање све већег броја различитих стручних кадрова један од битних услвоа за успјешну изградњу земље. Полазећи од идејне и политичке усмјерености читавог друштва, како би се оно што прије ослободило заосталости, наставно особље и школе су се максимално ангажовали у превазилажењу постојећих проблема. Иако није било довољно опреме, уџбеника и учила, интензивно се радило на реформи постојећег стања у школству, а нарочито у установама обавезног школовања.

———————————–
———————————–
———————————–

       Још у току НОР-а били су утврђени принципи за развој предшколског васпитања у нашој земљи. Брига о најмлађима је представљала приоритет цијелог друштва.

       У овом периоду донијети су важни друштвено-политички документи, коју су имали за циљ да усмјере развој и утврде организацију васпитно-образовног система у почетним етапама развоја земље, која је била заснована на сасвим другачијим идејно-политичким, филозофским и друштвеним основама него што је то био случај у предратној Југославији.

       У периоду рата и у првим поратним годинама било је тешко одвојити предшколске установе од домова за смјештај сирочади и друге незбринуте дјеце, јер су се оснивали првенствено ради социјалне заштите и смјештаја дјеце различитог узраста. Али, по суштини своје васпитно-образовне дјелатности они су припадали предшколским установама.

1.6.2. Законски прописи

1.6.2.1 Правилник за организацију и вођење дјечијег обданишта за дјецу од 3 до 10 година(29)

       Непосредном доношењу Правилника предходило је оснивање Педагошког савјета (у марту 1946. године), (30) који је имао задатак да подстиче сарадњу просвјетних установа са народном власти и политичким организацијама, предлаже начин оспособљавања потребног наставничког кадра и др.(31) Правилник није донио Министар просвјете, већ Министарство социјалне политике. С обзиром на начин на који је поменути Правилник донијет и чињенице да се односи на дјецу до 10 година (дакле и школску дјецу), доказ је да се још увијек у први план истиче социјално збрињавање дјеце.

———————————–
———————————–
———————————–

       Зато што су у обдаништима била примана дјеца узраста од 3 до 10 година, Министарство просвјете је било у обавези да отвори, у сваком обданишту, за дјецу предшколског узраста, дјечји вртић (забавиште), у којем ће се васпитно-образовни рад организовати према плану и програму Министарства просвјете. (32)

———————————–
———————————–
———————————–

       Рад са дјецом у обданишту организују васпитачи. За васпитаче у обданишту постављају се:
          1. стручне забавиље (васпитачице);
          2. „учитељице основних школа које су завршиле течај за васпитаче у установама за социјалну, здравствену и васпитну заштиту дјеце“;
          3. „лица са свршеном средњом или њој равном школом и свршеним течајем за васпитаче у установама за социјалну, здравствену и васпитну заштиту дјеце“. (33)

       Обданиште је имало и свог љекара, који је по правилу треба да буде специјалиста педијатар.

       Поред управника, васпитачког кадра и помоћног особља, у обданишту су радили и економ (који се бринуо о правилној организацији исхране) и домаћица (која је бринула о реду и чистоћи у обданишту).

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.2.2 Уредбе о просвјетно-научној струци из 1947. године(34) , према којој су предшколске установе сврстане у просвјетно-научну струку, иако је тада, још увијек, у предшколским установама у првом плану истицана социјална заштита дјеце. Васпитачи су подјељени на васпитаче (одгајатеље) и помоћне васпитаче. У погледу стручне спреме, помоћни васпитач је могла бити особа са завршеном седмогодишњом школом, нижом средњом школом или она особа која има завршен курс за предшколско васпитање.(35)

(29) Правилник за организацију и вођење дјечијег обданишта за дјецу од 3 до 10 година , Сл. лист НРЦГ, бр. 11/46.
(30) Уредбе о оснивању Просвјетног савјета при Министарству просвјете Народне Републике Црне Горе, Сл. лист НРЦГ, бр. 8/46.
(31) Исто, члан 3.
(32) Правилник за организацију и вођење дјечијег обданишта…., члан 4.
(33) Правилник за организацију и вођење дјечијег обданишта…., члан 33.
(34) Уредбе о првосвјетно-научној струци у државним надлештвима, установама и предузећима Народне Републике Ц. Горе, Сл. лист НРЦГ бр. 20/47.
(35) Исто, члан 2.

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.2.3 Правилник о грађењу дјечијих јаслица и дјечијих вртића       Савезна уредба о оснивању дјечијих јаслица и дјечијих вртића која је донесена 1948. године, по први пут, у предшколске установе уводи појам дјечији вртић, који од тада постаје најраспространији облик предшколских установа у југословенској држави.(36)

       Уредбом се обавезују одбори и предузећа на отварање ове установе.

       И поред свих тешкоћа које су се јавиле на просторима наше земље након ослобођења, велика пажња се поклањала просторним и кадровским условима за дјецу предшколског узраста. Доказ за то је Правилник о грађењу дјечијих јаслица и дјечијих вртића,(37) којим су прописани врло високи стандарди за једну ратом порушену и исцрпљену земљу.
       Правилником су прописани услови за локацију објекта, разрађене све функције и извршена подјела простора намјењеног одређеној предшколској установи.
       Резолуција III Пленума ЦК КРЈ, из 1949. године(38), има велики значај за даљи правилан развој предшколског васпитања у ФНРЈ, па самим тим и за развој предшколског васпитања у Црној Гори.

(36) Каменов, Е. (1990): Предшколска педагогија, књига прва, Београд, стр. 136.
(37) Правилник о грађењу дјечијих јаслица и дјечијих вртића, Сл. лист ФНРЈ, бр. 8/48.
(38) Резолуција III Пленума ЦК КРЈ, „Партијски рад“; бр. 5/50.

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.2.4 Закон о установама за предшколско васпитање(39) је донијет 1958. године, у вријеме када се већ радило на изради Општег закона о школству.

       Законодавац се више трудио да дâ законску снагу одредбама Правилника за организацију и вођење дјечијег обданишта за дјецу од 3 до 10 година, него да га нешто значајније доради. Но, за разлику од поменутог Правилника који се односи само на дјечија обданишта, Закон се односио на све предшколске установе: дјечије вртиће, забавишта, обданишта, игралишта и др.

       Закон је предвиђао да услове за васпитни рад и хигијенски смјештај дјеце у предшколским установама прописује Савјет за просвјету НРЦГ, у споразуму са Савјетом за народно здравље и Савјетом за социјалну политику, што све указује на чињеницу, да се већ тада предшколске установе укључују у образовни систем. тј. да се већ тада ишло у сусрет Великој школској реформи, која је покушала да ријеши многа питања образовног система.

———————————–
———————————–
———————————–

       Доношењу Закона о установама за предшколско васпитање, предходио је Општи Закон о управљању школама, којим се налаже, поред осталог, и формирање вијећа васпитача, које сачињавају: управник, васпитач и здравствено особље. Вијеће је бринуло да се васпитно-образовни рад са дјецом у предшколским установама одвија по савременим педагошким принципима, да се организују и спроводе што равномјерније активности, како би се равномјерно и систематски дјеловало на свестрани развој личности дјетета.

       Вијеће је имало обавезу и да одржава сталне контакте са родитељима и да им помаже у васпитању дјеце. Ова одредба ће се, у касније донесеним законима из области предшколског васпитања и образовања, на одређен начин понављати.
(39) Закон о установама за предшколско васпитање , Сл. лист НРЦГ, бр. 20/58.

———————————–
———————————–
———————————–


1.6.2.5 Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ и Општи закон о школству

       Општи закон о школству(40) представља значајну прекретницу у развоју предшколског васпитања и образовања у југословенској држави.

       Доношењу овог закона предходили су: Резолуција III Пленума ЦК КПЈ о задацима у школству, Општи закон о управљању школама, Програм Савеза комуниста Југославије, као и Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ.(41) Овим партијским документима су одређени идејни оквири и дате смјернице за доношење специјализованих републичких закона о школству у ФНРЈ и свих других прописа, у тада још увијек јединственом васпитно-образовном систему.

       Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ, који је послужио као основа за предстојећу реформу, сачинила је Комисија за реформу школства, уз помоћ подкомисије коју је образовао, крајем 1954. године, Одбор за просвету Савезне народне Скупштине.

———————————–
———————————–
———————————–

       Поред осталог, у Предлогу система школства су дати, веома стручно, основни циљеви и задаци предшколског васпитања и образовања, као и неопходност да се тим видом васпитања и образовања обухвати што већи дио генерација.

       Предлогом система васпитања и образовања у ФНРЈ, циљеви и задаци предшколског васпитања и образовања груписани су у четири групе:
          1. Постављање темеља здравој физичкој конституцији, што се постиже осигуравањем повољних услова за чување здравља, јачање дјечјег организма и слично.
          2. Формирање основних елемената моралног лика дјетета, што подразумјева љубав према родитељима и осталим члановима породице, његовање другарства и слично,
          3. Утицање на развој умних способности код дјетета: развијање способности посматрања, запажања и говора, игром и другим дјечијим занимањима; … и
          4. Формирање елементарног смисла за естетско доживљавање: омогућавањем да доживљавају љепоту природе и људског стваралаштва; развијање дјечије маште и стваралаштва кроз властито изражавање дјетета у цртању, моделирању, пјесми и слично. (42)

       Овај документ је, на неки начин, одвојио социјалне и здравствене установе за дјецу (јаслице, домове за одојчад и сл.) од дјечијих вртића, обданишта, игралишта и забавишта, која служе за васпитно-образовни рад.
Предшколске установе су дужне да сарађују са породицом, родитељима, и да им помажу (нарочито запошљеној мајци) у правилном васпитању дјеце.

———————————–
———————————–
———————————–

       Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ, у цјелини посматран, представља најпотпунију и најегзактнију формулацију циљева и задатака предшколског васпитања и образовања који је до тада донијет у Југославији.

       У основама Предлога система, након његовог усвајања, донесен је Општи закон о школству,(43) по коме се „васпитање и образовање остварују у јединственом систему који чине: предшколске установе, основне школе,… народни универзитети и друге установе и облици“.(44)

       Предшколске установе су и званично, први пут у послератном периоду, постале саставни дио васпитно-образовног система. Према томе, у Општем закону о школству, предшколске установе се третирају „равноправно са осталим школама и облицима васпитања и образовања“. Дакле, као и друге школе, предшколске установе су „самосталне друштвене установе организоване на начелима друштвеног самоуправљања“.(45)

       У посебном одељку овог Закона (Систем школства), један дио је посвећен и предшколским установама.

———————————–
———————————–
———————————–

       У Општем закону о школству детаљно су разрађене и одредбе о управљању предшколским установама и другим школама, па се каже да „заједнички управљају наставно-научни колектив и грађани који могу допринијети извршавању задатака школе, које именују, односно бирају одговарајући органи, зборови бирача и заинтересоване организације и установе“. (46)

———————————–
———————————–
———————————–

       Послије доношења Општег закона о школству све републике и покрајине бивше ФНРЈ приступиле су изради посебних закона за поједине врсте школа и других просвјетних установа, поштујући дух овог Закона. Но, морало је да прође читавих седам година од доношења овог Закона, па да се у Републици Црној Гори донесе посебан Закон за предшколске установе, којим ће се промијенити статус ових установа.

(40) Општи закон о школству , Сл. лист ФНРЈ, бр. 28/58.
(41) Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ, Београд, 1958, стр. 34.
(42) Предлог система васпитања и образовања у ФНРЈ, Београд, 1958, стр. 36.
(43) Општи закон о школству, Сл. лист ФНРЈ, бр. 28/58.
(44) Исто, члан 5.
(45) Исто, члан 2.
(46) Исто, члан 127.

1.6.3. Организација васпитно-образовног рада

Упутства васпитачу дјечијег врта

       У овом периоду није било довољно стручне литературе за рад васпитача са предшколском дјецом. Зато се користила преведена совјетска литература из области предшколске педагогије.

       Наиме, 1948. године, са руског језика су преведена Упутства васпитачу дјечијег врта (Правила дјечјег врта)(47). Двије године касније Министар просвјете НР Србије је, по угледу на преведену литературу, штампао Прилоге методици васпитног рада с децом предшколског узраста. У предшколским установама са дјецом су радили васпитачи, према истакнутим методичким упутствима и преведеној литератури.

       Према општим правилима ових оредба „дјечији врт је државна установа за васпитање дјеце предшколског узраста од 3 – 7 година, која се оснива са задатком да обезбједи свестран развој и васпитање дјеце“.(48)

(47) Копас – Вукашиновић, Е. (2004): „Карактеристике и развој програма за предшколско васпитање и образовање у Србији“, докторска дисертација, Н. Сад.
(48) Исто, стр. 53.

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.3.1 Структура дјечијег врта

       Упутствима васпитачу дјечијег врта је даље истакнуто да се групе дјеце формирају према узрасту, највише два годишта у једној групи (3-4 године – млађа група; 4-5 година – средња група; 5-6 година – старија група). Када је у установи велики број дјеце истог узраста, могуће је организовати и паралелне групе. Најмлађа дјеца се издвајају у посебну групу. Група броји 25-оро дјеце. Дјеца бораве у установи од 10 до 12 часова у зависности од потреба родитеља. Интересантно је истаћи да је утврђена обавеза дјечијег врта да организује и ноћни рад за дјецу чији родитељи раде у ноћним сменама. Дјеца која су слепа, нијема или глувонијема упућује се у специјалне дјечије установе.

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.3.2 Службеници дјечијег врта

       У Упутствима су посебно утврђене обавезе и задаци за следећа службена лица дјечијег врта:
• управник дјечијег врта,
• васпитач,
• неговатељица,
• љекар,
• музички руководилац
• економ и
• помоћно особље

       Васпитач је одговоран за правилно васпитање сваког дјетета у дјечијем врту и брине се о индивидуалним интересовањима и потребама дјеце у групи у којој ради. Да би остварио овакав рад, васпитач треба да има разноврсне способности: да умије да пјева, да занимљиво прича приче, да црта, да моделује и умије да организује занимљиве игре са дјецом. Такође има обавезу да ради са родитељима на васпитању дјеце у дјечијем врту и у породици и да учествује у педагошким савјетовањима у дјечјем врту.

1.6.3.3 Задаци и садржај рада дјечијег вртића

       Основни задатак дјечијег врта, како је већ истакнуто, јесте свестрани развој дјетета. Васпитач мора добро да познаје карактеристике и особине физичког, умног, моралног и емоционалног развоја дјеце одређеног узраста, како би могао успјешно да реализује овај задатак.

       Основна упутства за праћење ових аспеката развоја дата су васпитачу у овом документу и он је у обавези да их добро проучи, савлада и да их се придржава.

———————————–
———————————–
———————————–

       У Упутствима васпитачу дјечијег врта се даље истиче да је васпитач дужан да програм добро проучи и да га користи у раду са дјецом. У овом програму је истакнуто шта дјете мора да зна на крају године и при преласку у старију групу.

       Задаци и садржаји рада дјечијег врта су даље, у овом програму, разрађени посебно за сваку групу (млађу, средњу и старију).

1.6.3.4 Задаци васпитача

       У Упутствима су посебно разрађени и задаци васпитача за рад са млађом, средњом и старијом групом дјеце. Ови задаци су повезани са особинама одређеног узраста.


1.6.3.5 Распоред активности дјеце у току дана

• Устајање дјеце која ноћивају, јутарње спремање (8 часова, а лети 7 часова),
• Скуп дјеце која долазе, преглед, игре и занимања по избору (8 – 9 часова),
• Доручак (9 часова),
• Обавезно занимање (9 часова и 30 минута),
• Шетња и игра на ваздуху (10 часова и 15 минута),
• Ручак (12 часова и 15 минута),
• Спавање (13 – 15 часова),
• Игре и занимања – за дјецу старије групе обавезно занимање (15 часова и 20 минута),
• Ужина (16 часова),
• Шетња и игре на ваздуху, одлазак дјеце кућама (16 часова и 30 минута),
• Вечера (19 часова),
• Спавање дјеце која ноћивају (20 часова). (49)
(49) Упутства васпитачу дјечијег врта, „Просвета“, Београд, 1948.

———————————–
———————————–
———————————–

1.6.4. Статистички подаци

       Развој мреже предшколских установа у Црној Гори текао је прилично неравномјерно. Отварање нових установа често је зависило од иницијативе републичких управних органа и друштвених организација и „добијао карактер кампањског решавања проблема“. (50)

       Кампањски развој предшколских установа је ометао и њихов рад, јер није било средстава која су била потребна да се ове установе опреме намјештајем и материјалом неопходним за реализацију васпитно-образовног рада. Предшколске установе су постојале у свим већим градовима, али нијесу задовољавале потребе све дјеце.

       О овоме сведоче и подаци са којима располаже Министарство просвјете Црне Горе, који указују да је крајем овог периода, на територији Црне Горе, било укупно 35.000 дјеце узраста од 3 – 7 година, од којих је 2.160 било обухваћено вртићима (обдаништима и забавиштима). Дакле, само 6,1%. Од њих 2.111 похађа забавишта, а 49 дјеце обданишта.(51)

———————————–
———————————–
———————————–

       Као што је већ речено, број предшколских установа на територији Црне Горе је био јако мали. Укупно је било 22 установе, од којих је 21 забавиште и 1 обданиште. Васпитно-образовни рад се реализује од стране васпитача којих је било 58 (40 са завршеном школом за васпитаче, 8 са завршеном школом за забавиље и 10 са завршеном учитељском школом). (52)
(50) Соколовић, Н. (1965): „Стање и савремена проблематика предшколског васпитања и образовања у Црној Гори“, Предшколско дете, Загреб, стр. 214.
(51) Стање и развој предшколских установа , Београд, 1957.
(52) Isto

1.6.5. Закључак о проблемима и достигнућима у развоју
предшколског васпитања и образовања у периоду од 1945. – 1958. године       Након ослобођења земље од окупатора, у склопу свих започетих промјена и процеса у изградњи новог друштва, подизање и унапређивање предшколског васпитања постаје саставни дио програма рада новоформиране Народне власти. У том контексту издржавање и васпитање ратне сирочади била је једна од дужности народноослободилачких одбора и скупштина.

       Тадашње стање у привреди са карактеристичном потребом за запошљавањем жена и мајки довело је до потребе за отварањем обданишта и јаслица. Идеје о радикалном преображају друштва и човјека прожимале су и концепцију и организацију предшколског васпитања, што је резултирало потребом да се друштвено васпитање предшколске дјеце почиње схватати као дио опште политике изграђивања новог друштва.

       Тек послије Другог свјетског рата, тенденција оснивања установа за предшколску дјецу губи искључиво хуманитарна обиљежја и постаје основно питање којим су се тада бавиле народне власти.

———————————–
———————————–
———————————–

       Оно што представља корак напред у овој етапи јесте то да је предшколска установа први пут добила назив „дјечији вртић“, што је било истакнуто у савезној Уредби о оснивању дјечијих јаслица и дјечијих вртића, донијетој 1948. године. Тиме је истакнута и њихова васпитно-образовна функција. Отварање првих јаслица представља коначно остварење цјеловитости предшколског васпитања и образовања у Црној Гори.

———————————–
———————————–
———————————–

       Временом је почео да се, у предшколским установама, организује васпитни рад на основу научне предшколске педагогије.(53) Организовали су се и семинари на којима су васпитачи добијали упутства о програму рада и васпитном процесу у забавиштима.

       Програми рада за дјецу у предшколским установама нијесу произилазили у континуитету један из другог, већ су они условљени друштвено-економским условима и зато су и имали различите теоријске подлоге (Фребелијанска основа, руска литература за предшколску педагогију), тако да се од 1948. године у забавиштима радило по програму датом у Упутствима васпитачу дјечијег врта (литература преведена са руског језика), које су васпитачи разрађивали на својим стручним састанцима.

———————————–
———————————–
———————————–

       Оно што је добро у овој етапи јесте и то што су васпитавањем дјеце руководила стручна лица (васпитачице), које су за то звање оспособљаване у четворогодишњим школама, које су биле у рангу учитељских школа.(54) Дакле, једногодишње течајеве смењују средње школе за васпитаче, у којима је њихово школовање изједначено по трајању са учитељским.

       У периоду од 1945.-1958. године, Комисија за реформу школства је истицала потребу систематског ширења мреже предшколских установа у складу са порастом материјалних, просторних и кадровских могућности. Но, ипак је требало много времена да предшколске установе у РЦГ постану толико велике да би могле да обухвате сву дјецу којој је потребно васпитање у тим установама. За рјешавање овог проблема, потребно је било обезбједити и стручни кадар, кога је, иначе, у РЦГ мало било.

       Међутим, 1958. година означава прекретницу у укупном систему образовања. Као што је познато, те године (28. јуна), усвојен је Општи закон о школству, којим се по први пут у систему васпитања и образовања укључује предшколско васпитање, које је до тада било, како неразвијено, тако и третирано као дио социјалне политике. Доношењем овог закона, послије низа великих темељних припрема, почела се спроводити велика школска реформа.

(53) Копас – Вукашиновић, Е. (2004): „Карактеристике и развој програма за предшколско васпитање и образовање у Србији“, докторска дисертација, Нови Сад.
(54) Каменов Емил, Предшколско дете, бр. 1/89, стр. 4.

1.7. Период од 1958. до 1968. године

1.7.1. Историјски преглед за период од велике школске реформе 1958. до 1968. год.

       У периоду од 1958. – 1968. године долази до видног напретка привреде, те се јавља и потреба нове економске политике, тако да је и животни стандард људи био побољшан.

       У априлу 1963. године, донесен је Устав СФРЈ (55) , којим је између осталог промјењено и име савезне државе и република које су је сачињавале, тако што је Федеративна Народна Република преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, а народне републике у социјалистичке републике. Овим промјенама, првенствено се желио нагласити социјалистички карактер наше државе, а с обзиром да је самоуправљање постало већ један од битних карактеристика нашег политичког система, требало је са тим ускладити и законске прописе, како предшколског васпитања и образовања, тако и укупног образовног система.

       Исте године и Република Црна Гора доноси свој Устав,(56) у коме се истиче да друштвена заједница, односно Република, треба да се „стара за развитак просвјете, науке и културе у циљу општег културног напретка, остваривањем права и задовољавањем потреба грађана…“. (57)

       Устав СРЦГ даје пуну слободу иницијативе васпитном и наставном особљу, али их, ипак, обавезује да свој рад заснивају на тековинама науке и идејним основама социјализма. О оснивању и издржавању предшколских установа, као и основних школа, и даље се стара општина.

       До 1970. године у свим тадашњим републикама и покрајинама Југославије, дакле и у Републици Ц. Гори, извршене су ревизије Закона о основном, средњем и високом образовању. Размишљало се, између осталог, и о интегрисању предшколског система васпитања и образовања у систем васпитања и образовања, с циљем да се сва дјеца старијег предшколског узраста временом обухвате предшколским васпитањем, како би се припремила за полазак у школу.

(55) Устав СФРЈ , Београд, 1963.
(56) Устав СРЦГ, Београд, 1963.
(57) Исто, члан 32.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.2. Законски прописи

Закон о дјечијим вртићима

       Седам година након доношења Општег закона о школству (1958), који је изричито сврставао предшколске установе у васпитно-образовни систем, донесен је Закон о установама за предшколско васпитање,(58) који је припремила Законодавна правна комисија Скупштине СРЦГ.

       Према овом Закону задаци установа предшколског васпитања и образовања су да организују дјеци игру, како би допринијели њиховом даљем васпитању, да сарађују са породицом и помажу родитељима у вођењу свакодневних брига о васпитању и образовању дјеце.(59)

       Иако је Општим законом о школству била утврђена обавеза припрема дјеце за полазак у основну школу, у овом Закону нема ни помена о њој.

       Но, предходно поменути закон је имао доста недостатака, па је три године касније (1968) донесен нови,знатно разрађенији Закон о дјечијим вртићима.(60)

       Овај Закон се односи само на дјечије вртиће као „самосталне самоуправне установе у којима се остварује васпитање и образовање дјеце предшколског узраста, тако да је, коначно, и у Црној Гори дјечијим вртићима „призната“ и образовна функција. У циљевима васпитно-образовног рада у дјечијим вртићима у први план се истиче „правилан психички и физички развој дјетета предшколског узраста, усвајање елементарних знања о природи, животу и раду људи,…. стварање основних навика културног социјалног понашања“. Као посебан задатак рада у дјечијим вртићима истиче се „припрема дјеце за школу“.(61)

       Општинама и радним организацијама је, овим Законом, дата могућност самосталног оснивања вртића, али само под условом да имају најмање 40-оро дјеце која су заинтересована за похађање вртића, обезбјеђен стручан кадар, обезбеђен простор и опрему и потребна финансијска средства за оснивање и почетак рада дјечијих вртића.

———————————–
———————————–
———————————–

       Што се тиче уписа дјеце у дјечији вртић, право имају сва дјеца „од навршене треће године старости до поласка у школу, која су психички и физички здрава“.

(58) Закон о установама за предшколско васпитање, Сл. лист СРЦГ, бр. 22/65.
(59) Исто, члан 2.
(60) Закон о дјечијим вртићима , Сл. лист СРЦГ, бр. 12/65 и 34/65.
(61) Исто, члан 5.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3. Организација васпитно-образовног рада

Васпитни рад у предшколским установама

       У предшколским установама, и даље, не постоји програм васпитног рада са дјецом као регуларни документ. Ово питање још није ријешено у југословенском окружењу.

       Међутим, 1958/59. године, професори школе за васпитаче у Београду су сачинили нова упутства (приручник) за рад вапитача под насловом Васпитни рад у предшколским установама,(62) са намјером да систематизују и детаљније образложе основна питања васпитања дјеце у предшколским установама на основу стечених искустава, а исто тако и коришћењем новије педагошке и друге литературе. Уз овај приручник дата је и новија дјечија литература, као и литература и штампа за васпитаче. Као полазну основу користили су већ постојећа Програмско-методска упутства за рад у предшколским установама из 1952. године која је сачинила Предшколска секција педагошког друштва и удружења васпитача НР Србије. На територији РЦГ сви васпитачи су радили према овом приручнику.

(62) Васпитни рад у предшколским установама, „Савремена школа“, Београд, 1959.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3.1 Циљ и задаци предшколског васпитања

       У Васпитном раду је истакнут општи циљ васпитања: „пун и свестран развитак личности која ће слободно и конструктивно деловати на раду и у друштву.“ (63)
Из јединственог циља васпитања произилазе задаци у оквиру следећих аспеката развоја личности:

• физичког,
• моралног,
• интелектуалног и
• естетског васпитања предшколског дјетета.

       Задаци предшколског васпитања састоје се у следећем:
1. постављање темеља здравој физичкој конституцији,
2. формирање основних елемената моралног лика дјетета,
3. потпомагање развоја умних снага дјетета,
4. развијање елементарног естетског доживљавања и изражавања(64)

       Сваки од ових задатака конкретизован је кроз јасно дефинисане задатке у погледу дјечијег развоја и усавршавања.

(63) Васпитни рад у предшколским установама , „Савремена школа“, Београд, 1959, стр.
(64) Исто.

1.7.3.2 Садржај васпитно-образовног рада

       Садржај васпитно-образовног рада је изложен у оквиру следећих области:

• Физичко васпитање,
• Упознавање са природом и друштвом,
• Стицање математичких представа,
• Развој музикалности,
• Његовање цртања и моделовање,
• Увежбавање у раду са разним материјалима,
• Формирање основа моралног лика.

       Но, пошто је рад са дјецом у предшколским установама подразумјевао јединствено дјеловање у оквиру различитих активности, строга подјела области није била могућа.

1.7.3.3 Принципи васпитно-образовног рада

       У раду са дјецом предшколског узраста, као што је већ истакнуто, васпитач мора да води рачуна о њиховим потребама и психо-физичким могућностима. Дакле, под тим се даље подразумијева да институционално васпитање и образовање мора бити организовано према утврђеним дидактичким принципима:
• принцип свјесне активности,
• принцип очигледности,
• принцип систематичности и постпуности,
• принцип трајности знања, вјештина и навика,
• принцип одмјерености према дјеци.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3.4 Методе васпитно-образовног рада

       Аутори упутстава под методом васпитно-образовног рада подразумјевају најбољи начин и путеве помоћу којих се организује, подстиче и усмјерава дјечија активност и на тај начин стварају могућности да се у процесу те активности остварују васпитно-образовни задаци.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3.5 Средства васпитно-образовног рада

       У најширем смислу под средствима васпитно-образовног рада се подразумијева све оно што окружује дијете и помаже му да усвоји знање, навике и вјештине (предмети и појаве из околине, саме личности које га окружују и слично).

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3.6 Организација и извођење васпитно-образовног рада

       У овом поглављу Упутстава за рад у предшколским установама се тумаче најпогоднији облици организације васпитно-образовног рада, у односу на узраст дјеце и истакнут захтјев за руководећом улогом васпитача. Истичу се следећи облици:
• подјела дјеце на групе,
• форме рада,
• распоред дана у установи,
• планирање васпитно-образовног рада,
• евиденција васпитно-образовног рада.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.3.7 Уређење предшколских установа

       У циљу правилне организације васпитно-образовног рада са дјецом и ефикасније бриге о њима, на крају ових упутстава из 1959. године, истакнут је захтјев за уређење ових установа. Истакнути су основни материјални захтјеви за једну предшколску установу, у односу на зграду са двориштем и просторијама са намјештајем.

       Васпитни рад у предшколским установама је представљао програмски документ којим се указује на значај цјелокупног развоја појединца, његових способности и разноврсних интересовања. Програм је добро разрађен и прилагођен узрасним могућностима, потребама и интересовањима дјеце предшколског узраста.

———————————–
———————————–
———————————–

1.7.4. Статистички подаци

       Пред крај овог периода, на подручју Републике Ц. Горе радила су 22 дјечија вртића, с петнаест истурених одељења. Територијално су вртићи били неравномјерно распоређени, тако да их је у једној општини било 8, а у пет општина их уопште није било, што је зависило од густине насељености, као и од броја запослених породица.(65)

       Дјечијим вртићима у РЦГ било је обухваћено, пред крај овог периода, 2.435 дјеце, док је 55.000 дјеце остало изван домашаја друштвеног васпитног утицаја. С обзиром на чињеницу да је велики број дјеце био лишен могућности боравка у предшколским установама, наметнула се потреба, да се развију разноврсни облици васпитно-образовног рада са предшколском дјецом и ван дјечијег вртића.(66)

       У дјечијим вртићима васпитно-образовни рад је реализован од стране васпитача, којих је било 90, од којих је 58 имало квалификацију, што је износило 68%. Међутим, од овог броја васпитача, мало је њих који су се школовали у школама за васпитаче, само 28% или 38%. Остали васпитачи-це су са скраћеном школом за васпитаче, са једногодишњим забавиљским течајем, учитељице, стручне учитељице, а било их је и са недовршеном средњом школом.(67)

       Дакле, евиденција показује да је састав васпитног кадра био изузетно хетероген, те се још у овом периоду јавила потреба за озбиљније разматрање питања редовног школовања васпитача-ица.

(65) Соколовић, Н. (1965): „Стање и савремена проблематика предшколског дјетета у Ц. Гори“, „Предшколско дете“, бр. 9-10, стр. 214.
(66) Исто, стр. 217.
(67) Исто, стр. 218.

1.7.5. Закључак о карактеристикама у развоју предшколског васпитања
у Црној Гори у периоду 1958. – 1968. године

       Наредна деценија у развоју предшколских установа на подручју РЦГ (од 1958. до 1968. године), када се формирају и прве јаслице, представљала је средишњу, покретачку компоненту многих активности у овој области. Кренуло се, прије свега, одлучније у конципирању и остваривању, како васпитно-образовних норми, тако и опште пратећих хигијенско-здравствених и материјалних услова, како би се осигурала што уједначенија и садржајнија перспектива рада са најмлађом популацијом.

———————————–
———————————–
———————————–

       Седам година након доношења Општег закона о школству (1965.), на територији Републике Црне Горе, донијет је посебан Закон за предшколске установе, који је изричито сврставао предшколске установе у васпитно-образовни систем. Но, као што је већ речено, овај закон је имао доста недостатака, па је и 1968. године донијет нови, разрађенији Закон о дјечијим вртићима.

———————————–
———————————–
———————————–

       Праћењем цјелокупне послератне изградње васпитног система, у овом периоду развој педагошке мисли о институционалном васпитању предшколске дјеце у РЦГ, текао је узлазном линијом. Тиме је започета интеграција предшколског васпитања у систему васпитања и образовања, која се споро остваривала, због укупне друштвено-економске кризе у овом периоду.

1.8. Период од 1969. – 1990. године

1.8.1. Историјски преглед за период од
1969. – 1990. године

       Средином шездесетих година прошлог вијека требало је да буде спроведена велика привредна и друштвена реформа Југославије, са циљем модернизације производње и повећања продуктивности. Но, ова реформа је само дјелимично спроведена, тако да је привредни развој југословенске земље био успорен.

       Државно руководство, понесено жељом да очува власт, одлучило је да реформише федерацију и донесе нови Устав (1974), којим се докрајчило јединство васпитно-образовног система у Југославији. Двије године касније, услиједило је доношење Закона о удруженом раду (ЗУР).

       Након доношења ових докумената у Југославији започиње нов период, при чему се из административног периода управљања, прелази у период самоуправљања. Удружени рад представља основни политички и економски фактор развоја друштва и на тај начин је уведено колективно руковођење.

       Социјалистички самоуправни преображај васпитања и образовања је био саставни дио укупног преображаја друштва у овом периоду.

       Послије X конгреса СКЈ (1974) доноси се Резолуција о васпитању и образовању у којој се, између осталог, истиче да се „Савез комуниста Југославије одлучно залаже за темељну измјену друштвеног положаја дјелатности васпитања и образовања на основи њеног самоуправног удруживања с осталим дјелатностима у јединствен систем удруженог рада“. (68)

       Даље се истиче да „предшколско васпитање и образовање, због свог значаја за цјелокупан развој дјеце, мора постати саставни дио васпитно-образовног система, политике васпитања и образовања и друштвено-економске и социјалне политике. Предшколским васпитањем и образовањем треба брже и шире обухватити дјецу, посебно из радничких породица“. (69)

       Дакле, реформом васпитно-образовног система се жељело превазићи неравномјерност и подвојеност појединих ступњева образовања.

       Ставови X-ог конгреса СКЈ представљали су начелан одговор на отворена питања система васпитања и образовања. Дати су принципи на чијим темељима је већ 1974. и 1975. године започела изградња новог система васпитања и образовања. У СФРЈ преображај постојећег образовног система обухватао је и значајне структуралне и садржајне измјене у плановима и програмима рада. Тако је 1975. године изграђен план и програм рада на подручју Републике Црне Горе за предшколске установе са прецизним временским нормама у „настави“, дефинисаним циљевима и задацима васпитно-образовног рада.

       Изградњу новог система васпитања и образовања пратили су и напори у развоју наше педагошке теорије. Педагошка мисао је дала посебан допринос у разради циљева и садржаја, метода и облика социјалистичког васпитног и образовног рада, разради организације васпитно-образовног рада као и плановима и програмима рада.

       То је био почетак ослобађања од политизације и идеологизације образовног система.

(68) „Педагошка стварност“, бр. 6/1974, стр. 297.
(69) Исто, стр. 304.

1.8.2. Законски прописи

Закон о предшколском васпитању и образовању

У овом периоду је донесено више важних докумената, која су се посредно односила и на предшколско васпитање и образовање.

       Године 1974. доноси се нови Устав,(70) којим се докрајчило јединство васпитно-образовног система у СФРЈ.

       Нови Закон о предшколском васпитању и образовању(71) у РЦГ донесен је 1977. године. Доношењу овог закона предходила је и Резолуција X конгреса СКЈ о задацима Савеза комуниста Југославије у социјалистичком самоуправном преображају васпитања и образовања.(72)

       Добра страна и Резолуције и Закона о предшколском васпитању и образовању је инвестирање да предшколско васпитање треба брже и шире да обухвати сву дјецу посебно из радничких породица.

       У овом Закону се у први план истиче васпитање и образовање и васпитање дјеце, тако да он, без сумње, чини корак даље у правцу потпунијег укључивања предшколских установа у васпитно-образовни систем. И коначно, након 20 година од доношења Општег закона о школству, и у Закону о предшколском васпитању и образовању, констатује се да је предшколско васпитање и образовање „саставни дио јединственог система васпитања и образовања“, те да представља „дјелатност од посебног друштвеног интереса“. (73)

       Задаци и циљеви васпитно-образовног рада су, углавном, истовјетни као и у предходним прописима, с тим што су потпуније и прецизније формулисани.

———————————–
———————————–
———————————–

       У васпитним групама је смањем број дјеце, тако да у млађој групи не може бити више од десеторо дјеце, а у осталим не више од двадесеторо дјеце. Ради свестраније бриге о дјеци предшколског узраста у рад дјечијих вртића укључују се и педагози, психолози, социјални радници, као и стручни сарадници.
(70) Устав СФРЈ , Београд, 1974.
(71) Закон о предшколском васпитању и образовању, Сл. лист СРЦГ, бр. 28/77.
(72) Документ X конгреса СКЈ , Београд, 1974.
(73) Закон о предшколском васпитању и образовању, члан 2.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.3. Организација васпитно-образовног рада    

Десет година касније, 1969. године, донијет је нови програм – Програм васпитно-образовног рада у предшколским установама.(74)

       Аутори су били група просвјетних савјетника из републичких Завода за основно образовање СР Србије, СР Хрватске и СР Црне Горе, као и сарадници – стручњаци са катедре за психологију, стручњаци за развој говора и професори школа за васпитаче из Београда, Новог Сада и Кикинде.

       Програм васпитно-образовног рада се примјењивао на читавом српскохрватском подручју.

       Програм је био на пробној примјени двије године у десет предшколских установа на територији Србије и Војводине. Након тога је почео да се примјењује и на територији Црне Горе.

(74) Програм васпитно-образовног рада у предшколској установи, Завод за основно образовање и образовање наставника СР Србије, „Научна књига“, Београд, 1970.

1.8.3.1 Циљ и задаци програма

       Аутори Програма васпитно-образовног рада одређују циљ предшколског васпитања на следећи начин: „…да се у границама друштвених могућности пружи најмлађој генерацији здраво и ведро дјетињство и, у складу са општим васпитним циљевима и законитостима психо-физичког развоја дјетета, допринесе његовом правилном физичком, интелектуалном, моралном и естетском васпитању“.(75)

(75) Програм васпитно-образовног рада у предшколској установи, Завод за основно образовање и образовање наставника СР Србије, „Научна књига“, Београд, 1970.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.3.2 Задаци и карактеристике предшколске установе

       Аутори овог програма, даље наводе, да дјечији вртић својом организцијом, садржајем и начином рада, у јединству са породицом и средином у којој дјелује, поред претходно наведеног општег циља и задатака, остварује и посебне задатке, а истичемо следеће:

• утиче на очување здравља, општи физички развој и формирање основних хигијенских навика код дјеце,
• утиче на развој интелектуалних и других способности и интереса дјеце,
• утиче на формирање основних елемената моралног лика дјетета,
• сарађује и помаже породицама у примјени савремених начела и метода у њези и васпитању дјеце предшколског узраста,
• цјелокупним својим радом доприноси припремању дјетета за школу и сарађује са основном школом у циљу континуитета у васпитању и образовању дјеце,
• задовољава потребу дјеце за игром и слично.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.3.3 Активности дјеце у предшколским установама

       Основне активности дјеце и форме васпитно-образовног рада, које се, у дјечијим вртићима, остварују примјеном разноврсних садржаја и специфичних облика, средстава, метода и поступака у раду су:

1. Игра је основна активност дјеце предшколског узраста. Аутори програма је одређују као најприроднији, основни и најзначајнији вид активности дјеце предшколског узраста.

———————————–
———————————–
———————————–

2. Рад се као активност дјеце рађа у игри и тјелесно је повезан са игром. У програму се наглашава да се рад предшколског дјетета не може баш у свакој ситуацији поистовјетити са игром и неопходно је да се он постепено диференцира као посебна активност, са одређеним задацима, садржајима и методиком.

———————————–
———————————–
———————————–

3. Занимања као активности дјеце која се представљају као специфична форма обучавања дјеце предшколског узраста. Али то, наравно, не подразумијева организовање наставе у школском смислу.

———————————–
———————————–
———————————–

       У даљем тексту програма, према узрасним категоријама дјеце, конкретизовано је следеће:

• васпитно-образовни задаци у раду са дјецом,
• распоред дневног живота дјеце и
• задаци и садржаји физичког и здравственог васпитања, упознавање околине, развој говора, развој ликовног и музичког васпитања и усвајање основних математичких појмова и представа.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.4. Основе програма васпитно-образовног рада

       По свим својим обиљежјима, претходни програм је личио на школски, те је убрзо уочена и критикована тенденција сколаризације предшколског васпитања. То је био и разлог да београдски Завод за основно образовање и васпитање наставника формира Централну радну групу и шест посебних радних група, за поједине васпитне области, с циљем да се изради нови документ – Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи,(76) чија израда је трајала од јуна 1974. године до априла 1975. године.

       Предсједник Централне групе је била др. Александра Марјановић, која је на овом програму радила са сарадницима, тј. осталим ауторима програма, који су припремали уводна поглавља Основа програма. Они су, разматрајући радне верзије овога програма, својим примједбама и предлозима допринјели изради и осталих дјелова Основа програма.

       Нацрт Основа програма је, почетком 1975. године, упућен предшколским установама на разматрање. На заједничком састанку Стручног вијећа Завода за основно образовање и образовање наставника и Централне радне групе за израду Основа програма, одржаног 24. априла 1975. године на основу датих примједба и предлога, утврђен је Предлог основа програма.

       На сједници одржаној 30. маја исте године, Просвјетни савјет СР Србије донио је Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи. Програм се примјењивао и у Црној Гори.

(76) Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи , библиотека „Дечја заштита“, Београд, 1982.

1.8.4.1 Концепција програма

       Систем предшколског васпитања се, према овом програму, заснива на концепцији која обједињује чињенице о развоју и васпитању предшколске дјеце са марксистичко-хуманистичком замисли човјека као свестрано развијене стваралачке личности.

       У програму се даље истиче, да дјечији вртићи и васпитне групе предшколске дјеце при основним школама користе и развијају организован систем садржаја, метода и средстава васпитања, за разлику од других посредника социјализације дјетета, чиме се и доследније утиче на ток развоја дјетета, мијења се његово понашање и дјелатност, развијају и оплемењују његова психичка и физичка својства.(77)

       Аутори овог програма сматрају да је овако јасно датом концепцијом васпитања могуће, како подстицати, тако и развијати стваралачке компоненте особина и способности код предшколске дјеце.

(77) Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи, библиотека „Дечја заштита“, Београд, 1982.

1.8.4.2 Карактеристике узраста дјеце у дјечијим вртићима
и васпитним групама предшколске дјеце у основној школи

       Аутори Основа програма су, указујући на значај васпитно-образовне дјелатности дјечијих вртића и васпитних група предшколске дјеце при основним школама, истакли да је биолошки развој дјеце предшколског узраста најбурнији, нарочито је убрзан развој нервног система. Услед тога је и пријемчивост дјетета за утицај средине већа у односу на било који каснији период њиховог развоја. У програму се истиче да постигнути ниво развоја и квалитета остварених својстава дјетета утичу на цјелокупан даљи процес формирања личности. Дакле, предшколско васпитање, како се наводи у самом програму, има „непроцењив значај за изграђивање добрих основа на којима почивају трајна својства стваралачке личности“. (78)

(78) Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи, библиотека „Дечја заштита“, Београд, 1982. str. 4.

1.8.4.3 Однос дјечијег вртића и основне школе

       Аутори програма истичу да су дјечији вртићи и васпитне групе при основним школама од посебног значаја за припрему дјетета за школу и системско образовање. Даље указују на чињеницу да дијете на овом узрасту први пут долази у додир са учењем као посебном и специфичном дјелатношћу, другим ријечима, учи се учењу.

       Кроз васпитно-образовни рад дјеца се оспособљавају да процес сазнања доживе као занимљив и радостан чин. Како се истиче у самом програму „предшколско васпитање представља значајан предуслов успешног школовања, представља основу и саставни дио цјелокупног васпитно-образовног система код нас“. (79)

(79) Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи, библиотека „Дечја заштита“, Београд, 1982. str. 5.

1.8.4.4 Разлози за смјештање дјеце у дјечије
вртиће и васпитне групе при основној школи              Иако је породица незаменљива установа за првобитну социјализацију дјетета, она не може да задовољи све основне потребе дјетета, нити да створи неопходне услове за његов оптимални психички и физички развој, као и услове за развој сазнајних способности дјетета. Дакле, како се у овом програму истиче, предшколско васпитање има непроцјењив значај за изграђивање добрих основа на којима почивају трајна својства стваралачке личности.

       Институционализовано друштвено васпитање предшколске дјеце је неопходно остварити и због ублажавања постојећих друштвених разлика, како би се, на тај начин, сваком дјетету пружили подједнаки услови за оптималан и квалитетан развој.

1.8.4.5 Функције дјечијих вртића

       На основу промјена које су се десиле у савременом друштву, самим тим и у породицама, услед чега је измјењена и њихова васпитна функција, у овом програму је истакнута следећа функција дјечијих вртића: институционализовано друштвено васпитање предшколске дјеце савременог друштва представља допуну породичном васпитању, у извјесним ситуацијама и замјену за породицу.

———————————–
———————————–
———————————–

       Припремање дјетета за школу и системско образовање је следећа функција дјечијих вртића која је истакнута у овом програму. Предшколско васпитање представља значајан предуслов успјешног школовања.

———————————–
———————————–
———————————–

       Услед постојећих социо-културних разлика међу различитим друштвеним слојевима, овим програмом је утврђена и функција ублажавања друштвених разлика међу људима, односно пружање подједнаких услова свим друштвеним слојевима за оптималан психички и физички развој дјетета. Последице социо-културног сиромаштва, како се даље наводи у програму, тешко је отклонити, када појединац сазри и када се већ формира. Дакле, ова функција подразумијева стварање подједнаких услова за оптималан развој предшколског дјетета.

1.8.4.6 Циљ и задаци програма

       Према Основама програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи, циљ предшколског васпитања и образовања је да се „у складу са педагошким и научним достигнућима и општим циљевима васпитања у самоуправном социјалистичком друштву, најмлађим генерацијама обезбједе услови за нормалан психички, интелектуални, социјални, емоционални и морални развој, успјешно даље васпитање и образовање“.

       На основу овако дефинисаног циља, произилази први и основни задатак предшколског васпитања и образовања, а то је да „очува, подржи, подстиче и оплемењује спонтане изразе стваралачких могућности и својстава малога дјетета“.

       Поред поменутог општег задатка предшколског васпитања у Основама програма су утврђени и посебни задаци, за следеће области психо-физичког развоја предшколског дјетета:

1. Област физичког и сензомоторног развоја,
2. Област емоционалног и вољног развоја,
3. Област друштвено-моралног развоја,
4. Област интелектуалног развоја и образовања.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.4.7 Начела програма

       Начела која су утврђена овим програмом су дата у односу на избор метода предшколског васпитања и у односу на организацију васпитно-образовне дјелатности у дјечијим вртићима и васпитним групама предшколске дјеце при основним школама.

       Према ауторима програма, начела за избор метода предшколског васпитања, подразумјевају избор активности које ће у предшколском узрасту имати изузетну вриједност за процес формирања свестране личности. Основе програма истичу играње као активност од изузетног развојног значаја у овом узрасту.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.4.8 Организација предшколских установа

       У Основама програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи је истакнуто да је организација предшколских установа „основни предуслов да дјечији вртићи не буду само мјесто гдје се дјеца припремају за живот већ да буду сам тај живот у коме дјеца стичу богато социјално и сазнајно искуство, позитивно искуство, о другим људима, разноврсним дјелатностима и о самим себе“. (80)
(80) Основе програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи, библиотека „Дечја заштита“, Београд, 1982. str. 18.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.4.9 Аспекти развоја предшколског дјетета

       У Основама програма васпитно-образовне дјелатности дјечијег вртића и васпитне групе предшколске дјеце при основној школи су разрађени задаци и садржаји за сваку васпитну групу понаособ, у оквиру следећих васпитних области: физичко и здравствено васпитање, упознавање околине (друштвене и природне), развој говора, музичко васпитање, ликовно васпитање и развијање основних математичких појмова.

       Заједничким напорима аутори и сарадници су утврдили циљеве и задатке, начела за избор метода предшколског васпитања и начела за организацију васпитно-образовне дјелатности у њима, као и садржаје васпитања за сваку узрасну групу, уз вођење рачуна о индивидуалним потребама дјетета.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.5. План и програм предшколског васпитања и образовања

       Нови План и програм предшколског васпитања и образовања,(81) на територији РЦГ, сачињен је 1985. године. Издат је од стране Педагошког савјета у Титограду, а усвојио га је Педагошки савјет СРЦГ. Поменути програмски документ је израђен 1983. године, али се у васпитно-образовном раду са дјецом до поласка у школу, примјењује школске 1985/86. године.

       У изради програма учествовали су најбољи стручњаци и практичари различитих профила, а заснован је на тадашњим савременим сазнањима и достигнућима предшколске педагогије, дјечије психологије, медицине, као и на основу искустава из педагошке праксе. У њему је усађено заједничко југословенско програмско језгро предшколског васпитања и образовања, што и омогућава шири југословенски приступ у реализацији циљева и задатака васпитно-образовног рада.

       Темељ овог програма је хуманистичка орјентација у односу према дјеци. Имајући у виду значај свих аспеката развоја дјетета (социо-емоционални, интелектуални, физички, естетски и друштвено-морални), према овом програму предшколског васпитања и образовања, дијете је у позицији активног учесника у сопственом развоју.

(81) План и програм предшколског васпитања и образовања, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања, Титоград, 1975.

1.8.5.1 Циљ и задаци програма

       Аутори програма утврђују да је „циљ предшколског васпитања и образовања да се, у складу са научним достигнућима и општим циљем, најмлађим генерацијама обезбиједе услови за нормалан физички, интелектуални, емоционални, социјални и морални развој успјешно даље васпитање и образовање“. (82)

(82) План и програм предшколског васпитања и образовања, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања, Титоград, 1975.

———————————–
———————————–
———————————–

1.8.5.2 Програмска структура

       Програмску структуру сачињавају три недјељиве цјелине:
I – Програм друштвено организоване његе и васпитања дјеце до три године – дјечје јаслице, уз вођење рачуна о:
а) физичко-сензорном развоју,
б) о емоционално-социјалном развоју,
ц) о сазнајмом развоју и свему ономе што је неопходно за остваривање тих циљева: услови смјештаја, исхрана и њега дјеце, упознавање индивидуалних разлика међу дјецом.
II – Програм друштвено-организованог васпитања и образовања од три године до поласка у школу, а садржи следеће аспекте развоја:
1) физички развој,
2) емоционално-вољни,
3) друштвено-морални,
4) интелектуални развој и образовање дјетета предшколског узраста
III Једногодишњи програм за дјецу која се у друштвено организовано васпитање и образовање укључују годину дана прије поласка у школу. (83)

       Програм је разрађен на четири узрасне групе: млађа (од 3 – 4 године), средња (од 4 – 5 година), старија (од 5 – 6 година) и најстарија од 6. година до поласка у школу – што је у односу на предходни програм, новина.

       Задаци и садржаји програма распоређени су по васпитно-образовним областима (физичко и здравствено васпитање, упознавање околине, развој говора, музичко васпитање, ликовно васпитање) за сваку групу понаособ. Но, за средњу и старију групу, програмом је предвиђено и развијање почетних математичких појмова.

———————————–
———————————–
———————————–

       Програмом предшколског васпитања и образовања обухваћен је и рад са дјецом која имају сметње у психичком и физичком развоју.

———————————–
———————————–
———————————–

       С друге стране, стручна служба (дефектолог, педагог, психолог и др.) обезбеђује, у непосредном раду са дјететом, отклањање или ублажавање сметњи, које дијете испољава у процесу васпитања и образовања.

       Уколико стручна комисија за разврставање дјетета утврди да је дјетету које је ометено у психичком и физичком развоју, неопходно специјално предшколско васпитање и образовање, организују се диференцирани облици, програми и методе педагошко-рехабилитационог рада.

———————————–
———————————–
———————————–

       Планом и програмом предшколског васпитања и образовања обиљежена је новија историја предшколске васпитно-образовне стратегије која биљежи експанзију у развоју и ширењу мреже предшколских установа широм Републике Црне Горе. Многе његове карактеристике и схватања о предшколском васпитању и образовању тога доба, и поред великог броја непознаница у области научне теорије и педагошке праксе, су се одржале до данашњих дана.

(83) План и програм предшколског васпитања и образовања, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања, Титоград, 1975. str. 5.

1.8.6. Статистички подаци

       У просјеку за Републику Црну Гору проценат обухваћености дјеце предшколским установама се повећао са 5 у 1971. години на 7,5 у 1975. години, односно, број полазника је порастао са 2.726 на 4.139 дјеце.(84)

       Мрежу установа за предшколско васпитање и образовање у 1975. години чини 11 вртића као основних организација удруженог рада са 26 подручних одељења и 9 одељења за предшколско васпитање при основним школама.

       Међутим, карактеристично је да је развој предшколског васпитања и образовања по општинама био веома различит. Рецимо у развијеним општинама (Титограду, Никшићу и сл.) обухваћеност дјеце предшколским васпитањем је израженија, док, нпр. у мање развијеним општинама као што су Жабљак, Рожаје и сл. до отварања предшколских установа, почетком овог периода, није ни дошло.

       Повећан је и број васпитача са 100 у 1971. години на 141 у 1975. години, уз знатно побољшање њихове квалификационе структуре.

       Семинари и други видови стручног усавршавања васпитачког кадра су и даље примарни, постају заправо све организованији и ефективнији.

———————————–
———————————–
———————————–

       У сарадњи са Медицинским заводом и Центром за социјални рад организовано је и савјетовалиште за родитеље. Посебан подстицај за кадровско јачање дјечијег вртића било је отварање Катедре за предшколску педагогију при Педагошкој академији у Никшићу.

       Од 1975. године, мрежа предшколских установа се и даље развијала. Тако, да, рецимо, 1990. године, према подацима из статистичког годишњака РЦГ, на територији РЦГ била је 51 предшколска установа. Број дјеце и васпитача је био у порасту, па је исте те године предшколским васпитањем и образовањем било обухваћено 10.546 дјеце, а васпитно-образовни рад је организован од стране 435 васпитача. (85)

(84) Статистички годишњак СРЦГ из 1977. године.
(85) Статистички годишњак РЦГ из 1992. године.

1.8.7. Закључак о карактеристикама у развоју предшколског васпитања
у Црној Гори у периоду од 1969. – 1995. године

       Посебно обиљежје овог периода и за ову дјелатност је развој самоуправних друштвено-економских односа, нарочито крајем седамдесетих година, када је дошло до конституисања основних организација удруженог рада и самоуправних интересних заједница на основама новог Устава, који је донијет 1974. године.

       Међутим, укупна економска кретања нијесу омогућила неке битније промјене у материјалном положају предшколског васпитања и образовања, али је ипак, захваљујући рационалној употреби средстава и појачаној активности, одговарајућих друштвених субјеката, одржан континуитет развоја ове дјелатности.

       У овом периоду донијет је нови Закон о предшколском васпитању и образовању и Закон о самоуправним интересним заједницама васпитања и образовања, сачињени су и разрађени разноврсни програми васпитног рада и инициран развој предшколског васпитања и образовања на самоуправним основама.

       Закон о предшколском васпитању, након 20 година од доношења Општег закона о школству, констатује да је предшколско васпитање саставни дио образовног система и да представља дјелатност од посебног значаја за друштво.

———————————–
———————————–
———————————–

       Сагледавањем карактеристика ових програма, можемо констатовати да се сваки наредни програм ослања на концепцију претходних, на утврђена научна сазнања о развоју предшколског дјетета у том периоду, као и на педагошка искуства тога времена.

———————————–
———————————–
———————————–

       Но, и поред великих тешкоћа овог периода које су биле условљене тадашњом економском кризом и великом нејасноћом у области научне теорије и педагошке праксе, треба истаћи да је развој институционалног предшколског васпитања и образовања текао узлазном линијом и да су се многа схватања о предшколском васпитању и образовању задржала и до данас.

———————————–
———————————–
———————————–

       План и програм предшколског васпитања и образовања који је донијет 1985. год., је знатно бољи и комплетнији од предходних. Осавремен је новим достигнућима у психологији, педагогији и сл. Он се низ година примјењивао у предшколским установама на територији Ц. Горе.

———————————–
———————————–
———————————–

1.9. Период од 1990. до данас

1.9.1. Историјски преглед за период од 1990. до данас

       Почетком деведесетих година, а што ће се, мање-више, манифестовати и током читаве деценије, последње у другом миленијуму, није био ни са економског, а ни са друштвено-политичког становишта нимало повољан за развој, како осталих, тако и предшколске области.

       Раслојавање друштва текло је према двјема граничним категоријама – богатима и сиромашнима, на рачун средњег слоја, који се све више тањио и губио своје препознатљиве стандарде.

       Све то прати погубна девалвација националне валуте – динара, која је учинила да материјална средства, која су и раније била недовољна и нередовна, сада буду још мања. То је непосредно и посредно утицало и на квалитет боравка дјеце у предшколским установама, на опремљеност простора дидактичким средствима, на одржавање хигијене, као и на изградњу и адаптацију објеката.

       Током 1991. и 1992. године долази до грађанског рата и распада СФРЈ, да би у априлу 1992. године Србија и Црна Гора прогласиле Савезну Републику Југославију и усвојиле нови Устав.

       Но, имајући у виду велику економску кризу (вријеме распадања источно социјалистичког блока), ратна дешавања на тлу некадашњих југословенских република, кризу праћену у међувремену и вишегодишњим економским и културним санкцијама Запада према нашој земљи, су чињеница да се у оваквим друштвено-историјским и економским условима није могло очекивати да се решавају суштинска питања односа друштва и образовања. Сви ови догађаји су условили застој у свим сферама живота и дјелатности становништва. Ријеч је, дакле, о глобалној кризи друштва на југословенским просторима.

       Међутим, паралелно са овим догађајима, у овом раздобљу долази до брзих промјена у науци, техници и технологији, што доводи до застаривања знања и потреба да се оно обнови. У савременој педагошкој теорији и васпитној пракси, средином овог раздобља су се све више разматрале могућности организовања васпитно-образовног рада у предшколској установи. У домаћој и страној савременој педагошкој литератури се често наилазило на термин отворено васпитање, што подразумијева примјену програма предшколског васпитања и образовања у којем се у првом плану налазе дјеца. „То подразумјева и отвореност према промјенама, односно редефинисање циљева, задатака и метода васпитања и образовања у читавом систему, чиме се указује на значај отворености у простору, времену, програму и односима васпитача и дјеце, све с циљем подршке свеукупном развоју дјетета“.(86) Тако је означен и нови педагошки правац.

       Отворени систем васпитања је врло актуелан у РЦГ, с обзиром на природу и функцију образовања, и условљен је цјелокупним промјенама у црногорском друштву.

(86) Копас-Вукашиновић, Е. (2004): „Карактеристике и развој…“, стр. 150.

1.9.2. Законски прописи

Закон о предшколском васпитању и образовању

       Петнаестак година касније, тачније 1992. године, у РЦГ донијет је нови Закон о предшколском васпитању и образовању,(87) којим се, између осталог, истиче да држава преузима надлежност самоуправних интересних заједница и органа самоуправљања. Тако, да по одредбама овог Закона основу програма рада у предшколској установи „доноси републички орган управе надлежан за послове просвјете, по предходно прибављеном мишљењу Просвјетног савјета РЦГ. Као и у основним и средњим школама и у предшколским установама забрањено је политичко дјеловање“.(88)

       У овом Закону су прецизније прописане одредбе које се односе на годишњи програм рада.(89)

       Предшколска установа може да има највише 40 васпитних група. Но тај број се може повећати уколико се добије одобрење од републичког органа управе надлежног за послове просвјете. Образовни програм се реализује као полудневни и цјелодневни, у складу са статутом установе.(90) Број дјеце у васпитним групама је, такође одређен, и у зависности од њиховог узраста је:

• дјеца до 2 године до 12 у групи;
• дјеца од 2 до 3 године до 14 у групи;
• дјеца у мјешовитој групи до 3 године до 10 у групи;
• дјеца од 3 до 4 године до 20 у групи;
• дјеца од 4 до 5 година до 24 у групи;
• дјеца од 5 до 7 година до 28 у групи;
• дјеца од 3 до 7 година, у мјешовитој групи до 26. (91)

       Поред рада васпитача, у поглављу овог Закона – Васпитачи и стручни сарадници – прецизније је одређен посао медицинске сестре. У погледу стручне спреме, од васпитача се тражи да имају вишу или високу стручну спрему, или смјер за предшколско васпитање и образовање, док са дјецом лакше ометеном у развоју могу да раде само лица која имају вишу или високу стручну спрему одговарајуће дефектолошке струке. Дакле, када се ради о дјеци лакше ометеној у развоју, посао васпитача могу да обављају искључиво васпитачи – дефектолози. За медицинску сестру потребна је медицинска школа, по правилу педијатријског смјера, а за педагоге и психологе, одговарајућа висока школска спрема. Избор васпитача и стручних сарадника врши се путем конкурса, а одлуку на приједлог управног одбора, доноси директор.(92)

       Радно вријеме васпитача, медицинске сестре и стручних сарадника у предшколској установи је 42 часа седмично. У оквиру седмичног радног времена, васпитач има 30 часова васпитно-образовног рада са дјецом, а стручни сарадници 32 часа.

———————————–
———————————–
———————————–

       Године 2002. донесен је нови Закон о предшколском васпитању и образовању на подручју РЦГ, који је важећи и данас. Даћемо кратак осврт на новине које су донесене у односу на предходни Закон.

       На почетку Закона се одмах наглашава да је предшколско васпитање и образовање дио јединственог васпитно-образовног система. У циљевима ове дјелатности, поред општепознатих ставова, који су овог пута нешто јасније формулисани, ту је истакнута и „припрема за полазак у школу“. (93)

       Новину представља и могућност организовања предшколског васпитања у породици,(94) као и право родитеља да „у складу са интересовањима и потребама дјетета, изаберу програм васпитања и образовања дјетета“. (95)

       Одредбе о образовном програму су јасно конципиране и прецизно разрађене. На основу њега доносе се: примарни, краћи, специјализовани, посебни и други програми, који се реализују у складу са могућностима предшколске установе, као и потребама и интересовањима дјеце и родитеља.(96) На овај начин је отворена могућност за интересантнији и разноврснији рад у предшколским установама.

       По времену трајања образовни програм се реализује као: цјелодневни у трајању од шест до десет часова, полудневни у трајању од четири до шест часова; краћи и специјализовани у трајању од три до четири часа.(97)

       У односу на предходни Закон смањена је и недељна норма васпитача, васпитача сарадника и васпитача дефектолога са 30 на 25 часова, док смањење код стручних сарадника износи само два часа седмично, тј. са 32 на 30. Величина групе остаје иста, као и у предходном Закону, стим што дјеца са 6 година полазе у школу.

       Поред претходно наведених измјена у овом Закону у односу на предходни, јесте ослобођење ове дјелатности од бирократских стега, тј. од великог утицаја Министарства просвјете и његових сарадника, и враћање слободе васпитачком кадру у васпитно-образовном дјеловању, као и органа управљања.

(87) Закон о предшколском васпитању и образовању , Сл. лист РЦГ, бр. 56/92.
(88) Исто, члан 1-12.
(89) Исто, члан 13-21.
(90) Исто, члан 23. и 24.
(91) Исто, члан 22.
(92) Исто, члан 30-34.
(93) Закон о предшколском васпитању и образовању , Сл. лист РЦГ, бр. 64/2002
(94) Исто, члан 5.
(95) Исто, члан 7.
(96) Исто, члан 14-19.
(97) Исто, члан 12-15.

1.9.3. Организација васпитно-образовног рада

       Почетком 90-тих година на подручју Републике Црне Горе постојао је велики број иновативних предшколских и основношколских програма, који су утемељени на основним поставкама концепције отвореног васпитања.

1.9.3.1 Концепција програма „Корак по корак – Дјечији вртић као породични центар“

       Од 1994. године у предшколским установама у Црној Гори васпитно-образовна пракса почиње да се реализује по међународном програму „Корак по корак“, који се реализује у 26 земаља свијета. Намјењен је дјеци од рођења до десете године, и залаже се, у методолошком смислу за приступ усмјерен на дијете и интензивније уводи индивидуализоване методе рада, те подржава значајније укључивање породице и уже локалне заједнице у вртиће и школу.

       Носилац пројекта у Југославији је био „Институт за педагогију и андрагогију“, а затим „Центар за интерактивну педагогију“, под истраживачким насловом „Дјечији вртић као породични центар“ (1994.-1999.). Пројекaт и из њега произишли програми су имали подршку Министарства просвете и спорта Републике Србије и Министарства за науку и просвјету Републике Црне Горе. Централне идеје пројекта су: рад по центрима интересовања, индивидуализација рада са дјецом у складу са њиховим могућностима и потребама, демократизација образовног процеса и укључивање породице у рад предшколске установа и ширу локалну заједницу.

       Исте године (1994.) почиње и едукација васпитачког кадра за реализацију пројекта „Корак по корак – Дјечији вртић као породични центар“, како би се креирала отворенија васпитна клима и спремност за комплетно прихватање предходно поменутих пројеката.

       Оперативни програм овог пројекта јесте програм намијењен дјеци од три до шест година и њиховим породицама. Утемељен је на увјерењу да се дјеца најбоље развијају када учествују у процесу учења. Средина за учење мора бити пажљиво планирана како би се дјеца подстицала да истражују, иницирају и креирају. Васпитач треба да посједује знање о дјечијем развоју и да на основу тог знања обезбјеђује материјале за активности. Даље, улога васпитача је да одговара на дјечија интересовања, поштује индивидуалне потребе и могућности, да поставља одговарајуће циљеве, како за свако дјете појединачно, тако и за групу у цјелини, да подстичу природну радозналост дјеце и унапређују сарадњу међу дјецом.

       Програм „Дјечији вртић као породични центар“ је утемељен на разумијевању теорије о дјечијем развоју, интеракционистичком приступу и концепту отвореног васпитања.

       Циљ програм је да сваком дјетету омогући да развије способност да буде: креативно, маштовито и богато знањем; критички размишља и промишљено бира; сагледава и разрјешава проблеме и буде брижно према локалној средини, као и средини у којој живи.

       Кључни аспекти (принципи) програма су:

• Индивидуализовани приступ сваком дјетету,
• Помагање дјеци да праве избор уз помоћ планираних активности и центара интересовања,
• Укључивање породице.

       Индивидуализирани приступ у процесу васпитно-образовног рада се постиже поштовањем тренутног развојног нивоа сваког дјетета и планирањем опсега одговарајућих активности, како би се обезбједила квалитетна искуства за свако дијете.

———————————–
———————————–
———————————–

       Центри интересовања омогућавају да се дјеца још више прилагоде активностима на основу њихових индивидуалних потреба, способности и могућности.

———————————–
———————————–
———————————–

       Један од начина да се стави нагласак на самосталност и процес избора јесте уређење радне собе. Свака радна соба треба да има неколико центара интересовања (активности), са много различитог материјала, који ће омогућити дјеци да се играју и експериментишу. Центри интересовања могу да варирају зависно од вртића, али основни су:

• Умјетност,
• Грађевинске активности,
• Кување,
• Драмске игре,
• Језичка култура,
• Математика (манипулативни материјал),
• Музика,
• Игре ван радне собе,
• Сензорни центар,
• Истраживачка активност. (98)

       Учешће породице у васпитном раду дјеце представља јединствену предност. Полазећи од чињенице да је породица најбитнији чинилац у процесу васпитања, она се укључује у све аспекте програма.

———————————–
———————————–
———————————–

       Пројекат се реализовао пет година у два вртића у Ц. Гори – Подгорици и Херцег Новом.(99) Стечена позитивна искуства су помогла да ови вртићи постану модел центри за ширење знања на остале васпитаче у РЦГ. Едукацију је реализовао Педагошки центар Црне Горе (формиран као невладина организација 2000. године).

       На основу позитивног искуства добијеног током реализације поменутог пројекта, стручњаци са Института за педагогију и андрагогију из Београда, уз подршку Министарства науке и просвјете РЦГ су, непосредно прије званичног почетка реформских захвата за измјене на свим нивоима васпитно-образовног система, израдили нов документ Основе програма (100) који је представљао званичан програмски оквир за даљу разраду.

(98) Kirsten A. H. и сарадници: „ Креирање васпитно-образовног процеса у коме дете има централну улогу “, Центар за интерактивну педагогију, Београд, 2003., стр. 14.
(99) Књига промјена, Институт за отворено друштво, Подгорица, 2001, стр. 83.
(100) Пешић, М. и Павловски, Т.: Основе програма, Филозофски факултет, Институт за педагогиу и андрагогију, Београд, 1998.

1.9.3.2 Књига промјена       Након низа едукативних семинара за васпитачки кадар на свим нивоима образовног система, као и бројних студијских путовања наших представника и посјета експертских група у циљу упознавања са иностраним образовним моделима, у Црној Гори се, у периоду од 2000-те године приступило изради првог конститутивног елемента новог система васпитања и образовања. Израда нове концепције васпитно-образовног система (Књига промјена) трајала је више од годину дана. На њеној изради радило је пет вишечланих комисија за сваки ниво образовања посебно. У раду комисије били су ангажовани како домаћи, тако и инострани консултанти.

       Књига промјена представља интегралну композицију савременог система образовања у РЦГ.(101) Понуђена концепција образовања и васпитања уградила је генералне принципе европских образовних система, тј. принцип демократичности, аутономности, једнаких могућности, децентрализације, флексибилности и транспарентности квалитета образовања.

       Реформисани систем васпитања и образовања се ослања на бројна међународна правна документа:
• Општа декларација о људским правима,
• Декларација о правима дјетета,
• Конвенција против дискриминације у образовању,
• Конвенција о правима дјетата УН,
• Резолуција о европској димензији васпитања и образовања

       Реформа у оквиру сегмента предшколског васпитања и образовања у РЦГ заснива се првенствено на принципима програма „Корак по корак – Дјечји вртића као породични центар“, и искуствима стеченим током његове реализације.

       У Књизи промјена наведени су разлози за промјене из постојећег традиционалног у ново реформисано стање, а истичемо следеће:

1. Образовни програми

       Прву групу разлога чине ограничење и недостаци који су се показали кроз вишегодишњу праксу, као што су: унапријед прописани садржаји и утврђено њихово временско трајање, дакле претјерана сколаризација и више академски приступ. Васпитно-образовни рад је био строго нормиран. Дијете и васпитач, у тако структуираном простору, нијесу могли бити активна, интерактивна и креативна бића са сопственим индивидуалитетом. То је, како се у овом документу наводи „прије свега програм учења, а васпитање је пратећа дјелатност“.(102)

       Другу групу разлога чине брзе и корјените промјене у друштвеном и политичком систему, па је у складу са тим промјенама неопходна и промјена – реформа образовног система. На нивоу предшколског васпитања то значи да треба развијати хуманистичку концепцију отвореног система васпитања, у коме ће дијете бити активан чинилац сопственог учења и развоја.

       Родитељима се даје право да учествују у васпитању своје дјеце, док се васпитачком кадру и другим стручњацима дјаје могућност да преваспитавају и усавршавају своју праксу.

       Програм треба да уважава развојне карактеристике дјетета одређеног узраста, па зато, на основу опште програмске концепције треба развити посебне и специјализоване програме. Посебни програми обухватају компензационе и развојне програме. Дјецу са посебним потребама, такође, треба укључити у редовне интеграционе групе.

       Понуда програма и трајање боравка дјеце у предшколској установи морају бити примјерени предвиђеној индивидуализацији и диверсификацији потреба дјеце и одраслих.

2. Планирање и програмирање васпитно-образовног рада у предшколској установи

       Новим начином рада васпитач није само реализатор програма, већ његов креатор. Дакле, отворено васпитање захтјева професионалан развој практичара, стручни развој и оспособљавање за улогу „креатор сопствене праксе“. Васпитач мора да осмишља програм, поставља теме и да их разрађује, да осмисли простор, средства и сл.

       У планирању рада васпитач полази од поштовања личности дјетета кроз његов начин мишљења, интересовања, навика, осјећања и потреба.

       Основа за добро планирање је и правилно посматрање, којим васпитач добија информације о дјеци, на основу којих планира свакодневне активности. Кроз самоевалуацију васпитачи прате и оцјењују сопствени рад.

3. Обухваћеност узраста

       Стопа обухвата дјеце предшколском установом у РЦГ је једна од најнижих у Европи. Интересовање родитеља за укључивање дјеце у предшколску установу је у порасту, али неравномјерно у различитим регијама. Пораст броја уписане дјеце и ширење мреже институција посебно карактерише централни дио Црне Горе, док је у сјеверном дијелу и даље мали проценат обухвата дјеце у односу на укупну популацију и објективне потребе. Но, родитељи и даље траже решење у неким другим „институцијама“ ван предшколске установе. Дакле, „потребно је повећати обухватност дјеце институционалним предшколским васпитањем и образовањем, ширењем мреже установа, диверсификацијом програмске понуде, стимулисањем приватне иницијативе“. (103)

4. Величина групе

       С обзиром да су истраживања показала да од величине групе зависи и квалитет рада и интеракција, јавља се потреба да се број дјеце у групи постепено смањи у односу на број васпитача.

       Због повећаног броја дјеце у групи, васпитно-образовни рад се своди на фронтални, чиме је занемарена индивидуалност дјетета.

5. Трајање боравка

       У ЈПУ у РЦГ реализује се цјелодневни, полудневни и краћи једногодишњи програм за предшколску дјецу. Дјеца бораве у вртићу и јаслицама од шест сати прије подне до пола четири послије подне.

       Једногодишњи програм за дјецу предшколског узраста изводи се свакодневно у трајању од три сата у послеподневним часовима.

———————————–
———————————–
———————————–

6. Средина за учење

       У отвореном вртићу, на структуирање средине за учење утичу предлози дјеце, васпитача и родитеља. То значи да се морају поштовати дјечије потребе, интересовања и различити стилови учења. Зато радни простор мора бити брижљиво планиран уз пажљиво селектирање материјала.

       Простор радне собе је издјељен на ценре интересовања, који омогућавају да се дјеци прилагоде активности у складу са њиховим интересовањима и способностима.

———————————–
———————————–
———————————–

       Дјеца морају да имају проходност ка свим центрима интересовања.

       Имајући у виду предходно наведене разлоге, за реформу постојећег начина васпитно-образовног рада, стручњаци су дошли до закључка да је васпитно-образовни рад у предшколским установама био више конципиран ка образовном, а мање ка развојно-васпитном, тј. дјеца су била више у позицији да уче, а мање да се играју.

1.9.3.3 Основе програма за подручја активности у предшколском васпитању и образовању

       На основу мишљења др Мирјане Пешић, и искуства васпитача који су радили у пракси и од Института добили сертификате, као и на основу резултата до којих се дошло праћењем реализације програма „Корак по корак – Дјечији вртић као породични центар“, затим Конвенције о правима дјетета, на основу Основа програма Института за педагогију и андрагогију у Београду и планова и програма рада земаља у окружењу, у РЦГ се дошло, 2003. године, до формирања нових Основа програма,(104) које су разрађене за следећа подручја активности: физичке и здравствене активности, музичке активности, језичке и говорне активности, математичко-логичке активности, социјалне активности, активности упознавања и овладавања околином и ликовне активности. У њима нијесу дати садржаји и рад није конципиран по узрасним групама, већ имају понуђене три основне врсте циљева, о којима васпитач треба да води рачуна приликом планирања активности, а истичемо следеће:

• Откривање и овладавање собом,
• Развијање односа и изграђивање сазнања о другима и
• Откривање свијета и изграђивање знања о њему.

       За сваку подручну активност понуђене су и три врсте активности:

• Животно-практичне и спонтане активности,
• Специфичне активности и
• Комплексне активности.

       Уз сваку подручну активност су дата и методичка упутства.

       Дакле, Основе програма више представљају структуру онога што је интересантно за тај узраст. Поштују се развојни принципи, а не узрасни. Није строго нормирано које активности на одређеном узрасту требају да се реализују, управо због индивидуалних разлика у развоју.

       Иако би режим живљења у дјечијем вртићу морао бити доследно спроведен, а у исто вријеме и флексибилан, прилагодљив, у овом програму се инсистира на могућностима апсолутног договарања, без строго фиксиране сатнице за организацију активности.

       Васпитно-образовни рад се планира као и у претходним периодима, с тим што планирању претходи систематско праћење, односно, посматрање, слушање, спремност и способност да се свако дијете упозна и разумије. Стога се планира на основу уочених интересовања дјетета, проблема или уочених тешкоћа.

       У складу са концепцијом васпитања и образовања Основа програма указује се на значај тематског планирања (рад по центрима интересовања). Дакле, коришћење центара интересовања је утемељено на концепцији да дјеца уче кроз игру, а истовремено се стварају услови за природну интеракцију међу децом.

       Овај програм предвиђа, што је новина, и активно учествовање родитеља у свим фазама реализације програма као и у планирању и учествовању у активностима. Они могу бити од пасивног посматрача до реализатора активности.

———————————–
———————————–
———————————–

       У оквиру Основа програма конципирани су и специјализовани програми: енглески – који је прошао кроз савјет за опште образовање и он се користио и прије него што је званично усвојен и програм за дјецу са посебним потребама и надарену дјецу.

       Основе програма су постале званичан програмски документ и све предшколске установе на подручју Републике Црне Горе су од 2003. године биле у обавези да васпитно-образовни рад у дјечијим вртићима организују и реализују по овом новом програму.

1.9.4. Статистички подаци

       Мрежу предшколских установа у Републици Црној Гори данас чини 20 установа. Предшколским васпитањем је обухваћен велики број дјеце (преко 10.000). Са дјецом, у предшколским установама, раде васпитачи са завршеном вишом школом за васпитаче. На Филозофском факултету у Никшићу отворен је Факултет за образовање васпитача у трајању од три године, тако да се васпитни кадар оспособљава за рад по новом плану и програму. Семинари и други видови стручног усавршавања су и даље присутни.

(101) Књига промјена, Институт за отворено друштво, Подгорица, 2001, стр. 10.
(102) Књига промјена, Институт за отворено друштво, Подгорица, 2001, стр. 84.
(103) Књига промјена, Институт за отворено друштво, Подгорица, 2001, стр. 80.
(104) Основе програма за подручја активности у предшколском васпитању и образовању, Подгорица, 2003.