Predstavljanje azerbejdžanskih književnika u Crnoj Gori – Vagif Samedoglu

Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista

Povodom završetka knjige ,,Savremena književnost Azerbejdžana” koju su priredili: Božidar Proročić, Seyran Mirzazada i Dijana Tiganj. Azerbejdžanske književnike predstavljamo u crnogorskim medijima dok crnogorske predstavljamo u medijima u Azerbejdžanu. Svi pisci su prevedeni sa ruskog jezika a izbor je naparavljen uz pomoć Centra za prevođenje u Azerbejdžanu.

Vagif Samedoglu (azerbejdž. Vaqif Səmədoğlu 1939 – 2015) je izuzetna književna i javna ličnost, narodni mpjesnik Azerbejdžana, scenarista i dramaturg. Odlikovan je Ordenima časti, slave, a 2014. godine i Ordenom nezavisnosti. Jedan od najsjajnijih predstavnika generacije 60-ih, kultni pjesnik, reformator azerbejdžanskog slobodnogm stiha. Bio je član parlamenta. Takođe je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

PTICE POČINJU DA PJEVAJU PREKASNO

1.
U ovoj bašti posle kiše
Miriše na zemlju i travu,
između ova dva bora
moj otac bi mogao da sjedi danas.

Trebao je biti
star sedamdeset godina,
trebalo je da bude starac
danas
moj otac.

I kroz obrazac
iglene grane
sunce kasnije
nježnim svetlom
trebalo bi da pada danas
na lice moga oca.

Međutim, postoji mnogo toga:
poslije kiše ima vlažnog tla,
kroz borove ima mlade trave
i sunčeve svjetlosti –

zadirkujući škakljivo,
samo što danas ne pada
na lice mog oca …

2.

Sudbina poput planine
ima vrh bez snijega,
ni na ovom vrhu
nema pregršt snijega.
Oni koji se drže
do podnožja visoke sudbine,
su žedni:
čitav vijek ne kaplje, ni kap
ne teče sa sjajnih visina …
Ako, ipak, tamo ima snijega –
ne topi se.

3.
Svaki put kad stavim cvijeće
na šporetu, pod kojim je otac,
Kažem sebi: makar samo sada
prikači bolno srce
siročištu grimiznih karanfila na kamenu,
kako bi se srdito,smirilo
prolazeći jednom ili dvaput

s vlažnih dlanova kiše
u žarke prste sunca …
A onda vjetrovi okreću ruke
pokupiće ga po potrebi
i rasuti ga po obližnjem grmlju i
ogradama …
Čast pisanja poezije o ovome,
neka neprijatelju ostane kao nagrada.

4.
Ovo pismo
Pročitao sam i prečitao trideset puta …
Dok si to pisao,
bio si živ i zdrav.
Ne, možda, već loše …
Ali živ.
A sada dolje, u crnini zemlje,
lagana kosturna kost
ruka koja je napisala ovo pismo postaje bijela,
A sada ne znam
Neću razumjeti;
kako je napisano ovo pismo:
da li je meso šake vodilo
tu kosturnu kost,
ili je kostur već usmjerio

toplo meso prstiju?
Kako ovo pismo pročitati
živim očima,
ako se ne opere crnom svjetlošću
tvoj grob? ..

***

Voljena,
Kad umrem
Hoćeš li krišom plakati nada mnom?
U čijoj zabiti
Puna tuge
Hoće li se pustiti suze iz tvojih očiju?
Plači draga, plači
Draga si mom srcu, plači.
A ako je kuća puna gostiju,
Tiho plači ispred vrata,
Doći će noć,vidi nadstrešnicu
Sakrivajući se ispod nje, gorko plači.
Ne vjerujte praznim glasinama
Nema smisla u njima,samo prazno zvono
Reci mi, ovo je puno Vagifa,
Šteta, umro je uzalud.
Draga, kad umrem
I oni će širiti krasnu glasinu,
Zli neprijatelj će doći radujući se,
Plači, sav sam u tebi, plači
Plači, ti si moja poruka, plači.
Plakanje prkosi smrti …

***

I opet
Probada dušu
Ledeno hladno
Riječi promrzlih,
Hladan izgled
Stakleni osmjeh –
Smrt je toplija od tebe.

***

Ne kao pjesnik
Ali kao sonet
Bi potonuo …
Sa snom koji treba čitati
Potpuno
Neka me se sjete
Napamet!

***

Između Boga i Mora
Niko
Osim galebova …

***

Bože,
Pošalji i meni …
Evo olovke i mastila
Evo moje sudbine širom otvorene,
Ne žuri,
Napiši,
Na razmišljanje …