| Марко Миљанов Поповић: Прва похара племена Куча (1774) |
| Турци, видећи крајње муке Кучима, поновише сваку досаду према њима, да се нико ш њима ни састат не може, а камоли трговат. Свака их помоћ издаде, да се ни травама пријед поменутијема помоћ не могу, а то је било стога што за толико година нијесу могли соли набавит, но су траву неслану јели, па им се чињело да их је и трава издала, те да не кријепи као пријед. То је лако вјероват, јер су пријед траву замјењивали и мијешали некад с млијеком, некад са сољу, некад с месом, а некад су кријући купили оку брашна или уграбили по путова турскије више торбица и товара, а сад нигђе ништа од тога, те зато је трава изгубила своју првашњу моћ. Видећи да Кучи неисказану муку поднијеше, Турци изгубише наду, да ће их муке нагнат да им се покоре, па како су их пријед залуду молили да се помире и цару дају арач као други, стога су им сад искали три турске ситне паре на кућу, само да су у тефтер царски записани ка подајници. Кучи пристану и даше по три паре. Другу годину заишту Турци арача по тридесет пара, мислећи да Кучи, онолико измучени, а сад данули душом у отворене пазаре, неће заратит. Кад Кучи не шћеше дат но опет заратише, Турци опет склонише на три паре, али Кучи не даше ни то, говорећи: “Пошто преваристе другу годину, знамо шта ћете трећу тражит – псу и сили тек се кост дадне, и месо ће изјест!” Тада везир пошаље Пунана Дедина Ораовца да им збори за арач. Пунан је доша међу Куче и рече им: “Дајте Дрекаловићи, арач, кумим вас Богом, е вас уочила турска сила, оће вас похарат, а везир вам је склонио арач на пет стотина гроша, и то сви Кучи да дате”. Они одговоре: “Не дамо”. Пунан је опет река: “Дајте, Дрекаловићи, ви сви половину, а ја ћу сам половину, теке да не погинете”. Онадар рече Синан Перов Мијовић: “Ја ћу дат Турцима сам свих пет стотина гроша, но виђите, ви Кучи, можете ли примит срамоту, јер смо се и лани осрамотили што смо им дали по три паре, а они ове године тридесет траже”. Онадар рече Никола Паунов Пејовић: “Кад ми посијеку Турци девет брата и братанића и мене, онда нека дођу да узму арач”. Сви Кучи на то рекоше: “Не дамо”, и Пунан се врну и каза везиру. Кад ово чује скадарски везир, употриеби овакви начин: дадне мито у Куче, да се међу собом издаду, и то му испадне за руком. Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке. Они су четворица узели из Турака по капу пуља. (У то вријеме млого је тије пара било. Једна пуља имала је вриједност један и по грош.) Турци су послали пара по ријеченијема издајницима да дијеле народу и одбију остале Куче од Дрекаловића. Поменута четворица дијелили су паре народу, ко је хтио узет. Кад је Пунан Дедин дијелио Ораовцима, питао је Ола Прашова: “Оћеш ли, стрико Оле, издат Дрекаловиће?” Оле одговори: “Не, тако ми душе”. – “Ада оћеш да ти дадем пуљу?” – “Оћу, тако ми душе”. Ова ријеч и сада живи међу Ораовцима, те друга ораовска села укоравају Подграђане, кад се поријечају, говорећи им: “Ви ћете се за пуљу продат, ка што су вам и стари”. За колико су ови четворица дијелили паре, у толико се војска турска купила да удари на Дрекаловиће. Везир скадарски доша је с војском у Зету на кулу Беговића. Ту су му дошли два ораовска јунака, Ђуља Јованов из Подграда и Ивеза Вуков из Кути. Везир је дава Ђуљи барјак да иде пред Турцима на Дрекаловиће, но Ђуља му је река: “Не допушта ми православна вјера и част јуначка, да војујем противу браће”. Послије дужег разговора, везир је спуштио кроз прозор низа зид барјак и конопац, говорећи: “Узми, Ђуља, сад које оћеш: барјак пред војском или конопац на грло”. Говорећи ово, везир је био на прозор од повисоке куле Беговића, а Ђуља међу војском, улогореном на поље око куле. Пошто га је нагонио везир да узме барјак или конопац, искочио је Ђуља између војске и доша при зиду ђе виси барјак и конопац и примио се на штицу повисоко намјештену за вјешала, говорећи: “Помози, Боже: оћу конопац на грло, а не барјак противу браће”. Додајући још: “Остављам мога свакога на аманет Дрекаловићима, а ја весело мрем за њи”, и метнуо је намчицу на грло. Везир му је опет река: “Узми, Ђуља, царско знамење, а макни конопац с грла, да ти не мичу штицу испод ногу”. Ђуља је одговорио, смијешећи се подругљиво: “Ја ћу, пашо, то учинит сам, да се не муче твоји Турци”, па је треснуо ногом, и штица се преврнула, а он оста висећи. Причају да је тада издајник Пунан пита: “На чију кућу врана смрди”? а Ђуља му одговорио: “Данас на моју, а сјутра ће на твоју”. Онда је везир спустио и други конопац покрај барјака и обрнуо очи на Ђуљина друга Ивезу и река му: “Оћеш ли ти барјак или конопац?” Ивеза је река: “Ја ћу што и Ђуља”, па је кренуо к вјешалима. Но потурчењак Ивезин рођак, који се зва Сулејман Кут, замолио је Аџи-пашу Османагића из Подгорице, да му га одбрани од везира и вјешала. Аџи-паша дофати Ивезу, да не иде на конопац, говорећи везиру: “Честити пашо, може ли га благо откупит?” Везир одговори: “Не”. – “Ада може ли мој син да се за њега објеси?” Везир: “Не”. – Османагић: “Аман, могу, све ћу дат, а њега не дам”. То је говорио, држећи Ивезу за оба рамена. Послије овога говора везир је ћута замишљен, па тек доцкан изговори: “Ето ти Ивеза, поклањам ти га”. Војска је честитала Османагићу као побједиоцу, кад је кренуо са Ивезом у свој логор, и чудила се Ивези, како га гуше сузе и жалост, остављајући Ђуљу свога друга. Турски и арбанашки војници говорили су: “Гле како га гуши жалост, кад се избави конопца, а прије кад иђаше к њему, ниђе тога не бјеше”. Многи су турски и арабанашки јунаци долазили, да честитају Ивези славну смрт његову и његова друга Ђуље, не разликујући једнога од другога, а Османагић дичио се, што је таквога јунака избавио. Много се прича, да је турска и арабанашка војска говорила и чудила се, како српски јунаци весело у смрт иду, а виша их туга спопада, кад се од ње избаве. Ово је и велики страх у турску војску улило, и говорили су да се залуду на Куче војује, знајући како тамо војске гину, и гледајући како ови радо на смрт иду. Овај страх је поплашио цијелу војску, те су многи говорили да се натраг враћу, и Бог зна оће ли се ико вратит из тога проклетога крша. Но у тај највиши турски страх оживјеше и кучки издајници. Паво Стојанов Ораовац из села Лазораца није чека да се Ђуља макне с вјешала, но је покрај њега барјак узео и кренуо пред војском турском вичући: “За мном ко је јунак!” Везир скадарски разредио је војску, да им са седам страна удари овако: бегови босански и ерцеговачки да ударе преко Купусаца, Мећикућић преко Биоча, бег Зотовић с главарима турскијема и арбанашкијема од доње Арбаније преко Фундане, Усеин От с горњом Арбанијом преко Затријепча, бег Шабанагић и паша Махмудбеговић од Старе Србије преко Ораова, капетан Мекић од Колашина преко Веруше, а везир с његовом војском на Медун. Кад је везир доша на Медун, Дрекаловићи, видећи да се не могу издајству и толикој сили турској одржат, нијесу се у град затварали ка првије пута, но су начињели шанац на Убли на крај Гомилица. Ту су чекали Турке, а стоку и ситно робље прећерали у Малу Ријеку, ђе је велика увала и скривено мјесто, мислећи да их ту неће Турци наћ, нити моћи доћ. Везирова војска од Медуна прва им је ударила на шанац. Ту су се бранили, док су их опколиле и друге војске, које су предводили вјешти издајници, кудијен ће их мањи ризик бит и наши боље гинут. Дрекаловића није било под оружјем до сто четрдесет војника, од којих Турци посјекоше у шанац седамдесет, а толико утјече к Малој Ријеци. Ту је погинуо и прије поменути Никола Паунов са девет брата, као што и народна пјесма каже: “Ту брат брата не кће оставити, Ту ниједан живот не заштеђе Макар старој мајци рад заклетве, Но поштење и млијеко њено Љубавом их брацком опојило И вјенчало да умру заједно, Али не без турске погибије”. итд. Оне што утекоше из шанца рашћерали су уз Цвилин, кудијен су их друге непријатељске војске сретале. Пунан Дедин, који је предводио војску турску од доње Арбаније, доша је по ноћи у ораовско село Кути на кућу Ивезе Вукова. Чељад, како су сјеђела око огња, нијесу знала за Турке док нијесу у кућу уљегли, а Ивезин брат, како је пјева уз гусли, бачио их је, а огањ се потулио, и збркала се чељад, а он кроз гомилу народа утека из куће. Пунан га је зва и говорио му: “Немо убит кога, Ивеза ти је у турске руке”. (Тако је и било, и Аџа-паша Османагић, није пуштава Ивезу искрај себе за неколико година, да му га везир кријући не оштети). Турци су законачили у кућу Ивезину. Ујутро, кад су кренули, све су Ивезино разграбили до једнога сача, под којим је ту ноћ жена Турцима љеб пекла. Паша Махмудбеговић који је ту коначио, река је да се жени остави сач. Тај је сач и сад у Спасоја Божова Никочевића, али не цио, јер је половина прегорела, те је Спасоје ону изгорелу половину поправио. Војска се турска кренула из Ораова преко Безјова горњијем крајем кучкије села, палећи доврх Цвилина. Ту су срели с некијем Кучима, који су из шанца утекли. Војске су се турске састајале од свујкуда. Кучи су измицали бијући се до на Џепину за Цвилином. Ту је био дуб дебео, ка стог сијена. Иза тога дуба били су се неколико Куча с Турцима ка иза шанца, док су их приморали да бјеже. Но стари Бјелан Мићков бијеле до паса браде није оружја носио, но је дотле на тољагу доша. Он је река дружини: “Ја, душе ми, даље не могу бјежат, но ако ћете ми дати једну пушку, да убијем једнога, кад дођу да ме посијеку, а ви бјежте и да сте прости”. Они му дадоше пушку, па се измакоше у крш према њега. Турци се примакоше дубу и Бјелану. Један је пред дружином одио, зелена му чалма око главе савјена. Кад се примака, пукла је Бјеланова пушка, и Турчин пануо низ коња. Дружина Бјеланова завика: “Аферим, старче, проста ти душа, сад не жали умријет!” Ово су пошљедње ријечи које је Бјелан свога живота чуо, а није мога одговорит, јер кад је пукла пушка, треснула је као обично кад пукне, а старост Бјеланова није могла тај стрес поднијет, но кад га је гурнула у раме, пануо је назадачке и није се мога исправит, но су га тако нашли и посјекли. Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове “Киљан барјактара Ускоковића”. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била. Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: “Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе”. Кад су камење урвали, то је био стра божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио. Ко је то гледа, прича је да “није таквијех громова на живе душе падало”. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: “Натраг, море, нема ти преко мене бјежања”. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад. Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: “Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој”. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници. Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише. Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: “Излаз робе, на аман”. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: “Удри, Турчине, нема амана!” Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље. Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих. У пећину су коначили живи и мртви заједно, а најмучније рањеници. Нећу да причам како су љуђи провели ту ноћ на влажну земљу, мало гладни а више и највише уморни; како се вечерало, спало, о чем се говорило; како су се рањеници по пећини у невиђелици без воде и друге понуде ваљали у крви, јечећи и зовући Бога у помоћ, да им душу прими и спасе их мучења; како су здрави стражу чували, на помрк, љуђи и жене камење купили и уносили у пећину, да се сјутра бране, кад дођу Турци, а не буде фишека; како су мајке ђецу замукивале, кад су љеба тражила, ђе га није, јер и што га је било, бачено је тога дана гађајући ш њим Турке – но ко има осјећај и на муку је био, само ће му се казат, и учесник ће бити њиније мука тога дана и ноћи у пећину. Ту прође ноћ, а дође дан, да се Турцима надамо. Турска пословица каже: “Турчин мудри с кола фата зеца, ни трошећи, ни за њим трчећи”. Тако и сад наредише, да им се без трошка из пећине предаду. Послали су Братоножићима, да утврде путеве да не утекну из пећине, па не треба јуриша на њих, јер ће побит Турака са онијема фишецима, што су јуче узели од њих, а и стража им је казала, да су камења у пећину нанијели, како су провали и први дан, а од камења бојали су се као и од пушака на стрмени улаз пећине. Турци су знали, да нема у пећину љеба ни другога чим се живи, но је све јуче избачено гађући Турке, па зато су чекали јевтин пазар робовима. Везир је доша с Медуна на Косор, и метнуо лагум у цркву косорску, који му не пуче по вољи, но како му је шатор био према цркви, кад се уждио у цркву, допро је плам до његова шатора и опалио му један крај, а од цркве паде само једна страна, Везир није да да се више лагум меће ни обаљује, но је тај час вратио се на Медун и ту је чека, да му робље из пећине доведу. Но народна пословица каже: “Ако си јачи, Бог је свачи”, па милостиви Бог посла спасење и Кучима, а ево како. Ровачки војвода Миња Радулов, кад је чуо и видио да изгореше Кучи, крене са својијема Ровчанима у помоћ, као што је и прије долазио на Орљево и кулу Рашовића. Али сад му не даше доћ Бећо Савићев с Љеворечанима, побише се и врате Ровчане натраг. Онда војвода узе два друга и пође гором беспутице између села братоношкије и љеворечкије и мало прије мрака стигне на високе малоријечке стијене према турске војске. Разгледа је страже и улазак пећине, па ш његова два друга назва “добро вече” у пећину. То му је била прва ријеч, а друга: “Дижте се, да бјежимо”. Пошто је мртве положио једнога до другога, међу којијема су биле и двије жене мртве, за рањенике нареди носила, да се носе преко Братоножића кријући, и заповиједи да се не смије говорит, ни кашљат, и да се пази на сваки крок, да никоме не чорокне ками под ногом; дијете мало у колијевку, којему мајка плач не могне угушити сисом, руком, или било чим, боље да се закоље, јер ако стража ишта дочуне, све пропада. Најприје крену дванаест рањеника, које су морали носит. Кад су кренули из пећине, морали су одит уз високу стрмениту страну, кудијен ни кожђе (козије) путине нема. Саврх стране, између братоношкије села, која су им с десна и лијева била (Клопот, Поткрш и Павличићи налијево; Вилац, Вратигој, Пелев Бријег, Сеоштица, Кисјелица, Лутово надесно), преко братоношкије брда, кудијен су одили, нема пута, но сапртије, крш и гора. По бијеломе дану да чоек тудијен иде, злом би тај пут запазио, а камо ли премрло робље по невиђелици. Ту мртви рањене носе, јер више је одолио глад и умор здравоме, но ли рањеноме. Бјежали су преко Лутова наврх морачкије стијена које се зову Платије. Ту су слободније могли дисат од страха Братоножића. Прегледали су колико је мртве ђеце у колијевке, које су мајке угушиле у путу, затискајући им уста да не плачу. Нађоше мртво седморо ђеце. Неке мајке не бјеху знале, да им је дијете удављено, но су мислиле, кад су им уста затварале, да су здрава плач прекинула, а сад, пипајући их у невиђелицу, говоре: “Ада није ни моје живо!” С Платија су навалили низ велике стрмени на воду Морачу, па отолен опет ајд на више све једнакијем путем. Само нема страха ни Турака, а друге муке продужају се, докле не дођоше у Ровца, ђе их Ровчани брацки дочекаше. Пошто Кучи прођоше преко Братоножића у Ровца, Турци опљачкаше све братоношко што су имали и зајмили у Подгорицу везиру. Везир је пита је су ли све узели и догнали што су имали Братоножићи, и кад су му рекли: “Јесмо све без једне црне мачке”, он је посла луђе те су му и њу донијели, и то мјесто ђе су ју уфатили зове се и сад “Мачкин крш”. С благом братоношким оградио се мост код Подгорице који се зове “Везиров мост”. Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима. Они послаше Ровчанима да им врате свакојега роба, пријетећи да ће сва Ровца попалит, ако бише икога оставили од Дрекаловића да га не врате: мушко или женско, старо или младо. Но кад виђеше да им Ровчани не шћеше вратит Дрекаловиће, кренуше с војском на њих преко Спужа, Бјелопавлића и Пипера. Онда Ровчани оправише у турску војску једну жену с ђететом у колијевку, да им понуди шишано кумство, јер су Турци оваква кумства примали. Ровачка жена а турска кума дошла је на Бјелопавлицко поље ниже Мартинића, ту је срела турску војску и замолила војсковођу да прими кумство и да враћа војску. Турци се подругаше томе, ружно говорећи њој и светоме Јовану. Кад је виђела да не помага кумство, у ону љутину извади иза паса прешлицу, на коју је дотлен вуну прела, па ју пободе дршком у земљу међу турском војском, говорећи: “Ево ви, Турци, прешлица, ајте на нас, ако ви мајка није курва!” па се онда вратила натраг, а војска кренула за њом. Реченој турској куми било је име Прента, и оно мјесто, ђе је побола прешлицу, по њеноме имену зове се Прентина главица. Ту је доскоро био пазар, на коме су се купила Брда и Црна Гора и народ из Турске сваке неђеље, и тргова што је ко има. Прента је рано стигла у Ровца и јавила да иде турска војска. Ровчани и оно Куча дочекају Турке и побију се. Турци се разбијени врате а Ровчана и Куча погибе шездесет, но не знам јесу ли и рањеници ту бројени, јер су ми далеко Ровца. Тако се зло завршила прва похара Куча за Дрекаловиће и друге Куче, који су ш њима заједно гинули, као прије поменути Ђуља Јованов, Ивеза Вуков, Нишко Вулин, Чобо Манојлов, Јоко Аџин итд. Од кучкије брастава нијесу издавала Дрекаловиће, но се заједно ш њима борила, муке подносила и бјежала у Ровца, браства Криводољани, Живковићи и Бакочевићи, од некије брастава једни су били с Дрекаловићима, а други с Турцима, а више брастава били су сви при Турцима. Ови је догађај с великим осјећајем народ спјева у своје пјесме. Он свакојега јунака име се поштовањем спомиње, а издајнике ружи, као да је јуче било. |
