Radomir Glušac – O knjizi Miraša Martinovića “Antički gradovi snovi i sudbine”

Svojevremeno je jedan ovdašnji javni poslenik i mislilac koji decenijama slovi za nedodirljivu i još uvek nespornu veličinu našeg političkog, književnog, filozofskog, naučnog, istorijskog i sveukupnog nacionalnog pregalaštva prve polovine dvadesetog veka, savetovao  svoje, posebno političke prijatelje i sagovornike, da bi bilo uputno da uz sebe uvek imaju makar i sažet primerak istorijske čitanke. Historija magistra est! Bila bi možda od koristi ova preporuka i danas onima koji odlučuju o sudbini društva i države da taj umni čovek sa toliko ugleda, znanja, a kome nisu manjkala i brojna zvanja, ništa od toga nije uspešno primenio i ostvario u svom državničkom i političkom radu i životu. Naprotiv, svi su se njegovi politički ideali, načela, ciljevi, uprkos njegovim brojnim istorijskim znanjima i iskustvima, raspršili, pretvorili se u paramparčard i ruševinu. I to pred onima koje je duboko prezirao i osporavao im svako istorijsko znanje i svest.

Pre nego što odgovorimo kako će ovaj uvod uspostaviti valjanu vezu sa knjigom ANTIČKI GRADOVI, SNOVI I SUDBINE  Miraša Martinovića, ostaje nam i odgovor na pitanje zašto pomenuti slavni uglednik nije imao vajde od saveta koji je davao drugima, a ni oni sami. Zato što ta istorija nije bila ni kod njega ni njegovih

sledbenika ono što je suštinska uloga i smisao istorije, a to je da razobličava mitove i nacionalne mitologije. Upravo ono što je surogat istorije, istorija obmana, na ovim turbolentno-violentnim prostorima funkcioniše kao istorijska činjenica, mitovi kao izvesna stvarnost. Ako zanemarimo revolucionarne idealiste čije iskrenost pobuda traje do osvajanja vlasti, samo još i jedino, bez ostatka, pravo na mit imaju pesnici. Politički i nacionalni mitovi su obmana ljudi, živo blato u kome se dave narodi. Na primeru ove knjige Miraša Martinovića može se jednostavno videti kako pesnički mitovi i snovi služe tumačenju prošlosti i upotpunjavanju naše svesti o njoj, u svoj svojoj raznolikosti i protivrečnosti.

Miraš Martinović odlazi u svoje davno zamrle gradove duboko verujući da se u njima odvija samo njemu znan život, a  koji neprimetno prihvatamo ulazeći za njim preko praga snova, kao stvaran, žaleći što ga i sami nismo ranije prepoznali i otkrili. Čitajući ovu neobičnu knjigu susrećemo žive ljude na trgovima usnulih gradova, u Butui Sofokla, u Doklei Horacija,  u Svaču  knez Vladimir da bi sačuvao zemlju i narod predaje se Samuilovoj vojsci, Đorđe sin Bodinov brani Obolon, Marko Miljanov razgovara sa  poslednjim ilirskim kraljem Gencijem koji hiljadu svojih vitezova šalje u smrt i večnost sa frulama čiji će se „zvuci čuti zauvijek“ umesto neisukanih i neokrvaljenih mačeva, Svetlopeleka krunišu u Lontodokli našoj Atlantidi, tajnu vrata  Agruvijuma otvara sam pripovedač M.M. odlazeći kod svojih poznanika Seksta Scipiona i Kaja Klodija Vitelina, lepa Enena i njen mladić Dases drže se za ruke  hodajući ulicama

Halate, branioci Daorsona umiru od žeđi pred krvožednim napadačima, eno i Odiseja kako hodi pločnicima Gabele, zidari Đuteze ruše i grade, neki drugi podižu Dukljaninovu manitu  među, rob Dionizije prodaje na pijaci u Naroni pokradene knjige iz Ciceronove biblioteke,  dobri Panelenije podiže pehar i nazdravlja svom gradu od čijeg imena je još ostalo samo početno S., Homer, Anakreont, Eshil, Alkinoj, Sapfo, Pindar govore na gradskom trgu pesnika u Meteonu svoje stihove, očajna Desislava provodi uklete udovičke dane daleko od voljene Duklje, neki neznani neimar „zapuhneo“ od graditeljske požude  ide sa svojim nerazdvojnim drugovima, koturom, kanapom, viskom i mistrijom, snivajući još nepodignute i bezimene gradove kojima ćemo mi nespretno nadenuti ime Gradac, pre kao neku lozinku neprepoznavanja negoli obeležavanja.

Na još jedno pitanje koje bi se moglo postaviti Mirašu Martinoviću, zašto je otišao u antičku Crnu Goru pored toliko njenih skorašnjih i ovovremenih tajni i mitova, može da posluži kao odgovor onaj koji je dao Zbignjev Herbert na slično pitanje, zašto ide u staru Grčku i šta tamo radi.  Rekao je da  to njegovo „mitološko potkrovlje“ u kome se udobno smestio, da je to njegova „privatna mitologija“ preko koje komunicira sa prethodnim pokolenjima. Čini se da Martinović ima još jedan neupitan razlog traganja za tom prošlošću i smeštanja svog emotivnog i intelektualnog prosedea u taj istorijsko-mitološki kontekst. Uz sav rizik da izađemo iz okvira analize poetike i postupka pisca, i zaputimo se u moguće stranputice ličnih pretpostavki, slutimo da je okretanjem ilirskoj, grčkoj, rimsko-prevalitanskoj i dukljansko-crnojevićkoj tradiciji, želeo da vrati ovo podneblje njegovom suštinskom geopolitičkom i civilizacijskom okružju, duhu i biću mediteranske kulture, iz koje je silom istorijskih mena izopšteno, baš kao i Vojvodina iz svog miteleuropskog zgloba i koračaja.

Ta čudesna civilizacija koja je nastajala na tlu južnog montenegrijskog Adriatika, rasla i dosezala do samih vrhova onog najvrednijeg u

Evropi tog doba, očas je nestala uronivši u mrak puzajućeg Levanta pod čijim je jataganom, cokulama i kundacima, potom stenjala stolećima.  Miraš Martinović je ovom knjigom razgrnuo pokrove tog sunovraćenog gubilišta, otkrivajući pod njim sjaj gradova koji i danas može razigrati srca i pokazati temelje osmišljavanja jednog novog puta tog, ali i svih delova turobnog Balkana, zemlje meda i krvi. Po tome se Martinović može pridružiti Krležinim legendama i „Areteju“,  poeziji antičkih tema i motiva Jovana Hristića, ili Kišovoj „Enciklopediji mrtvih“, „Psalmu 44“ ili „Elektri“, da se prisetimo samo njih trojice sa ovog jezičkog prostora.

Izohipsa koja povezuje tih 28 gradova, uključujući i Makarijeve knjige-gradove, i toliko miliona snova i sudbina, iscrtava zemljopisnu mapu  našeg postojanja ali i svetioničke oznake za sve one koji su se uputili na duga putovanja ka sebi, tragajući i za srcima drugih sa kojima se dele, kao pogača i so, snovi koji ne trunu i nepropadljiva mašta, od kojih su „sagrađeni gradovi“ i zato su „postojaniji i trajniji od onih koji su od kamena sazdani“ što je i oporuka ove knjige umesto njene poruke, jer Miraš Martinović potvrđuje ovom knjigom „…Da svi naši prethodnici žive u nama. Da nosimo njihove snove i njihove sudbine, kao što gradovi nose u sebi prethodne gradove i njihove prethodne sudbine“

 Znamo li da se zahvalimo i poklonimo nestalim narodima koji su ovde pre nas bili, ili su živeli među nama ostavivši nam zemlju, reke, nebo, zaboravljene jezike i nepročitane reči, priče, ruševine njihovih života i gradova, tajne života i smrti pokopane u grobovima koje neprekidno prekopavamo nazivajući to arheologijom i cenom „progresa“. Miraš ih je, bar neke, vratio makar  na čas među nas, dok ih dočekujemo u zagrljaj skrštenih ruku i gledamo širom zatvorenih očiju.

Iako je ovaj prikaz napisan prigodom večerašnje promocije Martinovićeve knjige, specifična složenost njene forme i sadržaja zahteva da se

ukratko ukaže i na njenu gradivnu strukturu  i kompozicioni koncept. Na horizontalnoj ravni strukturisanja pripovedanja unutar samih proznih celina, mogu se uočiti nekoliko bitnih tematsko-motivski narativa. Najpre, to je realan stvaralački odnos prema ostacima pomenutih gradova sa njihovim arheološkim artefaktima, dakle faktografiji i stvarnom, drugi sloj se tiče istorijskih dokumenata i spisa koji ih obeležavaju, potvrđuju i tumače, treći je snoviđenje kao nova, eskapistička stvarnost, i na kraju pesnička interpretacija. Kompoziciona matrica koja bi se mogla posmatrati i kao vertikalna lestvica nije u ovoj knjizi višespratna, naprotiv grafički više liči na parabolu na čija dva kraja su stihovi iz „Epa o Gilgamešu“ pronađeni na ruševinama Dokleje, i slovo „smernog i sveštenog“ Makarija ot Černe Gore. Na vrhu te parabole, oslonjena na „kamenje koje ćuti savršeno“ i pepeo izgorelih knjiga i sećanja, okovana „malom nadom i velikim beznađem“ korača izgnana dukljanska kneginja Desislava.

Mirko Kovač se kao veliki, najveći živi meštar naše književne gradnje, prikrao ovoj knjizi zanimajući se, za razliku od prolaznika ili posmatrača fasada, kakvi smo možda i mi večeras ovde,  pre svega od kakvog je materijala, kako i čime je izgrađena ova Miraševa građevina i da li ima neku „Pukotinu“. Okom majstora Kovač je nepogrešivo razotkrio da se u Martinovićevoj majstorskoj torbi nalaze sredstva i alatke arheoloških, lingvističkih, antropoloških i istorijskih nauka i znanja, ali „nadasve poezija“, kao vezivni materijal i duša svake dobre gradnje. Stožernu pripovest ove knjige „DUBROVNIK, DESISLAVINO IZGNANSTVO“ tvore svi ovi gradivni elementi i za njenu gradnju korišćeni su najbolje alatke i tajna umeća. Ona  je najpotresnija,  najkraća i najduža moguća istorija i roman i priča i pesma i epitaf i zdravica Crnoj Gori, ona je ta povest u knjizi ANTIČKI GRADOVI SNOVI i SUDBINE, koja nema „pukotinu“, kojoj bi bio greh bilo šta dopisati i otpisati, precrtati o docrtati, baš kao i u Kovačevoj priči „Pukotina“, omažu Andrićevoj „Prokletoj avliji“.

 
Sa promocije knjige ANTIČKI GRADOVI SNOVI I SUDBINE, održene u Novom Sadu 14. decembra, u Muzeju savremene umjetnosti, u okviru Dana kulture Crne Gore u Vojvodini.