Radomir R. Milović – Knjiga “Zavičajne starine”


Nastavljamo sa predstavljanjem knjiga dr Radomira R. Milovića iz dijela njegovog naučnog opusa prikazanog kroz “POSEBNA IZDANJA”. Peta knjiga je  ZAVIČAJNE STARINE – tragom ostataka materijalne i duhovne kulture Velimlja – Nikšić, 2016.

Ako kliknete na link POSEBNA IZDANJA možete pogledati koje su knjige do sad predstavljene.



САДРЖАЈ

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

МОТИВИ

         Богато културно-историјско насљеђе Бањана и централног села Велимља, посматраног у старим историјским границама, за сваког озбиљног посматрача завичајне прошлости, је велики изазов. Пространа велимска вала, преслојена остацима и споменицима материјалне културе различитих праисторијских и историјских епоха, или како записа један ревносни истраживач старина Велимља, прије више од једног вијека „начичкана“ разним споменицима, прави је археолошки музеј под ведрим небом.

         Опредијелили смо се да дио богатог културно-историјског насљеђа Велимља, скромно прикажемо у овом раду. Уз приказ прегледних података о велимским старинама, које чине јединствену културолошку цјелину, даћемо подробни опис одређеног броја споменика ситуираних у западном дијелу велимске вале, на коме је вјековима обитовало бањско братство Миловићи.

         Разлог зашто ово овако радимо је чињеница која се аутору намеће из завичајне побуде. Сматрамо да је богат и обимни скуп старих споменика ситуираних у овом дијелу Велимља, за ову прилику велики изазов, иако би цјелокупни приказ велимских старина дао комплетну представу о културно-историјском насљеђу Бањана и Велимља.

          Скромни приказ културно-историјског насљеђа Велимља, са обимним описом неколико споменика, који се својим коријенима и настанком вежу за братство Миловиће и старе Гамбелиће, аутор је дао у својим радовима: „Миловићи  из Бањана“ и „Завичајни ономастикон“.

        Сматрамо да ћемо у издвојеној представи споменика материјалне културе са додатним подацима, читаоцима приближити ово културно-историјско насљеђе, разасуто по кршима и брежуљцима сјеверо-западног окрајка старог Велимља. Овим ћемо се, на извјестан начин, одужити и свима онима који су, не баш лагодано, у прошлости обишли неке од ових локалитета и оставили записе о њима у својим путописно-мемоарским биљешкама и радовима антропографске и историографске природе (П. А. Ровински, А. Пајевић, Л. Нинковић, Ш. Бешлагић, С. Томић, С. Раичевић и други).

          У раду ћемо споменике културе са овог простора старог села Велимља (Подљути), представити по хронолошком редоследу и врсти припадности. Археолошке локалитете и споменичне објекте дати са оснвним историјским подацима, колико је то могуће, не улазећи у сложена археолошка питања и питања из историјско-умјетничких области. Даћемо, колико нам то буду омогућавали технички услови, релевантне топографске, фотографске и ономастичке информације.

         Циљ нам је да кроз историјско-географску, археолошку и ономастичку топографију, богато културно-историјско насљеђе, овога не баш широког простора, учинимо доступним свим оним који желе да се по савременим научним методологијама, баве даљим изучавањем ових старина.


РЕЦЕНЗИЈА

       Пред нама је занимљив рад о завичајним старинама Велимља, писан у складу са научном методологијом и са жељом да се што објективније и непристрасније проникне у дубоку историјску прошлост. Рад је територијално огранчен на велимску микролокацију а временски обухвата период од првих трагова људских култура до данашњих дана.

           Констатује се да је подручје Велимља, због повољних географских и климатских услова било гушће насељено кроз све епохе него сусједне области, па самим тим оправдана је претпоставка да су и материјални трагови минулих времена, нешто присутнији. Поштујући хронологију, аутор се у почетку рада бави првим материјалним доказима човјекове присутности на овом богатом, али потпуно археолошки неистраженом терену. Самим тим веома је тешко писати о неким градинама, гомилама, грацима због недостатка материјалних и писаних извора. Методолошки аутор, у стварању релевантних закључака, користи помоћне историјске науке: лингвистику, етнологију, традицију на један компаративан начин. Посебну вриједност овог рада, не само у овом сегменту, него у цјелини представља исправно логично закључивање. Велики број градина, гомила, као и оних уздигнутих осматрачница, указују на густоћу становништва у предримско доба, које је исправно датирао у бронзано доба, а етнички везао за илирско племе Доклеате, који су насељавали Бањане и граничили се са Деремистима на ријеци Требишњици. Случајни налазак илирског копља, као и фрагменти керамичких посуда, који се јављају као површински налази, такође указују на присуство Илира. У раду је посебна пажња посвећена доминантним градинама са занимљивим називима Орлоćедина и Питоми Градац. Остале градине и друга илирска станишта убицирана су са доста тачности и јасно раздвојена од каснијих средњевјековних гомила, тумула и слично, тако да поглавље о илирској архитектури може да послужи даљим истраживачима као својеврстан археолошки итинерар будућим истраживачима. Правећи увид у овако богату документацију, човјек не може а да не осјети жаљење што никад није дошло до било каквих археолошких ископавања на овом плодном археолошком тлу.

         Следеће поглавље говори о владавини Рима и материјалним траговима из римског периода. Премда је Велимском валом пролазио вицинални огранак познате римске цесте, која је ишла од Епидаурума (Цавтата) преко Леусинима (Паника) и Салтхуе (Ријечана) према Андерби, ипак трагови те цесте на терену, нијесу много истраживани. У доста случајева, каснији средневјековни путеви и турски друмови, имали су за основ својих путева некадашње римске цесте, па ће се нешто говорити о оној чувеној комуникацији дуж Бањана познатој у народу под меном Џада. Пратећи поменуту римску коминикацију од терминацијског натписа са моста у Косијереву 84. године н.е. па преко остатака миљоказа у Кнеж Долу и Дрпама све до Ријечана, аутор констатује да су све мање видљиви трагови ове цесте на терену, како је то рекао пјесник Николић:

„Нема више старог друма. Вријеме га.
Већ одавно препустило сну и јави.
Тек миљоказ погдјекоји. Траг од њега.
Труд нечији узалудни у простору пустом слави.“

        Посебна пажња у овом раду посвећена је средњевјековним надгробним споменицима – стећцима, које наука оквирно датира у период 1200 до 1500 године. Стећци се на овим просторима јављају у различитим архитектонским облицима – плоче, сандуци и саркофази, са или без украса и веома ријетко с натписима. Јављају се такође појединачно и у некрополама и махом дуж комуникација и на узвишењима. Ови монументални споменици су различите тежине и величине, па облик, величина и рељефна украшеност, доста  говори о статусу покојника. Ови монументални споменици у широком велимском ареалу концентрисани су у четири некрополе, од којих је најзначајнија некропола Гробље која садржи 80 стећака различитих по облицима и величини, а истих по оријентацији и начину израде. Проучавајући околности налаза наводи се да су све четири некрополе груписане на надморској висини од 826 – 926 метара надморске висине. Друга значајна некропола налази се код цркве Св. Ахангела Михаила, трећа код цркве Св. Саве и четврта, као најмања и најлошије очувана у Клењу. У разматрању ових стећака добро је обрађен начин вађења, обраде и транспорта стећака, као и убикација каменолома. Очито је да је у истраживање ових некропола уложен огроман теренски истраживачки рад, а истовремено се наводе сви извори и истраживачи који су се бавили овом проблематиком. Да рекапитулирамо: рад о стећцима Велимља је научна студија заснована на теренским истраживањима и објављеним историјским изворима. На крају треба истаћи да аутор не пада у политичку замку када говори о етничкој припадности стећака. Припадност стећака је област са којом се доста манипулише.  У Б и Х, гдје се налази највећи број стећака, провлађује у новије вријеме „званична“ теза да „стећци нијесу ни српски ни хрватски ни муслимански, већ да су и српски и хрватски и муслимански“, што је обична политичка бесмислица, лишена сваке научне основе.

        У даљем тексту говори се о сакралним споменицима Велимља, нарочито онима на сјеверозападној страни, који су у удуту породица Миловић. Посебан интерес заузима црквиште у Стоцима, гдје се могу констатовати темељи зоне и утврдити димензије, распоред и оријентација. Аутор, доследан себи, користи и традицију доводећи цркву у Стоцима у везу са присутном легендом о Орловићима и њеном везом са црквом Св. Госпође на Кадаруши и црквом Св. Николе у Миловићима. Иначе из богатог прегледа споменика сакралне архитектуре сачуваних, обновљених  или добро уништених, може се констатовати једна велика густина тих споменика на релативно малом простору. Велику већину ових споменика аутор исправно датира у XVII вијек, али констатује да се не ради о наново подигнутим споменицима, већ о црквама подигнутим на темељима претходно подигнутих објеката. Позната је чињеница да Турци нијесу дозвољавали подизање нових храмова, већ само обнову старих и то у времену послије обнове Пећке Патријаршије. Црква Св. Николе спаде у веома значајне и најстарије цркве у Бањанима. Аутор говори о њеном значају и улози, доводећи њен настанак у везу са могућим ктитором Милутином Гамбелићем, као и чињеницу да су у њеној порти сахрањена три чувена епска јунака: Сава Вујковић, Стеван Миловић-Прдеклија и Лазар Гордић Капетинић.

          Следећа истраживања говоре о споменицима материјалне културе везаних за породице Гамбелићи и Миловићи, гдје се убрајају остаци бројних грађевинских објеката: старих насеља, старих вода и старих калдрмисаних путева. Чини се да је све што је човјек кроз вјекове правио да је нашло трага у овом раду, а то је управо и велика његова вриједност . Аутор је непогрешиво констатовао трагове на терену, све што је ико икада о њима написао, наведено је и нумерисано и понуђено као сиров материјал другим истраживачима за даљи рад.

      Овај рад, у сваком случају, представља једну непроцјенљиву збирку података о бројним споменицима од праисторије до данас на подручју не само Велимља него и шире, па самим тим је провокативан и изазован за даља истраживања. Уколико аутор уз овај рад приложи одговарајућу археолошку топографску карту наведеног подручја, онда је посао скоро завршен а рад комплетиран. У свако случају рад је права ризница драгоцјених података са терена и због тога га препоручујем и надлежнима и читаоцима.

Чедомир Поповић, магистар археологије

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


twenty + 6 =