Ramiz Hadžibegović
AKŠAMLUK
– rafinirana institucija kulture svakidašnjice
U najlepšoj uspomeni ostao mi je očev običaj da u smiraj dana, u periodu od proleća do jeseni, na brežuljku iznad reke, pored naše porodične kuće, akšamluči sa svojim gostima. Otac Jupo posedovao je komotnu prisnost i ležernu pitomost. Tražio je način da svoj život osmisli, ispuni, realizuje. Živeo za merak, tragajući za smislom života i za lepotom svoje svakodnevice. Nikada nije prikrivao svoj mentalitet i karakter, a sve u želji da dodirne nešto što mu je pripadalo, a to je život. Trudio se da prepozna najprirodniji oblik svoje egzistencije 
i vlastitog postojanja. Ritual akšamluka doživljavao je kao veliko zadovoljstvo svog nasleđa, ali i kao uspomenu na detinjstvo i način života svojih predaka. Majka Havka bila je uvek pri ruci tatinom društvu, a svojom spretnošću znala je da pripremi meze i 
da sve to ukusno servira. Pored obaveze da, po potrebi, akšamlijama skuva kafe, često je i sama imala svoje goste, uglavnom žene muževa koji su bili sa tatom. U tako odvojenim druženjima, uz zanimljive teme, svako je bio u najprisnijim odnosima sa svojim prijateljima.
Bilo je to vreme kada se živelo u skladu sa proverenim duhovnim, materijalnim i tradicionalnim balkanskim vrednostima. Iako u oskudnijim uslovima, život je bio protkan navikama i ritualima svakodnevice, u kojoj su ljudi, izvesno je, bili srećni, ispunjeni, realizovani. Danas se živi usamljeno, komično i tužno do ludila, sa planetarnom otuđenošću, banalnošću, prazninom u srcu i samoživošću u venama. I reči su se ispraznile, taman kao i ponovljene priče koje ništa ne kazuju i koje nisu u stanju da ustalasaju bilo čiju prazninu.
Jedni pokušavaju da akšamluk objasne analogijama, metaforama i najrazličitijim stilskim figurama, drugi više slute šta znači nego što su u stanju da ga precizno definišu i objasne. Akšamluk je rafiniran i duboko sofisticiran balkanski fenomen sa dugotrajnom tradicijom, senzibilan i estetizovan doživljaj vrhunskog čulnog uživanja. To je autentična institucija gradskog običaja, prepoznatljive ambijentalnosti, lepote života, sa poetikom punom emocija. Funkcionisao je po meri čoveka, njegove filozofije i kulture u kojoj je egzistirao smisao ljudskog trenutka i njegovih misli. Sa antropološkog i sociokulturološkog aspekta, akšamluk je način života, gotovo jedan životni stil uslovljen nasleđem i mentalitetom sredine, koji uzdiže uživanje izvan ravni svakodnevnog zadovoljstva. To je aksiom istinskog narodnog života, himna i paradigma duhovne baštine i ljubavi među ljudima. Akšamluk nije samo fenomenološka činjenica već slika života i etnološka kategorija koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj komunikaciji tako i u etici, filozofiji, kulturi, muzici i duhovnom nasleđu.
Široka su nepreorana polja naše tradicije, kulture i običaja, a akšamluk je, bez sumnje, svedočanstvo jednog vremena kada je hedonistički princip bio dominantan. Svestan nemoći da zamislim svoje pretke dalje od dve-tri generacije, uveren sam da su bili satkani od strasti i ljubavi prema životu, da su živeli izvan svake vremenske i sudbinske strepnje, posebno u pojedinim sredinama gde je postojao kult akšamluka. Iako u neostvarenom prostoru i vremenu, živeli su srećno, duboko usađeni usred svoje stvarnosti i u granicama svojih ostvarivih mogućnosti. Svesni svoje prolaznosti, više nego mi danas, nalazili su način da izgrade sklad sa samim sobom i sa najbližima oko sebe, nastojeći da se približe svemu što život može da pruži, pokaže i afirmiše.
Reč akšamluk potiče od turske reči aksamlik – večernja sedeljka i razgovor prijatelja uz kafu, piće i mezetluk. Akšamlučilo se u manjem, intimnijem društvu, u prirodi, pored reke, u nekoj bašči gde je „pogled do bola”, izvan naselja, pod 
jabukom, kruškom, orahom, šljivom, u ograđenoj avliji sa kapidžikom. Sedelo se na prostirci, na drvenoj klupi, na bukovom panju. U zimskom periodu akšamlučilo se u akšamdžinicama[1] i po kućama koje su posedovale komfor. Akšamlije su imale svoj prostor, a porodica je boravila u ostatku kuće (ženski deo kuće zvao se haremluk, a muški selamluk). Sedelo se na minderlucima, dok je na sredini prostorije bio postavljen tagar[2] pun žara, koji je zagrevao sobu i na kojem se mogla ispeći kafa.
Za vreme toplih dana, pred akšam (period od zalaska sunca do potpunog mraka), društvo se okupljalo spontano ili po dogovoru, bez većih obaveza domaćice oko spremanja mezetluka. Koliko je mladima u to doba dana značio korzo, toliko je starijima akšamluk. Akšamlučilo se u manjem, intimnijem društvu, i to isključivo muškarci u srednjim ili starijim godinama. Za vreme Ramazana, družilo se u večernjim satima, ali bez alkohola i u skladu sa normama ovog svetog meseca. Inače, svako okupljanje nije akšamluk. Teferidž i večernja druženja komšija, prijatelja, rođaka, nisu akšamluci. Teferidž je porodični izlet u prirodu ili opštenarodno veselje tokom letnjih dana.
Kada se okupe, okrenuti ovozemaljskom životu, akšamlije se predaju razgovoru, piću i mezetu, kao nekoj obredno-paganskoj čulnoj svečanosti, podređujući svoj merak postizanju jedne vanvremenske harmonije koju niko drugi izuzev njih ne može razumeti. Sa odmerenom i suzdržanom radoznalošću i razdraganošću, u svoju ležernu i spontanu komunikaciju unose pozitivnu energiju, koja ih greje u jedinstvenosti i jednostavnosti. Iako potpuno različiti po karakteru, navikama, mentalitetu i sudbini, što ne prikrivaju, oni ne mogu jedni bez drugih. Takvim druženjem rastapaju svoju veselo-neveselu svakodnevicu. U suštini, akšamluk je intimno, dosta hermetično druženje rođaka, bliskih prijatelja, komšija, koji imaju svoje principe, autentičnost, kodeks. Šeretluk je bio poseban element akšamluka, bekrijanja i radovanja.
Akšamluci, praznici radosti, trajali su različito: od nekoliko sati pa do kasno u noć. U principu, takva druženja ne traju do zore, mada je u letnjim vrelim noćima i toga bilo. Ambijent, međusobna sinergija, dobro raspoloženje, pravo vreme i stanje duha omogućavali su ljudima da dele svoja zadovoljstva sa najbližim prijateljima. Na sve ovo Ćamil Sijarić bi u svom dobro poznatom maniru mudraca rekao: Na ovom svijetu je najvažnije da imamo jedan drugome šta da ispričamo. Da se pričajući i slušajući dva puta duže živi. Akšamlije su zahvaljujući raskoši svoje komocije izlazili iz sebe, iz svoje kože, pomerajući stvarno u nestvarno, nastojeći da zavedu noć, ne shvatajući kako zavedena noć i sama zavodi. A kad noć zavede i akšamluk dostigne autentičnu ekstazu, uz terapijsku dozu pića i mezeta, počinje tiha melanholija i pomalo dertli dijalog sa samim sobom.
Akšamlije su lirske duše kad je u pitanju pesma a mitski zanimljivi u besedama. Najlepše i najiskrenije se smeju, pričaju duhovito, romantično, ironično, negovano, umno, vole da komentarišu, malo i dramatizuju, ali sa dosta lucidnosti i razboritosti. Ima u svemu tome dosta komičnog i tragičnog, lepote i nakaznosti, veselosti i apsurda, lirizma i ironije. Ozbiljnih i teških tema gotovo da nije bilo. Ugodan razgovor je imao svoju smislenost i cenu, prekidan tihim pevušenjem, neretko uz neki instrument – violinu, saz, tamburu, harmoniku, def. Mnogi su, začuđujuće, posedovali muzičku interpretativnu darovitost. Iz ovako pristojnih 
akšam-derneka nastao je sevdah: pesma koja se sluša svim čulima, potekla iz srca i duše. Akšamluk je, stoga, nerazdvojan od meraka i sevdaha: Sevdalinko, pjesmo đulistana, / ti si žubor bistrih šedrvana, / bol i čežnja sevdah akšiluka, / dert i tuga pjanih akšamluka, / ti si spomen priča / o derneku teferidža (Safet Kafedžić, pesnik iz Sarajeva, koga su zvali „bosanski Jesenjin”). A kad se sa obližnje džamije začuje mujezin i zvono sa crkve, prestaje pesma, glasnija polemika. Pesma i komedija su, po pravilu, bili završni čin svakog okupljanja.
Ležernost i sposobnost da se uživa u laganom i spontanom razgovoru, piću i iću, jeste donekle i genetska predispozicija naših ljudi za merak. To je umetnost i mudrost uživanja; najjača unutrašnja tačka oslonca; omama života i zanos čoveka, kada se vraća osmeh, radost u duši i na licu. Uostalom, u svakom međuljudskom odnosu najvažniji je razgovor, ali ljudi se više time ne bave. Bez neukusa, loše volje, belaja, nervoze, akšamlije su znale svoju meru u svemu, pijući bez žurbe. Svesni da akšamluk ne toleriše opijanje, usklađenost u konzumiranju pića i mezeta, ambijenta i temperamenta, bila je u harmoniji – jedno drugome nije smetalo niti dominiralo. To je ta posebnost magije akšamluka:sklad želja, mogućnosti, osećanja i ravnoteža ljudi i njihovog odnosa prema piću i mezetluku. Bio je to puls kasabe, grada pa i sela.
Akšamluk je skladište semantičkih poruka i mesto ispunjeno pričama punim fiktivnih i stvarnih dešavanja. To je akšamlijama budilo volju za uživanjem, a posebno ako je društvo bilo kvalitetno, zanimljivo, vredno. Njima je takvo druženje bilo utočište, ishodište, pribežište. Metaforički, bila je to kaldrmisana atmosfera puna nebeskog ushita i zanosa, ritma i dinamike – sve spontano, pomalo iskonski, neusiljeno, ležerno, sa vidljivim optimizmom. Prave pesme, bez visokog tona, iskrena prijateljstva, emotivno vezivanje, samo što društvo ne kaže: „Ovde je sve dukčije, kao na nekoj drugoj planeti.” Što bi Bosanci rekli: „Akšamluk, ćeif od davnina”, a ja dodao: on je varničio sa životom. Akšamlije su bile ljubitelji dobrih i ukusnih jela, lepih stvari, susreta i otkrića, zdrave pameti, duhovitosti, strasti i uravnoteženosti. Bili su to pretežno duhovni pustolovi, boemi, retorički gorostasi, poznati umetnici, poete. Zato, takva pjesma i takvo pjevanje nisu zabava ni razonoda, nisu besposlica i opuštanje. Pravi akšamluk je rafinirana institucija kulturne svakidašnjice, a u svojim sretnim trenucima – ozbiljno dosezanje vrhunca onoga doživljaja u kojemu čovjek u sebi prepoznaje nekoga drugoga, nesretnijega a boljeg od onoga koji svakodnevno stanuje u njegovoj koži (Ivan Lovrenović, „Bosanski Hrvati: esej o agoniji jedne evropske – orijentalne mikrokulture”, Zagreb, 2002). Akšamlije merače „sedeći na svom imanju, srećni što baš njima pripada to parče dunjaluka ovoga sveta”, uvereni da im bar toliko pripada i parče nebeskog svoda. Oni koji su umeli akšamlučiti, živeli su najmanje dva puta jer su znali cenu sitnice i detalja. U trenucima inspiracije, jednostavno su pretvarali u neobjašnjivo, a očekivano u nezamislivo. Uostalom, stara poslovica kaže da nije bogat onaj ko ima, već onaj kome malo treba.
Takva okupljanja su imala lirsku, boemsku i poetsku osnovu, sa naglašeno setnim osećanjem prolaznosti. U takvom ambijentu ljudi nisu obraćali pažnju na to kakav utisak ostavljaju, šta će značajno reći, svesni da se na taj način oslobađaju depresije, usamljenosti, emocionalnog stresa i još mnogo čega. Druženje uvek uključuje ljubav, brigu, razumevanje, podršku, a kad zatreba, svi su u koži svog prijatelja. Oni su okupljanjem i druženjem suzbijali osećanje nesnalaženja, nerazumevanja, nemaštine, a jedna uboga svakodnevica dobijala je osobine komičnog, ritam, radost, pa je postajala i teatar za njihovu dušu. Tako su razbijali životne forme i kalupe, prividno se oslobađali svega što je narušavalo vrednost i kvalitet života. U nemoći da bilo šta promene, oni su menjali sebe i tako dobijali ono što drugi nemaju. Kao kodirani energetski potencijal, akšamluk je ljudima otkrivao smisao vrednosti običnih dana i običnih ljudi. Kod njih je suština meraka merak, odnosno jedino dostupna mogućnost radosti života.
Takva druženja, predana hiru igre, imaju vrlinu što remete dosadu i pamte suštinu dijaloga vremenskog akšamluka. To je izazov savršenstvu i prirodi jer akšamluk, pored nastojanja da uvede red u život svojih učesnika, menja odnos čoveka prema društvenoj stvarnosti, estetici i etici, filozofiji. Kada se smisao za dijalog i pesmu spoje sa dubokim uzbuđenjem i osećanjem života, onda je to pravo druženje i raspoloženje, potpuna relaksacija i zabava. Neretko, akšamluk je poprimao osobine života da bi se potom i sam život preobrazio u akšamluk. On zimi kopni ljude, a leti ih osnaži; slavi život, osvaja, zrači, dira i dodiruje, budi, priziva.
Svako piće traži dobru podlogu. Kaže se: „Nije umro onaj ko je pio, nego onaj ko nije mezetio.” Iskusni ljudi znaju da se nikada ne pije na prazan stomak. Naše majke, babe, prababe, imale su zadatak da pripreme meze za akšamluk. Današnjoj ženi bio bi to veliki napor i odricanje, ali za njih bila je to gastronomska otmenost i domaćinovo dostojanstvo. Meze se serviralo u manjim količinama jer se podrazumevalo da onaj koji zna da pije, gospodski mezi. Postoji izreka: „Reci mi šta meziš pa ću ti reći odakle si.” Pilo se ono što se imalo: razne vrste rakije, vino, pivo. Za meze se najčešće služilo: razne vrste sira, suvo meso, razne salate, suvo voće, badem, lešnik, pršuta, kulen, pihtije, kiseli kupus.
Za potpun ugođaj nije važno šta se našlo na tanjiru, već merak onih koji su u tome uživali. Meze zavisi od vrste pića, godišnjeg doba, mentaliteta i karaktera ljudi. 
Ne ide uz svako piće isto meze. Adekvatno meze naglašava dobar ukus, aromu, miris i teksturu pića. Bilo je i onih koji su tražili neobično meze. Momo Kapor je zabeležio jedan takav slučaj: Tako je čuveni sarajevski beg Saburija, uz litar meke rakije, mezetio samo pola orahovog jezgra i pritom mirisao ružu, slušajući u akšam sa terase svoje kuće cvrčanje cvrčka u malom zlatnom kavezu, uhvaćenog u Anadoliji, dok je dole, u avliji, jedan njegov seiz pevušio: „Ima l’ jada ko kad akšam pada, kad mahale fenjere zapale” i udarao u dugovratu tamburu zvanu saz da izazove cvrčka na pevanje.
Akšamlije su znale da celo veče meze po jedno zrno grožđa, drugi sveže ubranu ili sušenu smokvu, krišku dinje, nekoliko maslina, jabuku, krušku. Mezetluk je davao mnogo više od gastronomskog uživanja jer su sva čula akšamlija bila sjedinjena u harmoniji, a za to je potrebno iskustvo u uživanju. Meze je oduvek predstavljalo magiju zavođenja, iako mnogi takvu hedonističku stvarnost nisu niti će razumeti. Radoslav Rade Jovanović, autor teksta „Ah, meraka”, na briljantan način oslikava atmosferu akšamluka u akšamdžinici: Ah, meraka u večeri rane, / sastala se družba akšamlija / u šljiviku pod beharli granom, / haj, rahatluku nigdje kraja nema / gdje Fazila mezetluke sprema. / Đul miriše i behar se kruni / uz čašice dobre šljivovice, / oj, Fazila, mladosti ti tvoje, / natoči nam biser suze tvoje, / haj, bez sevdaha nema živovanja, / bez Fazile nema milovanja. Uz piće, mezetluk eksponira čulnost, pokreće, talasa, razigrava.. Poznato je da se kod nas najviše i najbolje mezi po selima i malim varošima, a najmanje u velikim gradovima gde se najviše pije.
Iz svekolike uskraćenosti, čovek je, u uslovima neshvatljivim današnjim generacijama, u druženju nalazio utočište koje mu je nudilo iluziju drugog prostora i drugačije stvarnosti. Akšamluk je imao potencijal da bude teatar, arena, kafana, atelje, gde se ispoljavala najkreativnija mašta, znanje, talenat, veština i svaka forma kulturnog izražavanja. Prelivao se preko života, ponekad i više, ponekad manje, snažnije, skromnije, ponekad vidljivije, neretko skrivenije, stalno između verovatnog i nemogućeg, neverovatnog i mogućeg, konačnog i beskonačnog. Posedovao je metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje. Ukratko, akšamluk je bio posejano seme ljubavi, utehe, života, vere, skladnosti, uzajamnog davanja. Otac Mitrofan iz Hilandara kaže: Naše je samo ono što poklonimo drugima.
U aktuelnoj arheologiji urušavanja principa vrednosti i ljudskosti, ovo naše sada, sučeljeno sa onim nekada, u kontekstu priče o akšamluku što lagano odlazi u sećanje, može biti otrežnjenje, inspiracija i putokaz potomcima jer je ovaj omaž akšamluku pre svega priča o ljubavi, slozi, zajedništvu, o životu (Teško vremenu kad nestane miris iz cveta i lezet iz sveta, citat iz Kurana). Akšamluk je tekovina i vrednost onih koji su znali pričati i slušati, koji su želeli da više znaju, ljudi koji su bili u zabludi da sve znaju, kojima je akšamluk bio čarolija, porok i magnet. To je svedočanstvo o neuništivoj energiji, koja ni u najtežim trenucima nije dopuštala da se život i čovek posve zaborave u svakodnevnim prizorima i palanačkim predrasudama. Akšamluk je životu davao dimenziju jednostavnosti, smisla, značaja, ostvarenosti; zbližavao, integrisao, mobilisao. Ta neobična filozofija života lišavala je ljude žurbe i nervoze, darujući im smireniji i drugačiji pogled na život i svet.
O akšamluku, koji je na izmaku, nije moguće voditi racionalan dijalog lišen emocija, jer nikada u potpunosti ne možemo shvatiti sa kakvim merakom su naši preci uživali u druženju, mezetluku i pesmi. Bez akšamluka, koji je bio osećanje i izazivao doživljaj, nećemo dovoljno upoznati vreme svojih predaka i njihove običaje. Ako želimo bar malo da promenimo sebe i povratimo detalje života koji su nam izmakli, moramo afirmisati vrednost smisla druženja i razgovora, mada se i sada ponegde mogu čuti tihani glasovi akšamlija. Uveren sam da će naša pokoljenja znati da sačuvaju ono što su voleli njihovi preci, da vole ono što razumeju, da poštuju ono što su iz vrednog nasleđa naučili i da u tome uživaju.
Ne bih da nagađam koliko akšamluk novim generacijama može biti prijemčiv i blizak, ali sam siguran da magija i lepota vrednih običaja nečujno nestaje, dok sećanje i znamen ostaju..
[1] Akšamdžinica – kafana u kojoj se provodi akšamluk.
[2] Tagar ili mangal – posuda od bakra u koju se stavljao žar. Koristio se za zagrevanje kuća, dućana, radionica, za očuvanje toplote jela ili za kuvanje kafe. Bogate porodice su posedovale dekorativne, ukrašene, izrezbarene tagare. U pojedinim krajevima zovu se mangal ili dagar. Da bi mirisala prostorija ili kuća, u žar se stavljala neka aromatična masa ili trava.
Dio ovog eseja objavljen je u časopisu za lokalnu samoupravu i njegovanje baštine Crne Gore “Komun@”.
Fotografije korišćene u prilogu:
1.- Arhiva montenegrina.net
2.- Arhiva montenegrina.net
3.- bosnjaci.net
4.- bhsavez.org
5.- miodragcolic.com
6.- e-novine.com
7.- turkeysforlife.com
8.- nadlanu.com
9.- turkeysforlife.com
Najavna fotografija za prilog – Soba u kući gospodina Šuća Redžepagića u Plavu (Arhiva montenegrina.net)
