Poštovani pośetioci, evo još jednog eseja iz nove knjige Ramiza Hadžibegovića. Kao što sigurno pretpostavljate, i ovaj kao i prethodni eseji obrađuje neobične i već prilično zaboravljene teme. Uzimajući ovo u obzir i svestran studiozan pristup svakoj temi, njegovi eseji poprimaju snagu dokumenta i čuvaju od zaborava ono što se polako gubi iz narodnog pamćenja. Eseji su posebno važni za mlađe generacije koje nijesu imale prilike da upoznaju mnogo toga što je savremeni razvoj potisnuo, a što je u dobroj mjeri bio osnova življenja u vremenu kad su sasvim drugačije značenje imali izgovorena riječ, čovjek, običaj, tradicija… Zahvaljujemo se gospodinu Hadžibegoviću na ovom divnom eseju. Uživajte.
Živimo u digitalnom i interaktivnom svetu gde se informacije širom planete kreću brzinom svetlosti. U takvom sistemu globalnog sela i univerzalnog sklada, gde se miloni poruka šalju i otvaraju jednim klikom, savremeni čovek se nalazi u iskušenjima kako sačuvati sebe i svoju ličnu slobodu. Od stiska ruke, dimnih i svetlosnih signala, dobošara, analogne mreže, digitalne mobilne telefonije, preko internet konekcije do multigigabit brzine, tehnika je dostigla takvu tačku u svom razvitku da se njena transformacija dešava gotovo bez presudne ljudske intervencije.[1] Dosadašnja linearna jasnoća analognih tehnoloških matrica ustupa mesto trenutne ljudske sveprisutnosti u jedinstvenom i sveobuhvatnom elektronskom polju. Digitalne tehnologije postaju ključna komponenta sveukupnog društvenog života. Novo tehno-kognitivno doba otvara put za bezbroj inovativnih proizvoda i aplikacija što će izmeniti svakodnevni život na planeti do granica naučne fantastike.
U tako brzom i agresivnom razvoju, čovek živi bez dovoljno vremena, bliskosti, emocija i svakojake komocije. Bez namere i želje da poredim prednosti i nedostatke prošlog i sadašnjeg vremena i da dajem etičke i estetske sudove o tome, sem činjenice da sam i sam deo ove tehničke civilizacije i da je njena istorija i moja vlastita, moram priznati da sam prinuđen da skoro svakodnevno budem radoznao za sve što se dešava oko mene. Kod ovakvog tehnološko inovativnog razvoja radoznalost pomaže da nešto naučimo, da nečim ovladamo, da ne zaostanemo, da ne „zastarimo“. Rukovanjem pametnim telefonima i kompjuterskim programima život postaje manje komplikovan, ali i manje dosadan. Težnja da se „zaviri“ u nepoznato, da se otkrije neki novi smisao, pruža nam sadržajniji, lakši i kvalitetniji život. Ta neutaživa ljudska radoznalost preispitivanja sopstvenih mogućnosti postaje bitan sastojak životnog poleta, elana i životne energije. Ajnštajn je za sebe rekao: Debelokožac sam kao magare, ali radoznao kao jare. Promena ritma svakodnevnog koraka mera je čovekovog psihofizičkog zdravlja i pokušaj preispitivanja sopstvenih granica. Uostalom, nije slučajno nastala izreka: radoznalost je ubila mačku.
Iz ove aktuelne dimenzije lične i kolektivne percepcije radoznalosti, izmestiću ovu dragocenu ljudsku sklonost prema jednom arhetipizovanom običaju, praveći tako svojevrsnu sponu sa onovremenim sudbinama naših predaka, jedinstvene i neponovljive društvene dramatike. Ljudska radoznalost ima svoju duboku simboličku i metaforičku asocijaciju sa fenomenom dobošara. Ova tema ima potencijal jednak mnogim drugim pričama koje čekaju da budu ispričane jednostavno i sa emocijom.
Potreba za prenosom poruka-informacija između prostorno udaljenih ljudi stare su koliko i oni sami. Motivi za prenos informacija mogu biti vrlo različiti: srodnički, prijateljski, ekonomski, kulturni, politički. Poruke mogu biti i individualne i javne, diskretne, odnosno kolektivne. Razvojem društva i ubrzanjem tempa života, kontakti postaju intenzivniji, brojniji i blagovremeniji. Brojnost poruka odnosno informacija koje treba razmeniti se uvećava, a njihova brzina povećava. Pojavom države, razmena informacija postaje nužnost i neophodnost. Društveni uslovi života i interakcija pojedinca i državnih institucija su uslov za efikasnije funkcionisanje države, ali i izmirenje obaveza koje ima svaki građanin. Porodici koja ne koristi blagodet električne energije, ili ne poseduje imovinu, nije potrebna inikakva informacija, dočim u obrnutom smislu jeste. Dakako, svaka informacija ima svoju aktuelnost, odnosno validnost, samo je poželjno je da bude uručena na vreme.
Tragikom svog postojanja kao ograničeni kapacitet ljudskog resursa i univerzalni institucionalni i kuturološki fenomen, dobošar se javlja se u vremenu kada su informacije putovale danima, pa i mesecima, prenošene od usta do usta.[2] Upotpuno drugačijem ambijentu, nezamislivom današnjim generacijama, bez puteva, automobila, telefona, radija i televizije, interneta, naši preci su međusobno komunicirali i živeli licem odgovornog života i ljudskog ponosa. I u takvim uslovima svaka vest je bila dragocena, pogotovo ako su bile važne i radosne. Vremenom taj ritual postaje navika i menja se u skladu sa razvojem tehnoloških dostignuća i životnih okolnosti. Ljudi su za dobošara, telala ili glasnika, kako god ga zvali, znali pre nego što su mu dali ime. Koji su to događaji uticali da dobošar izraste u kulturološki odgovornu formu, koja se uz običajne i druge sitne razlike primenjivala kod mnogih naroda na planeti? To su, pre svega vojne, porodične i državne potrebe.
Etimološko poreklo reči dobošar nalazimo u mađarskoj imenici doboš, ili bubanj, koji se često koriste sinonimno. Dugo se na našim prostorimaa koristila i reč telal. Ta reč je kod nas došla iz turskog jezika sa značenjem glasnik, objavljivač. Korene ove reči nalazimo u arapskom pojmu dalal, što znači širenje glasina, prepričavanje. Telali su za svoje objave koristili veći bubanj, koji i danas služi u onim sredinama koje baštine ovaj vid arhaične i romantične spoznaje u vreme verskih praznika. Ovaj fenomen se pojavio kao egzistencijalna potreba u vojsci i vojničkim ritualima. Onog momenta kada je ušao kao instrument vojnih orkestara, bubanj biva izdvojen za najavu određenih rituala i potreba i postaje pratilac vojnog mozaika, ritma i života. U središtu ove pripovesti koja vraća dostojanstvo priči i pričanju, sa dubokim razumevanjem vremena u kojem je egzistirala, postaje stožerni informativni obarazac jedne posebne i elaborirane vojne, a kasnije civilne konvencije, sa jasnim pravilima i tvrdim principima.
Iz kasarne i ratnih poprišta dobošar se preselio u sredinu u kojoj je dočekao duboku starost. Uočavajući njegove vrednosti i vrline, početkom osamnaestog veka pojedinci, a potom i državne institucije, omogućavaju da dobošari postanu deo svakodnevice običnog čoveka u svakoj naseljenoj sredini. U svojoj pojavnosti postaju autentični i posebni, taman onoliko koliko su i ljudski karakteri različiti. U uslovima nepismenosti i velike udaljenosti seososkih naseobina od centara moći i vlasti, dobošar je našao svoju funkciju, svoj smisao i ulogu, svoju draž i lepotu. Vitalne energije, gospodske ležernosti sa tehnikom fokusirane naracije, defanzivnim šarmom, gde je dominirao duh otvorene, komotne, izazovne i pronicljive improvizacije, izaziva od početka pozornost svih generacija i slojeva društva. Upravo u ovakvoj postavci koja priznaje tu nezaobilaznu komponentu, krila se sva snaga, duh i šarm dobošarske službe.[3]
Kao osnovna spona, konekcija i komunikator između vlasti i naroda, dobošari postaju opštinski službenici sa stalnom platom. Da bi neko obavljao taj posao poželjno je da bude pismen, da ima izražajan glas, čistu i jasnu dikciju izgovorenog teksta, da dobro pamti objavu i bude komunikativan, duhovit, snalažljiv, otmen. Pored toga, dobošar treba da bude dobar psiholog, mudrac, poznavalac prirode i mentaliteta svake sredine u kojoj se pojavljuje.[4] Jednom rečju, svoje navike i karakter treba pretvoriti u svakodnevne obaveze. Po potrebi govorili su jezik sredine u koju su odlazili. Pa ipak, sve te vrline nisu bile dovoljan razlog da taj posao bude i adekvatno verifikovan: u hijerarhiji opštinskih, gradskih i sreskih vlasti bio je jedan od najniže rangiranih i najmanje plaćenih službenika.
Svaki dobošar imao je svoj reon koji treba obići i mesta na kojima saopštava vesti.[5] Bili su uniformisani sa okačenim dobošom na ramenima, koji ima karakterističan, snažan, oštar i kratak zvuk. Najbrži i najprodorniji, sa svojom autentičnom pojavom imao je ustaljeni ritual, poput religioznog obreda: došavši na „svoje mesto“, udario bi nekoliko puta u doboš i sačekao da se okupe meštani. Broj okupljenih je zavisio od važnosti informacije. Potom bi, uz obavezno čujte i počujte, daje se(građanstvu) na znanje (pažnja, pažnja; svakom se javlja; svakom gazdi daje se na znanje), glasno i jasno, napamet izustio objavu ili je pročitao.[6] Duže objave su se čitale i po potrebi ponavljale, dok svako ne bi razumeo njen smisao. Posle objave lupio bi još tri puta udaraljkom u doboš i završio sa – javljeno. Svaki od njih posedovao je napisan materijal koji je služio kao podsetnik i svedočanstvo za radoznale i nepoverljive građane. Ako objava nije bila obavezujućeg karaktera, bila je začinjena nekom šeretskom dosetkom.[7] Očekivano, kako sve to nije moglo funkcionisati bez učešća dece? Zato, ne treba da čudi što su deca bila najčešći vesnici poruka, ponekad i vlasnici lepih muštuluka. Dečje prisustvo doprinosilo je atmosferi i uticalo na objave kakve god bile: Na točku lagano se vozi dobošar, za njim trčkaramo mi, bosa djeca, da čujemo novosti i da li je vašar, kao svake godine, na istog sveca. Mali doboš na svoj trbuh namiče i snažno dobuje, zgužvani papir vadi i teško sriče, a iz sveg glasa, oglase viče nama, zabeleži poeta Branimir Tomlekin. Bez njih je bilo nezamislivo širenje vesti po selima, posebno o porezu i drugim obavezama.
Čovek zagledan u prazninu, zaljubljen u svoj radni minimalizam, zaklet na paradoksu, oslonjen na vlast, bio je uvek aktivan – i kad je gorelo, i kad su besni ratovi, i kad je sve bilo po volji i čoveka i prirode, i kad je izgledalo beznačajno. Nije se trudio da prepozna sopstveno vreme a kamoli budućnost, jer je svako vreme za njega bilo isto. U takvom poretku stvari svaka novost se posebno izdvaja, ističe ili kao vrednost, ili kao zloslutna najava. Dobošar jedino priznaje sebe za autentičnog tumača, bez obzira u kojoj se sredini nalazio. Objave su bile personalne, familijarne, lokalne, opšte. Objave mogu biti: molba, upozorenje, preporuka, zapovest, opomena, direktiva, odluka, savet, najava, predviđanje, pouka, nezadovoljstvo. Osim državno administrativnih objava, oni su najavljivali vakcinisanje dece, upis đaka u školu, regrutacije, veterinarske preglede, razna okupljanja od igranke do vašara, dolazak cirkusa i druge komunalne obaveze. Postojale su objave sa visokim stepenom obaveznosti, koje je najteže objavljivati i one sa lakšim i relaksiranim sadržajem. Inače, nijedan sadržaj koji se uruči dobošaru na objavu ne može se skraćivati ni menjati – objava se morala prihvatiti i preneti kao sveta priča. O njima se naravno ne odlučuje, ne glasa, ne raspravlja – sve je u objavi rečeno odučno i veoma jasno.
Svako okupljanje oko dobošara rezultat je simultano pobuđene želje meštana da saznaju najnovije vesti, budući da je svaka njegova pojava zgušnjavala zbivanja i uvećavala dramatičnost. A vreme oskudno, trošno, zemno, gde ruralni izolovani svet postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan. Samo udaranje u doboš ima u sebi drevnu mistiku sa mnogostruko simboličkih značenja koja korespondiraju duboko sa prirodom i njenim manifestacijama. Očekivano, svaki ritual najave radosnih vesti imao je karakteristike tetralnog nastupa. Tada su dobošari potencirali atmosferu duhovitosti koja nije izvirala iz banalnosti, nastojeći da šeretskom, duhovitom, pa i poetskom objavom uvesele skup kako bi i drugi uzeli učešće: Najveću pažnju naroda ubirao je dobošar koji je imao dara da naredbu pretoči u stihove.
U urbanim sredinama dobošari su saopštavali vesti na najposećenijim mestima: ispred zgrade opštine ili gradske kuće, na trgovima, pijacama, pred crkvama, džamijama, na raskršćima. Svaka sredina je imala svoja lokalna pravila i posebnosti, koje je dobošar dobro znao, strogo poštujući tradiciju tla navika i potreba i njima se prilagođavao. Naš mentalitet je satkan od čudne mešavine dostojanstva, inata, ponosa, upornosti i tvrdoglavosti. Osećaj dobra i zla u tolikoj je meri deo naše svesti da niko do današnjeg dana ne može da bude u miru sa samim sobom. Preko ovakvih objava se saznavalo nešto što je karakterno, nemoralno, plemenito, prihvatljivo, nešto zbog čega su naši preci bili ponosni ali i zabrinuti, zbunjeni, uplašeni, nešto što se, najčešće, moglo ispraviti i korigovati.
Kao državni službenici, dobošari su bili uključeni u popise stanovništva, pregled biračkih spiskova. Obavljali su dužnost uzbunjivača u slučaju većih nepogoda (požari, poplave, zemljotresi, epidemije), bili su direktno uključeni u procese plenidbe i licitacije imovine poreskog dužnika. Za imovinu koja je na taj način otuđivana od vlasnika govorilo se otišla na doboš. Pored toga, pozivali su regrute u rat, uručivali razne pošiljke, prisustvovali izricanju presuda. Kad nisu na terenu obavljali su razne administrativne poslove u opštini. Budući da su imali najmanju platu u upravi bili su prinuđeni da dodatnu zaradu ostvaruju oglašavanjem privatnih radosnih događaja u svojoj okolini. Takvim načinom dopunske zarade dobošari su ostvarivali kontakt, dijalog i komunikaciju prolazne lepote kojoj su dali snagu trajanja, lepote i pamćenja, otvarajući suštinska pitanja radosne i slavljeničke egzistencije ljudi čije su objave kazivali ali i onih kojima su takve poruke upućene.[8] Pored takvih objava, oni su reklamirali zanatlije, trgovce, zadruge, preduzeća, proizvode seoskih domaćina. Poseban angažman su imali sa verskim zajednicama oko oglašavanja sekluarnih rituala, praznika i drugih događanja.[9] Dobovalo se svakog dana, subotom i nedeljom, zimi i leti, najčešće u popodnevnim satima kada su svi u svojim kućama. Da nebi prekidali odmor ili posao, stariji su na dobošarske objave slali mlađe članove familije, dok su u gradskim sredinama takva zaduženja imale služavke ili neko od posluge.
Kao svedoci dobošari nose iskustva iz ratnih i okupacionih vremena. U velikom raskoraku sa razumom i žalosnim prezirom, kao poniženi ljudi, gde svaka ljudskost nepodnošljivo lako umire, bili su primorani da u zloslutnim trenucima objavljuju naredbe sa mnogo surovosti i zla. Tragikom svog posla i postojanja, mnoge reči su im ostale u grlu neizgovorene.[10] Svaka njihova pojava je bila zlosutna, jer osim jezivih vesti, u ratu malo je drugačijih bilo. Osim odmazde, bile su naredbe, zabrane i retko neka najava kulturnih i sportskih događaja.
Niko bolje od dobošara nije osećao narodne muke i bolove, njihove suze, uzdahe, radosti. Po prirodi svog posla oni su važili za najinformisanija lica, kao hodajuće novine, zbog čega su imali veliki autoritet u narodu. Bili su, što bi mlađi rekli – prave face. Kako službeno tako i privatno bili su prezauzeti. U udaljena naselja išli su peške, kasnije i biciklom. Očekivano, u zimskom periodu velikih hladnoća i debelog snega najteže je bilo preneti objavu. Dobošar je bio interaktivniji od današnjeg interneta, budući da je nakon objave mogao pružiti šire informacije i odgovoriti na pitanja prisutnih: Dobošar ne laže, a današnji mediji se uglavnom time služe.[11]
Prvi su na svojoj koži osećali raspoloženje naroda, spremni za svaku nepriliku. U velikom raskoraku razuma sa stvarnošću, posebno u onim situacijama gde je poremećena ravnoteža između čoveka i njegovih obaveza, iz dobošara je često isijavala strepnja, besmisao i tuga. Tragikom svog posla oni su otkrivali karakter i prirodu našeg čoveka, intimno gajeći empatije za njihove drame i sudbine; iskusniji su pre obajava imali strategiju kako da umire nezadovoljne i da se iz svega izvuku. Kao veliki posvećenici svom poslu, bili su brzi na jeziku, duhoviti i otmeni, cenjeni, poštovani i uvaženi; voleli da popiju. Lepo su dočekivani i gošćeni po selima. Kao državni službenici koji najbolje poznaju prilike u svom reonu, očekivano je da u povratnoj informaciji detaljno referišu vlastima o mnogim aspektima bezbednosno političkog raspoloženja stanovništva.
Dobošarsko zanimanje ušlo je na posredan način u govorni jezik, u pesmu, književnost, usmeno predanje, mitske priče, bajke, na slikarskim platnima. Ostale su poslovice i aforizmi: Istina nikad nije bila na dobošu; Sa dobošem se zec neće uloviti; Koza ojari dvoje jarića pa jedno na doboš jevanđelije; Ode na doboš; Bubnjevi rata; Otkad smo otišli na doboš, po nama udaraju palicama; Tender je strana reč a na srpskom znači doboš. U arhivama su ostale dobošarske objave, dragocenog značaja, koje na najbolji način svedoče o prošlim vremenima.[12] I danas u pojedinim krajevima mogu se čuti dobošari. Najčešće su to tradicionalne kulturne i turističke manifestacije, sa ciljem da se od zaborava sačuva ovaj autentičan običaj. Doboš se mogao čuti i na masovnim mitinzima i demonstracijama.
Polovinom prošlog veka u našim gradovima i varošima montiraju se na banderama zvučnici preko kojih se emituju razna saopštenja, prenose fudbalske utakmice i govori Josipa Broza Tita, koji zamenjuju dobošare. Budući da taj tehnički izum nije mogao pokriti sela, dobošari nastavljaju svoj posao sve do pojave radija i lokalne štampe, uz jednu malu promenu: Da ne bi nosili doboš, mnogi su koristili megafon.[13]
Brz tempo života uzima dušu, ostavlja prazninu. Tehnološka revolucija iz temelja menja život ruralnih sredina zatirući stare običaje. Raskošno kulturološko i semantičko zdanje i istorijski derivat oblikovan načinom življenja, dugo građen i dragocen, nije imao više snage za trajanje i tiho se urušio pod naletom novih tehnologija. Ovaj onovremeni damar, običajni rukopis i potpis mnogih generacija, kao vekovna pojavnost koja nas povezuje sa prošlošću, mnogim tajnama i čudnim zanimanjima, tiho je nestao sa svojim autentičnim, zanimljivim i jedinstvenim konceptom saopštavanja raznorodnih vesti i informacija. Koliko god to izgledalo pretenciozno, ovaj fenomen je sa etnološkog, kulturološkog i sociološkog stanovišta identifikacioni marker informatičke tradicije i kulture sećanja.
Bivši dobošari, još uvek živi i ostavljeni u
prošlim vremenima i nekoj svojoj priči, dok posmatraju svet oko sebe i dalje najčešće
sanjaju i neki svoj iza sebe.
[1] Aleksandar Bel je 1876. godine patentirao telefon u Uredu za patentiranje SAD.
[2] U San Francisku su bili poznati indijanski dobošari, po čijem taktu se klicalo: Dosta je rata
[3] Poznati vojvođanski glumac amater i dobošar Jovan Joca Čudanov, govori kako bi danas izgledala njegova objava o epidemiji korone – Covid19: Daje se na znanje! U celi svet se pojavila zdravo jaka bolest i rednja od koje nema leka! Da se ne bi zdravo raširila i kod nas, svi moradu slušati šta doktori i vlast naređivu. Ne sme se izlaziti iz kuća na sokak ni nigde! Sete kući, nemoj posle da bude „Nismo znali“! Javljeno!
[4] Trudim se da jezik kojim „dajem na znanje“ bude autentičan i arhaičan, reči su jednog dobošara iz Vojvodine.
[5] Dobošari su (u Beogradu) „nastupali“ svakog dana po tri puta, na nekoliko lokacija: Stamnol kapiji (u blizini Narodnog pzorišta), Velikoj pijaci (Studentski trg) i pred Varoš kapijom (Pop Lukina) – izvor:011INFO.com.
[6] Pravi dobošar mora imati takvu glasinu, da se onaj na trećem roglju mora uhvatiti za uši, da ne ogluvi. Neću da bude posle izgovora – e, nisam čuo, dobošar je nešto promuklo promumljao, zabeleženo u časopisu „Brankovo kolo“.
[7] Juna 1838. gradska uprava Beograda izdala je naredbu koja izričito zabranjuje blejanje po kafanama tokom nedelje:Da ne bi dakle niko u varoši lenstvovao to policija izdaje zapovest da se niko ne usudi u radne dane besposličiti po mehanama gde su kuglane i kojekave igre, no da svaki da se radom zanima, osim
nedeljnih i prazničnih dana, koji su za odmor. Isto tako i mehandžije da se ne usude primati skitače i lenštine da po vazdan onde bespoliče, Vanja Mlađenović,011INFO.com.
[8] Gazda Svetozar ženi sina jedinca i na svadbu poziva celo selo – Zoltan Nađ iz Ostojićeva
[9] Sećam se da su dobošari svakog ramazanskog sabaha prolazili kroz naše naselje i najavljivali sufur a predveče juftar. Kad se oni čuju narod zna šta im je činiti (ovaj običaj se praktikuje i danas u nekim muslimanskim sredinama).
[10] Prema nekim istorijskim spisima Hiltler je u mladosti izjavljivao kao bi voleo da bude dobošar.
[11] Svake godine, početkom oktobra, u opštini Čoka, održava se Međunarodni festival dobošara
[12] Moj naslednik će imati šta da nauči, jer posedujem dobošarske tekstove iz 1830. godine, zbog čega sam posebno ponosan (Jovan Čudanov iz Kikinde).
[13] Moje poslednje javljanje bilo je da počinje sa radom lokalni radio i da je izašao prvi broj „Čokanske hronike“, zbog kojih sam ostao bez posla, Mihalj Čilag iz Padeja.
Be the first to comment