Ramiz Hadžibegović – Esej „Bistrica, zagledana u sebe kao u smisao života“

Postala si sada vječna
Oj, Bistrice ljepotice,
kad je Ramiz svojim perom
nacrtao tvoje lice.

Kao povlašćeno mesto, voda je ogledalo i metafora naše realnosti, u kojoj nastojimo da spojimo nespojivo, dubinu i tajanstvenost. Za vodu se vezuje mnogo toga tajanstvenog, neobičnog i paradoksalnog. Voda je blagoslovena, ona pamti, i nema strah od starenja. Sa svojom fizičkom, metafizičkom i simboličkom dimenzijom, vodeni tokovi su nadilazili sve granice prirodnog poretka. Pored obala reka najbolje se uočava simbioza čovekove svakodnevice i prirodnog ritma vodenog toka. Gravitirajuće stanovništvo mnogo je zavisilo od njih i živelo sa njima. Reke su arterije naše planete, od njih u potpunsti zavisimo, zapaža Mark Anđelo, kanadski pisac i čuvar reka. Nažalost, plutajući otpad i deponije pored reka postali su naša stvarnost.

Prekrivena debelim slojevima stena i zemlje, pojavio se fenomen sasvim posebne lepote i vrednosti. Kao znamenje života i simbol iskušenja, Bistrica je iz stalaktitskih i stalagmitskih odaja, nestvarne lepote, izronila  na površinu, odakle je nastavila smislenijim životom. Od tog momenta bistričkog čoveka ne opsedaju tajne neba, već njene tajne,  koje je nedovoljno poznavao i kontrolisao. Sa darovima svoje pojavnosti, nepredvidiva, već u surovim predelima klisure, koju je ona formirala,  otkriva svoju skrivenu lepotu, da bi je u ravnici, nešto niže, pokušala sakriti nežnošću. U svojoj  zavodljivosti, sa sposobnošću da očara, postaje autentični heroj ovog kraja i prostora. Jedinstvene diskretnosti, u večnom saglasju sa prirodom iz koje dolazi, iskazuje svoj potencijal na neposredan način: blisko, prisutno, spontano, živo i ritualno. Ona u svom kratkom toku poseduje nešto što druge reke nemaju – poseduje život svakodnevne realnosti i neoboriv potencijal iskustva jedne posebne egzistencije.

Uprkos opšteprihvaćenoj univerzalnosti, Bistrica poseduje i lokalne boje i karakter, što je čini jedinstvenom. Njena dimenzija je veličanstvena, vanvremenska, sveprisutna, izvanprostorna; Bistrička svetinja koja se preliva preko granice reči, života, ljubavi, sudbine, gladi. Ne postoji kod kojim se može dekodirati ulaz u njenu tajnu. U njoj je čovek prvi put video sebe i svoje lice. Ugrađena u temelje prošlosti, tradicije, običaja, kulture, duhovnog i materijalnog nasleđa, egzistira kao  najdragocenija i najkompleksnija metafora, sa značenjem i jezikom koji poznaju i priznaju svi narodi sveta. Njena simbolika se očituje u mnogim običajnim, religioznim, slavljeničkim i drugim ritualima, bez obzira na duhovni most između različitih vremena i slojeva stvarnosti. Prve kuće su nastale pored njenih obala, prve molitve odvijale se pored njene bistre i čiste vode, gde su ljudi otvarali dušu, verujući da se u njenom plavetnilu spajaju energije neba, života i zemlje, ali i izvesne doze magije i misterije.

Svojom vitalnom nepokornošću, Bistrica poseduje snagu i jedinstvenost rečne pojavnosti, zasnovane na sasvim drugačijoj ontologiji i morfologiji od drugih reka. Posvećena životu, ponikla iz srca, svojom ushitnom gordošću, u stanju je da napravi mesta i za tuđe probleme i potrebe. Iz moći svekoliko prirodnog zavođenja i vladanja lepotom nad ljudima, oslanjajući se na svoju tajnu, ona deluje u sinhroniji sa prirodom, sabrano, bez pretenzija da remeti ljudima život, jer zna da njenu dušu niko bolje ne zna od njenih Bistričana.

Pomerala je granice, kako obimom, tako i zamahom: neograničene empatije, koja ne zna za distancu između prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca, nezasite romantike i grandiozne imaginacije. Ovaj njen dar postaje glasnogovornik najdubljih istina. Kao nemi svedok i živi dokaz vremena, svojom blagorodnom i tihom harizmom, univerzalnim jezikom i neupitnim vrednostima svog postojanja, oduvek je muštulukom i akšamlukom radovala i uveseljavala ljude, svoje najbliže okoline. Iznad njenog otvorenog neba ogledaju se krajnje stanice svih bistričkih težnji – rađanje, život i smrt.

Skromna, bogate istorije, sa tragovima još od neolita i lirsko-rimskog nasleđa, različitih kultura i civilizacija, zagledana u sebe kao u smisao života, ona se ponaša kao individualni hedonista, neposlušnog šarma. Drevne duše, njeni čisti, bistri i plavi talasi prepuni pastrmke, mladice, lipljena, klena, krkuše, peša i pizgavca, liče na sentimente sunčanih zraka ili kišnih kapi, čija se transformacija pred  očima posmatrača, odvija lako i munjevito. Upadljiva lepota spaja u sebi nežnost, čednost i ženstvenost, poetičnost i izazovnost, kao duga sa Pećarske do Vlahova. Puna nepatvorenog života, otresita, dinamična, draga, dirljiva, otvorena i iskrena; otporna  prema nebesima pesničkim, prema pticama i olujama; uzdržana ili na odstojanju od nevolja i opsesija svog okruženja, kako ljudskog, tako i biljnog i životinjskog. Ponosna na svoj stari Kameni most, njegovu neprocenjivu vrednost,  manastir Podvrh, čija se važnost ogleda u bogatoj istoriji i jedinstvenoj arhitekturi, na prvu seosku hidrocentralu u Crnoj Gori, džamiju u Kahvama, raznim drugim spomenicima, na voćnjake pune starih sorti različitog voća.

Zavodljivo hipnotična, bistra, neboplava, deluje nesvakidašnje sabrano, nenametljivo. Zanesena i snena, utopljena ljudskom emocijom, ona je izvan svake priče i svet za sebe. Niko bolje od nje ne bi mogao govoriti o ljudima, prijateljstvu, o tradiciji, amanetu, petrovdanskim lilama, vršidbama, ašikovanju, posjecima, ispraćaju u vojsku, majčinoj ruži i šurupu, pekmezu, šumskim jagodama, nanizanim na struk cvetne trave. Sela, s obe strane obale, puna običaja, a škole đaka, oranice vrednih domaćina, kuće brižnih majki. Svakodnevno se rađala deca, tražila kolevka na zajam. Izvori i česme puni mladosti, uz poređane testije za vodu. Ispred vodenica džakovi žita, trapovi puni krompira, jabuka, praziluka. Gostinske sobe pune gostiju, srodnika, prijatelja i komšija iz drugih sela. Razgovaralo se i tiho pevalo; gradile se uspomene. Bila je to sinergija i svetlost puna ljudske spontane i iskrene radosti, dok se živio stvaran život.

Povezana neizbežnom trajnom i uzajamnom zavisnošću, oduvek je bila u dobrom Bistričkom društvu i u njemu će opstati. Njihova ljubav je začeta u samoći, tišini, oskudici. Onog trena kada su se sreli, izmenili su i sam pojam svojih života, a njihov odnos postaje fascinantni spoj totalne neraskidivosti. Kroz čitavu istoriju Bistričani su trošili njenu mladost i snagu; duša koja za dušom i bliskošću traje i traga. Zatočena u svojim emocijama, postaje posvećena njima – strasnim ribolovcima, dečjim nestašlucima u retkim virovima letnjih vrućina, domaćicama koje su ispod njenog leda prale veš. Takav odnos ličio je na ljubavni ugovor. Iako privlači i svojom retkom surovošću odbija, zavodi i navodi, ona sebe može da voli samo kroz njihovu želju, mudrost, obzir i poštovanje. Ponekad sujetna, uvek iskrena, pa ipak nesigurna i slaba prema ljudskim potrebama. Čemu biti u dubokim i mračnim slojevima peštersko-đalovske zemlje, kad ju je Bistričanin zgotivio, kad je njihovo međusobno razumevanje bez reči više nego dovoljno za tako romantične duše, pritisnute zidovima tvrde realnosti.

Bistrica je inspiracija svakog Bistričana, sakrivena u dnu duše naslagama stvarnog života, tradicijom, korenima, vaspitanjem, obrazovanjem, ali i nepoznatim pojavama koje vraćaju u prošlost, u legendu. Njihovo prijateljstvo je uvek bilo uzvišeno, puno poštovanja i najlepših manira. U odnosu sa njom Bistričanin može biti komična žrtva svojih zanosa i uverenja – u pokušaju da vara, biva prevaren, kad zavodi, biva zaveden. Njihova romansa se vodila i vodi između ljubavi i straha, između nade i posledica. U takvoj igri nema naglosti i hirovitosti, sve se dešava sa suptilnošću i merom ukusa. Linija koja ih deli, takođe ih i spaja.

Kao sudionici istog sveta i vremena, nisu ni sušta moralnost ni gola zloćudnost, već je to izraz stanja vrhunske bliskosti. Sa svojim vrlinama i manama, Bistrica živi u svakom pojedincu kao njegova mogućnost da, u komunikaciji sa svojim arhaičnim kulturnim iskustvom, kreativno potvrdi sebe na najbolji mogući način. Njihov odnos, memorisan u semantičkom pamćenju, nosi snažne i zavodljive slike iskrenih emocija. Integrisana u njihovom biću, utkana u ritam života kao navada, ponaša se kao dobra izvorska vila, bez obzira što savremen čovek rešava suštinska pitanja svoje egzistencije racionalno, razmišljući o izazovima i posledicama. Izoštreno značenje njihovog odnosa bio je ponekad i naivan, ali i neophodan za obostrani opstanak.

Sa imidžom gordosti, misterioznog  autsajdera, Bistrica ima i potencijal da priča i voli: da priča nežno, negovano, umno iscrpno, čak i onda kada joj vodenice oduzmu snagu, moć i emociju. U njenoj kotlini, gde traju večite seobe, ovaj spoj ima auru eteričnog odnosa. Prava suština i gustina života, uzajamno podržavanje, poštovanje i respektabilni senzibilitet, i zato svako bistričko novorođenče sposobno je da po sopstvenoj meri stane na beleg životnim iskušenjima sudbine, što su i dokazali.

Iz moći svekolikog zavođenja, Bistrica nije ostala dužna biljnom i životinjskom svetu, stvarajući neponovljive uslove za ugrožene ptice, razne vrste biljaka, krupnijih i sitnijih životinja. Dok nebo igra svoju večitu, nemu sutonsku igru, sa crvenim, žutim i zelenim bojama, u takvom akvatorijumu jedinstva flore, faune i čoveka, Bistrica ima moć da na jedinstven i neponovljiv način daje i održava život. Taj čudesan, nezamenjiv i jedinstven prirodni rezervat u dužini od dvadeset i šest kilometara, od Đalovske klisure do Gubavča, kao stanište i sklonšte, u sebi sadrži bogatstvo poruka, skrivenih značenja, kao otvoren izazov pticama, ribama, suncu, vetru, nebu. Sunce sa raznih strana, uglova i visina pada na lice klisure i bistričke doline, na kojoj se skuplja talog čovekove dobrote, ljubavi, osećajnosti, poštenja, skromnosti.  

Tradicionalna simbolika utkana je u svakodnevicu našeg čoveka, od njegove sreće i nesreće, bola i radosti, vrline i posrnuća, surovosti i nežnost. Uronjena u svoje prirodno stanište, ova milosrdna reka je deo svih važnih događaja u životu svakog Bistričanina, od rođenja pa do smrti. Na granici između svetovnog i svetog, profanog i sakralnog, nju kao da prate simbolički demonske crte. Zadržavajući svoj identitet, kao neodvojivi sudionik različitih aspekata narodnog života, ona je na svom kratkom, putu, tekla bez promene, prilagođavajući se ljudskim potrebama i željama, zavisno od prilika i shvatanja. Kao kod svake dvojnosti, tajnovitosti, magije, legendi, onostranosti, metafizike pa i fantazije, Bistrica je isplela bogatu naraciju o sebi, svojoj moći i nemoći.

Kao neuništivi individualista, mirna i talasasta, kompleksna i intenzivnog simboličkog dejstva,  počiva na ogromnoj vitalnosti i nesicrpnoj moći svog obnavljanja. Svoju letnju skučenost boji strpljenjem, a osujećenost nadom. Kao simbol radosti i čovekovog opstanka, uvek stremi zdravom životu. Poseduje izrazito simboličku moć najdragocenijih ljudskih ideala i vrlina. Šta je ljudski život prema ovoj reci, koja od pamtiveka hrani, poji, veseli i daruje, pamti i ispunjava želje. Koliko je ona zapamtila sreće i nesreće, karavanskih pohoda od Dubrovnika do Carigrada, pobeda i poraza, meraka i inata, suza i ljubavi, paljevina i udarničkih mobi. Mislimo da o njoj znamo sve, ustvari, ona o nama zna sve.

Pomerajući Bistričanke i Bistričane iz zbilje, zablude i tvrde istine, u meki privid savremene mudrosti i veštine življenja, ona je darivala berićet u život tih ljudi, a s druge strane, unosila sumnje kod onih  čija uskogrudost  ne poštuje njenu vrednost, lepotu, vitalnost. Željena i ostvarena, sigurna u svoj put, koji se ni sa kojim drugim ne bi mogao porediti, postala je i ostala, do danas, uzor svih stanovnika sa njene leve i desne strane obale. Sigurna u sebe, još od davnih vremena, nikad se nije zapitala za smisao svoje egzistencije, a još manje za viši i presudniji poredak stvari u očuvanju svoje budućnosti, iako je i takvih slučajeva bilo od pohlepe ljudi koji nisu sa ovog područja. Duboko utkana u svakodnevni život Bistričana, ona nema potrebe da se skriva, ali je još uvek pod utiskom pokušaja ljudskog nemarom prema sebi, od kojih je to najmanje očekivala. Uprkos svemu ona će, uz brigu svih Bjelopoljaca, u potpunosti sačuvati objašnjenje sopstvenog fenomena, sa željom i u nadi da će biti relaksirana, kao što je to bila njena prošlost.

Ljubav prema njoj prenosi se s naraštaja na naraštaj, a ona svojim univerzalnim vrednostima prevazilazi sve etičke, socijalne, kulturne, etničke i religiozne granice i umnožene glasove, kako savremene tako i one koji dolaze iz milenijumskih vremena. Kao oslonac čoveka, svoje ishodište i utemeljenje nalazi u okviru raznih kultura i običaja, raznih civilizacija. Pred licem odgovornog života i ljudskog ponosa, Bistrica ne želi da menja ljudsko i prirodno lice svog toka i staništa, ali je u stanju da deluje na čoveka pojedinca, koji je daleko od nje i koji čezne za njom. Gospodskom  ležernošću kod takvih, priziva nostalgiju, gorčinu, pobunjenost, napuštenost, prazninu, jer u tuđini zavičajnost dobija svoju sudbinsku stvarnost i neslućenu lepotu, kao najljepši i najburniji dert. Zajedno sa svojim ljudima, ona pati u rastancima, odlascima, boljkama, u selidbama, u ugašenim kućama, u osami opustelih sela; priziva emocije koje su nekad strujale ovim prostorima, u zvuku kolektivne radosti.

U tom zavičajnom dertu, kao duboko rafiniranoj i spontanoj euforiji, otkriva se duševno stanje našeg čoveka ka trajnoj žudnji za rodnim krajem, koja neretko prelazi u bol, graniči se sa mazohizmom u kojem nadilazi mnoštvo intenzivnih slika iz djetinjstva i mladosti, kada čovek postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti i ograničenja. Naravno, ljudskoj prirodi je svojstveno i normalno, pa i pristojno, da zavičaj, kao prostor uspomena i sećanja na detalje iz djetinjstva, idealizuje, da ga bolećivo retušira, ulepšava, a dečja slika odrastanja pored Bistrice, uzdignuta je  u domen arhetipskog simbola najiskrenije percepcije.

Bez granica i uvek u pokretu, ona, na razne načine, prožima svakodnevni život čoveka. Kao simbol moći i života, nejčešće plodnosti, vitalne energije i gospodske ležernosti, zavodljivo hipnotična, izvire i ponire u svet kulturološkog, antropološkog, poetskog. U svojoj kratkoj zemaljskoj pojavnosti ona privlači, zavodi, bodri i razgaljuje; ponaša se kao disciplinovani hedonista; osvaja i opčinjava svojom magijom, čak i kad ne razumemo zašto. Zajedno sa nebom, kao prizor vrhunske lepote, Bistrica obnavlja svijet kao molitva; njome se otvara nebo za milost stradanja i ljubavi. Od postanka sveta, ugnezdila se između tišine vekova, noseći duboko u sebi tajnu poruku koju je lako ispustiti ako joj se ne priđe sa izvesnim uvažavanjem i razumevanjem. Svojom nepokornošću i žudnjom za slobodom, iz svog embriona destiliše čistu lepotu i suptilnu mudrost, koju ne može niko osim Bistričana da prepozna, uoči i razume.

Nijedna priča o ovoj reci nema ni svoj početak ni svoj kraj. Kao deo neomeđenog univerzuma, ona je sanjana i doživljena, željena i ostvarena, budući da je se čovek nikada nije napio i nagledao. Nalazeći snagu i smisao u sebi, nikada nije tražila svoje mesto na nebu, jer ga je imala, niti je pravila ustupke prema vremenu, već samo prema čoveku.

Skrivena iza svoga lika, poseduje svoj obraz, gospodsku suštinu života, bez koga ne bi postojala ni ljubav ni mržnja, ni nada, ni tuga, ni život, ni smrt, i zato se, kažu Bistričani, u njoj očituje cela planeta, čitav dosadašnji život, sva svetlost. Nedostupna po vrednosti i poimanju, veća i stvarnija od samog života, opkoljena oreolom ljudskog obzira i poštovanja, oduvek je oko sebe rasipala radost. Nikada nije bila predmet prezira; nije opsednuta sobom, niti želi da bude zavodljiva; bira poziciju tihosti i skromnosti. Spojila je ljude, manastire, džamije, mostove, grobove i nebo, emocije i nostalgiju, čime je potvrdila svoju besmrtnost. Svojim trajanjem sačuvala je posebno mesto u svakom vremenu i emociji svakog Bistričana, a danas postaje atraktivan simbol turističkog potencijala severa Crne Gore.

Bistrice se nikad i niko nije mogao nagledati: ona je naša brojanica, bjelopoljski identitet, stvarnost, život; junak raznih priča; paradoks različitih dimenzija. Održava i produžava život, jednako kao što ljudi na njenim talasima ostavljaju svoje tragove, a iz virova izlaze omađijani. Izgleda, jedino se pored nje i u njoj pokazujemo onakvima kakvi smo, sa svim svojim slabostima, mudrošću, plemenitošću. I zbog toga, volim našu Bistricu, jer u njenim talasima čujem i čuvam svoje misli i tajne detinjstva, i  tako se branim od agresivne vitalnosti vremena, koje tutnji i nepovratno prolazi.

Autori fotografija: 

• Siniša Adamović.
• Rahman Kos
• TO Bijelo Polje
• Ramiz Hadžibegović