Ramiz Hadžibegović – Esej “PEČENJE RAKIJE, sveta veza sa životom”

Kad jesen zarudi i zamiriše kaplja ljuta,
nije bitno da l’ je šljiva, loza ili dunja žuta,
običaj se tako čuva dok rakija fino teče,
„Nastavićeš tradiciju“, svome sinu otac reče.


Na razmeđi običajnih i melanholičnih osećanja, koja s vremenom dobijaju dragocenu patinu, kod nas još uvek postoji običaj pečenja rakije na tradicionalan način, u čijoj se pozadini jasno ocrtavaju obrisi svega onoga što duboko pripada vremenu i što uspeva u njemu da opstane. Iako ovaj običaj traga za potpunim pojašnjenjem i definicijom sopstvenog fenomena, stoji činjenica da je i danas duboko utkan u naš svakodnevni život, pokušavajući da sačuva horizonte zavičajno iskonskog prostora i duhovnu vertikalu, koja se duž porodičnog rodoslova spušta ka istorijskom pamćenju, arhetipskim znamenjima i snažne patrijarhalne tradicije. Tehnološka revolucija je iz temelja izmenila život ruralnih sredina, zatirući stare običaje i oblike ranijeg privređivanja. Bez obzira koliko su stare navike žive i prisutne, dominira osećanje da se okviri jedne tradicije i društvenosti polako ruše. Pružimo li ruku poslednjoj istinitosti, otvaramo vrata nečem što je skriveno i razotkriveno, što je prisutno i odsutno.

U vremenu izmenjenog okruženja pod uticajem globalnog spektakla i paradoksa, brzih promena i besmisla, pečenje voćne rakije je duboko ukorenjeno u narodnoj tradiciji i predstavlja svetu vezu sa prošlošću i sponu sa životom. Ipak, ovaj ritual, koji nalikuje karavanu koji pustoši i nesmetano prolazi jesenjom seoskom stvarnošću, mnogo je bliži ljudima i životnoj realnosti nego nasleđu. Kao kulturološki, istorijski i antropološki optikum, duboko humanizovan, romantičan i osvetljen fenomenologijom kontinuiteta jedne nama bliske realnosti, ima svoj stil i svoju prefinjenost, koji budi uspomene i svedoči o zlatnom dobu seoskog života, mira i spokoja, napretka i prosperiteta. Kroz ovaj fenomen običajne egzistencije, puno toga se prelama. Za ovu veliku sveobuhvatnu naraciju potreban  je i veliki ram, budući da ova priča može da podnese metaforičku sveobuhvatnost, a da ne dovede u pitanje svoju semantičku i semiotičku suštinu.

Ceneći nasleđe pređašnjeg i današnjeg domaćina, njihovu posvećenost selu i poljoprivredi, te težak rad, žilavost posla, gorke istine takvog života, kojima je čast bila ispred života, želeo sam da ovim esejističkim manuskriptom odam nostalgičnu počast doslednim familijama na selu, koje se i dalje drže svoje tradicije u vremenu dominacije industrijske proizvodnje rakije. Propadaju voćnjaci, gase se, jedno za drugim stara vekovna ognjišta, i kuće i dvorišta i bašte i njive – sve u korov zarasta. I što je još poražavajuće, taj trend se iz dana u dan nastavlja. Na izmaku je sve: zemlja, voda, vazduh, ljudi; lagano, ali sigurno, umire naše selo.

Po meri čoveka, proizašla iz narodnog duha, usklađena sa prirodnim okruženjem i životnim potrebama, voćna rakija je odavno naša sudbinsko životna odrednica. Ugrađena u sveukupni identitet zajednice – u njena etička, kulturna, sociološka i antropološka shvatanja, kao smisao dugoročne tradicije, rakija je jedna od najzanimljivijih proizvoda koja sa sobom vuče bezbroj kontraverzi, pobeda i poraza. U svesti naših ljudi, formiranoj pod velom shvatanja nužnosti, savesti ili stvarnosti, ona neguje jednu vrstu egzistencijalno zasnovane lakoće podrazumevanja.[1] Kao etnološka i karakterološka institucija nužnosti, hedonizma, zapitanosti i odgovornosti, rakija sluti na neodgonetne istine, koje su samo u maglovitim nagoveštajima našeg bića, između anđela gordosti i demona propasti, između sigurnosti poznatog i opasnosti nepoznatog. Kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije pomaže ljudima da izraze skriveno i otmeno dostojanstvo svoga bića.

Ona je obezbedila sebi dragocenu istorijsku dimenziju i nevidljivo raskošni memorijski kod kojim povezuje daleku prošlost i savremenost. Kao dragocen sudionik različitih aspekata narodnog života, mnogi bi rekli „da je rakija „kraljica“ i najznačajniji, najreprezentativniji, najhvaljeniji i najvoljeniji proizvod balkanskog prostora. Ona je bila izvan svih puteva, sigurna u svoju budućnost, koja se ni sa kojim drugim putokazom ne bi mogla pomešati. Kroz pronicanje najdublje tajne ljudske duše, ona je tekovina osvojenih životnih dobara i iskustava, konvencija i običaja, pružajući nam mogućnost da oslobađajućom jasnoćom dosegnemo ljudsku iluziju, zabludu, poricanje, laž i istinu. U kontekstu arhetipskog i tradicionalnog principa, rakija je utopljena u svoj narod, njegov moral, u kulturu, mitove, jezik; u ustaljene definisane vrednosti. Sve što čovek ima i što nema, što ga je stiglo i mimoišlo, što je sticao i gubio, što je davao i uzimao, prosipao i usipao, voleo i mrzeo, pamtio i zaboravljao – staje u nekoliko čaša rakije, jedinu istinu koju u čoveku otkrivate na prvi pogled.

Shvaćena kao jedinstvo forme i semantike, nesporna je njena etimologija i značenje: etimon nalazimo u turskoj reči raki, i arapskoj arak, što u prevodu znači tečnost dobijena isparavanjem i kondenzacijom.[2] Prema dostupnim saznanjima, ova reč se kod nas prvi put pominje početkom sedamnaestog veka i ima srodna značenja u drugim, nama bližim, kulturama. Zahvaljujući Turcima, mnoge vrste voća – šljive, breskve, kajsije, kruške, dunje, trešnje, jabuke…, donete su na Balkan, gde su našle idealne uslove za svoju egzistenciju. Pored voća, Osmanlije su doneli i bakarni kazan – kazgan, koji je do danas ostao neprevaziđen predmet za pečenje rakije. „Kuća bez kazana nije prava kuća“, poznata je sentenca seoske mudrosti. Taj dragoceni predmet bio je i ostao svedok svega i svačega: raznoraznih emocija, tela, duša, reči i misli. Teško je odrediti vreme kada su ispečene prve litre ove dragocene tečnosti, što i nije neka bitna odrednica za ovu temu.[3] Prema načinu proizvodnje i svojstvima, rakije se dele na priodne, veštačke i industrijske. Voćne rakije su destilati prevrelog koma kruške, jabuke, breskave, kajsije i drugog voća, i nazivaju se prema voću iz kojeg su dobijene.

Od svih voćnih rakija, šljivovica je najdominantnija i najčešće korišćena. Prema procentu alhohola, ona može biti meka i prepečenica. Ako je sa 40 i više procenata alkohola, zove se prepečenica.[4] U njenoj žestini, smatraju mnogi, krije se karakter naroda koji je pravi. Prema mišljenju eminentnih stručnjaka, najkvalitetnija rakija se dobija od autohtonih starih sorti (požegača, ranka…). Svaki kraj na Balkanu ima svoju specifičnu rakiju, i svi tvrde da je „njihova najbolja“. Priča kazuje, a vreme potvrđuje, da su u prošlosti proizvođači kvalitetne rakije bili veoma poznati i priznati domaćini, ili čak pojedini šljivarski regioni, kao što je Šumadija i severoistočni deo Bosne. Ruralno izolovan život postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan, zbog čega je dobar rod od kvalitetne sorte i vešto proizvedene rakije donosio domaćinstvu dobre prihode. Svojim umećem, dugogodišnjim iskustvom i individualnom kreativnošću, takvi domaćini su šljivovicu uzdigli do nivoa nacionalnog simbola i ponosa, a konzumiranju dali filozofski smisao i dostojanstvo. Na putu stalnih izazova, oni su nastojali da pronađu meru odnosa između tradicionalnog i modernog načina pečenja ovog proizvoda, ali i uzgoja novih sorti šljiva. Bila je to samo jedna od slika karakterističnih za našu seosku stvarnost.

Život našeg sela, a posebno poljoprivredne radove, pratili su mnogi lepi i korisni narodni običaji. Jedan od njih, koji nestaje i koji je bezmalo trajao tokom cele godine, bile su mobe. Kroz mobu, seljak – domaćin, kolektivno i na organizovan način, preuzima od prirode ono što mu daruje, da ne bi došao u situaciju da mu ta ista priroda uništi i poništi ono zašta je i sama zaslužna. Čak i kad se medjusobno ne trpe i ne vole, naši seljaci se u teškim trenucima okupe da pomognu jedni drugima. To je dobrovoljna i besplatna pomoć komšiji, rođaku ili prijatelju u obavljanju najrazličitijih poslova koje ne može obaviti radna snaga jedne porodice. Strahujući od vremenskih nepogoda, organizovane su šljivarske mobe. One su imale karakter jesenje sezonske aktivnosti, na kojima se znalo okupiti i po stotinu osoba. U prošlosti nije bilo kuće da nije imala šljivik. Radove oko branja i skupljanja šljiva treba brzo obaviti. Uz pesmu, veselje, dosetke i šale, omladina je to udarnički završavala, brže nego što je domaćin očekivao.

Sam proces pečenja nije komplikovan. Dok jedni potvrđuju da je reč o običnom procesu, drugi tvrde da se ovaj postupak poredi sa posebnom veštinom i umetnošću. „Pravljenje rakije je umetnost koju želim da delim, da zajedno meračimo u senzualnosti, punoći života i radosti ove magije“. Kako god, kazan i posuđe koje se koristi mora biti čisto, a vatra umerena. Ceo proces mogu voditi dva – tri čoveka: jedan vodi računa o vatri, drugi o procesu hlađenja vode, curenju rakije i njenoj jačini.[5] Za zamenu komine potreban je i treći. Svaki domaćin ima svoj recept, svoju malu tajnu, „zbog čega je baš njegova rakija drugačija od ostalih“. Na kvalitet rakije utiče niz faktora: vreme berbe voća, način prerade, vrenje, vreme destilacije, kao i vreme „odležavanja“ rakije. Nije isto držati rakiju u hrastovim, dudovim ili bagremovoj buradi. Budući da je to porodična tradicija koja se najčešće ne prekida, u familijama bez muške glave rakiju najčešće peče najstarija žena. Naravno, u tome joj pomažu rođaci, prijatelji ili komšije. Postoji i uslužno pečenje rakije. U tom slučaju iznajmljuje se samo kazan ili se peče za naručioca. Za ovakav vid usluge uzima se dva ili tri litra po kazanu ispečene rakije, što i nije tako malo, ili se naplaćuje rad po kilogramu voća.

Pečenje rakije nosi sa sobom pečat autentične filozofije našeg čoveka. Kad se pomene ovaj običaj, mnogi pokušavaju da ga objasne analogijama, metaforama i najrazličitijim stilskim figurama. Da bi neko mogao precizno da definiše ovaj fenomen, mora aktivirati svoje srce i merak, jer je to cela jedna filozofija balkanskog duha, koji lišava ljude žurbe i nervoze, darujući im smireniji pogled na život i svet. To nije uobičajen ritual koji se čuva, neguje i prenosi na mlada pokoljenja, već rafiniran i duboko sofisticiran balkanski fenomen sa dugotrajnom tradicijom, senzibilan i estetizovan doživljaj vrhunskog čulnog uživanja. To je autentična institucija prepoznatljive ambijentalnosti, lepote života, sa poetikom punom emocija; donekle i pozitivna dokolica koja indukuje istinsku potrebu i nužnost da se život živi kvalitetnije i vrednije; oblik molitve i blagorodno stanje duha; mera gospodske otmenosti; način i oblik mišljenja. To je aksiom istinskog narodnog života, himna i paradigma duhovne baštine i ljubavi među ljudima; to je smisao egzistencije – ako rakije nemaš, imati je moraš. Za mnoge, život poseduje neoboriv smisao samo ako mu je podrum pun rakije. Okupljanje oko kazana nije samo fenomenološka činjenica već slika života i etnološka kategorija koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj komunikaciji tako i u etici, filozofiji, kulturi, muzici i duhovnom nasleđu.

U smeni godišnjih doba, čovek je nalazio savršenu opomenu za sopstvenu konačnost, a pečenje rakije tome je davalo metaforičnu dimenziju. To je događaj koji, izuzev žena, spontano okupi stare i mlade, radosne i tužne, bogate i siromašne, ćutljive i pričljive. „ Ko nije sedeo na panju, tronošcu ili običnoj drvenoj gredi, dok se peče rakija, taj je mnogo propustio u životu. Tu se može čuti i videti ono što baš nigde na svetu nema“. Taj ambijent sapet je u čauri jednog osobenog mentaliteta i samo u tom prostoru je celovit, osoben i moćan. On je izvan svake priče, koji svakom učesniku nudi veselu nadu i prividnu lakoću autonomije života, a takve slike slave život. U manjim selima svi meštani se okupe oko kazana, gde ih dočekaju i goste tri generacije – otac, sin i unuk. U tananom tkivu ljudskih odnosa pune bliskosti, intimnog, individualnog i kolektivnog, bilo je to olakšanje životne sumaglice koliko da se zaborave životne nevolje i afirmiše optimizam. Okupljanje je bilo rezultat simultano probuđene želje da se sjedini radost sa melanholijom, uteha sa srećom, ponositost sa zadovoljstvom. I kao što se selo nije dalo zamisliti bez pečenja rakije, ni družba pored kazana nije mogla zaobići zavodljivu melodiju srca, koja u tom ambijentu slavi život i rodnu godinu. Dok podrhtava vazduh iznad kazana, u atmosferi vesele neozbiljnosti, okupljeni stvaraju čaroliju putem magije sopstvene igre, koja ih prenosi u neku lepšu dimenziju vremena i prostora. Većina čašćava starom rakijom, jer je mlada previše jaka i treba da odstoji, pivom ili nekim drugim žestokim pićem.

Sentimentalne palanačke duše, kroz koje govori neuništivi seoski život nakaradno i lepo, tužno i veselo, komično i tragično, uprkos svemu i svačemu, živahno raspeto između vedrine i gorčine, vrlina i mana, smeha i trača, uživaju u razgovorima jer je to put da jedni drugima budu bliži, da bi bili deo jedne celine. Njihovo druženje bilo je u direktnoj vezi s okolnostima njihovih života, detaljima njihove stvarnosti, isečcima porodične svakodnevice. Bila je to prava gustina života i nešto najbolje od vekovnih lokalnih običaja. Što bi rekla Isidora Sekulić „svako je u svačijoj kući komšija, život je uvek pun i gotov kao kuršum“. Zaglavljeni u pričama i kroz priču, svako, manje- više, spontano nastoji da iskaže svu svoju tolerantnost prema stvarnosti, što nije odlika urbanih ljudi. Svaka od tih priča zajedničke prošlosti ima svoju posebnost po čemu se pamte, kao dragocen isečak iz života. „Svi bi da nadoknade, namire, sve izostalo i prećutano“. Pojedinci koji umeju da pričaju vole da pričaju – nežno, negovano, umno. Iza tih rečenica, mirnih kao voda za letnjih vrelih noći, i beseda koje se ne prekidaju, govorilo je veliko iskustvo, koje su mlađi momci i stariji dečaci slušali bez daha. Tako su mladi dobijali neophodne lekcije iz života iskusnih, ali i časove dobrote i mudrosti. Iz toga se prelazi u bekrijanje, zdravljenje, da bi se, na kraju, završilo sa pesmom. Sve to ne prolazi bez obilnijeg mezeta, krompira ispečenog u žaru ispod kazana, i drugih gastonomskih đakonija. Bila je to bliska osećajnost malih, običnih ljudi.

Kao dragoceni sudionik različitih aspekata narodnog života i identitetsko kulturno nasleđe preko kojeg su kultura i tradicija pružale ruku i razumevale jedna drugu, rakija kod jednih dolazi iz srca i duše, a kod drugih iz glave i tela.[6] Kroz etnološko-antropološku prizmu, ovaj fenomen postaje čarobni kaleidoskop u kome se uživa i koji morate razumeti. Kao metafora, simbol i paradigma kulturnih korena, bio je to ustaljeni stereotip i talog iskustva koji se vremenom prenosio sa generacije na generaciju. Nezavisno od svih promena koje je pretrpela, pokazala se izuzetno vernom sebi, svojoj veličini i dugovečnosti. Uz neophodnu notu romantičarske rafiniranosti i emocionalne raskoši, pokazuje jedinstvenu autentičnost, dodajući sebi književne, umetničke i dramske elemente života. Ona svaku priču o životu, kao jedva čujni eho neke stare pesme, pretače iz prošlosti u sadašnjost i budućnost. Kroz tkanje svoje prošlosti, kroz muški razboj radoznalosti i motivacije, ona postaje individualni i kolektivni porok.

Srasla sa narodom, rakija je sentimentalna emocija koja na razne načine prožima svakodnevni život čoveka.[7] Kao odraz našeg rađanja, života i umiranja, ona je nešto najčudnije na svetu: daleko od toga da bude heroj, promenljiva je, stidljiva, drska, nevina i požudna, brbljiva i ćutljiva, troma, melanholična i prijatna, lažljiva i iskrena, puna znanja i neznanja, liberalna, pohlepna i rasipnica. Pobednik pun loših i dobrih mogućnosti, žari i pali, daruje i kažnjava, kroti i divlja; granice ne postoje.[8] Ne pokušava da bude na bezbednoj distanci od zahtevnih prijatelja, od nedoumica, konflikta i nedoumice, zamki i granica. Kad bi veru u nju izgubili, šta bismo onda sa sobom, svojim danima i noćima? Najbliža sreći i nesreći, bolu i radosti, životu i smrti, surovosti i nežnosti, muci, patnji umetnosti, siromaštvu, bogatstvu, nemaštini; smehu i suzi iz srca i grla, iz duše i sa vrha jezika. Najbliža je utehi za izgubljeni raj onima koji padaju na kolena, umišljaju i uzdižu je bez mere; poklanjamo joj veliko poverenje. Sa čašom u ruci molimo se za zdravlje, za spas, za mir i spokoj u nama samima; za vaskrs naših nada, za napredak i boljitak pokolenja koja dolaze iza nas.[9]

Kad nam nedostaju male stvari dok čeznemo za velikim, rakija nam je najbolja uteha; daje smisao životu obnavljajući utopisjku nadu; vraća samopouzdanje nesigurnom čoveku u mogućnost ostvarenja sopstvenog životnog podviga; izražava široku lepezu doživljaja od stanja teskobe do vere u snagu života, ne samo pojedinca, već i celog društva; otvara prostor i za igru laži i istine, ponosa i žaljenja. Otkriva i skriva lepote svakodnevnog života. Kao simbol najvećeg iskušenja i glasnogovornik najdubljih istina ima snagu i sposobnost da izrazi prave emocije i tamne strane ljudske prirode u svim vidovima. Niko bolje od rakije ne svedoči o trajnosti ljudskog zla i dobra, mržnje i ljubavi, nesreće i sreće. Koliko je izdašna kada daje, toliko je nezasita kada uzima. Jednostavnim jezikom rečeno, rakija je logika i zahtev života. Kad se đavo pusti iz boce rakija najčešće izda, prevari, zavede, uskrati nam poverenje i odanost. Ona pomera čoveka iz zbilje u meki privid samozaborava, a neretko ostavi čoveka nezaštićenog pred intrigantima i manipulantima. Ne treba zaboraviti da je srpska šljivovica stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Rakija, kao svako žestoko piće, traži dobru podlogu. Kaže se: „Nije umro onaj ko je pio, nego onaj ko nije mezetio”. Iskusni ljudi znaju da se nikada ne piju na prazan stomak. Naše majke, babe, prababe, imale su zadatak da pripreme meze za svaku priliku kad se pije rakija. Današnjoj ženi bio bi to veliki napor i odricanje, ali za njih bila je to gastronomska otmenost i domaćinovo dostojanstvo. Meze se serviralo u manjim količinama, jer se podrazumevalo da onaj koji zna da pije, gospodski mezi. Postoji izreka: „Reci mi šta meziš pa ću ti reći odakle si”.[10] Za meze se najčešće služilo: razne vrste sira, suvo meso, razne salate, suvo voće, badem, lešnik, pršuta, kulen, pihtije, kiseli kupus.

Simbolika rakije se očituje u mnogim običajnim, religioznim, slavljeničkim i drugim ritualima, bez obzira na materijalni i duhovni most između različitih vremena, prostora i slojeva stvarnosti. Ona baštini sve ono zagonetno, iracionalno, besmisleno, halucinantno, uzbudljivo, iznenađujuće, što je rezultat ljudske svesti i podsvesti.[11] Poseduje metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje. Uz brojne legende, verovanja i mitove o tome da greje dušu, leči sve, ide i ona narodna mudrost da je „boca strašan sud“. Pa ipak, ona nosi i jedno priznanje koje niko ne može osporiti: ništa se više ne poklanja porodici, bratstvu, prijateljima, gostima, od nje. Malo koji stranac se vrati u svoju zemlju bez flaše šljivovice, a neizostavan je i poklon za mnoge profesije, koje treba malo „podmazati“ za neku sitniju uslugu. Pred naletom globalizacije, njegovanje autentičnosti jedini je način da se sačuva proizvodnja i rakijska kultura. Mnoge turističke organizacije nastoje da vrate ovaj stari običaj kroz razne manifestacije kojima se afirmiše vrednost ovog kulturno istorijskog nasleđa.[12]

Ova egzistencija nam najbolje pokazuje šta jesmo, odvajajući nas od onoga što nismo i što ne možemo biti. Zato je i današnje pečenje rakije pobunjeni romantizam, kao najautentičnije sećanje na iskustvo predačke vatre, uprkos agresivnog naleta novih tehnologija i nove stvarnosti. Ova veličanstvena naracija o običnim znamenjima jeste priča o ljubavi, bliskosti i čovekovoj potrebi da se, makar za trenutak, približi svojim prirodnim korenima.


[1] Knjaz Miloš zabranio je da se od seljaka uzima kazan za pečenje rakije kao zalog za zajam, „jer je znato da je to temelj svakog domaćinstva u Srbiji“.

[2] Prvu rakiju na svetu, navodno je proizveo musliman iz Saudijske Arabije.

[3]Do pojave voćne rakije koristila se provrela medovina, koja je u tom stanju mogla dugo da stoji.

[4] Kod prepečenica procenat alkohola može da ide i do 60 stepeni. Takvu šljivu u narodu zovu „vatrena voda“.

[5] Prvi registrovan patent za pečenje rakije u Srbiji potiče krajem 1909. godine.

[6] Jedan paragraf iz Dušanovog zakonika svedoči da se rakija pila još u to vreme. Pisani podaci ukazuju da je proizvodnja rakije nastavljena i za vreme turske vladavine, kada se na svaki kazan plaćala taksa „od 12 aspri po kazanu“.

[7] U toku 19 i 20 veka srpska rakija je na brojnim međunarodnim izložbama osvajala najviša priznanja za kvalitet.

[8] Francuzi kažu Budale ili ne piju uopšte ili piju mnogo, a kod nas se kaže: Popij jednu, valja se.

[9] Zimi se u Srbiji dosta pije kuvana rakija ili šumadijski čaj

[10] Ozbiljni znalci i uživaoci znaju da prava rakija ne služi pijančenju, nego meračenju, a opet pravo druženje ne biva ni sa kojim drugim pićem nego sa njom, koja se razlijeva blaženo po želucu i udovima, hvata polako i drži dugo, a dušu ispunja plemenitom bezutješnom melanholijom i izvlači pjesmu, tihu, poravnu.

[11] U rakiji ima više magije nego u poeziji bilo koje vrste, kazao je svojevremeno naš poznati pisac, ističući kako je poesbno ponosan na svoje umeće pečenja rakije.

[12] Dani šumadijske rakije, Dani vesele mašine, Kazanijada, Šljivovačka rakijada, Gračačka kapljica, samo su neke od brojnih manifestacija upriličenih u čast rakije.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


19 + seventeen =