Ledeni potok za ruke ujeda
i u kosti studen ganja,
promrzla žena dok veš pere,
razumijevanje i zagrljaj topli sanja.
I danas, kao i juče, živimo u dvostrukoj stvarnosti: onoj za koju mislimo da nešto znamo, i drugoj, koju ne poznajemo. Jednako tako, svako od nas ima poseban odnos i sa vokabularom tradicije; nekad nam je tamna i dosadna, nekad svetla i vesela. Ma koliko svedočili o prošlosti, ona nam kao pouka ili kao poruka otvara i zatvara oči, prosipa i doliva mrak i bedu na glavu. Ponekad nam je dosadna, ponekad nas uveseljava. Pokušajmo zato da na nju gledamo drugačije kad je izučavamo, jer ona je deo našeg identiteta i života i uvek ima prenosive obrasce verovanja koji sežu do istorijskog pamćenja i arhetipskih znamenja, kao i kapacitet da nam pruži nešto novo i nepoznato. Štaviše, to je skidanje vela tajne sa zatamnjenih pojava i fenomena za koje smo mislili da ih ne razumemo ili, pak, jako dobro poznajemo. Kako god, prošlost je najizvesnija i zato najčistija, jer se vreme minulih zbivanja staložilo i izbistrilo. Uostalom, prošlost će trajati i posle našeg nestanka.
Svet uspomena, koji se prostirao pred mojim radoznalim duhom, bio je bezmerni trezor vrednosti i izvorište raznih dragocenih tema. Neki narativi i običajni obrasci toliko su jedinstveni i neponovljivi da možemo reći da je o njima sasvim malo ili gotovo ništa napisano. Doduše, savremenost daje mogućnost i ima kapacitet da se takve tradicijske forme života izvuku iz nanosa ljudskog zaborava i njegovog nehata. Osećajući u sebi težinu jednog vremena, snagu detinjstva, rane mladosti i breme koje nosim na leđima, nisam se mogao odupreti jednom bolno tragičnom fenomenu, tj. zloj sudbini življenja. Jednostavno, bilo je to krajnje teško i nehumano vreme, iz kojeg se krije mnoštvo surovih uvida i sećanja. Jedan od tih rituala koji dira ljude na prilično univerzalan način, nezavisno od kultura i generacija, jeste ručno pranje veša i njegovo ispiranje na rečnim i drugim vodenim površinama van kuće. To je najautentičniji doživljaj koji nosim u sebi i jedno dubinsko, duboko subjektivno iskustvo, najdublje egzistencije i teskobe.
Kulturološko, ontološko, sociološko, antropološko, etimološko i etičko sagledavanje ove tradicijske fizionomije kroz prizmu emocionalne, moralne i duhovne ženske egzistencije, zahteva širinu, specifičnu suptilnost, slojevitost, preciznost i određenost. Ova tema iznenađujuće snage i svedene naracije, koja pomera mnogo tvrđe granice od ženske tananosti, nije ni malo lak zalogaj za esejističku obradu, budući da se, uz nešto više dostojanstva, surovo suočava sa licem odgovornog života i ljudskog ponosa. Doista, samo veliki narativi koji poseduju najdublje istine, kao što je ovaj, pružaju mogućnost da se pretoče u velike konstrukte pomerene stvarnosti u realnu sliku života naših predaka.
Ručno pranje odeće je priča o nama, a nosioci ove naracije mogu biti bilo gde na planeti. Istorijski, taj ritualizovani poredak života počinje da funkcioniše sa prvim komadom odeće koji je upotrebio čovek. Prve civilizacije naseljavale su se pored reka, a potreba za pranjem veša stara je koliko i sama odeća. Ova običajna tradicija, poput religioznog obreda, koja se u malo čemu menjala, ili razlikovala od kulture do kulture, liči na putopisne zabeleške proteklih milenijuma. Na osnovu arhaične i tradicionalne pozornice prošlosti, ovaj arhetip otkriva mnogo toga u mentalitetu i senzibilitetu predaka, ali i ko su glavni junaci i kakve su bile njihove uloge.
Od samog početka, odeća se prala na potocima, izvorima, rekama, većim barama, bunarima, jezerima… Tako je ostalo sve do pojave mašinskog pranje. Malo toga se menjalo u tehnici kao i u predmetima koji se koriste za tu namenu. Ono što je bila i ostala konstanta za ovaj ritual jesu ženske ruke, budući da je pranje veša, u svim civilizacijama, tradicionalno vrlo rodno definisano.[1] Muškarci su u ovom poslu bili samo epizodni likovi, koji su ženama bili na usluzi koja nije zahtevala neki veći napor. Posao u brojnim porodicama isključivo je ženska odgovornost, obaveza i zadatak, posebno ona privatna, unutrašnja i intimna. Po tom pitanju, namučena životom, žena je bila i ostala heroj svoga doba, spremna da se suči sa najvećim iskušenjima, i da zbog njih pretrpi najteža stradanja. Bili su to ustaljeni stereotipi patrijarhalne sredine, čvrstih vrednosti, koji su ženu uporno zadržavali u okovima privatnog i nevidljivog. U tananom tkivu familijarnih odnosa, neke odsutne stvarnosti čiji smisao ne dosežemo, žene najbolje znaju šta su muka, patnja, stradanje, siromaštvo, nemaština.
Bez sumnje, pranje veša bio je ubedljivo najteži ženski posao. Bila je to tragika patrijarhalne dekadencije u kojoj žena ne može gotovo ništa da promeni. Pralo se tokom cele godine, bez obzira na godišnje doba i klimatske uslove. Leti je to bilo čak i zabavno, a zimi veoma teško i mučno. Porodice su bile brojne, sa velikim brojem dece, iako su ljudi za života nosili svega par odevnih komada koje su menjali kada ih treba oprati ili kad se pocepaju. Garderoba je, uglavnom, bila pamučna, vunena ili lanena, koja je trajnija i koju je lakše održavati. Zbog toga i potreba za pranjem nije bila kao danas, već mnogo ređa.
U svakom domaćinstvu, ručno pranje odeće bio je događaj kome je potrebno posvetiti nekoliko dana, posebno u zimskom periodu. Odista, bila je to ozbiljna teškoća i mučnina za svaku ženu ovdašnjih prostora; drama usred nemog toka stvari. Svaka domaćica imala je svoj metod pranja veša, koji je zavisio od ekonomskih prilika samog domaćinstva. Pojednostavljeno, veš se prao i sušio u četiri faze: pretpranje, pranje, ispiranje i sušenje. U tom postupku sve je bilo veliko: koliko posla toliko i patnja malih duša. U teskobi potisnute nade, bez deterdženta, sapuna, bez adekvatnih posuda i alata, bez dovoljno tople vode i mogućnosti da zaštite i zagreju svoje ruke i telo, one su pred takvom stvarnošću napuštale granice sopstvenog bića, a jedino je duša ostajala u telu. Bila je to priča koja je tekla iz generacije u generaciju i u kojoj dominiraju šum ženskih ruku, suze i brige.
Glavno i skoro jedino sredstvo koje se koristilo za pranje bio je pepeo, ili lug, gde se ponegde tako zvao.[2] Iako se efektnost pepela ocenjivala prema vrsti ogrevnog drveta, nije svaka sredina mogla imati kvalitetan pepeo. Prosejan i očišćen pepeo važio je za izvrsno sredstvo za tu namenu.[3] Pretpranje je nastalo iz potrebe da se jako zaprljeni veš natopi rastvorenim pepelom – ceđ, i tako pripremi za pranje. Odeća bi se stavljala u drvene kace, a kasnije u velike limene kazane, posipala pepelom i otkuvavala na šporetu ili polivala vrelom vodom. Kiseljenje veša u takvoj posudi obično bi trajalo celu noć. Ako je rublje bilo dosta zaprljano, to se sve ponavljalo i naredne noći. Važno je napomenuti da je pepeo prirodna komponenta, odnosno sastojak bez hemijskih supstanci koje mogu uticati na kožu.
Sutradan se vršilo pretakanje, da bi se potom odeća više puta polivala vrelom tekućinom od kuvanog pepela, uz povremeno mešanje ili ručno pranje, kako bi se odstranile najveće fleke. Inače, ceđ je izvanredno rastvarala svaku masnoću. Tek sledećeg dana, veš se slagao u adekvatne posude, koje bi do najbližeg vodotoka nosili muškarci, ili se za to koristila tegleća stoka, najčešće mazge. Gde nije bilo moguće obezbediti prenos na pomenuti način, žene bi na obramicama ili na glavama prenosile mokri veš.[4] Zbog vunene ili pamučne odeće, koja upija veliku količinu vode, ovaj prenos je bio veoma mučan, bilo da se nosi u rukama ili na ramenima. Kako god, očajanje im je neprekidno stajalo u senci.
Svako domaćinstvo, svako selo, imali su nešto svoje i posebno u postupku pranja veša. Posvećen praktičnim dimenzijama života, ovaj postupak pranja sa pepelom bio je krajnje individualan. Svaka domaćica imala je svoj sistem, svoj metod, prilagođen uslovima u kojima je živela. Budući da je najveći broj urbanih i ruralnih porodica koristila drveni ogrev za ognjište, a kasnije i za peć, pepela je bilo dovoljno. Najveći problem bio je nedostatak adekvatnih posuda. U tom slučaju žene su imale običaj da pozajme jedna od druge nedostajuće posude. Takve pozajmice, kao ponovljeni obrasci ponašanja, odvijale su se na granici racionalnog i iracionalnog, gubljenja i povratka ponosa i dostojanstva; bila je to ženska ranjivost zaodenuta u gordost i prezir prema materijalnom i ovozemaljskom. Naravno, novo vreme i proizvodnja posuda veće zapremine, darovalo im je veseliju nadu i nešto manje problema.
Ispiranje rublja bila je najteža faza. Bili su to ožiljci trajno utisnuti u ženskom sećanju. Postoji sentenca o tome kako svi problemi nestaju pored vode. U ovom slučaju, slobodno se može reći da za svaku domaćicu, ovaj ritual predstavlja najteži problem u životu. Upijajući sirovu, jednostavnu filozofiju porodičnog života, niko bolje ne zna koliki je njihov strah od studene ili, bolje reći, zaleđene vode, dok se direktno ne susretne s njenim dodirom. Kako bi ispiranje bilo olakšano, trebalo je imati: dugačko korito, drveno a kasnije i plastično, zatim drvenu hrastovu prakljaču (pratljaču) i dasku na kojoj se ispira veš. U nedostatku daske, koristio se pljosnati rečni kamen. Tehnika ispiranja zavisila je od toga gde se radnja odvija: na česmi, bunaru, tekućoj ili stajaćoj vodi. Ako se to radi na obali reke ili jezera, žena širokim zamahom ispira veš, potom, skupljenom na dasci ili kamenu, i prakljačom udara po njemu. Nakon toga, još jednom se sve ispira u vodi, dok se na česmi ili na bunaru to čini u koritu.
Ženske romantične duše, pritisnute zidovima tvrde realnosti, u svemu ovome uvek su išle preko granice svojih mogućnosti. U letnjem periodu, sanjale su neki bolji život i nadale se da će lepo vreme potrajati tokom cele godine. Svi poslovi koji se obavljaju van kućnog paga, bio je muški princip i muška akcija. U ovom slučaju, žena je iz uskih zidova porodičnog ognjišta izvedena na otvoreno polje života. Ovaj ritual pružao je šansu ženama za međusobno druženje, kako iz svog, tako i susednih sela, ali i da se osveže pored vode. Ti prostori jednakosti, slobode i suštinskog razmevanja osvetljavali su skrivenu draž lepih tema, spokoja i strpljenja. Sa majkama su izlazile i kćerke što je bila prilika da naprave kontakt sa mladićima, koji su, takođe, bili u funkciji ispomoći. Uz dosta šale, igre i pesme, rađale su se i ljubavi.
Za razliku od letnjeg vremena, zimsko ispiranje je velika, večna poetska tema. Slike koje pamtim i stalno nosim u sebi, inferiorne su u odnosu na neku višu vrstu spoznaje o ovom fenomenu. Sa tim uspomenama gradio sam naraciju o jednom vremenu, o prošlosti, o sebi, o onima oko nas, o svojoj majci Havki, koja me nikada nije ostavila ravnodušnim. Majka je šum vremena i pruženih ruku, suza koje padaju milionima samotnih godina. Ta senka se svom težinom nadvija nad onima koji su zapamtili svoje majke, kad živeti jednostavno nije bilo jednostavno. Pa neka onda i ovaj esej bude priča o ljubavi prema majci, jednom od najimpozantnijih fenomena na našoj planeti, gde je sve minorno u odnosu na njenu moć. One su imale snagu da oblikuju, ne samo sopstveni, već i tuđi život, i da u njemu ostave dubok trag. Bile su autentični heroji svoga doba, spremne da se suoče sa najvećim iskušenjima i da zbog njih pretrpe najteža stradanja. Pa ipak, i ta moć ima granice.
Uprkos nenaklonjenim okolnostima hladne zime i zaleđene vode, domaćice su znale šta je njihova korisna razumnost, ali ne i da je to negacija sopstvenog bića koje se ruši u provaliju. Sa velikim prtljagom mokrog veša, kojeg je trebalo isprati i povratiti mu funkcionalnost, valjalo je ukloniti led i napraviti dovoljan prostor za taj posao. To su uglavnom radili muškarci, pomoću sekire ili nekog drugog adekvatnog predmeta. Dok ritmično ispiraju veš golim rukama do lakta, ledena voda se udvaja sa njihovim životom i telom. U polusmrznutoj tekućini najjasnije se vidi dubina istine, dok zakovani život prepoznaje samo ženu boginju i mučenicu, pred kojom se kleči. Na pustoj vetrovitoj obali, s vremena na vreme, bez afektacije, ona duva u dlanove, kako bi ih zagrejala, ćuti i roni gorke suze, pomalo i ljuta na neprirodnu ravnodušnost muške familije u svojoj kući. Koju to pesmu peva razbijena duša, koje se misli roje u zarobljenom umu? Ponestaje snage, krate se pokreti, dok se bitka vodi između nade i straha, uzdaha i očajanja, između ovozemaljskog i nepoznatog, astralnog i svetrajućeg.
Znale su do kolena gaziti u vodi u kojoj se topio led. Po ispiranju, veš je trebalo iscediti. Otežalih prstiju, to je bila nemoguća misija, ako još neko nije bio sa njima. To se obično radilo udvoje. Pored njih nalazio se lonac sa vrelom vodom u koji su umakale promrzle i poplavele ruke. Rublje se kačilo ispred kuće, u avliji, na žici ili kanapu, po plotu, tarabama, koje bi noću mrznulo. U slučaju previjanja, zaleđena odeća bi se cepala, što su svi znali. U letnjem periodu, veš se po ceđenju prostirao po vrbama, klekama, strniku, čistoj travi, grmlju ili vešao na razapeti konopac.
Ispiranje na izvoru, česmi ili bunaru nije se mnogo razlikovalo od ispiranja na potoku, reci ili jezeru. Obično se to radilo u drvenom koritu česme ili u čabru. Drveno korito je služilo i za napajanje stoke, ili kao mali rezervoar za vodu. U urbanim naseljima, do izgradnje vodovoda, postojala su natkrivena javna perila, koja su služila toj svrsi.[5] Gde toga nije bilo, zidana su dodatna korita i kanali na javnim česmama, dok se u bezvodnim naseobinama, kišnica skupljala za tu namenu.
Umorna do kraja i preko svih granica, promrzla i ojađena duša, po povratku sa ispiranja, nije ostavljala ravnodušnim članove svoje familije. Privijajući se uz šporet ispruženih ruku, uz poneku suzu, nije znala šta će pre ugrejati: dušu, srce, lice, stopala. Promrzli prsti i ruke, odvojeni od tela, nisu znali za sebe. To traje dugo – ujeda, boli, štipa. Koliko god blizu šporeta, nije bilo dovoljno da se to krhko telo ugreje. U takvom stanju, dok se kosti od mesa razdvajaju, njima nije trebala nikakva uteha ni saosećanje, jer se istina nalazi na vrhu jezika i u dnu duše. Od prisutne dece uvek se nađe neko da je uzme za ruke, da ih nežno masira i olakša bolove. Pred takvom stvarnošću, bez snage koja je čuvala njenu idividualnost, ona napušta granice sopstvenog bića, čija duša beži iz nje, kao iz grobnice; duša koja je, u takvim okolnostima, bila jača od nje same. Ponekad su jedva znale šta je to biti živ.
Pojava sapuna i deterdženta, a posebno mašine za pranje, suptilno i kvalitetno utiče na svakidašnji život žene. Iako se nastanak sapuna vezuje za drevne civilizacije, njegova široka upotreba započinje polovinom devetnaestog veka.[6] Međutim, na našim prostorima, upotreba sapuna dobija svoju široku primenu tek polovinom dvadesetog veka. U mnogim ruralnim područjima i kasnije. Bio je to revolucionarni izum. Prva reklama za deteržent pojavila se 1907. godine u Nemačkoj, a njegova šira upotreba polovinom dvadesetog veka; kod nas nekoliko decenija kasnije. Od tada do danas, hemijska industrija je napravila pravu revoluciju u sastavu sredstava za pranje veša. Prva mašina na električni pogon uvedena je u serijsku proizvodnju 1908. godine, a kod nas pola veka kasnije.[7] Izum veš mašine značio je potpunu prekretnicu iz ženske životne mračne sumaglice; oslobadjajući ga lanaca,tehnološka revolucija je iz temelja izmenila život, kako urbanih tako i ruralnih sredina.
Ova dirljiva, emotivna i dramatična priča o svedocima i nosiocima duha jednog vremena, o surovosti i tegobnosti života koji ih je pratio, zadivljujuće je iskrena, jednostavna, spontana i potresna. O sreći, ljubavi i radosti svi sve znaju, ali nevidljivi sadržaji života su uvek zatureni i neiskazivi. Njegovu tamnu stranu žene su vekovima, sa uspehom prikrivale, i tako tiho stradale od sopstvene, skrivene, unutrašnje boli, uverene da su im nesreća, muka i patnja suđene. Pa ipak, najviše su bolovale od ograničenog razumevanja okoline, svojih najbližih, osim kod umetnika – pisaca, vajara, slikara, čiji su motiv često bile.
Koliko god nas ovaj esejistički uron duboko potresa, stoji činjenica da tu spasa nije bilo sem u podeli posla, ali to je na ovom našem Balkanu i šire bilo neizvodljivo. Žene, jake u svom moralu, odlučne, iste i u životu i u smrti, imajući snagu da oblikuju, ne samo sopstveni, već i tuđi život i da u njemu ostave dubok trag, uz razumevanje svih tuđih nevolja i ograničenja. Kao uverljivo svedočanstvo, kao uspomena i sećanje, ali i kao posledica, ta senka se i danas nadvija nad nama svom težinom i često aktere vraća nazad – „kasno je da zarastu posekotine u sećanju“. Bila je to drama bića očišćenog od metafizičkog privida, kojim je štitilo svoje košmarno patrijarhalno bitisanje.
Ovaj bolni fenomen koji tematizujem, i neulepšana stvarnost ljudskog bića, iako ograničene čovekove moći, vodi ka sagledavanju njegovih uzroka, razumevanja i sagledavanja problema. Nijedna pojava se ne može posmatrati iz jednog ugla. Međutim, teške individualne posledice su ravne globalnoj ili univerzalnoj reumatskoj pandemiji, pored štete koju nosi sav smisao mentalne, duhovne i emocionalne patnje. Mladost nije znala da govori telesnim jezikom. Dok su u mladosti, žene nisu razmišljale o svom telu koje ih valjano služi, dok ono misli na njih, i to zabijanje glave u pesak koštaće ih kad – tad, zdrave pameti, pameti koja više neće biti takva kada telo poklekne, posumnja u svoje moći i najzad im dojavi, neumitno stavi do znanja da postoji, da ih se tiče i da su sav taj zaborav i distanca bili privid, neozbiljnost, nezrelost. Već načeto, telo ih tada izdaje, ponižava, muči za sav nemar, nebrigu, torturu, uvećavajući nemoći, škripe, patnje, lečenje. Iza svakog takvog običaja ostane ponižen čovek. I ono što je kod nas evidentno: muškarci ženama nikako i nikada neće uspeti da se oduže.
Ovo nije svedočenje ni interpretacija u kojoj je potrebno sve reći, već oslobađanje istine koju ubrzano zaboravljamo, i ogled o pravim i najskrivenijim vrednostima tradicijske ženske duše, zbog čega zaslužuje da bude trajno vrednovana kroz sećanja naših pokolenja. Zato, strašnije od samog zaborava bio bi zaborav na to da smo zaboravili ono što ne smemo da zaboravimo.
[1] U Indiji, Singapuru i Maleziji su pranje rublja tradicionalno obavljali muškarci.
[2] Urin se nekada dugo koristio kao osnovno sredstvo za pranje i čišćenje odeće, kao i za održavanje intenziteta obojenih tkanina.
[3] Pepeo se koristio i kao šampon za pranje kose, osobito je bio delotovoran za otklanjanje peruti.
[4] Drvena lučno savijena motka, sa zarezima ili kukama na krajevima, pogodna za prenos tereta na ramenu.
[5] „Tko je prao vunu ili platno u Dubrovačkom vodovodnom kanalu, van mjesta određenih za to, bio je kažnjen s globom od 25 perpera ili mjesec dana zatvora… Onome ko otvori, razbije ili začepi kanal prijeti gubitak desne ruke“.
[6] Procvat tekstilne industrije, povećan uvoz tropskih i biljnih masti i jeftina proizvoddnja sode, doprinelo je masovnoj upotrebi sapuna u devetnaestom veku.
[7] Prva mašina konstruisana je 1767. godine, a osmislio je Jakob Kristijan Šefern
Be the first to comment