Čovjek se krije iza lika koji glumi,
inatom brani i laž i svoj trag;
što više od istine uporno bježi,
sve mu je niži moralni prag.
INAT, skrivanje iza svog lika
Vremenom zaboravljamo neke dobre, temeljne ljudske vrednosti. U ambijentu praznine, rasula i devijacija, današnje vreme kao da je sasvim istisnulo dušu iz čovekovog života. U nastojanju da sačuva i zaštiti sebe od onih koje voli, čovek se zatvara u samog sebe, kad ne može da nađe zajednički jezik sa svojom najbližom okolinom, porodičnom, poslovnom. Ova pojava otuđenja maskirana je prividom normalnosti, jer drugog izlaza nema. Danas retko ko koga voli, interesuje i razume. Svako hoće da bude u pravu, i zato je čoveka teško gledati u oči, jer tamo najčešće ništa lepo nema da se vidi; klecamo pod teretom zabluda i poluistina. U vrtlogu svih osećanja i zavisnosti, izopačenih merila vrednosti, a u korelaciji sa stanjem niske kulture, vaspitanja i pristojnosti, čovek sam sebi postaje najveći neprijatelj, biće straha i samoće, novih neočekivanih emotivnih reakcija. Što bi Njegoš rekao: „Ni drveta bez grane, ni čoveka bez mane“. Ima li kraja ovoj teskobi, ima li izlaza iz ove slike bezizlaza?
U takvom ambijentu, ljudsko biće, lišeno valjanog izbora, akumulira negativnu emociju i energiju koja rastače i, naizgled, harmonične i čvrste karaktere. Tako, skriven iza svog lika, često ostane zaglavljen u nekom inatu, u kojem, povremeno ili stalno, živi. Kao antropološka greška i defekt osećajnosti, kao delo čovekove prirode, njegovog genotipa i fenotipa, inat figurira kao najstarija projekcija gorke istine, tj. kao sama istina o tamnoj strani ljudskog kolektiviteta. Kao iracionalna biološka, psihološka i sociološka činjenica, ova pojavnost tangira nauku i ljude na prilično identičan način, nezavisno i od kulturološkog i od generacijskog statusa. Jezik inata je univerzalan, a iskustvo koje ističe iz tamnih i skrivenih tokova svesti ne bira pojedinca. Kao nešto blisko, prisutno, živo i svakodnevno, kao naša duhovna stvarnost, inat se pretače u priču koja postaje i opsesivna tema mnogih istraživača društvenih tokova. Kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije, simbole i metafore, inat nas upućuje na aktivna izvorišta i tokove našeg posrnuća.
Još od malih nogu možemo čuti: „Od inata nema goreg zanata“, „Inat je loš brat“, „Inat je naš najbolji zanat“, „Plati, pa se inati“. Čovek bez, manje ili više, inata još nije hodao ovom planetom. O njemu imamo manjak znanja i višak predrasuda. Pokušajmo da otvorenim srcem razumemo njegovo značenje, šta je njegovo izvorište, uporište i ishodište.Tretiranje ovog narativa je inspirativno zbog mogućnosti da se on tumači u njegovoj celovitosti, u kulturološkom i sociološkom pogledu.
Reč inat potiče od turske reči inad (inatluk), što, u prevodu, znači prkos, kapric, tvrdoglavost, zavada. U preciznijem objašnjenju lingvisti navode da je „inat sam sebi cilj, sa namerom da se nekom drugom nešto dokaže ili pokaže“, odnosno „da se savladaju nepovoljne okolnosti i postigne uspeh, uprkos svemu“.[1] Ako bismo ova objašnjenja pojednostavili, inat bi, u semantičkom smislu, definisali kao instiktivno, infantilno i iracionalno suprotstavljanje radi samog suprotstavljanja, kao vrsta odbrane svog stava, mišljenja i principa. To je pojava koju svakodnevno svako od nas primećuje, ne nalazeći zadovoljavajuće opravdanje, a samo retki uviđaju njenu apsurdnost, kao elemenat kliničke slike koju je potrebno ozbiljno lečiti. Kao metafora kulturnih korena i tipičnog karaktera, u tipično našim uslovima, inat je otkriće praznine u odsustvu realnosti.
Uobičajena je floskula kako je inat neprevodiv na druge jezike, pogotovu na engleski, i da je ova pojavnost pregnantna karakteristika Balkana, a u Srbiji smatraju – ponajviše njihova. Kod nas se inat manifestuje kroz otvorenost i iskrenost, dok Evropljani svoj inat pametnije artikulišu i mudrije skrivaju. Snagu inata poseduje skoro svaki pojedinac, bez obzira na kulturu, veru, pol, naciju, obrazovanje, a reč kao reč, ne mora biti adekvatno prenosiva i razumljiva stranim leksikografima i lingvistima. Svakako, snaga inata može biti različita: negde tinja, negde plamti, negde se mudrošću vešto skriva, a kod pojedinih se vremenom i razumom poništi. Možda je na Balkanu energetska snaga inata najjača i najotpornija prema svemu što bi moglo da je umiri i neutrališe. Štaviše, kao ograničeni kapacitet ljudskog razuma, i osobina koja oslikava karakter, kod nas inat poseduje i emocionalni potencijal, što ga snaži i čini dugotrajnim i vrednosno dragocenim za pojedinca koji ga u takvom obliku baštini. Neobuzdane, buntovne, rizicima sklone i visoko emotivne prirode, kojima je inat njihov svetonazor, daleko su od zdravorazmskog odnosa prema svetu i životu što ih okružuje.
Dubokih korena, inat je trajan, neiskorenjiv; sam od sebe beži, i sam sebe stiže. U njemu je začetak zla, zavisnosti, prevare. Ma kakav bedem podizali, na izvesnoj visini će nedostajati materijala da se od njega čovek zaštiti; toliko je ukorenjen i raširen da je postao normalnost. Ovaj obrazac ponašanja je slabost i dobrih ljudi. Ali, to je, svejedno, slabost, čija je magija tajanstvenost, nesvodiva na racionalno objašnjenje. Čovek je univerzum, sam po sebi i sam za sebe, nepoznat dovoljno drugima i samom sebi. Uronjen u svoju samoću, vlastitu prazninu i gluvost, inat je prava postojbina čoveka, koji u pojedinim slučajevima zna ugroziti i sam smisao njegovog postojanja. U njemu je sadržano ono što ne razumemo do kraja, a što nas održava u budnosti. Umesto da nosi nade i želje, da traže smisao u duhovnoj ravnoteži, i izvan svega, u ljubavi prema životu, inadžija na svoja pleća natovari tvrdoglavost koja sapinje, ograničava, sputava. Tvrdoglav individualista, u oskudnom, sirovom i surovom životnom okruženju, svakog jutra budi se da novom tajnom kidiše, dokida i truje nečiji život. Inadžija pun sebe, ali nikad srećan, destabilizuje sve matrice, etičke, ljudske, prijateljske, komšijske.
Iako mnogi analitičari, psiholozi i antropolozi prave jasnu distinkciju između prkosa i inata, ističući da je prkos „pozitivni pokretač, inspirator i motivator umetničkih dostignuća i sportskih uspeha“, dok se inat kvalifikuje kao infantilno i nezrelo ponašenje. Sa ovakvom recepcijom ne bih se složio, budući da i sam inat dodiruje tanku liniju vrline, kao što i prkos može posedovati osobine poročnosti inata, kao otpora i bunta protiv postojećih okolnosti. Uprkos snazi argumenata zastupnika takvih stavova, postavljam pitanje: Zašto se u našim najvećim rečnicima stranih reči i izraza, inat definiše i kao prkos?[2] Ako je naš stari predvukovski narodni i književni jezik kvalifikovao prkos kao inat i obratno, onda ih treba prihvatiti bar kao sinonime. U tom kontekstu, postavlja se i pitanje da li postoji granica i razlika između tvdoglavosti i inata? Izučavaući ovaj fenomen lako se može uočiti razlika između ovih pojavnosti. Tvrdoglavost, kao negativitet, ne mora biti inat, dok obrnuto, inat, kao narcizam i samovolja, nosi osobinu tvrdoglavosti, kao svojstvo i kao stav i princip. U kojoj meri oni mogu biti i sinonimi, to određuju životne okolnosti, mentalitet sredine i emocionalni sadržaj. Sva tri pojavna oblika mogu biti i aktivna i pasivna.
Inat može biti aktivan, afektivan, pasivan, lažan, dugoročan, osvetoljubiv, javan, prikriven, latentan, opsesivan, ali i dečji, patološki, poslovni, politički, emocionalni, nacionalni, verski, umetnički, sportski… Kakav god bio, on je rođeni gubitnik, pun loših mogućnosti, koji ne zna dovoljno ni svoj lik, pa ni svog junaka. U kakve čvorove su se uplitali istina o životu i inatu pojedinačnih egzistencija, ljubavi, sudbina i laži krvni sudovi nisu u stanju da prate nalete unutrašnjih tokova ove psihologije. Inadžije mogu svojim poganim jezikom da ponize, opanjkaju, da izmisle i posle da se „izmire“ s onim što su popljuvali. Odsustvo argumenata za svoje stavove kompenzuju verbalnim argumentima agresije, izraženim arhaičnim formama međuljudske komunikacije. „Inatimo se sa roditeljima, prijateljima, partnerima. Lako potežemo „oroz“, ubeđeni da na to imamo pravo, jer smo ispravni, pravdoljubivi, pošteni. Nećemo da nas niko pravi budalama. Uglavnom se dokazujemo, a da ne znamo u čemu i zbog čega. Nećemo da idemo tamo, odbijamo da sagledamo stvari iz drugog ugla, hoćemo kako mi hoćemo, nećemo kako drugi hoće. Pretnje u stilu: „Zapamtićeš me“, „Neće nama niko da soli pamet“, „Ćeraćemo se još“, „Sada ćemo mi vama pokazati ko smo i kakvi smo“, naša je mantra. Takvo razmišljanje je je, zapravo, defekt komunikacije i znači poništenje tolerancije u razgovoru. Dičimo se sopstvenim inadžijskim manevrima, ubeđeni da smo osoba od stava“, ističe profesor Ratko Božović.[3]
U inatu se najbolje snalaze mali ljudi, u svom malom svetu izvrnutog, ironičnog, ambivalentnog, licemernog karaktera, koji boluju od ograničenog razumevanja okoline, svojih bližnjih, zatvoreni u krugu samoljublja i brige za očuvanje lične komocije. Sopstvena lukavost i tuđa naivnost, proizvodi prazninu i varnicu za moralni sunovrat i tamnu dubinu ljudske egzistencije. Poznati su slučajevi da roditelji, nakon razvoda, iz inata ubiju svoju decu kako bivši partner ne bi bio u prilici da ih viđa. A tek, koliko je slučajeva da se neko razvodi iz inata, iako priznaje da voli svog bivšeg partnera. Karakteristični oblici inadžijskog ponašanja pokazuju i oni koji, u nedostatku podrške i empatije svoje sredine, migriraju u strane zemlje ili u neprijateljsku sredinu. Pojedini su iz inata menjali religiju i nacionalnost, dok su se devojke, iz osvetoljubivosti i inata, udavale za mladiće koje nisu dovoljno poznavale. Najdrastičniji primer pokazuju inadžije koji odbijaju da se leče, kako bi napakostili sebi i kaznili svoje najbližnje, koji nisu verovali da su bolesni. Ogroman je broj takvih i sličnih primera agresivnih motivacija i mentalne bolesti nevidljivog invaliditeta. Koja sve čudaštva ne zapažamo i prepoznajemo kod lica koja su u stanju da urade i smisle nezamislivo u momentima žestine svojih patološko nepovezanih nagona. „Radimo stvari na sopstvenu štetu samo da bismo nervirali druge“.[4] Razvila se narcisoidna nekultura kojoj se ne vidi kraj. Sa inatom se nigde ne stiže, nigde ne odlazi, nigde ne ulazi.
Inat poseduje dimenziju pretvaračkog, banalnog, komedijantskog, klovnovskog; ima svoj duboki interes, nameru, cilj, zadatak i lažne ljudske vrline, kao trajno nasleđe ljudske prirode. Ume da se srodi sa svojim zabludama. Možda je njegovo uporište u veštini s kojom se tajnovito i nerazumno, suludo i sumanuto ukazuje i predstavlja kao prozirno i neupitno. Formalno krut, ispeglan, providan, lako čitljiv, kao da je sačinjen više od stakla nego iz krvi i mesa. Neosetljiv na čast, obraz, istinu, dostojanstvo, na čojstvo i junaštvo; ispoljava veliku moć preobražavanja i adaptiranja. Ne da se prevariti, zna za jadac, otporan prema prema lukavstvima uma i jezika, prema skrivenostima; riskantno radikalan, ne pristaje na kompromise. Gotovo da ide na sve ili ništa – do dna, do gole kože. Ohol i preambiciozan, zanesenjak, fantasta, koji puca na visoko. Drži se onoga zašta ima pokriće; ne daje se tuđim navikama. Mimikrijom obavija svoje biće. Duh koji izlazi iz njegove kože nastoji da u sebe usisa sva znanja, sve veštine, retoričke moći i zadovoljstva ovoga sveta i, pri tom, postaje žrtva sopstvene strasti. Što se ne može do kraja ostvariti, može se ironično obesnažiti. U svim varijantama, njegova maska prepokriva svaku gustinu i dubinu.
Inadžija ima jednu večnu, neutaživu potrebu da oblikuje ne samo svoj, već i tuđi život, da u njemu ostavi trag, da preuređuje svet prema sopstvenim idejama, da stvara carstva u kojima je jedini i neprikosnoveni gospodar. Psihopatologija ne može da prihvati razlike, razloge, objašnjenja, razgovor. Šta može biti tužnije i komičnije od buntovno urušene osobe koja obmotana samoljubljem, taštinom prostote i nekulture, uobrazi da je nešto posebno i uzvišeno? Takvo prostodušje, koje egzistira izvan stvarnosti, izvan sebe, podvučeno lukavošću i licemerjem, ceo život provede u dvostrukosti lica i maske, neostvarenosti i intelektualne impotencije. Svaku narušenu ili povređenu gordost i poraz pretvara u pobede. Pojedinac, kad uvidi da može lako sebe da prevari i obmane, onda to još lakše čini drugima, koji se doživljavaju kao neprijatelji i tuđinci. Kao biće inata, čovek se retko u životu pokazuje iskrenim, a stvaranjem lažne slike o sebi kompenzuje se negativnim osećanjem odbačenosti od prijatelja, kolega, komšija, pa i porodice. Destruktivna ostrašćenost mu ne dozvoljava bilo kakvu korekciju svoje umišljenosti: „Ne dam inat u inat“.[5] Takvi ljudi nikome ne služe, osim manjku sopstvene savesti. Da sve ne bi bilo negativno i ružno, valja istaći da inat, u nekim svojim manifestacijama, može biti i pozitivan, inspirativan, može biti čak i vrlina i pokretačka snaga. Motivacijski inati u školi, na fakultetu, na poslu, u sportu, i u mnogim drugim aspektima života, gde treba savladati nepovoljne okolnosti i postići uspeh, krase ovu ljudsku osobinu. Taj zdravi, racionalni, rezonski inat, koji mnogi nazivaju prkos, tipičan je za ljude sa prostora Balkana, koji preko talenta, rada, pregnuća, upornosti i discipline afirmišu izvanredne, pojedinačne i kolektivne, rezultate. Takav inat ima u sebi više životne snage i spkojnosti, pa i razlog za svoje trajanje. Ko više nosi inata u sebi – muškarci ili žene? I pored poznate sintagme: „Nikad ne potcenjujte moć inata kod žene“, ovo svojstvo ne pripada polovima, već neostvarenom biću, lišenom valjanog izbora i izlaza. Ko god bio, inadžija je komična žrtva svojih zanosa: vara i biva prevaren, zavodi i biva zaveden. Tamo gde ostale razlike nestaju, zašto bi bila presudna razlika među polovima. Možda su inatom najviše ozračene mlađe osobe, bez dovoljno iskustva i potrebnog znanja.
Nema gore sudbine koja može zadesiti mladog čoveka ili ženu od prevremenog ukopavanja u inat i negaciju. Problem dubinske emotivne neispunjenosti vodi u stanje dubinske nesređenosti. Kad čovek dođe u zrele godine, koje mu daruju neku višu mudrost, izoštravajući karakter, kod takvih se često javlja ono prokleto osećanje sopstvene prolaznosti, ali i manjak inata. Bez sumnje, najbezazleniji i najoriginalniji je dečji inat, dok pubertetski već predstavlja sociopsihološki poremećaj, koji može da dovede do ozbiljnih posledica. U oba slučaja, potrebne su stručne konsultacije za njihovo uklanjanje, ili blagovremeno ublažavanje.
Koliko god su ljudsko znanje i mudrost u porastu, problematičnost inata nije u opadanju; on opstaje uprkos svemu i svima. Inat je u našoj vlasti, a mi smo u vlasti inata. Tako je bilo, tako jeste, i malo je izgleda da će biti drugačije. Njegova količina je nepodnošljiva, a jačina dvostruko sumnjiva. Iz dubine istine, koju jedan čovek zna o samom sebi, teško se može izaći. Nikada čovek nije previše verovao drugom čoveku, ali je sada ova neverica uzela razmere poplave. Kao da su iznevereni i oni koji su mislili da se to njima ne može desiti. Zavladala je otuđenost među onima koji bi trebalo da budu najbliskiji. Mnogima su usta puna ljubavi, a srce puno ljubomore, taštine, ogovaranja, zavisti, pa i mržnje. Truju se zadovoljstva, kojih ionako više nema; cedi se inat iz inata. Sa njim se ne može ući u stvarnost.
[1] „Pošto bi promenio veru? Nipošto. Samo iz inata“!
[2] Bratoljub Klaić – Veliki rječnik stranih riječi, izraza i kratica, „Zora“, Zagreb 1966. godina; Ivan Klajn – Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, „Prometej“, Novi Sad, 2006.
[3] Tatjana Loš, Zašto je inat srpski zanat, „Večernje novosti“ 2016
[4] „Inat je kada ne želiš da pobediš zbog nagrade, već da naljutiš ljude koji su te izviždali“; „Ne mogu da uradim? Uradiću to samo da ti dokažem da mogu“; „Šta nam znači inat? To nam znači sve, prijatelju“!
[5] U Sarajevu postoji „Inat kuća“, stara više od 125. godina, u kojoj je 1997. godine otvoren nacionalni restoran. Zanimljiv je istorijat ove kuće, jer je opstala na temelju spora između velike austrougarske carevine i vlasnika ove građevine. I u Njujorku postoji „Inat kuća“, koja se nalazi između dva nebodera, od preko 100 spratova. Slična građevina je viđena i u Kini, nasred auto puta, jer vlasnici nisu hteli da je prodaju.
Be the first to comment