Bakarni sudovi iz prošlog vremena,
kad im majstor vrati stari sjaj,
oživi ono vrijeme iz uspomena,
zamiriše ognjište i rodni kraj.
Ovo vreme ostavlja malo prostora sećanjima, nostalgiji i sanjarima. Kako se menjaju prilike, tako se menja i način čitanja i tumačenja onog što se nekad dešavalo, što je bila dubinska istina života. U tim živopisnim slikama od pre pedeset i više godina, koje će za većinu nas ostati enigma, figurira gorka istina o čovekovoj muci i tegobnom životu. Bilo je to vreme velike lične skromnosti i ograničenih mogućnosti, kada se pristojan život cenio kao srećan život. Pa ipak, ključno je da se mnogi tragovi, propušteni kroz prizmu sećanja, sagledavaju s distance kao život vredan življenja.
Ovaj esej je kulturološka plovidba kroz nasleđe i apoteoza malog čoveka, kroz koji se vide stare vrednosti, stara vremena i predmeti koji nas određuju, pa i povezuju sa nekim sećanjima i dragim ljudima. Predmeti koje smo koristili, ili koje koristimo, određuju nas i naše vreme, ali nas i opisuju više nego što mislimo. Čovek se vezuje za njih i oni predstavljaju neizbežni deo istorije privatnog života. U njih su utkane priče naših detinjstava, odrastanja, važnih trenutaka. Današnji predmeti su načinjeni tako da budu brzo zamenjivi, zato što ih takvima predviđa potrošačka kultura i interes kapitala koji kaže: „Kupuj, menjaj, troši“. Nažalost, u mnogim, sada napuštenim kućama, ostali su predmeti puni nečijih duša, mirisa, snova, neizgovorenih reči. Zato se već dugo kanim da napišem ovaj tekst koji bi imao dubinu i snagu, ali i sposobnost da progovori iz minulosti, iz daljine i prošlosti. Međutim, nikako nisam uspevao da nađem pogodnu formu koja bi iscrpela jedan ovakav zapis.
Ruralni, izolovani život u gladnim i oskudnim godinama, daleko od gradskih područja, postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan. Seljak sav svoj vek provodi „bogu iza leđa“, između tvrde zemlje i dalekog, visokog neba, usamljen kao što zvezda usred zvezda može biti usamljena. Nemaština im otvara i zatvara oči, prosipa i doliva jad, mrak i bedu na glavu i buduće dane; zaustavlja ih, spotiče, na stranputice upućuje. On se iz sopstvenog vidokruga svakodnevno naginje drugoj stvarnosti, koju doživljava nekad kao pravu, nekad kao dovoljno ljudsku, retko izazovnu, a često teško egzistencijalnu. Nemaština je tamnica: tlači, ubija, povija, razara. Njegova duša sama sebi povećava meru, gradeći svoj beskraj u kraju; duša čija moć nema granice da ukida i nemoguće. Bila je to složena jednostavnost života, uz stalan izazov pred nemaštinom i teškim uslovima. U selima gde se život merio snagom sopstvenih ruku i hirovima prirode, oskudica je diktirala ritam svakodnevice, a preživljavanje je bilo jedini cilj. Bez neophodnog alata, ali i posuđa u kući, svaki posao je zahtevao neverovatan ljudski napor. Oskudica je rađala ljude neverovatne izdržljivosti, skromnosti i duboke povezanosti sa zemljom koja ih je, iako škrta u svojim prinosima, hranila.
Posuđe u seoskom domaćinstvu bilo je odraz nužde i materijala dostupnih iz neposredne okoline. Porodice su bile brojne, s velikim brojem dece, a kuhinjskih posuda bilo je malo. Obedovalo se za soframa, uz jednu veću zajedničku posudu u kojoj se nalazilo jelo i svega par kašika, te su se ukućani međusobno ispomagali. Prvi je otpočinjao domaćin (starešina), a zatim ostali odrasli muškarci. Žene i deca su čekali svoj red. Domaćin je delio hleb i meso; najbolji komadi bili su rezervisani za starije članove porodice. Zbog manjka pribora jelo se jednom, dvema ili trima kašikama, koje su najčešće bile drvene. Ako je hrana bila gušća, ona se iz zajedničke posude zahvatala komadom hleba. Dominirale su posude od prirodnih materijala poput gline i drveta, dok su se metalni predmeti smatrali dragocenostima koje se čuvaju decenijama. Ovi predmeti su polako ulazili u masovniju upotrebu, ali su i dalje bili znak statusa. Najčešće su to bili veliki bakarni kotlovi, tepsije, šerpe, lonci, limeni tanjiri, noževi i kašike, džezve… Mnogo toga je nasleđivano generacijama i vremenom je gubilo svoju upotrebnu bezbednost, a kupovina novog posuđa za većinu domaćinstava bila je pravi luksuz. Zbog toga se pristupalo kalajisanju, odnosno presvlačenju metalnih sudova rastopljenim kalajem radi zaštite. Uostalom, ne traje sve što je na trajanje računalo, a goli život svoje breme nosi.
Svaki kuhinjski sud iz kojeg se jede jeste svetiljka, jedna priča, jedna intima, okvir jednog ili više života; to su mala svetla, orijentiri, oblici energije, ognjišta, mesta okupljanja i raskrsnice, sunašca pod nebrojenim zvezdama koja imaju dušu, koja život i smrt dele. Oni su čuvari života, neprikosnovenosti i večnosti principa, ali i lakog sentimenta. Svaki komad ima svoju ulogu u drami pripreme i degustacije hrane. Tako je lonac dominantan, snažan, prostran, izdržljiv i ključan za duga kuvanja i složena jela. Tiganj je energičan, efikasan, uvek u pokretu, posebno za brze zadatke; lako se zagreva i hladi. Tepsija je strpljiva, pouzdana, poput mirnog posmatrača koji tiho stvara delikatese u toplini rerne. Tanjir i kašika su zvezde, kako za porodicu, tako i za goste. Tanjir je oličenje gostoprimstva; miran i uvek spreman da pruži podršku. Pouzdana i odana, kašika je najprefinjeniji deo kuhinjske zajednice sudova. Ona je most između vatre šporeta i zadovoljstva stomaka; poznaje najintimnije tajne lonca i usana. Tanjir i kašika su nerazdvojni partneri u poslednjem činu svake kulinarske predstave: tanjir drži scenu, dok kašika igra glavnu ulogu. I na kraju, ali ne i po značaju, tu je i bakarna džezva, sa Baščaršije ili nekih mediteranskih destinacija. Poput bake, najomiljeniji lik u kuhinji. Pažljiva i emotivna, ona je ritual u metalnom obliku koji nas prvi pozdravi svakog jutra; pokreće pozive i razgovore, pozdravlja i prati goste, okuplja ljude za stolom, miriše na bliskost i razumevanje. Džezva zna onoliko tajni koliko je kafa skuvala. Njena najveća moć je u tome što zna da ćuti.
Priča o kalajisanju je narativ o običnim i neobičnim predmetima i ljudima, običaj koji sažima duh i klimu jednog vremena i prostora. Zato je taj narativ izvan svih puteva, on je daljina koja se ni sa kojim drugim pojmom ne bi mogla pobrkati. Taj običaj je znao obasjati to vreme, ali i domaćice koje su nosile sav teret višečlanih porodica. Kalajisanje je bilo pitanje života i zdravlja, a ne samo estetike. Glavni razlog je taj što je većina metalnog posuđa (šerpe, bakrači, tepsije, džezve, sahani, ibrici, đugumi) bila izrađena od bakra, koji je odličan provodnik toplote, ali u kontaktu sa hranom može biti veoma opasan. Reč kalajisanje nastala je od reči kalaj, koja vodi poreklo iz turskog jezika (kalay). Sam glagol kalajisati (ili kalaisati) znači prevući, premazati ili obložiti neku površinu tankim slojem kalaja. Zanatlija koji se bavio ovim poslom nazivao se kalajdžija.
U našim krajevima od davnina postoji običaj da se starom, skoro neupotrebljivom posuđu kalajisanjem vraća stari sjaj, čime se, što je najvažnije, sprečava trovanje hranom. Zato i postoji stara izreka: „Spolja kalaj, unutra belaj“. Za bakarno posuđe koje se intenzivno koristi, kalajisanje se obavljalo dva puta godišnje. Generalno, kalajisanje treba uraditi kad god se primeti da je zaštitni sloj oštećen, kako hrana ne bi došla u kontakt s otrovnim bakrom. Ako se posuđe dobro održava, ponovno kalajisanje može biti potrebno tek nekoliko puta u njegovom životnom veku. Sam proces ne oštećuje bakar i može se ponavljati u nedogled. Kalajisanje je zahtevalo veštu ruku i oštro oko zanatlije, koji je znao kako da postigne da posuđe „sija kao ogledalo“. Bakar se čuva radom, a sjaj mu daje ruka majstora.
Inače, kalajisanje se prvi put pojavljuje u drevnom Egiptu i na Bliskom istoku. Ova tehnika se koristila još pre oko četiri hiljade godina, uglavnom u dekorativne svrhe i radi zaštite od korozije. Razvijenije tehnike ovog postupka koristili su i Rimljani i Kelti, koji su vešto obrađivali metale. Neki arheološki dokazi sugerišu da kalajisanje na Balkanu datira još iz petog milenijuma pre nove ere. Kalajdžijske poslove po selima najčešće su obavljali Romi čergari. Ovaj zanat bio je široko rasprostranjen među romskim zajednicama, naročito onima koje su se bavile obradom metala. Zanat se prenosio s generacije na generaciju, često ostajući u okviru iste porodice. Za razliku od gradskih zanatlija koji su imali fiksne radionice (dućane) mnoge romske porodice živele su nomadskim načinom života.[1] Oni su obilazili čitave regione i svako selo, radeći od kuće do kuće dok ne završe posao. S pokretnim alatom koji je bio relativno lak i prenosiv, stalno su bili u pokretu. Seljacima je bilo mnogo lakše da majstori dođu u njihovo dvorište nego da razne lonce, kazane i ostalo kuhinjsko posuđe tovare na zaprežna kola i voze satima do najbližeg grada. U grad, kod kalajdžija, nosili su se samo veliki i prioritetni sudovi, čije se servisiranje plaćalo isključivo novcem, dok je na selu vladala naturalna razmena.
Dolazak romskih kalajdžija u selo nikada nije prolazio neopaženo. To nije bio običan ulazak zanatlija, već čitav jedan mikrokosmos u pokretu i događaj dana; pravi mali teatar na otvorenom. Čerga bi se obično ulogorila na samoj ivici sela, blizu vode ili na nekoj utrini, i u trenutku bi to mesto oživelo, ispunjeno dečjom grajom i pesmom. Pojedini su ulazili u selo uz povike koji su odjekivali sokacima: „Kalajišem lonce, tepsije, šerpe!“, ili samo: „Kalajdžija!“. Često su udarali čekićem o neku staru bakarnu tepsiju ili bakrač kako bi skrenuli pažnju domaćicama. Taj poziv bio je znak domaćicama da iz ostava iznesu sve ono što je potamnelo — velike kazane za rakiju, tepsije u kojima se pekao hleb, bakrače i drugo posuđe. Ubrzo bi se dvorišta ispunila zvukom otkivanja, jer je svaki sud pre kalaisanja trebalo ispraviti ili zakrpiti. Osim za domaćice, dolazak čerge za seosku decu bio je ravan dolasku cirkusa. Šarenilo nošnji, nepoznat dijalekt i miris otvorene vatre budili su dečju radoznalost.[2]
Kalaisanje je proces presvlačenja, odnosno oblaganja površine nekog predmeta tankim slojem rastopljenog kalaja. To je bio svojevrsni ritual, magija transformacije. Inače, kalaj je srebrnobeli metal, netoksičan i sa dobrom zavarljivošću. Ovaj metal se u svom čistom obliku nanosi kao tanak sloj na oštećenu, toksičnu površinu drugog metala, najčešće bakra ili mesinga, štiteći ga od korozije i propadanja. Da bi se bakarno posuđe „podmladilo“, kalajdžija je morao sa sobom da nosi čitavu pokretnu radionicu. Centralno mesto u tom arsenalu zauzimali su duvački mehovi kojima se raspirivala vatra na improvizovanom ognjištu usred dvorišta. Za takav način zaštite koriste se: otvorena vatra ili gorionik, tanke kalajne šipke, pamuk ili kudelja, čelična četka ili brusni papir, male i velike mašice, argan (vrsta podloge ili nakovnja na kojem se sud učvršćivao) i pamučne krpe. Bakarni predmeti se moraju temeljito očistiti od prljavštine, masnoće i rđe, koristeći metalne četke, sitan pesak, nišador ili kukuruzno brašno i hemijske odmašćivače. To je bio najteži, najzahtevniji i najprljaviji deo posla u pripremi suda. Bez savršeno očišćene površine, kalaj se ne bi primio. Na očišćenu površinu nanosi se hemikalija koja sprečava ponovno stvaranje oksida tokom zagrevanja posude i omogućava vezivanje kalaja za metal. Potom se predmet stavlja na vatru kako bi se još jednom bolje očistio ili kako bi se ispravila pojedina mehanička oštećenja, pre nego što se na zagrejanu površinu nanese kalaj sa šipki. Tako otopljen kalaj se brzim pokretima razmazuje i glanca po unutrašnjosti suda dok se ne dobije onaj prepoznatljivi, visoki sjaj. Na većim loncima ili kazanima za pečenje rakije vrše se dva kruga kalajisanja. Bez dobrog žara, precizne kontrole temperature i vešte ruke majstora, kalaj se ne bi mogao razliti u savršen, tanki sloj.
Kalajisanje se plaćalo na različite načine. U vreme kada je gotov novac u selima bio prava retkost, rad kalajdžije se najčešće vrednovao kroz trampu. Kalajisanje nije imalo fiksni cenovnik, već se mera određivala potrebama majstorske porodice, mogućnostima domaćina i njihovim međusobnim dugogodišnjim prijateljstvom. Standardna isplata podrazumevala je osnovne namirnice: pšenično ili kukuruzno brašno, jaja, sir, meso, mast, voće ili rakiju. Postojao je nepisani običaj da se majstoru, pored dogovorene isplate, obavezno ponude obrok i rakija dok radi. Smatralo se lošim znakom da zanatlija ode iz dvorišta gladan, jer se verovalo da će onda i kalaj brže spasti sa sudova. Skoro svuda se poštovao običaj da domaćica, prilikom preuzimanja kalajisanog suda, u njega ubaci voćku ili sitan novac kao bakšiš za sreću i zahvalnost majstoru. Ako bi majstor tokom rada zapevao, verovalo se da će hrana pripremana u tim sudovima biti ukusnija. Postojalo je i verovanje da dim koji nastaje dok kalajdžija radi „čisti vazduh“ od zlih duhova u dvorištu, zbog čega su deca često sedela u blizini. Okupljanje oko kalajdžijske vatre bilo je uvek veselo, spontano i zanimljivo.[3]
Čergari nisu bili samo majstori metala, već čuvari domaćinstva. Sve što je moglo da se popravi oni su uzimali u rad, upisujući u svaki sud svoj trag. Po njihovom odlasku, savršen spokoj oblivao bi naše domaćice. U to vreme ništa se nije bacalo. Svaka rupa na loncu bila je zakrpljena. Ta kultura popravke umesto kupovine bila je direktna posledica siromaštva, ali i dubokog poštovanja prema predmetima koji su se s teškom mukom sticali. Romi čergari bili su kovači, brusači, oštrači, bačvari, krpitelji… Bogatili su svoj život smehom, pesmom, muzikom i s puno međusobne ljubavi. Bili su vesnici dobrog glasa i majstori dovitljivosti. Imali su svoju scenu, muziku, scenografiju, kostimografiju, svoje aktere i priču. Njihova istina života i istina pevanja slivale su se u jednu pesmu, s puno vatre u njima i njihovim osećanjima. Prostodušni i čista srca, živeli su srećno u potrazi za srećom. Taj uigrani način druženja i komunikacije između Roma i seljana bio je u direktnoj vezi s okolnostima njihovog života. Njihovo druženje davalo je smisao životu, uz prijateljstvo prožeto međusobnim poštovanjem.
U ambijentu otuđene realnosti, njihova pojava u selu bila je trenutak istinske sreće svake domaćice i deteta. Nalikovali su karavanu koji nesmetano prolazi svojom stvarnošću, gde se s frapantnom spontanošću ujedinjuju zbilja i igra, naivnost i mudrost, anegdota i vizija, priroda i kultura, razboritost i dobrota. Vole život, traže lepotu; to je prostodušje podvučeno malom lukavošću, čije je srce žarko kao pustinja. Popravljali su pokvareno i slomljeno, obnavljajući ono što je staro i oronulo. U tim malim opravkama krila se odlučnost i borba za dostojanstven život, ali i činjenica da su naši preci imali izvanredna znanja o kojima mi danas nemamo pojma. Kalajisanje je bilo ključno za opstanak i zdravlje velikih porodica. Takvi poduhvati, koji ne zahtevaju veliki materijalni izdatak ni rad, obično pokrenu dobru energiju kod domaćica. Osim bezbednosti, kalajisano posuđe je omogućavalo da se hrana ravnomerno kuva, što je štedelo vreme domaćici koja je morala da nahrani desetine ukućana. I najzad, glatka srebrnasta površina kalaja bila je mnogo lakša za pranje nego grubi bakar u uslovima bez tekuće vode i deterdženta.[4]
Ipak, realnost danas ne izgleda toliko romantično kao ovo naše sećanje. Kad njihove priče postanu dosadne, uvek se pojavi neko, poput dobrog duha, da ih otrgne od učmalosti. Kao što piše Milisav Savić u pripoveci „Nišador“: „Dok je nišador šištao u dodiru s vrelim metalom, u prašini seoskog dvorišta stajao je postrojen čitav jedan bakarni svet – od masivnih rakijskih kazana i tepsija širokih poput sunca, do vitkih ibrika, bakrača i sitnih džezvi, koji su, strpljivo čekajući svoj red pod majstorskom rukom, treperili u iščekivanju onog spasonosnog srebrnog sjaja koji život znači.“ Romi kalajdžije nisu bili samo pružaoci usluga – oni su bili vesnici obnove. Njihov rad nas podseća na vreme kada se stvari nisu olako bacale, već popravljale, čuvale i prenosile s kolena na koleno. Iako je modernizacija donela praktičnije materijale, ona nije uspela da nadomesti onaj autentični, topli sjaj koji je samo ljudska ruka, uz pomoć vatre i kalaja, mogla da daruje bakru.
Jednostavnim jezikom rečeno, nismo svesni koliku je svetlost i radost u tadašnjim uslovima donosilo kalajisanje našim bakama i majkama, kada su ispred kuće mogle izneti svo posuđe da se obnovi i vrati u funkciju. Danas su ostali tek tragovi takvih običaja u retkim seoskim domaćinstvima gde je još potrebno kalajisati stare bakarne kazane za rakiju. Nestankom sela i kalajdžija, tih neumornih putnika koji su na plećima nosili veštinu staru vekovima, izgubili smo više od same tehnike obrade metala — izgubili smo specifičan oblik ljudske povezanosti i poverenja koje je postojalo između seoskog domaćina i romskog majstora. Kao sociofilozofski, kulturološki, istorijski i antropološki narativ, kalajisanje svedoči o kolektivnom iskustvu sraslom s narodom. Ovaj običaj, kao metafora kulturnih korena, potvrđuje našu pripadnost istorijskom vremenu i potencijalnim katalozima budućnosti. Kroz ovaj „komponovani životopis“ egzistencije, sagledavamo život izvan optike današnjeg kulturnog obrasca; ljudi su tada znali da žive u bliskosti sa svojim fundamentalnim porivima. Doista, naša kulturna tradicija, uprkos iskušenjima, sva je u znaku prožimanja i saradnje naroda koji ovde vekovima dele isti prostor.
Ovaj esej nastoji da osvetli zaboravljeni sjaj kalajisanog posuđa, ne samo kroz tehničku veštinu već i kroz društvenu ulogu Roma kao ključnih aktera u očuvanju baštine našeg sela. Ovo je priča o zanatu čiji eho i dalje živi u sećanju na bljesak svežeg bakra na suncu. Čuvajući uspomenu na ovaj zanat, mi zapravo odajemo priznanje romskoj zajednici za njihov nemerljiv doprinos našoj narodnoj tradiciji. Kalajisanje ostaje simbol vremena u kojem su se rad, nomadski duh i zajednička trpeza stapali u neraskidivu nit, ostavljajući trag koji, poput dobrog kalaja, ne bledi pred naletima vremena. „Nad mangalom vatra tinja, majstor kalaj razliva, stara šerpa, bakarna, sjaji, k’o da novi život dobija“ — pevao je Safvet-beg Bašagić u pesmi „Kalajdžija“. Lepota i sjaj.
[1] Većina kalajdžijskih radnji u Beogradu nalazila se na Dorćolu, u Ulici kralja Petra, oko Saborne crkve, ali i u Staroj čaršiji
[2] Čergari su donji deo ženskog tela smatrali nečastivim, pa žene nikad nisu smele da preskaču preko alata ili ognjišta gde se topi kalaj. Verovalo se da bi to “pokvarilo” metal i da se kalaj ne bi primio za bakar.
[3] Kalajdžije su često koristile specifičan zanatljski žargon kako bi se međusobno sporazumevali pred mušterijama, ada ovi ne razumeju detalje o kvalitetu i ceni rada.
[4] U narodu je postojao običaj da se u tek kalaisanom sudu prvo prokuva mleko. Verovalo se da sjaj kalaja i belina mleka zajedno donose berićet i čistoću kući, a prakrično je služilo da se uklone eventualni ostaci nišidora.
Be the first to comment