Ramiz Hadžibegović
PEŠKIR
Gospodar života i svoga dara
Mnogi običaji se menjaju i prilagođavaju novim uslovima i shvatanju, drugi potpuno nestaju sa mape nacionalne kulturne baštine, a jedan predmet, najveće otkriće čoveka, kojim započinjemo i završavamo našu svakodnevicu, tome odoleva. Štaviše, potvrđuje i afirmiše svoj pestiž u personalnim ritualima, ljudskim navikama i potrebama. Da li je taj predmet, koji nam znači mnogo više od impresije o njemu, postao ljudski identifikacioni marker i svetski brend bez konkurencije, uprkos tome što na njega nikad ne pomislimo dok nam ne zatreba?
Otkako je vakta i zemana, zahvaljujući svom daru, peškir je gospodario životima naših predaka, to čini i nama, a bez ikakve sumnje, nastaviće da verno služi i budućim pokoljenjima. On se ponosi time, jer je posvećen životu običnog čoveka, u miru i ratu, prošlosti i sadašnjosti, bez trunke straha da će mu neko buduće vreme oduzeti funkciju i svakodnevni značaj. Nastao iz potrebe da služi ljudima, on vremenom postaje čuvar, miljenik, sluga, simbol svakoga pojedinca, svodeći svoju funkciju, ponajviše, na estetsku i upotrebnu, zbog čega je postao svetski fenomen i najintimnija ljudska čarolija.
U istorijskom, etnološkom i kulturološkom smislu, govoreći samo o onome što je u njegovom formatu, modelu ili veličini karakteristično i različito, pojam peškira postaje relevantna tema, koja otvara jedno široko istraživačko polje za bolje i preciznije razumevanje ovog fenomena. Sem u doživljaju, peškir, kao ljudska sudbina, kao oslonac životu, ima univerzalnu primenu i funkciju, ali i neke svoje specifike i karakteristike, taman kao što i svaka zajednica na planeti, koja ga koristi, ima svoju posebnost, običaje i rituale.
U našoj, kao i najčešće u tradiciji ostalih naroda Balkana, svih veroispovesti, peškir prati gotovo sve običaje; to je vrednost koja se daruje; ukras u domu; prvi dar novorođenčetu (povojnica); deo dovojačke spreme. Kao takav on pokazuje simboličku identifikaciju i duh zajednice: jednostavnost, estetičnost, funkcionalnost, integraciju, bliskost, intimnost, prosvećenost, berićet. Tradicionalno ili moderno, urbano ili ruralno, siromašno ili bogato, veselo ili tužno, čisto ili prljavo, peškir je svedočanstvo kontinuiteta ljudskog života ali i smrti (poznata su samoubistva davljenjem ili vešanjem na peškiru). On se ponavlja u beskonačnost, zavetno komunicirajući sa precima i budućim naraštajim. U dodiru sa njim, oseća se svemoćni mir vekova; oseća se tišina i veličanstvena energija prošlih vremena, sadašnjosti i budućnosti.
Čime je toliko peškir zaslužio čovekovu pažnju?
Peškir se ne može izmestiti izvan najvećih ljudskih vrednosti i života. On je njegov simbol i čovekov odgovor na prolaznost. Bez njega, život bi bio greška, jer ko ima obraz, mora imati peškir. Uzajamno poštovanje peškira i života je neprikosnoveno. To je njihovo bogatstvo. U peškiru se generiše identitet, kako individualni tako i nacionalni. On je svojevrsna sublimacija života, spokoja, nemira, bure i mirne luke. Podseća, opominje, ali i uzdiže do najvećih visina: glorifikuju život; pruža otpor konačnom kraju. Njegova otmenost, značaj, dostojanstvo i ponos, otimaju se svakom prostoru, granici, svakoj zatvorenosti. Njime se izražava radost i tuga, ali i zahvalnost. On nije život, ali bez njega života nema.
Najbolji svedoče o dramama, veselju, radosti, tragedijama, o lepoti i surovosti života, o najintimnijim trenucima pojedinaca. Gotovo da nije bilo nekog važnijeg događaja na selu ili u gradu u koji nisu bili uključeni. Oni su svojevrsni dnevnici sećanja i uspomena na ljude, ali i posrednici između prolaznosti života i spoznaje večne istine. Peškiri su vam kao bajke: svaki ima svoju priču nikad ispričanu, svoju tajnu i zagonetku, koje ljubomorno čuvaju. Oni su nemi junaci i najveći prijatelji života.
Bez ikakve sumnje, peškir spada u predmet koji se najčešće daruje na planeti, izuzev u Jekaterinburgu, gradu u podnožju Urala, gde žene ne žele peškir kao dar. »Od tetki, ujni do kuma, na babine i slave,/ u obravnice se uvijek spremali isti dari: sapun, ratlokum, peškir i deset deka kafe/ i gurabija žuta, mirisni kolač stari».( M. Grbović, Gurabija.) Bili oni mali, skupi, jeftini, izvezeni, svi su dragi, lepi, dragoceni. Poklanjaju se od beznačajnog povoda, preko darova najvećih svetskih korporacija, sa skupoceno vezenim obeležjima kompanija, do razmene državnih znamenja. Svaki peškir, kao dar, nosi određenu poruku: prijateljstvo; mir; spokoj; nadu i veru u budućnost. Iako govore individualnim izrazom, oni komuniciraju univerzalnim kodom, razumljivim svim ljudima na planeti.
Nemoguće je pobrojati zašta se sve mogu upotrebiti: svečani, obredni, svatovski, ukarasni, slavski, plažni, tradicionalni, magijski, kozmetički, sportski, peškiri za bebe, za svakodnevnu uporebu… Što bi Adams Daglas rekao: «Peškir je najkorisnija stvar na svetu». Peškir se javlja kao obeležje u običajima najznačajnijih trenutaka u životu svakog pojedinca i porodice: rođenje, krštenje, svadba, venčanje, izgradnja kuće, slave, molitve, sport.. Na svadbenim veseljima glavni je simbol svečanosti: peškir dobija pozivar svatova, mladoženja, svekar i svekrva, kumovi, deveri, počesto svi svatovi; njime se na svadbama kite konji, fijakeri, danas automobili, daruju muzičari; veže se na koplje barjaktara, a u svadbenom ritualu sastavljanje ruku mladenaca pokriva se peškirom, što označava početak braka; obavezan je deo devojačke spreme; njime se pokrivala škrinja, u kojoj je sprema. Sa njim se nazdravlja za novi život, tuguje, sneva; sa njim se jede i radi, a kada se nekome prispava njime se pokrije ili na njemu legne. Prvo šišanje deteta obavlja kum, koji na poklon dobija peškir. On je simbol samodivljenja, pokazivanje ženske nežnosti. Svojom lepotom služi kao pohvala i ponos devojci i snaši, koja je njime kitila, pokrivala, ulepšavala, ukrašavala. U svadbenim veseljima imaju svoje značenje, zbog čega na sebi imaju različite kompozicije, šare i motive.
Tkanje i izrada veza smatralo se prestižnim. Vez na peškiru je bio izraz znanja ili talenta ženskog stvaralaštva na selu. Vez je rađen vunenim, pamučnim i srmenim koncem. »Šta se ono na tarabi beli?/ To su moji laneni peškiri!/ Ja ih prela i izatkala sama./ To me moja naučila mama./ Lepo me naučila mati: presti, tkati i ašikovati!». Kod nas, peškiri su izrađivani u kućnoj radinosti od lana, konoplje i vune, sirovina dostupnim našem čoveku. Bitno je da materijal od koga je izrađen, lako upija vodu.
Začuđujuće je koliko su peškiri koje su tkale i vezle naše bake, bili jednako lepi kao ovi današnji, satkani od boja i šara najvećih majstora dizajna. Svojim vezom one mu davale dostojanstvo, stvarajući od njega kultni predmet i dragocenost. Vezilje su u svoj rukotvor najčešće ugrađujivale emocije, sa željom da svoje devojaštvo okončaju brakom («Peškir je jedini mladoženja za koga se devojke udaju a da to i ne znaju»). Na izvezenim detaljima ukrštaju se, u najvećem broju, svetovni i duhovni motivi (o raznolikosti izvezenih šara i samoj kompoziciji, mogla bi se napisati podebela knjiga). I danas se, u nekim našim krajevima ručno izrađuju peškiri. Ukrašavaju se raznim zanimljivim motivima, čak i ćilimskim šarama, od skupocenih materijala, a koriste se kao simboli starih vremena i običaja.
Najlepši i najskuplji peškiri prenošeni su u nasleđe, dok se u pojedinim krajevima Balkana čuvaju, jer se smatra da predstavljaju majčinu dušu./»Pred očima mi slika, koje ću pamtiti celog života: ciča zima, zašla mi u nokte hladnoća, ja u džemperu i debelim vunenim čarapama /jer jakna smeta/, prostirem na desetine peškira. Usput sanjam toplu peć i šolju čaja. Na žici, isped naše kuće, po veličini poređani, okačeni, vise oprani peškiri. Zrače, škripe od hladnoće, mirišu lepotom i čistotom: beli, zeleni, žuti, šareni, prugasti, kockasti, sa resama i ornamentima. Svi dobro zategnuti i zakačeni sa tri štipaljke, da se ne bi peglali, jer, kako majka kaže, od peglanja izgube mekoću. Ako nisu postavljeni po njenoj volji, gunđajući bi izlazila, da sve to popravi i dotera. Govorila je i upozoravala: «Kad neko pored kuće prođe i vidi kako su peškiri okačeni, znajte, stiče sliku o domaćici, njenoj urednosti, vrednoći i čistoći»./
Kao svaki dom, tako i peškiri imaju svoj miris. Oni upijaju i čuvaju mirise kože, parfema, deterdženta, kuhinje, lavande.., ali ne i onaj po kome se dozivaju i pronalaze jeleni i košute, srne i srndaći. Naravno, postoje i oni koji su izbledeli, izgužvani, skoro pocepani, koji su nam dragi i dragoceni.
Peškir se javlja kao obeležje slave, verskih obreda, izgradnje kuće, doček gostiju. »Majka: «Sutra moram kupiti 3-4 peškira, izlizali su se ovi stari». Otac: «Ma, što bi kupovala? Evo ti, sutra je Božić, položajnik sam kod Dragana, dobiću jedan. Posle toga idemo na slavu kod Žarka, tu lomim kolač, eto i tu jednog. A onda svadba kod Jove, tu smo svatovi, računaj, najmanje, još jedan». U islamu se verski obredi obavljaju na peškiru. Postoje dokumenti koji potvrđuju da su vojnici uoči rata uzimali vezene peškire svojih devojaka, i sa njima se vraćali sa bojišta svojim kućama. Danas su to velike muzejske vrednosti. Jedan takav, koji se nalazi u postavci Narodnog muzeja u Beogradu, prošao je u nedrima srpskog vojnika dve bitke (Cer i Kolubara), prešao Albaniju i preživeo solunski front. U nekim krajevima Balkana, njime se skida (crveni i zeleni) magija. Peškirom su se darivali svi učesnici mobe na kopanju temelja za porodićnu kuću, pa zidari, i na kraju tesari koji su podizali krov na novoizgrađenoj kući.
Domaćice su, posebno vezenim peškirima, ukrašavale svoj dom. I danas, ponegde, iznad ogledala i starih porodičnih fotografija, stoje peškiri. U danima veselja, verskih i drugih praznika, vezeni peškiri, kao ukras vise na vešalici ili zidu. Svečani peškiri se upotrebljavaju samo u izuzetnim prilikama. Kao izraz poštovanja, gostoprimstva i dobrodošlice i danas gosta na na pragu domaćinske kuće čeka devojka sa peškirom na kome su pogača i so. On je, između ostalog, obavezan predmet u protokolu najviših državnih poseta, ali i predmet koji se najčešće krade iz najekskluzivnijih hotela.
Jovan Dragašević, objavio je 1891. godine u časopisu Preodnica tekst pod naslovom «Peškir», u kome iznosi zanimljiv slučaj jednog peškira, kojeg je izvezla čuvena beogradska vezilja Savka. Na sajmu u Pešti, na kojem je bio izložen, izazvao je sveopšte oduševljenje svojom lepotom. Mnogi uticajni ljudi toga vremena želeli su da ga kupe, ali uzalud, jer nije bio na prodaji. Kada je na pomenutu manifestaciju došao i car iz Beča upitao je:»A gde je taj srpski peškir, što ga svi od reda tako mnogo hvale? Kad ga je video, car ga je uzeo u ruke, dugo ga gledao i glavom mahao, pa reče: »Zaista je osobito lep. Nisam mislio da taj narod tako lepo i vešto ume da radi».
Peškiri su izraz ekonomskog stanja porodice, kraja, pojedinca. Ranije, u nedostatku uslova, posebno na selu, jedan peškir su koristili svi ukućani. Istina je da su ljudi na selu, u svom svakodnevnom i običajnom ritualu, više pridavali značaj peškiru, nego oni koji žive u gradovima. Upravo ta činjenica govori sama za sebe više od bilo kakvog naglašavanja, da su naši seljaci jako vodili računa o svom zdravlju i održavanju lične higijene, iako su bili izloženi prljavim poslovima. Danas, svaki član domaćinstva ima svoj set: za lice, ruke, noge, tuširanje… Za njihovo pranje i sušenje postoje pravila koje znaju domaćice.
U trgovinama se, danas, mogu kupiti najraznovrsniji peškiri, izuzetno kvalitetne tehnološke sofisticiranosti u svakom pogledu: ekskluzivan dizajn; visokokvalitetan pamuk; prijatni na dodir; velika moć upijanja; sa vezom u izvanrednim bojama i motivima. Što bi se reklo – čoveku pamet da stane od njihove lepote. Jedan australijski ljubitelj plaže, napravio je peškir otporan na vodu i pesak: jedna strana je napravljena od kombinacije pamuka i frotira, a druga od najlona i sloja vodootpornog materijala. Inače, najveći peškir su napravili Španci: pokriva površinu od 2240 kvadrata.
Marame, ručno izrađene, sa vezenim motivima nacionalne kulture, koje podsećaju na naše svadbene peškire, danas koriste podjednako i muškarci i žene u Africi i Aziji, posebno u Indiji. Te marame mogu biti deo odeće, umesto bluze i laganog džempera, ali i atraktivan i dragocen modni detalj.
Bez dileme: peškir se nametnuo kao prestižan predmet i u savremenom društvu. Koliko god ostaju bez neke funkcije, toliko novo vreme i savremena shvatanja, ukazuju ovom predmetu novu šansu i novu namenu.
Peškiri se koriste kao ukrasi na raznim kulturnim, turističkim, modnim i sportskim manifestacijama, ali i kao vrlo tražena, skupocena i atraktivna roba. Danas, veliki svetski sportski klubovi imaju ogroman prihod od prodaje peškira sa svojim obeležjima. Na poznatom turniru Vimbldon, čast i zadovoljstvo svakog tenisera je da bude vlasnik peškira sa te manifestacije. U borilačkim veštinama, posebno u boksu, bacanjem peškira u ring prekida se neravnopravna borba, čime se jedan takmičar spasava daljih iskušenja. Za svakog galaktičkog auto stopera peškir je praktično jedini rekvizit za uspešno preživljavanje, zbog čega je Udruženje autostopera proglasilo 25 maj za Dan peškira.
Peškiri spajaju porodice, pojedince, brojne kolektive, a njihovim darivanjem uspostavljaju se bliske i srdačne veze. Peškir figurira i kao simbolični prolaz iz jednog ambijenta u drugi. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi u njemu pronalaze utehu i radost, saosećanje i ćutanje.
Između peškira i ljudi postoji dostojna veza, tajni dogovor i zavisnost. Pred svakim peškirom su izazovi koje on skoro uvek rešava na zadovoljstvo njegovog vlasnika. Kakve on sve torture preživi za života: od brisanja najlepših devojaka do autostopera. Zato u sebi sublimira optimizam, nadu, konfor, raskoš, strast, emocije, istinu, nemaštinu, glad..Neke peškire nikada ne upotrebimo, druge veoma retko, dok znatan broj koristimo redovno. Oni koji se nikad ne upotrebe, žive svoj život, možda srećniji što su bez nas. Njima je dozvoljeno da maštaju umesto nas. Uglavnom, oni godinama, pa i decenijama, besprekorno ispeglani stoje naslagani jedan na drugi u ormanima, plakarima, regalima, kredencima, čekajući na svoj red. Dakle, loša osobina peškira je što znaju lako i dugo da zaborave na same sebe.
Divljenje i nemoć muškarca da do kraja upozna ženu, navodi ga na fantazije sa njihovim peškirima: da bar jedne noći bude peškir nekoj lepotici; da joj se obesi oko struka; da posle tuširanja, stoji na njenoj glavi, kao najlepša kruna; ili, da joj na jedan dan bude plažni peškir. Zato su damski peškiri nedosanjana muška želja. Ono što muškarci vešto kriju, a peškir odmah prepozna jesu suze. Nebrojano puta, kad duša i srce zaplaču, peškir priskoči u pomoć i sve to ostaje njihova večna tajna.
Peškiri su kao misli: zaboravljaju, raduju se, tolerišu mane, priznaju zablude, hrabre smele, otmene i strpljive, ali i sujetne; suočava se sa snagom strasti i sukobom zabrana i nagona. Peškir ima prednost i vrlinu što pamti suštinu. Ako sve stvari poseduju određena memorijska svojstva, ako ljudska koža sve pamti, onda peškir u tome nije nikakav izuzetak ili, što bi Markes rekao: «Predmeti imaju svoj lični život – stvar je u tome da im probudiš dušu». Oni se beskrajno raduju životu, ali i svakoj individualnoj i kolektivnoj radosti; ne mare za vreme niti za mere. Koliko puta je peškir sačuvao obraz, ponos, dostojanstvo ali i spasio život. Nije bez razloga ona čuvena narodna mudrost. «ponesi peškir, zlu ne trebalo». Oni su nevidljivi junaci koji osećaju bol srca; lako se nose sa ljudskim manama, ali i vrlinama; puni su harmonije suprotnosti energije, ljubavi i mržnje. Savremen čovek je ostao bez tajne, jedino još tome odolevaju peškiri, koji su posvećenici tajnog života i sudbine. Kao što svemir ili izvor kriju najveće tajne, tako i peškiri, koji pate od ljudske sudbine i karaktera, koliko god žudeli za ispovestima, kriju ljudske mane, najveće ljubavi, uprkos tome što su izloženi raznoraznim iskušenjima. U tome oni imaju neograničenu moć prećutanih priča.
Naše prabake, bake i majke, odlagale su u peškirima vredne dragocenosti, predmete ostavljene u amanet, ali i poneku kocku šećera, gurabiju, mirišljavu dunju. Naša ljubav prema peškirima je tolika da ponekad i ne vidimo njihove mane. Inače, kad ne bi bilo tako, ne znam ko bi o nama više, detaljnije i istinitije govorio. Oni nam pružaju šansu i mogućnost da ne povredimo nijedan zakon najboljeg vaspitanja. Plene lepotom i postojanošću, zadivljuju neprolaznošću. Navikli su da ih ljudi gledaju pravo u oči. Ponosni su na sebe jer se mogu upotrebiti i vodoravno, uspravno, horizontalno, pa čak iako su isečeni u više komada. Kako god prespavali noć, peškir nam svakodnevno poželi dobro jutro, taman kao što nas isprati na spavanje.
Kada bi u nekoj kosmičkoj kataklizmi nestalo sve što postoji, ostao bi poneki peškir. Iskreno verujem da će uskoro dospeti i na nekoj najbližoj planeti, taman kao što ćemo i sami u neki novi život, za kojim žudimo ili od koga zaziremo. Bilo kako, život na ovoj, ili nekoj drugoj planeti, bez peškira, koji poseduju duh neprolazne otmenosti, definitivno je besmislen.
Bela Hamvaš bi rekao:«Kako je budućnost daleko odmakla», a ja dodajem – ne dalje od peškira!
