U vremenu gđe se mjera i stid gube,
kad psovke sastavni dio jezika čine,
čovjek u vrtlogu sopstvenog pada
zaboravlja da je kultura čuvar njegove visine
Prag, granica neuljudnosti koja se u našim prilikama i životima podrazumeva, postaje nepodnošljiva. Ispunjeni smo do vrha uvredama, prazninom, osornošću, ohološću i žestinom nepovezanih nagona. Niko nije sa druge strane ove neljudskosti, pa ni oni koji je ne trpe. Izgubili smo meru i ravnotežu. Masovna nekultura jača, oblikuje javni život i ponašanje; svet je izgubio putanju i pravac svog toka. Njen plen su, manje – više, svi društveni slojevi i generacije. Zdrav razum je ustuknuo pred ogromnim talasom planetarne gluposti, u kojoj mnoge stvari liče na pohlepu, prevaru, mržnju, otimačinu, prinudu. Ponor savremene civilizacije slio se u tačku na kojoj čovek više nije u mogućnosti da ovlada svojim potrebama niti da traži smisao u svom postojanju.
Ovo je priča o destruktivnim vremenima, o čovekovom otuđenju, maskiranom prividom normalnosti, o ružnim rečima i ozbiljnim psovkama, koje imaju svoj temelj u rigidnoj dimenziji koju smo nasledili. Na sceni je predstava nesigurne, zamućene i prljave sadašnjosti i globalnog duhovnog pada, gde je civilizacija psovki potisnula civilizaciju reda, uljudnosti i pristojnosti. Nismo ni slutili kakvo nas srozavanje čeka, pojedinačno i kolektivno, etičko i duhovno. Ni na šta se više ne može računati; sva opredeljenja se menjaju preko noći, sva uverenja se prodaju na slobodnom tržistu primitivizma. Živimo u dramatičnoj stvarnosti, u vremenu paradoksa, besmisla i manifestacije nereda, gde su sve vrednosti i autoriteti itekako devalvirani i poljuljani. Tehnologija napreduje, haotičan svet se guši; čovek nazaduje – svi varaju i lažu, jer su varani i lagani; moralni sunovrat i mračni primitivizam pod ruku sa nasiljem psovki, uvreda…
Tradicija psovki postoji od nastanka čoveka. To spada u nešto što se naziva tipičnim ljudskim ponašanjem. One su neodvojive od nas i gotovo da nisu stvar izbora već nekog patološkog stanja i osećanja stvarnosti. Kao društveni i jezički fenomen, psovka je nepristojna, uvredljiva i neprikladna rečenica. Etimologija psovke se vezuje za praslovenski glagol pbsovati, čije značenje je povezano s riječju pas. Vremenom se značenje tog glagola proširilo na sve izraze koji se danas smatraju psovkama.[1] Ovaj jezički konstrukt ima veoma širok raspon značenja, kako u metaforičnom, ironičnom, tako i u simboličkom smislu. Danas je psovka postala sasvim uobičajena pojava u socijalnoj komunikaciji u kojoj se prelamaju mnoge gluposti. U funkcionalnom smislu, svrha svake psovke je da naruši društvenu i jezičku normu i konvenciju, i da generiše banalnost potpunog besmisla.
Istorija čovečanstva i svih civilizacija, uključujući i period u kojem živimo, neprestano su ispunjeni psovkama, koje, bez dileme, danas postaju ogledalo našeg života. Kao najstarija iracionalna i opsesivna ljudska tvorevina, one su i globalna forma agresivnosti. Formom i sadržajem iskoračile su iz svih poznatih kulturnih klišea, čime je ovaj žargon dobio svoju objektivnu legalnost. Mnogi ga smatraju i elementom književnog jezika, sa čim se ne bih složio – govorna forma da, književna ne. „U literaturi se psovka nerijetko spominje kao izraz agresivnosti, pa i straha, a iz antropoloških je istraživanja poznato da su upravo kao ekspresija tih emocija nastali prvi, makar i neartikulirani glasovi u razvoju čovjeka, te nije nezamislivo da upravo ono što danas karakteriziramo kao psovku, kletvu ili vulgarnost, zapravo, predstavlja začetke prajezika“.[2]
U svojoj objektivnoj i „legalnoj“ psovačkoj aktivnosti, Balkan je oduvek prednjačio. Ako bi se za neku društvenu pojavu na Balkanu moglo reći da je brend, onda su to, bez sumnje, psovke. Taj psovački vokabular i vulgarizam, utkani u njegovu tradiciju i kontinuitet, ne manjkaju ni jednom balkanskom narodu; to je reprezentativna, neodvojiva tačka njihovog društvenog i privatnog života. Svaki od njih ističe kako su baš oni u tom žargonu neprevaziđeni. „Osobenost naših psovki je raznovrsnost, koju ne možemo naći na drugim slovenskim, a pogotovu evropskim prostorima“.[3] Ova društvena činjenica egzistira kao njihov temelj i oslonac, jednako koliko i egzistencijalno uporište. To je naša sinergija, mera i razmera, koji se lako prepoznaju kao istina balkanske karakterologije. Moglo bi se slobodno reći da nas više spaja zajednička nekultura, nego zajednica kulture, sistema vrednosti i socijalnosti. Uostalom, priznali ili ne, pitanje je šta bi mnogi od nas bili bez svojih arhaično sočnih psovki.
Kako smo stigli u ovo u čemu jesmo, i šta je lakše: razumeti ili tolerisati? Da bi se ovaj fenomen potpuno objasnio, mora se ući u ozbiljnu i zahtevnu analizu kakva je, po pravilu, namenjena književnim delima visoke vrednosti, koja bi ponudlila mogućnost novih socioloških, psiholoških, filozofskih, kulturoloških i drugih tumačenja. Naša svest može da prihvati određene razloge, uzroke i objašnjenja, ali ako ih ima mnogo, onda to treba da bude predmet istraživača društvenih tokova i pojava. Kad se dobro razmisli i razborito pogleda, uzroci mogu biti duboko ukorenjeni u naše nasleđe, počev od neobrazovanja, nevaspitanja, nekulture, morala, dokonosti, sujete, ljubomore, neostvarenosti, zavisti, mržnje… Štaviše, mogu li se današnje etičke konfuzije posmatrati izolovano od čovekove prirode, generisane kao puke posledice? Nedostatak opšte kulture je evidentan, jer većina radi ono što ne bi trebalo, i na taj način utiče da ova večita borba duha i banalnosti traje i dalje.
Kao delo čovekove kulture, psovke imaju uporište u realnom životu. Njima treba dati samo stabilnu tačku oslonca i one u potpunosti odmah pokažu svoj talenat. Bez unutrašnje snage, psovka poseduje patološko agresivnu proizvoljnost i haotično agresivno značenjsku neodređenost. Sve što se ne može dobrotom i delom, ovde se može jezikom, onim poganim, kako bi se uneo mrak u obična poznanstva, u dugogodišnja prijateljstva, ali i u živote onih sa kojima dele postelju. Odsustvo argumenata za svoje stavove kompenzuje se verbalnim argumentima agresije, izraženim arhaičnim formama, kakve jedino postoje na ovim našim prostorima.
Tematski okviri ovog narativa su mnogobrojni i raznovrsni. U silnoj raskoši mini tvorevina, psuje se sve: dete, otac, majka, sestra, slava, krst, vera, duša, post, hleb, pamet, profesija, obraz, čast, potomstvo, krv, Bog, sunce, ime.[4] Psovke se upućuju prema najdragocenijim ljudskim vrednostima. Najčešće se psuje majka, a u Crnoj Gori otac.[5] Koliko god da se gospodstven rodio, ipak ne postoji ni jedan čovek koji nije bar jednom opsovao. To je jedina jezička forma koja je srušila granicu između privatnog i javnog. Jedna psovka, izrečena u tri različite situacije, ima isto toliko značenja i poruka. Kako god, misao pritajena u duši, i reč odvojena od tela i sa vrha jezika, ne zna za sebe. Zato i postoje psovke zavisti, licemerja, ljubomore, mržnje, inata, kazne, istine, muke, pobune, kritike, straha, štimunga, poniženja, afekta, posrnuća, panike… Kada je reč o ovom narativu, valja napomenuti da postoje i samopsovke. One imaju svrhu kao „ispusni ventil“ da oslobode i relaksiraju osobu od straha, ljutnje, agresije, greške, besa, ljubomore. Ovo emocionalno stanje najviše se manifestuje kod žena i devojaka. Samopsovkama su bliske i tzv. katarzične psovke, koje imaju funkciju da organizam zaštite od neke jake i neprijatne emocije.
Jedina energija kojom svako živo biće raspolaže jeste energija gluposti i zaglupljivanja. Ono razorno i samorazarajuće nikad nije iz čoveka izgnano, a jezik može svašta, i neretko, ide preko mere daleko. Jeftino i brzo psujemo; izgovoreno se lakše zaboravi od onoga što se prećuti. Oblikovana u jednoj kratkoj, odsečnoj rečenici proizvodi varnicu i prazninu; delatna retorika minimalizma. Plitko je naše uzajamno poverenje – mnogima su usta puna ljubavi, a srce ispunjeno mržnjom. Svakodnevno opažamo takve groteskne neskladnosti. Nažalost, to je naša sociopatološka životna i međuljudska stvarnost. Odnos prema drugom izgubio je na vrednosti i gotovo je lišen svakog smislenog sadržaja. Izgubili smo osećanje međusobnog poverenja i iskrenosti, a samim tim i milost, blagost, ljubaznost i prisnosti. Danas niko nikoga ne voli, ne zanima, ne razume, a razumevanje za drugog su samo lukave reči utehe. Teže nam je da prevaziđemo sopstvena ograničenja, nego da poverujemo u čovekovu iskrenost. Zbog toga je danas teško čoveka gledati u oči, jer tamo, najčešće, ništa lepo nema da se vidi. Ovo neprirodno ponašanje se nametnulo kao prirodno. Uglavnom, svaki čovek koji psuje pokazuje tačno šta ne želi, ali ima problem da definiše šta želi. Za nevolju mnogih, nevažne stvari postaju veoma važne u ljudskom životu.
Psovke imaju različite slojeve svesti, podsvesti, stvarnosti i asocijacije. One nam onemogućavaju zdravorazumski odnos prema svetu i životu. Svaka psovka je prelaz iz svetlosti u tamu, iz svetkovine u tugovanku. Iz uzavrele komedije globalnog besmisla, pulsiraju kao sam život; dokidaju isti, kidišu na sebe. Ili, što bi rekli umetnici: „Psovke modeliraju umetničku sliku svakodnevice“; pogani jezik u punoj raskoši. Zlurade, beščasne, i sebi su nerazrešiva zagonetka postojanja. Upravo zbog toga one nas prokazuju i ponižavaju, time što iz sebe oslobađaju istinu. Ponekad govore više nego što je čovek u stanju da kaže – gnusne, gadne, prizemne, vulgarne; one su tokovi ljudskog posrnuća. Nažalost, nisu tek poza, već gorki šum nekulture koja razara. Pobeći se od njih ne može – iza vrata su vrata, iza rešetaka rešetke, iza zidova zidovi; prostrano carstvo banalnosti. Što bi se reklo: one nas relaksiraju od svake ozbiljnosti i reda.
Shodno svojim pravilima i vrednostima, svaka kultura modeluje svoje običaje i rituale. Da li je svet pristojniji ili samo diskretniji, najbolje se vidi kako pulsira na svojim marginama, odnosno kad nepristojnost nadjača kulturu. U momentima kada unutrašnja pobuna traži svoj ljudski izraz, ali bez dovoljno argumenata, snage i duha, počinju psovke. Tada one plivaju iz inata da ne bi potonule, degradirajući čoveka kao svesno biće. U takvim situacijama, normalan čovek, pristojan, vaspitan, osetljiv, saosećajan, dobar, častan, vredan, obrazovan, u stanju je svašta da izgovori, ali se brzo pokaje i zdušno izvini. Takav momenat se definiše kao afektan, a psovanje kao slabost dobrih ljudi. Ali to je, svejedno, slabost savesti, u kojoj se ogledamo i pokazujemo.
Međutim, kod psovki se najbolje snalaze dokoni ljudi niskog morala i najnižih motiva, kojima je ovaj običaj svakodnevni vokabular. Kada vlada besmisao, bes se izliva kroz psovku kao izopačenost, brutalna i destruktivna ostrašćenost. Kod većine takvih progovaraju zatravljeni nagoni, telesnost, sebičnost, frustriranost, sanjarska ambicioznost lenjih i nedarovitih ljudi. Taj svet razuzdanog demonskog pira, iz sumnjivog znanja i vaspitanja, iza kojeg čuči ogoljelo, osujećeno i poharano biće, svojom vulgarnošću i primitivizmom razara svaku rečitost, razum i emociju. Smanjujući osećanje svoje tamne praznine, takvi su riskantno radikalni, gotovo da idu na sve ili ništa, i u stanju su da kroz psovke izmišljaju i krivotvore sopstvene i tuđe živote. Oni psuju i u dobru, u vrlini, i u radosti, zlu i posrnuću. Takve psovke razaraju svaku normalnost u svim aspektima društvenog, porodičnog i medjuljudskog odnosa. Nažalost, danas su na maloj ceni velike vrednosti.
Kakve god po funkciji, obliku, značenju i svrsi bile, one su, preuzevši mesto cinizmu, kao podrazumevajućoj i poželjnoj formi izražavanja, prisutne u svim slojevima društva. Kao prostrano carstvo banalnosti, ne mogu se odvojiti, kako od onih koji psuju, tako i od onih koji su u ambijentu takve običajnosti. Što se više koriste, to više postaju svakodnevna navika. U takvoj okolini, pristojnosti gotovo i da nema. Ako je moderan čovek sklon raznim zavisnostima, onda su psovke porok modernog čoveka. Ovo svojstvo ne pripada polovima, uzrastu, ugledu, profesijama, već svima, odnosno biću koje ih koristi. Iako je u prošlosti ova pošast bila svojstvena muškarcima, u današnje vreme psuju i žene i muškarci, stariji, mlađi, i nažalost, i najmlađi, od tri godine pa naviše. Čim progovore –psuju. Psovke mogu biti kratke i jednostavne, duže ili u obliku složene rečenice, ili više njih. Karakter i ozbiljnost psovke zavisi od tona i jačine same rečenice. Jak i prodoran glas šalje ozbiljnu poruku onima kojima je upućena. Pored toga, i gestikulacijom se šalje poruka. Ako se psovka izgovara uz neprikladnu i preteću gestikulaciju, onda to govori o stresnom i negativnom osećanju psovača. U tom kontekstu treba reći da osobe starije dobi teže prihvataju svaku psovku, a posebno ako se njome spominju članovi porodice, slava, crkva, Bog.
Ova tema zavređuje i jedno kraće dodatno razmatranje iz drugačije perspektive. Naime, porodica i kućno vaspitanje su kod nas uvek bili metafora dobrog vaspitanja i kulturnih korena. Porodice u kojima je vaspitanje bilo uzorno, bile su pravi dar tradicije naših prostora. Takva patrijarhalna organizacija života imala je višedecenijsko pozitivno iskustvo, na čijem se razboju plela narodna kultura, moral, dostojanstvo, vaspitanje, etička vrednost, navike, bliskost, srodnost, prisnost, najlepše šare u odgoju potomstva i očuvanju mnogih običaja. Da se poštujemo, sabiramo i volimo, bila je svakodnevna poruka babe, dede, majke i oca. Kako je moguće da se napravi tako radikalan i dubok, skoro nepromostiv, jaz između takvog ambijenta i svega onoga što nam se danas dešava i u čemu su psovke najbolji dokaz?[6] Nažalost, kućno vaspitanje je davno zaboravljena životna tema i obaveza, a naša kultura zastaje u pukotini usporene morfologije.[7]
Čovek je biće problema, koje ne može da opstane a da ne problematizuje život i svet u kome živi. Današnji ljudi se sve manje pridržavaju pravila i normi koje konkretizuju najviše vrednosti. Moralna principijelonost, kao najveća ljudska vrednost, izgubila je svoj nekadašnji značaj. Biti pošten, moralan i častan u društvu u kojem se sve više cene suprotne karakteristike, znači biti marginalizovan, često i izigran. U doba upitnih istina, kad se nema kud iz sebe, dovoljno je da pojedinac samo jednom iskorači iz sfere pristojnosti i časnosti, i tako dopusti da prevari i sebe, a onda, to još lakše učini s drugima.
Do samo pre nekoliko decenija kod nas se nije toliko psovalo, a još manje klelo. Kako god, bilo je to vreme sa više skromnosti, uljudnosti, čednosti. Istina, mnogi će reći kako se i ranije dosta psovalo. Ipak, psovke su se retko koristile u javnom životu – opstajale su u privatnoj sferi. Sve je bilo ispunjeno smislom i skromnošću, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost, muku i rad, s merom i mirnoćom. Vremenom, masovni upliv psovki u javni prostor i govor, postaje mračni primitivizam, blizak nasilju. Mislioci najrazličitijih naučnih usmerenja psuju: akademici, glumci, profesori, slikari, pisci, piloti, doktori, novinari, političari…[8] Naše etablirane institucije – političke, kulturne, društvene, akademske, sportske, umetničke, književne, kao i mediji, primaju poslednju infuziju ljudskosti, kulture i obzira. Takve psovke, utkane u aktuelne tokove života i u hijerarhiju političko-institucionalnih vrednosti, su najopasnije. U toj poplavi patoloških odnosa, izgubila se mera, ravnoteža, granica, svaki prag pristojnosti, a monopol na nekulturu imaju instance moći. Praksa nedolične psovke i zapanjujuće količine prostakluka i svakojakog omalovažavanja prelazi u masovno proizvedenu dosadu. Za neke, koje je obuzela manija psovanja, nemoguće je postaviti bilo kakav zabran.
Najneprizorniji oblici psovki, kroz žestoko utonuće ukusa i pameti, estetičkog i moralnog osećanja, divljaju na društvenim mrežama. Takve psovke se šire jednostavno, globalno i brzo. Bez stida, srama, obraza i časti, milioni ljudi izgovaraju samozadovoljne psovke i kletve, u kojima se ispoljava najveći stepen prostakluka. Po svemu sudeći, govor mržnje postaje nova dimenzija vređanja. Obogaljeni karakteri, niskog morala i najnižih motiva, sa manje ili više zdravog razuma, kroz zlo koje nema savesti, minimalizuju sve što im se ne dopada. Dok žare, pale i kažnjajaju, mobilišu svoje pristalice, praveći budale i predstave od sebe. Mešajući konfliktno i tragično, dobija se mutni talog iz kojeg niču najniži ljudski porivi, puni mržnje i zla. Život u ovakvoj okeanskoj banalnosti, kao igri koju je teško do kraja prozreti, i u kojoj se ispoljava tamna strana ljudske prirode, u novim uslovima uzima maha, bez naznake da će to ikada prestati.
Psovke egzistiraju kao reprezentativna društvena pojava o jednom vitalnom segmentu našeg interaktivnog i kulturnog sistema. Kao trajno nasleđe ljudske istorije i delatna metafizika nerazrešivih pitanja čovekovog prisustva u svetu, one predstavljaju mnogo više od pukog čina razbijanja banalnosti trenutka. One su iskustvo u kojem se najbolje pokazujemo onakvima kakvi smo. Ima li kraja ovoj teskobi? Zamislite da se godinu dana živi bez psovki, svađa i uvreda; da se poštuje tuđe mišljenje i da svako ima svoje. Da li je za zdrav život neophodna distanca od realnosti?
Ako je toliko laži i licemerja u rečima, šta je onda u ćutnji, odnosno u podsvesti? Vrhunsku pristojnost uvek sam razumeo kao sposobnost da se iz života otrgne najbanalniji gest svakodnevice, te da se od nje načini univerzalna lozinka svih nas. Nažalost, danas su oaze pristojnog i kulturnog toliko retke da nam je teško da poverujemo u njihovu istinitost i iskonsku dobrotu. Ono zbog čega su se ljudi stideli, danas se ponose. Gde se dede sve ono što je dobro, lepo, uzvišeno? Da li se može reći da je došlo vreme u kojem je kultura na izdisaju?
[1] U slovačkom jeziku postoji glagol psovati – grditi ili huliti; na češkom psouti znači grditi, ružiti ili kvariti nekoga. U poljskom jeziku glagol psuć, sa identičnim značenjem.
[2] Lada Badurina i Nikolina Palašić: Komunikacijska funkcija psovke i pitanje njene vulgarnosti, 2019
[3] „Najmanje psovki čuje se u Sloveniji. Oni sami kažu da, kad treba da psuju, koriste italijanski, hrvatski ili srpski jezik“, ističe profesor Danko Šipka.
[4] U Dušanovom zakoniku iz 1349. godine spominje se psovanje u dva člana, i propisuju se oštre kazne za onoga koji psuje.
[5] U Crnoj Gori odvajkada postoji kult majke. Nju i sestru niko nikada ne pominje u psovkama. Onaj ko se usudi da opsuje majku rizikuje najsuroviju osvetu.
[6] „Nama nije ništa lepše nego kad čujemo da dete opsuje, a postoje i specifične psovke koje se koriste u obraćanju deci“ – Predrag Krstić, autor knjige O čemu govorimo kada govorimo o psovanju.
[7] „Prema ruskim izvorima iz 18. veka, učenje dece psovkama spadalo je u sastavni deo vaspitanja i doživljavalo se kao uvođenje u svet odraslih“ – BBC NEWS, na ruskom, 2023
[8] Na pitanje da li psuje, jedna naša poznata glumica kaže: „Naravno da psujem. Psovka je iz raja izašla“.
Be the first to comment