Nedavno je iz štampe izašla zbirka pjesama “Kao sunce kad izlazi”, autora Veselina Veska Milovića, za koju je jednu od recenzija napisao Ramiz Hadžibegović. Recenziju prenosimo integralno.
11.07.2025.
Ramiz Hadžibegović
DOVOLJNO ZA UŽIVANJE, MALO ZA JEDNO ČITANJE
Još se mastilo nije osušilo od prve zbirke, a pred nama je nova knjiga pesama Kao sunce kad izlazi. Pa ipak, neumorni kulturni poslenik, decentni gospodin diskretne aristokratske duhovnosti, nije žurio, pesme je gradio poput mrava ili ptice, koja pravi gnezdo, zrno po zrno, slamčicu po slamčicu, grančicu po grančicu. Na tom talasu je pozicionirana i njegova radna i stvaralačka energija koja nema ni kraja ni predaha, i zato imam poverenja u njegov pesnički razvoj. Pred nama je rukopis koji otkriva bogati unutrašnji svet pesnika Veska Milovića, koji duboko misli, iskreno voli i snažno proživljava našu stvarnost. Naslovom i duhom, zbirka predstavlja nadogradnju misaono-poetskog toka koji je autor razvio u svojoj prvoj knjizi Da li ti je neko reko.
Kulturnu i pesničku pojavu Veska Milovića smatram dragocenim uzdarjem crnogorske književnosti, budući da su njegove pesme svojevrsni društveni dokument, sa višestrukim slojevima semantike, simbola, metafora i put do značenja, a ne unapred pripremljeno značenje, koje mogu čitati svi od sedam do sedamdeset i sedam godina. U vizijama jednog jasnovida i težnji da svet oko sebe tumači snagom unutrašnjeg doživljaja i duhovnim korenjem svoga nadahnuća, Milović nas opominje da prekinemo jurnjavu u koju se moderno doba pretvorilo i da, bar u retkim časovima introspekcije, razmislimo o zaboravljenim ili zapostavljenim prioritetima i istinskoj prirodi svojih odnosa. Njega ne opsedaju tajne neba, prvih i poslednjih istina, već tajne sveta u kome se bolje i srećnije živi, u kome ima istine i razumevanja, kulture, vaspitanja i samokontrole. Ako bih uprostio, svaka njegova pesma je svojevrsni kulturološki esej, sa pogledom na ontologiju i poimanje bitisanja savremenog čoveka.
Skromnost u nastupu i životu i donedavno profesionalna posvećenost, čini Veska pisca vernog pisanju. Njegova poezija je jedinstvena po svom ustrojstvu i sjedinjavanju modernog pesničkog izraza s folklornim nasleđem. Specifična poetika u svedenom i uprošćenom ritualu, materijalna u svojoj duhovnosti, lišena krasnorečivosti; sa svojom nonšalancijom i efektnošću autor ocrtava duhovni horizont jedne novorođene razboritosti. Pesme pisane zanimljivim jezikom, neopterećene poetičkim i metodskim okvirima, opiru se svakoj žanrovskoj podeli, a književnom inteligencijom nadmašuju svakovrsna iskušenja, i zato je on majstor da stvori pesmu iz ničega, nečega i svačega. U njegovim pesmama ujedinjuju se zbilja i igra, naivnost i mudrost, anegdota i vizija, jezik i predmet, slika i značenje, poezija i proza, priroda i kultura. Piše slobodno, ali iskusno i iskustveno, uz sažet, sveden i precizan izraz; vešto senči realizmom; kompozicija je čvrsta i pažljivo urađena. Poezija je u njegovom slučaju stvarala formu u koju se skrivalo biće koje je ovu formu iznedrilo. Njegovi stihovi su izvan svih puteva, sigurni u svoj put, koji se ni sa kojim drugim ne bi mogao pobrkati.
Dubljim uronom u sveprisutnu zbilju, možemo osetiti da je vreme postalo bezglavo i opako, a mera neljudskosti postala nepodnošljiva. Na sve strane, poremećenost opštih vrednosti, otuđenost i duhovno – emotivna protivrečnost, a čovek prolazan i smrtan, univerzalizuje patnju uobičajenim, gotovo dosadnim životom. Pomalo zbunjen i zabrinut Milović istražuje i analizira korene, uzroke i posledice koji uništavaju i ruše pristojnu ljudsku i porodičnu egzistenciju. Na jedinstven način predočava sliku duhovnog i društvenog stanja modernog doba i sveta u lokalnim i globalnim okvirima. Svojim pesmama hrabro alarmira da sa ovim svetom nešto nije u redu; tumači sve ono što je prikriveno senkama nedorečenosti; svojim stihovima osvetljava put iskustva kojim idemo, sa porukom da se vrate dostojanstvo i smisao postojanja čoveka u takvoj egzistenciji. To su temelji koji čuvaju pesnikovo prisustvo u aktuelnoj atmosferi postojanja usred jutra i sutra, i života koji dolazi i prolazi. On upisuje sopstveni glas, čežnjivu nostalgiju, nudeći, ako ništa drugo, alegorijski, asocijativno ironični i satirično metaforičan pogled na stvarnost koja nam nameće tamnu stranu života koji ne vidimo.
U svojim stihovima autor uzima kurs prema neviđenoj slobodi. Sposobnost da istovremeno bude iskren, šaljiv i duboko ozbiljan, i širina u kojoj se ogleda suptilnost suštine, čini njegovu poeziju živom i otvorenom, pritom, tako nužnom, esencijalnom. Ispravna vizija takve stvarnosti ima podsticajnu potku u društvu i nedostajuće pokušaje da se životne okolnosti dovedu u red, čemu nesporno treba težiti, što uspostavlja još jedan sloj značenja. Kroz pronicanje najdublje tajne ljudske duše, on na senzibilan način progovara sa dozom sete, rezignacije i ogorčenja, što je tipično za misleće ljude, opisujući mentalitetsku egzotiku i karakter ljudi sa ovog, ali i šireg, prostora.
Teško da se može osporiti podsticajnost njegovog pogleda, analitičnost, komparativistička širina i dubina pogleda, čak i kad ne polazi od premisa koje bi čitaocima bile bliske. Sa iskrenom stvaralačkom opsesijom, on traga za kolektivnom memorijom i trajnim formulama života, verujući u trajnost egzistencije čoveka. Brodeći tako za svetlošću, otkrivajući senke i tame, Milović nastoji da vidi pred sobom čoveka pristojno saglašenog sa onim što postojanjem jeste. Poetska naracija se oslanja na lično iskustvo i prošlost u kojoj je smešten emotivni, duhovni i duševni potencijal malih obreda i oblika svakodnevlja; života kakav je bio i kakav jeste. Mudrim promišljanjima mnoge, naizgled svakodnevne kulturološke ili zatvorene teme, autor otvara, čini ih vidljivijim i jasnijim, vraćajući u sećanje mnogo toga zaboravljenog ili prećutanog. Bira nedotaknute teme i ide svojim pravcem; semantički ponire u tajanstvenost duše i pokazuje lepše lice istine, pozivajući na oprez, sve do konačnog ishodišta. Kroz njegove stihove onespokojavajuće provejavaju društvena i ljudska lutanja, gde prstima prebira po nečem što je više nalik talogu; prikazuje život u svim njegovim manama i lepotama, od detinjstva pa do groba. U centar zbivanja smestio je tzv. malog čoveka, u njegovim različitim životnim manifestacijama, vremenskim perspektivama i ulogama, koji se razotkriva kao složeno i protivrečno biće, čija se priroda u sudaru sa svakodnevnim teškoćama menja i neretko kvari. Otkriva mudrost života, traga za najdubljim smislom. Izbegava sve grandiozno, zarad prisnog, uljudnog, pristojnog, životnog. Spretnim postupkom gradi kuću, na temeljima izabranih reči, pokuda i saveta.
Zaokupljen težnjom da poetski dokumentuje stvarnost, njegove pesme hvataju nove prostore, nove pojave, male dragocene detalje. Na razmeđu svesti i savesti, sebe i spoljnjog sveta, Milović prvo zaviri u sebe u potrazi za istinskim mirom sa samim sobom i drugim. Zato se njegovi stihovi kreću u ljudskom prostoru iz dubine njegovog bića i duše. S poetskim očima i novim pogledom on se vraća sećanjima, uspomenama, zavičaju, detinjstvu, slikama i sličicama života toplog porodičnog doma. Uostalom, čovek koji je u skladu sa samim sobom, ne može biti kreativan stvaralac, pa ni poeta. Veruje sopstvenim impulsima, koje ponekad mora da brani osnovnim pravom da nastavi putem kojim se ide do cilja; kritički sagledava svet i svoje doba, reaguje na njega uz upit nad svim istinama koje su nam servirane i date. Igra se postupkom autofikcionalne paradigme vešto balasirajući između objektivnog prikaza i subjektivnog doživljaja; baca grešnike na jednu, a pravednike na drugu stranu.
Radoznalog duha i raznovrsnih interesovanja, zapravo poeta eruditos, on neumorno traži istine života.
Svaka pesma je doživljaj ili isečak iz života i važno iskustvo sa kojim možemo da poistovetimo svoje; imaju snagu karaktera i samoobnove; greju dušu; to su ključevi koji traže smisao u svom postojanju. U šupljinama oštrih hridi savremenog života, Milović primećuje da se nekultura uliva u praznine života svestrano osujećenih bića. Taj njegov svojevrsni poetski manifest se provlači kroz svaku reč, svaki stih. U širokom rasponu tematskih inspiracija, o pojavama i stvarima koje ga suštinski inspirišu i o kojima mnogo zna, na samosvojan način promišlja svekolikost života u kome je, recimo, kućno vaspitanje davno zaboravljena životna tema i obaveza, dok su dom i zavičaj najveće svetinje čovekovog života. Njegova poezija je istina o istini, ili činjenice o činjenicama, ni manje ni više. Što se ne može podržati, može se ironično obesnažiti. To je poetsko svedočenje pisca koji progovara svojim autentičnim glasom o vrednostima kojih više na ovim prostorima gotovo i da nema.
Životna istina se slila u njegove pesme i zato je u njima smešten čitav svet potisnutih emocija koje na čoveka presudno utiču. Budući da živimo u svetu paradoksa i besmisla i dobu krajnosti i banalnosti, potreba da imamo ono što nemamo u osnovi je njegova žudnja i zato ova poezija ne dozvoljava životu da padne nisko. Njegove pesme pamte i ono što ste zaboravili ili ne znate da ste zaboravili. Afirmišu ideju duhovne vertikale koja nas je održala, pokazujući šta jesmo, odvajajući nas od onoga što nismo i što ne možemo biti. Preko reminiscencije svog naratora, i impozantne doze osećaja nužnosti, ironije i sarkazma, oseća se snažna nostalgija kao onirično balansiranje između nerazumljivosti i razumevanja, što utiče na percepciju stvarnosti. Njegovi stihovi su jedno veliko čisto nebesko ogledalo u koje bi se trebalo zagledati i videti ko smo, šta smo, kuda idemo, u šta verujemo; gde čovek treba da sagleda sebe i posledice svoga odnosa prema svetu i prema drugima.
Na putu budne radoznalosti poetskih izazova pronalazio je meru odnosa između tradicionalnog i modernog. Jednostavnošću izraza i bogatstvom značenja svaki stih je napisan u punom životnom i stvaralačkom uverenju. Poetska racionalnost, dubina jednostavnih i razumljivih misli izdvaja se iz uobičajenih okvira savremene poetike; vešto senči realizmom. Prisnošću i toplinom, njegov jedinstven stihovan oblik misli, kao svojevrsni poetski herbarijum, odiše svežinom, iskrenošću, energijom i lucidnošću. Kao takvi, stihovi osvajaju, diraju, zrače, bude i prizivaju. Lepota njegove poezije je u njenoj retkosti i čvrstoj vezi sa stvarnošću. Njegova poezija uspostavlja nove prostore, hvata svakodnevnicu, male narative i sitne detalje. Vratio je poštovanje stihu i zanatsko poetskom žanru.
Brižljivo i sa višim zahtevima pisana, ova dragocena i retka zbirka je posveta čoveku i njegovim jasnim životnim istinama i naličje našeg doba; osvetljava put svesti kojim ređe idemo da bismo osvestili i uočili kretanje svog života, bez obzira na njegove promene. Radi se o preciznoj i zaokruženoj knjizi u kojoj svaka pesma funkcioniše i samostalno i kao celina, a ponekad govore više nego što je pesnik u stanju da kaže. Gde će vas ovi stihovi „odvesti, navesti ili zavesti“, zavisi od toga koliko će vas učiniti ravnodušnim, podstaći i opomenuti; zavaravati i oplemenjivati, iznenađivati i onesvešćivati. Zbirka Kao sunce kad izlazi, koju treba čitati dušom deteta i razumom zrelog čoveka, nateraće vas da dobro razmislite o svemu što vas okružuje i da se u dogođenoj prošlosti pronađe vizija budućnosti. Sve u njoj izrečeno – dovoljno za potpuno uživanje i malo za jedno čitanje. Kako god, siguran da je mnogo reči u Milovićevom grlu zapelo neizgovoreno – sa radošću očekujem sledeću zbirku, koja će iznedriti svu snagu njegovog stvaralačkog potencijala.
Be the first to comment