Ramiz Hadžibegović – STARE PORODIČNE FOTOGRAFIJE, verni svedoci prošlosti

U ramovima na zidovima stare kuće
sa fotografija prošlost se čita.
Gleda lik sa požućele slike:
“Čuvate li uspomene?” kao da nas pita.

STARE PORODIČNE FOTOGRAFIJE, verni svedoci prošlosti

U dramatičnoj stvarnosti brzih promena, u vremenu ekspanzije novih tehnologija sa nesagledivim potencijalima, čovek je izložen agresivnom pohodu digitalne fotografije, koja je postala nezamenljiva, jednako kao i mobilni telefon koji se, svakodnevno koristi za raznovrsne potrebe. Dok se ljudi prilagođavaju tehnologiji više nego što bi trebalo, ona ne prepoznaje ni etiku, ni duhovno nasleđe, pa ni samog čoveka. Slike postaju najsnažniji segment savremene kulture i socijalne komunikacije. Mladi danas ne ispuštaju iz ruku ajfone, ajpode, tablete. Drže ih sa dve spojene šake kao što se nekada držala sveta knjiga pri molitvi na krilu, ili peškir preko kolena, dok se obedovalo za sofrom. Tako prenatrpana, agresivna, digitalna i virtuelna stvarnost ima za posledicu otuđenost i među onima koji bi trebalo da budu najbliskiji. Predajemo se u ruke tehnologiji, očekujemo više od nje nego jedni od drugih. Ovakva tehnologija pruža priliku svakom pojedincu da vodi dnevnik o svom životu i da sakrije pravo i istakne svoje drugo, poželjno lice. Ogromna većina ovih tvorevina kratko traje i nestaje bez traga.

A samo pre nekoliko decenija, u vreme naših baka i dedova, fotograije su, naizgled sasvim običnom ljudskom životu davale poseban smisao i značenje. Od kolikog su značaja čovekov duh, znanje, priča i lepota prirode, umetnički predmeti koje je čovek stvorio, toliko su i fotografije o raznim aspektima ljudskog trajanja bile dragocene, jer imaju nemerljivu ulogu u dokumentovanju stvarnosti, prenosu poruka i umetničkom izražavanju. Bez njih, čovek ne bi mogao rekonstruisati ljudski hod i njegov trag. U pitanju je vredan korpus kulturne baštine vekovnog trajanja, koji čini značajan deo civilizacijske recepcije, iz domena kulture, istorije i antropologije. U fotografskoj memoriji, kao svojevrsnom hologramu, u kojoj se množe vremena bremenitog značenja, gde se u slici, tragu i vremenu istovremeno skrivaju i otkrivaju poznato i nepoznato, kao u živom kaleidoskopu, ređaju se događaji i epohe. One vode u baštinu kolektivnog pamćenja, u davninu; u riznicu temeljnih vrednosti kako nacionalne, tako i kulture lokalne zajednice, porodice i pojedinca.

Fotografija je fenomen koji na razne načine prožima život čoveka, kako u prošlosti, tako i danas. Ima bogatu i dugu, mitsku i stvarnu istoriju. Reč fotografija potiče od grčkih reči photos i grafein što, u prevodu, znači svetlost i crtež. Ona je otkriće umetnosti devetnaestog veka. Termin je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. godine. Prema relevantnim izvorima, prvu fotografiju je napravio Žozef Nijeps 1826. godine, a prvu kolornu Dželms Maksve 1861. godine.[1] Ne osporavajući značaj umetničkog dela, pre svega slikarstva, fotografija je s pravom postala dominantan način dokumentovanja značajnih društvenih i prirodnih pojava. Obeležila je jedno novo, moderno doba, u kojem se njihov interpretativni potencijal pokazao kao značajan i nemerljivo dragocen. U svom kulturološkom, etnološkom, antropološkom i sociološkom smislu, fotografije, kao nematerijalno nasleđe, kao vrednosna činjenica, kriju snagu potencijala za izučavanje baštine i kulture sećanja. Kao neiscrpna riznica izuzetnih tema, fotografije skrivaju i otkrivaju, spajaju i razdvajaju, a ponekad govore više nego što je pesnik u stanju da kaže. Uostalom, ne postoji kultura sećanja bez fotografskih zapisa.

Sigurne u svoj put, koji se ni sa kojim drugim ne bi mogao zameniti, one otkrivaju, ne samo ljudsku prirodu i njegov karakter, već ulepšavaju lice čovečanstva. Tragikom svog postojanja, neme i nemoćne, postaju izvor novih interpretacija i reinterpretacija pružajući, pritom, beskrajne mogućnosti tumačenja raznih tematsko motivskih zagonetki i naučnih istina. I kroz nezaobilaznu sopstvenu komponentu, iako izgledaju kao tipološki obrazac, fotografije su duhovna vertikala koja seže iz dubine prošlosti i traje do dan danas, a oblikuje kulturnu tradiciju i kulturnu samosvest. Sazdane prema ljubavi i životu, bliske kao sećanje, fotografije razotkrivaju i jednu nijansu ljudske poročnosti. Svako onaj ko se dohvatio kvalitetnog fotoaparata postao je njegov zarobljenik i zavisnik.

Budući da o ovoj temi nije moguće reći sve, ovaj esej o starim porodičnim fotografijama, govori o onome o čemu se ne može dovoljno ispričati u jednom kraćem uradku. Iako za mnoge spadaju u efemerne artefakte, u njima je utkan magični realizam i višestrano zanimljiv narativni tok, koji upotpunjava ambijent jednog davno prošlog vremena. Daleko od velikih narativa i značajnih tema, za čime vizuelna etnologija i antropologija tragaju, porodične fotografije su, u najplemenitijem smislu, samosvojna tvorevina koja na svoj neponovljiv način uvek ima nešto važno da kaže i o velikim pitanjima tradicije, običaja i kulture naroda u kojem su nastale. Male intimne slike, zamrznute u večnosti, umeju da nas usreće i obraduju dok nas vraćaju u prošlost bezbrižnih prikaza iz detinjstva, a to je ceo jedan lavirint sećanja i najlepših uspomena.

Kao simbol jednog vremena, u kojem se naglašava dokumentarnos svaka porodična fotografija sadrži bogatstvo poruka, skrivenih značenja; svaka sa zasebnom pričom podseća i ukazuje na nešto, na ljude, na život, njegove dileme i radosti. U svojoj bogatoj memorijskoj mapi, sadrže toliko topline, životne energije, neispričanih priča, ali i spiritualnu tajnu poruku koju je lako ispustiti ako im se ne priđe sa izvesnim uvažavanjem i razumevanjem. U njima je pohranjeno arhetipsko i metaistorijsko iskustvo kulture; istina o stvarima i pojavama koja se prenosi s generacije na generaciju; poseduju moć da održe prisutnost sa prošlim, dalekim, i da sve to bude ono što doživljavamo kao blisko i saznajno. Sa onim što se vidi i ne vidi, što je manjim delom izrecivo, a većim neizrecivo; one su verna slika naših predaka.

Nekada su porodice u svom domu posedovale po nekoliko fotografija, koje su pravili profesionalni fotografi. Osim njih, foto aparate su posedovali i veoma retki zaljubljenici tog zanata. Organizovanje fotografisanja podrazumevao je čitav niz radnji i postupaka, ako to nije neki radostan događaj koji zaslužuje da se spontanim fotografisanjem sačuva od zaborava. Treba istaći da su pojedine imućne familije, pre pojave fotoaparata, imale svoje porodične portrete u vidu slikarskog dela, koje su radili lokalni ili poznati umetnici.[2] Slikari su mogli da predstave nešto što nisu uočili, dok objektiv kamere nalaže novu istinu.[3] Pojavom fotografije, ovaj vid portretisanja je skoro nestao, jer je snimanje bilo jednostavnije, verodostojnije i dostupno svim društvenim slojevima. Pored toga, fotografisanje je omogućilo svakom pojedincu da posedovanjem svoje slike dokaže svoje postojanje, svoj lični i porodični identitet.

Sve do momenta kad je svako mogao posedovati foto aparat, pojedinačno i porodično fotografisanje radili su isključivo profesionalni fotografi.[4] Trenutak kada su porodica, bratstvo i prijatelji na okupu, bio je najzgodniji povod za tako nešto. Važne porodične svečanosti – ženidba, udadba, rođendani, ispraćaj u vojsku, narodne svetkovine – to su dragocene uspomene u trenutku kada sećanje jednog dana počne da bledi, a fotografija kao svedočanstvo, ima ogromnu emotivnu i sentimentalnu vrednost. Na takvim fotografijama sadržan je čitav jedan univerzum emocija, način života, svet malih skrivenih detalja, koji govore više nego likovi. Takva, na prvi pogled, površinska običnost, pretvara slike u izvanredne dokumentarne izvore o društvenim, socijalnim, ekonomskim i kulturnim uslovima u kojima je nastala fotografija.

Za razliku od ovakvih fotografija, odlazak kod fotografa, ili njegov dolazak u dom porodice, predstavlja poseban dramsko-scenski, ali i psihološki ritual, najsličniji probi neke pozorišne predstave. Svaki kontakt sa njim imao je svoju priču lišenu spontanosti, budio je tremu i podsticao maštu. U toj običajnoj tradiciji grupnog snimanja, vrednoj života, sva porodična radost, sloga i sreća nalazile su se u jednom foto -zapisu. Znajući da su ljudi najteži subjekti za slikanje, svaki fotograf je, uz svoju scenu, priču, pa i kostimografiju, imao i svoj uobičajeni scenario; snimanje zahteva disciplinu, estetsko obrazovanje, dobro oko i sigurnu ruku. Takvi rituali nisu mogli biti spontani, već odglumljeni, sa skrivenim identitetom, jer krvni sudovi ne stižu da prate nalete unutrašnjih tokova. „Malo levo, ispravi ramena, skloni kosu sa čela, podigni glavu, skupite se, ti pređi u drugi red, nasmeši se“. „Ne mogu, ne smeje mi se“, bilo je iskrenih i iskričavih upadica. U očekivanju željenog efekta, pojedini su imali osećaj da sede na nekom minskom polju, a posebno mlađa deca. Trik nije bio u tome da se likovi i karakteri umilostive svojom poniznošću, nego da se zbune svojom važnošću. Osmeh je bio u funkciji obećanog porodičnog ponosa, instrument sreće, predmet lepote, dok je sve zagonetno ostalo sakriveno. Bez spontane emocije, bila je to igra poremećenih dimenzija, jer se tražilo i očekivalo da vizuelnost zaseni duhovno-mentalnu naraciju. Nije bitno kako se ko oseća i šta misli, već šta se želi i kako drugi to vide; važnije je da koža bude zategnuta, nego što im je misao ispeglana. Bila je to čitava jedna filozofija života ili, kako jedan fotograf reče: „Svaka fotografija je knjiga od hiljadu strana“. Ovakav ili sličan ritual fotografisanja dugo je prenošen sa generacije na generaciju.

Nekadašnje porodične zadruge imale su veliki broj članova, čak i po pet generacija. Iz tog vremena sačuvano je dosta porodičnih fotografija, na kojima se nalazi po nekoliko pokolenja. Ovakvi snimci čuvaju horizonte našeg iskonskog prostora, duhovnu običajnu vertikalu, koja se duž porodičnog rodoslova spušta ka istorijskom pamćenju i arhetipskim znamenjima. Svako vreme ima svoje vrednosti, meru, svoj stil, svoje kulturne sadržaje, jednako onoliko koliko su i mnogi želeli da ostave fotografski trag svog lica, zavičaja i detinjstva, odrastanja, školskog i vojničkog života, zrelog doba a, kasnije, sa unucima, i svoje starosti. Tom tematsko-motivskom i vremenskom aspektu pripada i ono što je vidljivo na fotografijama, a danas nezamislivo u odevanju: od kape do opanka, sve je bio ručni rad, i to u kombinaciji vune i konoplje, a kasnije i nešto pamučne odeće. Ruralno izolovani život i ogoljeno ljudsko postojanje, svet ograničenih mogućnosti i patrijarhalnih običaja, oživljavaju požutele crno-bele fotografije, u čijoj pozadini je, najčešće, visila neka izatkana tkanina, ili ćilim, ako ga je bilo, dok je na otvorenom to ulepšavao dvorišni ili vrtni cvetni aranžman. Od naizgled beznačajnih detalja i ponekad bizarnih motiva, iz svakodnevnog života (fotografisanje sa domaćim životinjama ili omiljenim mezimcima, pored „fiće“, ili nekog većeg automobila, obično američke proizvodnje), svaka fotografija ima svoju priču, intimu, okvir jednog ili više života, čime uspevaju da svoju dramatiku pretvore u uzvišena razmišljanja o smislu i prolaznosti života. U takvoj stvarnosti i egzistencijalnoj osnovi, najvažnije je ostaviti trag o svom postojanju, važnije i od samog postojanja.

Sa dubokim razumevanjem za ljudske sudbine, takve, stare porodične fotografije daju dostojanstvo životu. U njih su ljudi useljavali svoju radoznalost, prkos,[5] tajnu, kreativnost, tragalaštvo i kosmogonijski šapat, koji je najlakše podeliti sa sobom samim. One su glas intimnosti, ispunjen snagom, voljom, željom i žarom, koji aktivira i čini živim celinu vekova, vremena i prostora. Takve fotografije su najčešće portreti žena i dece. Lik majke je, skoro na svakom zapisu, izvanredan. Njihovo lice, ruke, pogled, prkos i ponos, bolni su otisci života i slikovit prototip žrtve, balkanske žene. Koliko u tim vizuelnim naracijama ima iskrenog vapaja, muke, nežnosti, lepote, težine i surovosti života! Uprkos tome, one sa osmehom nastoje da prevare svoju prirodu, koju je na slikama nemoguće prevariti, pozirajući kao tvrdoglave individualistkinje. Kao poetska partitura emocija i činjenica, ti portreti su svedočili jezikom nedovršenosti, ostavljajući nam nedoumicu o tome gde se njihova radost i sreća krije, kao da svaka slika ima više lica. Iako se na mnogima može uočiti autentična nota romantičarske rafiniranosti, naše bake i majke bile su savršena kombinacija nežnosti, stila, manira domaćice i dame. Detinji portreti, čija se lepota nalazi u istini, najbogatiji su, najiskreniji, najoriginalniji, jer su odraz psihologije sa manjkom života i želje za njim.

Iako je prva fotografija u koloru urađena još 1861. godine, kod nas su crno-bele slike dominirale sve do druge polovine dvadesetog veka. Kao verni pratioci života, one zauzimaju dominantno mesto u našim domovima i foto albumima, omogućavajući budućim pokolenjima da prošlost vide onakvu kakva je nekad stvarno bila. Ti foto zapisi, kao svojevrsni realizam, posebnog arhetipskog karaktera i profila, gde caruje svetlost tame i u koji je ugrađen identitet zajednice, kao da su stvoreni da se preko njih „pretura“ po prošlosti. „Crno bijele fotografije su jednostavno dublje, slojevitije, misterioznije i njhova priča je snažnija. Kada se oduzme boja, nekako u tom crno bijelom svijetu ostane samo istina“, komentariše Goran Boričić, istaknuti fotograf.

Kako bi se fotografijama omogućilo da žive zajedno sa svojim domaćinima, one su uramljene i postavljene na zidove soba. Ramovi daju posebnu dimenziju fotografiji; dobar ram može da izrazi svu lepotu slike, da joj da pravu vrednost, i da ukrasi prostoriju u kojoj se nalazi. Izložene na vidnom mestu, u takvoj formi i opremi, one dobijaju dušu i veliku sentimentalnu vrednost. Zbog toga su kvalitetni drveni, zastakljeni ramovi bili na ceni, jer je njihova izrada i lepota davala fotografiji onaj značaj koji je domaćin kuće želeo da ima. Nije bilo domaćinstva u našim selima koje nije bilo okićena ovakvim znamenjem. U takvom ambijentu, članovi familije su bili podstanari u kući koja pripada raznim porodičnim fotografijama. One su na zidovima imale vrednost ikona; sa njima se postupalo obzirno i pažljivo.[6] Fotografije su imale svoje standardne formate: 10×15; 9×13, za pasoše i lične karte. Veći formati su izrađivani u posebnim laboratorijama koje su imale tehnologiju za takav proizvod. Uz pomoć brojnih rekvizita, mnoge slike su ručno dorađivane, najčešće odeća sa kravatom i drugim detaljima na muško-ženskoj garderobi.

Sa pojavom foto-amatera i mogućnošću da svako može kupiti i koristiti fotoaparat, a filmove razvijati i praviti slike kod profesionalnih fotografa, koji su imali svoje laboratorije, slike su našle svoje mesto u individualnim i porodičnim foto albumima.[7] Bili su to svojevrsni foto magacini, a danas muzejske postavke, gde su u raznim formatima slike ređane nasumice, hronološki, tematski, ili vezano za posebne događaje. Mnogi su bili dekorisani, opremljeni raskošnim povezom, obrubljeni metalom sa dekorativnom kopčom. Takva vizuelna naracija je nudila mogućnost za otvorenu formu predstavljanja i čitanja genealogije i porodične istorije. Vrednost ovih fotografija je najveća u krugu porodice iz koje su nastale, odnosno njenog šireg bratstveničkog i prijateljskog okruženja. Na poleđini uramljenih fotografija, ili u samom albumu, beležio se datum, događaj, mesto i imena lica. Vremenom, od tako luksuznih predmeta postaju praktični predmeti namenjeni odlaganju fotografija sa primarnom funkcionalnom ulogom. Danas su fotografije u takvim albumima požutele, a najveći deo je odložen u kartonske kutije i fioke, koje se godinama ne otvaraju, izuzev onih koje se u „fotošopu“ ili u kolorisanom obliku, kače na društvenim mrežama.[8]

Domen amaterske fotografije, s potencijalom šireg kulturnog vrednovanja, unosi dinamiku u porodične navike i način snimanja, tako što likovi na njima nisu više statični modeli, već jedan novi život u pokretu. „To su slike koje beleže dinamiku svakodnevice, spoljašnji svet, dame u banjskim šetnjama, porodice na izletima, na rođendanima, na plaži. To je modernom čoveku omogućilo da ispriča sopstvenu mikroistoriju, sa putovanja, sa zajedničkih susreta, društvenih okupljanja i svih drugih najrazličitijih životnih situacija, vrednih beleženja i pamćenja“.[9] Iako je reč o prozaičnim stvarima, iz tog perioda nastali su i zanimljivi snimci sa seoskih mobi, posela, igranki, vršidbe, korzoa, splavarenja, pazarnog dana, sa omladinskih radnih akcija, čija vedrina ostaje da traje zauvek. Danas su svi ti dokumentarni zapisi kolektivno nasleđe, dragoceno arhivsko blago i priča za nova pokolenja.

U kolopletu burnih istorijskih događanja na našem prostoru, kao i u svakom pređašnjem ratnom sukobu, nije zaobiđena ni sudbina porodičnih i drugih fotografija. Uvek se fotografijama život branio, a kad ostanete bez njih, kada se sve spali i uništi, stradalnici izgube poveznicu između onoga nekad i ovoga sada. Svaki stradalnik će po završerku rata reći: „Od svega što mi je nestalo, ukradeno i popaljeno, najžalije mi je fotografija; onih koje su ostale u kartonskim kutijama. Sve se može nadoknaditi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili“. Takav gubitak boli i priziva strah da će se najdraže uspomene i sećanje na sve te drage i važne trenutke i emocije, zajedno sa starim fotografijama, zauvek izgubiti u zaboravu.

Ova dimenzija nasleđa, slojevite prošlosti, poseduje i književne elemente života. Ona ima sopstvenu poetičku memoriju i nasleđenu vernost, koju svojom dugotrajnošću pretvara u dragocenu vrednost. Na mnogima se može uočiti autentična nota lokalno folklorne i etimološke posebnosti; one kriju neku tajnu u tajnama; svaka od njih živi neku svoju ličnu i posebno autentičnu priču. Fotografije su se otele da bi preživele za sebe i buduće generacije. Jednostavno rečeno, one su jedno veliko nebesko ogledalo u koje bi trebalo zagledati se i videti ko smo, kuda idemo i u šta verujemo. Svedoče o našoj ukupnoj pripadnosti istorijskom vremenu i potencijalnim katalozima budućnosti. Na jednom mestu u svojim filozofskim sveskama, čuveni francuski filozof napisa: „Svaki posedovani predmet koji se uzdiže na temelju sveta, manifestuje čitav svet“. U svom izvornom smislu, fotografije imaju sposobnost da otvore dijalog između života juče, danas i sutra. Utopljene u svoje ramove, foto albume ili kartonske kutije, dokazuju da nisu samo delo svog, već i ovog vremena, u kojem se njihove vrednosti iskazuju kao važna duhovna uzvišica za bolje razumevanje naše tradicije i kulture sećanja, afirmišući nova pitanja i drugačija značenja.

Poslednjih decenija, fotografija je doživela velike promene u tehnološkom smislu. One su sve „manje istinita slika ili svedočanstvo stvarnosti, zbog moguće intervencije, koja menjaju načela nastanka fotografskih slika u klasičnom smislu, zbog čega u sebi nose elemente fikcionalnosti“, ali i manipulativnosti, posebno na društvenim mrežama. Sve je manje porodičnih zapisa. Nova vrsta porodice, bez empatije i posvećenosti zajedničkim ciljevima, nerado dele svoj familijarni prostor, a kamoli zajednički snimak. Današnji život kao da je sasvim istisnuo dušu iz čovekovog života. Uz selfi i novu tehnologiju, pred našim očima događa se povampirena najezda hibridnih junaka. Zato se postavlja i jedno logično pitanje: Da li su fotografije izgubile svoju objektivnu legalnost, budući da je danas čovekovo kulturno iskustvo preko svake mere vizuelizovano i teško ga je eliminisati iz kreativne percepcije. U toj turbulentnoj poplavi najmodernije tehnologije, iz fotografija je izgnana romantika, intima, privatnost, mašta, fantazija, intuicija…

Okupljene oko svojih likova, kao čovek oko svojih kostiju, a najviše u poluurušenim seoskim kućama, na čađavim zidovima, gde poseduju vlastitu gravitaciju, stare porodične fotografije su još jedini svedoci gorčine prolaznosti. Tako izolovane još uvek pamte svoje likove i svoje vreme. Prošlost i neprolazna otmenost žive u njima kao skrivene tajne, kao vrlina uspomena, kao nedirnuto nasleđe mnogih od nas. Iz toga raja niko ih ne može isterati.

---

[1] Kompanija Kodak proizvela je prvu kameru za široku upotrebu 1888. godine. Inače, izumitelj kamere opskure, bio je arapski naučnik Alhazen  ( Ibn al Haitama).

[2] Istorija portretisanja počinje sa nastankom ljudske zajednice. Slikanje portreta bilo je  popularno u drevnom Egiptu,  u antičkoj Grčkoj je usavršen prikaz ljudskog lica, dok su Rimljani  zaslužni za realističnost cele figure. Portretisanje dostiže vrhunac u doba renesanse, kada nastaju najpoznatiji portreti.

[3] Pet najpoznatijih svetskih portreta: „Mona Liza „ – Leonardo da Vinči; „Devojka sa turbanom“ – Johanes Vermer; „Portret Arnolfinijevih“ – Jan van Ajk; „Nemački car Rudolf II“ – Đuzepe Arčimboldo, i portret „Adele Bloh Bauer „– Gustav Klimt.

[4] Anastas Jovanović (1817-1899), prvi srpski fotograf. Bio je dvorski fotograf Obrenovića, a 1851. godine u svom bečkom ateljeu pravi talbotipski portret, jedino fotografsko svedočanstvo o Petru Petroviću Njegošu.

[5] Fotografija Čedomira Ljuba Čupića, narodnog heroja, sa osmehom na streljanju, postala je najprkosnija slika ne samo sa ovih područja.

[6] I danas, na radnom stolu svakog uticajnog i uspešnog Amerikanca, stoje uramljene fotke supruge i dece, dok su na ivici kamina, svake prave Engleskinje, poređane slike sa konjskih trka, tenisa ili nekog „garden partija“. Za razliku od njih u Nemčkoj i Austriji, na zidovima su vise  uramljene fotografije sa lovačkim i ribolovačkim trofejima.

[7] Najstariji poznati foto album izrađen je u Parizu. Imao je oblik knjige. Prvi tip albuma koji se mogao kupiti imao je dvanaest listova i povez od kože, koji se zatvarao jednostavnom metalnom kopčom.

[8] Na internetu se mogu pronaći profili ili sajtovi pod nazivom: Muzej porodičnih fotografija, gde se izlažu fotografije nepoznatih pojedinaca, familija, i raznih grupnih snimaka.

[9] Radmila Milosavljević, „Politika“, 2010