Od škrte zemlje i kamena nastajali su snovi,
jer čovjek nikad nije pristajao na poraze.
U suhozidu i danas žive njegovi tragovi,
kao svjedoci vremena što nikada ne odlaze.
Ovo je priča koja prevazilazi obale i moć istorijskog uvida i pamćenja, bez vremena i prostora za međumisao u kojoj zaborav i sećanje nisu puki opoziv, već potencijal da se ostvari autentičnost i potvrdi zanimljiva istinitost. Pružio sam ruku jednom zanimljivom narativu, otvarajući vrata nečem što je istovremeno skriveno i razotkriveno, prisutno i odsutno, vidljivo i nevidljivo; nečemu što ne prestaje da dolazi i odlazi sa svakim novim životom i njegovim vremenom. Ova priča se slila u suhozid na način na koji je on građen: bez konca, maltera, viska, mistrije i igle, ali sa emocijom, strašću, samosvešću i suštinom onoga od čega je sastavljen. Ova tema je izazovan povratak kulturnim korenima i starim tradicijama čija se važnost prečesto podrazumeva, umesto da se njen značaj objasni.
Čovek koji je toliko toga video, prošao i doživeo, koji je verovao i sumnjao, te kroz muku sve naučio, ponešto nam je preko suhozida otkrio – ali tajna u njegovom posedu mora ostati skrovita. Za njom i ne tragamo. Ova samosvojna, planetarna tvorevina, nazvana “poštenom arhitekturom”, iznikla iz najdublje potrebe i otporna na bilo kakvo svođenje na puke ideje, ima potencijal da nam progovori o velikim pitanjima vremena, beznađa i borbe za goli život. Na ovim prostorima ljudi su naučili da žive sa kamenom, od kamena, a ponekad i za kamen, i zato se suhozid pretače u priču o negdašnjem životu, u reč koja je nudila nadu za opstanak.
Suhozid je prva trajna inovacija od kamena kojom je čovek oblikovao svet oko sebe. Može se reći da je ova tvorevina jedna od najstarijih i najosnovnijih tehnika gradnje u istoriji čovečanstva. Svuda gde je kamen, tu je i suhozid. Koliko je njegova gradnja bitna za ljudsku istoriju i kulturu, pokazuje činjenica da ju je UNESCO 2018. godine uvrstio na listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Izlaskom iz pećine, čovek je počeo da pripitomljava životinje i uzgaja biljke, da ograđuje prostor, a suhozid mu je služio kao neuništiva ograda za stoku i brana protiv erozije zemljišta. Da bi se to napravilo, bilo je dovoljno samo vešto slagati kamenje jedno na drugo. Prva skloništa i kućerci nastali su po istom principu. Tada je i začeta igra čoveka sa prirodom, bogovima, mitovima i stvarnošću – igra koja još traje i u kojoj uvek ima mesta za nove pomake.[1]
Gradnja suhozida je jedna od najstarijih veština svih vremena; stvaralački postupak koji ima svoje zakonitosti i preciznu tehniku slaganja prirodno neobrađenog kamena bez upotrebe bilo kakvog vezivnog materijala. Stabilnost se postiže preciznim uklapanjem oblika i težine samog kamena. Pre početka gradnje, ako postoje uslovi, kopa se plitak rov u koji se postavljaju najveći i najstabilniji komadi kamena kao baza. Svaki postavljeni kamen mora pokrivati spoj dva kamena ispod sebe, slično kao kod zidanja ciglom, kako bi se izbegle vertikalne pukotine i dobila stabilnost. Dugačko kamenje postavlja se poprečno kroz celu širinu kako bi povezalo spoljašnje i unutrašnje lice zida. Svaka šupljina u sredini popunjava se sitnim kamenom koji deluje kao drenaža i stabilizator. Zid se blago sužava prema vrhu, što ga čini stabilnim i otpornim na prirodne nepogode. Na vrh se stavljaju teški, ravni komadi koji „zaključavaju“ zid i štite ga od padavina. Sve se to radilo ručno – krampom, motikom, macolom, ćuskijom i čekićem. Svaki kamen je pri izgradnji suhozida jednako važan i ima svoju dragocenu funkciju. U pojedinim specifičnim primenama, kamen se delimično obrađivao klesarskim ili zidarskim čekićem.
Prema konstrukciji, suhozid može biti jednostruki, dvostruki ili kombinovani. Jednostruki zid se sastoji od samo jednog reda kamenja po širini i najčešće služi kao niska pregrada. Dvostruki ili dupli zid je najčešći tip samostojećeg zida; sastoji se od dva paralelna lica, dok je prostor između njih popunjen sitnijim kamenom. Kombinovani zidovi građeni su i kao jednostruki i kao dvostruki. Prema nameni, dele se na ogradne, potporne (podzidne) i gromile (gomile). Jednostruki zid je najjednostavniji i najnestabilniji, građen od kamena širine do trideset centimetara. Dvostruki zid, o kojem je prvenstveno reč u ovom eseju, najčešća je vrsta suhozida, a njegova širina iznosi oko pedeset centimetara.
Istorijske etape razvitka čovečanstva nisu ispražnjeme forme iz kojih je pobegao život, već se one integrišu u sadašnjost. Najlepši primerci suhozida mogu se naći širom mediteranskog područja, gde je ova tehnika posebno razvijena. Oni su najupečatljiviji deo mediteranskog pejzaža. Izgradnja zahteva veštinu, strpljenje i razumevanje fizike i geologije. Svaki kamen se pažljivo bira i postavlja tako da se uklopi sa susednim, stvarajući strukturu koja odoleva vremenu i sili teže. On se savršeno integriše u tradicionalni ambijent. Ovi zidovi zahtevaju periodično održavanje jer se kamen može pomeriti usled atmosferskih uticaja, ali se po potrebi mogu vrlo brzo preurediti, prilagoditi ili ukloniti.[2]
Ova prastara tehnika zahteva mnogo ljudskog rada, preciznosti i fizičke snage za prikupljanje, transport i slaganje. Zbog toga su organizovane mobe. Kroz ovaj vid kolektivnog rada, znanje i tehnika su se prenosili s generacije na generaciju, jačajući društvenu povezanost; radeći zajedno, ljudi su jedni od drugih crpeli snagu. Ruka ruci, kamen po kamen, žut i mek, šupljikast, da bi od njega zid skrojili. Dvojica vičnih majstora mogu sagraditi zid dužine dva kilometra, visine do dva metra i debljine 50 do 80 centimetara za 150 do 200 dana. Težak je to posao. Zimi se radilo danju, a leti noću kako bi se izbegle vrućine. Zid je visok tačno toliko da ga ovca ne može preskočiti, niti preći na tuđi pašnjak. Širok je onoliko koliko je potrebno da ga vetar ne razori. Na kosinama su ovi zidovi sprečavali urušavanje zemlje, kako beleži Branko Fučić u svojoj knjizi Terra incognita. Oni su spomenik teškog života i rezultat žuljevitih ruku – hiljade sati mukotrpnog rada po vrućini, buri, kiši i hladnoći.
Kao materijalizacija ljudskog rada, suhozid ima višestruke funkcije koje su se razvijale milenijumima: uklanjanje kamena radi lakše obrade zemljišta; ograđivanje poseda i razgraničenje parcela; stvaranje obradivih terasa na strmim terenima radi sprečavanja erozije; zaštita od vetra i jake bure, te izgradnja torova za stoku. Cilj je bio oteti svaki pedalj zemlje od kamena i šikare za sadnju vinove loze, maslina, smokava, raštana, krtole, paradajza, rogača… Izvan naselja, ljudi su živeli u malim, kamenim, prizemnim kućama sa otvorenim ognjištem, pokrivenim kamenim pločama bez ikakvog veziva. Često nisu imale otvore osim vrata, kroz koja se nije moglo ući uspravno. Ova specifična gradnja predstavlja najstariju tehniku poznatu čovečanstvu, a takvi objekti se i danas mogu videti u zabačenim selima. Prema dr Svenu Kulušiću, nije preterano tvrditi da se gradnja „u suvo“ može meriti sa dostignućima urbane gradnje, jer ona nije bila tek pomodni umetnički odraz vremena, već je od praistorije ostala nepromenjen, samonikao arhitektonski izraz i rezultat kolektivne mudrosti čoveka sa krša.
Tamo gde je kamen bio dostupan, a drugi materijali retki, suhozid je korišćen i za vojnu fortifikaciju. Na manjim rečicama i potocima zidani su kameni mostovi za pešake. Ovaj građevinski konstrukt našao je mesto i u filmskoj industriji – nekada kao autentični pejzaž, a nekada kao pažljivo konstruisana scenografija.[3] Takođe, suhozidne konstrukcije su se koristile za izgradnju bunara i potpornih zidova pored puteva u ruralnim i brdovitim predelima.
Veza između ljudi i prirode vrlo je jaka i neraskidiva. Ljudi su oduvek imali snažnu sponu sa prirodnim pojavama i ciklusima. Bez prirode, čovek je prikovan za svoju neostvarenost; ona je nesalomljiv, ali elastičan okvir ljudskog života. To je posvećenost koja se graniči sa opsesivnošću. Životu i čoveku ne može se dati smisao bez tesne veze sa njom. Čovekov odnos prema prirodi je, u svojoj biti, odnos prema sopstvenom izvoru i opstanku. U potrazi za balansom krije se tajna starih majstora koji su podizali suhozid. Oni su intuitivno razumeli da se istinska snaga nalazi u saradnji sa prirodom koja je spora i ima svoje ritmove. Graditelj suhozida uzima kamen sa same zemlje na kojoj živi, oblikuje ga u zaštitu, da bi ga na kraju prepustio toj istoj zemlji. To je odnos dubokog uvažavanja: čovek ne menja suštinu kamena, već koristi njegovu težinu i oblik, dok priroda taj zid prihvata kao svoj sastavni deo, naseljavajući životom svaku njegovu pukotinu. Taj krug potvrđuje da je najlepše ono što ljudska ruka izgradi prateći ritam i logiku same prirode. To je savršena mera uzimanja i davanja.
Upotreba suhozida za formiranje terasa je tradicionalna i efikasna tehnika stabilizacije tla. Pored toga, on je važan deo pastirske baštine. Na našim katunima suhozid je obavezan deo naselja; pored bačija, visoki zidovi pružaju zaštitu stoci od divljih zveri. U ekološkom smislu, suhozidi su prirodna staništa koja povećavaju biodiverzitet. Oni su univerzum za sebe: pružaju utočište insektima, gušterima, miševima, zmijama, pčelama i žabama, ali i mahovini, lišajevima i lekovitom bilju. U vrelim letnjim noćima, njihovo srce je žarko poput pustinje.
Zahvaljujući svojoj strukturi, suhozid omogućava slobodan protok vode, čime se sprečava pritisak koji bi srušio zid nakon obilnih padavina. U bilo kojoj funkciji, on nije samo fizička prepreka, već dijalog čoveka i prirode. On ne deli prostor nasilno; on je porozan i mobilan, slika sloge koja poziva na dodir. Zahvaljujući obilju kamena i čovekovoj sposobnosti da upravlja resursima, nicala su naselja, a potom i gradovi širom Mediterana.[4] Izgradnja suhozida slična je izgradnji odnosa u zajednici. „Kao što je svaki čovek u zajednici važan, tako je i svaki kamen suhozida dragocen. Onaj mali podjednako je bitan kao onaj veliki; onaj u sredini kao onaj na vrhu ili dnu. Svaka je jedinka ključna za celovit opstanak, bila ona kamen ili osoba“, uočava Andro Nigoević, član Udruženja „4 Grada Dragodid“.
Sva suhozidna arhitektura je nastala propuštanjem različite granulacije kamena kroz žuljevite ruke. Ta genijalna jednostavnost je šifra formule za opstanak. Za majstorstvo gradnje čovek nije dugovao uzorima, već sopstvenim impulsima. U ime duše, i iz duše, čine se podvizi i velika dela. Istina života se tako slila u temelje suhozida. U stalnoj potrebi da osvetli mračno i uplovi u autentičnu pustolovinu života, čovek je suhozidom od komada posne i kamenite zemlje stvarao vinograde, maslinjake i pašnjake, verujući da ga jugo i bura neće odneti dalje od ognjišta.[5] Zato je u svakom zrelom plodu smokve, nara ili grožđa podjednako gorčine i slasti.
Bez obzira na težinu okolnosti, ljudi su prihvatili odricanje kako bi gradnjom suhozida stvorili udobniji ambijent za sebe i svoje potomke. Suhozid nije nastao iz želje za dominacijom, već iz duboke nužde i razumevanja prirodnih zakona. To je arhitektura bez arhitekte, gde ljudska ruka ne nameće novi materijal, već preuređuje onaj koji je tu milenijumima. Sklapajući kamen uz kamen, bez kapi veziva, čovek nije samo čistio njivu ili ograđivao posed, već je u srž divljine utkao nit reda i smisla. Suhozid nam tako otkriva da granica između ljudskog truda i prirodnog okruženja ne mora biti linija sukoba, već šav koji ih neraskidivo spaja, podsećajući nas na vreme kada smo sa prirodom razgovarali dodirom, strpljenjem, razumevanjem i uvažavanjem.
Na selu bez dovoljno obradive zemlje i nade, gde gladan stomak postaje sudbina, nema mesta za porodicu, život i ljubav. Golema duša, golema patnja; život između neizvesnosti i krajnosti u sumornim okolnostima. Fascinacija životom, posebno kod mladih ljudi, postaje fascinacija prirodom – to je uvek potreba za održivim prostorom i inovativnim putevima kojima se pronalaze novi izrazi stvarnosti. Gore su golemi mesec i zvezde, dole ispucala i porozna zemlja puna kamena, a između njih mali ljudi u svom malom svetu; tlo na kome se odvija igra života i smrti. To je lavirint ograničenih životnih uslova. I tada se, nečujno i nežno, rađa nada i ideja o stvaranju smisla egzistencije. Životni pomaci, naizgled beznačajni, postaju odgovori na velika pitanja o smislu na takvom tlu: suhozid vraća samopouzdanje nesigurnom čoveku, nudeći mu mogućnost sopstvenog životnog podviga. U tu ideju useljavaju se radoznalost, tragalaštvo i smisao. Kroz zidanje suhozida svakodnevica mu postaje bliža i presudnija.
Svako ko je zakoračio prema suhozidu – opstao je, izdržao i nastavio; s njim se život produžavao u dostojanstvu nade. U takvim okolnostima i suhozid je bio „pun sebe“, sav od posebnosti i prkosne gordosti. Štaviše, pitanje smisla života postaje pitanje lične i porodične kondicije. U pravoj umetnosti preživljavanja, suhozid, kao tihi svedok vremena, postaje nema veza između čoveka i krša, života i smrti. Gorka istina o čovekovoj muci, tegobnom životu i nasušnoj potrebi za hlebom, zapravo je priča o suhozidu. Za mnoge je bilo lakše ostati zaštićen kod kuće, ali opstanak je zahtevao herojsku avanturu čišćenja zemlje i gradnje. Svaka potreba otvara horizonte vrednosti, izazova i motivacije. Potraga za smislom podrazumeva otimanje zemlje od prirode, što nije ni jednostavno ni lako. Nemajući ništa osim kamena i gole želje za preživljavanjem, čovek je izgradio impozantnu mrežu suhozida i objekata, od samih morskih obala pa do planinskih vrhova. Nema ostrva na Jadranu niti priobalnog dela gde ne stoji spomenik ljudskoj težnji da se sakrije od nevremena ili ogradi delić zemlje kako bi se preživelo.
Kao deo planetarne baštine, suhozid je duboko utkan u identitet Balkana. Samo u Hrvatskoj, gde ga nazivaju „gromača“, postoji između sto i trista hiljada kilometara suhozida. Gotovo sva ostrva, obala, Dalmatinska zagora, Istra i Lika prekriveni su ovim tananim refleksom prošlosti. U Crnoj Gori (najviše na Luštici), oni su ključni element pejzaža u Boki, gde svedoče o veštini prilagođavanja surovom terenu radi poljoprivrede i stočarstva. Makedonija i Slovenija takođe poseduju značajne primere potpornih terasa i kamenih krovova, naročito u kraškim predelima. Ova tehnika je ređe prisutna u Srbiji, najčešće u obliku podzida i ograda u planinskim krajevima. Brojna udruženja u Hrvatskoj i Crnoj Gori aktivno rade na očuvanju i promociji ove baštine, organizujući letnje radionice za obnovu i izgradnju suhozida, kao i nacionalna i lokalna prvenstva u ovoj veštini. Ponekad je osobenost starog oblika toliko izuzetna da poseduje vitalnost koja ga čini živim i povezanim s našim dobom.[6]
U svakom suhozidu postoji tajna, ali i lepota samoće i dubina tišine. To su na vreme prepoznali pisci, slikari i vajari. Zadržavajući univerzalan kolorit, suhozidi poseduju i lokalnu lepotu, sjaj i priču; kvalitete koji im omogućavaju da budu cenjeni kao umetnička dela. U zavisnosti od konteksta – književnog, umetničkog ili sociološkog – ovaj konstrukt nudi slojevit kulturni potencijal. „Zidovi što ih nitko ne čita, zaboravljena kronika siromaštva, u njihovu dnu gušterice i zmije čuvaju kosti onih što su ih slagali. Pismo bez glasa u jeziku kojim nitko ne govori“, piše Stipe Grgas u pesmi „Suhozid“. O kamenim međama u Crnoj Gori pisali su Jevrem Brković, Aleksandar Leso Ivanović i Radovan Zogović. Mnogi poznati umetnici koristili su suhozid u svojim radovima: Andy Goldsworthy, Duncan Elliott, Jannis Kounellis, John Shaw-Rimmington. Crne Gore: Vojo Stanić, Mijo Mijušković, Predrag Gazivoda; iz Hrvatske: Gvozden Flego, Andriana Škunca, Branko Orbanić, a u Srbiji pojedini naivni slikari.
Suhozid nosi dubok semantički, metaforički i simbolički smisao. Kao geografsko i ontološko nasleđe, on otvara niz asocijativnih potencijala. U semantičkom smislu, suhozid označava čišćenje škrte zemlje od kamena kako bi se stvorio prostor za život. On je porodično stanište, impuls potvrde vitalnosti, ali i granica između pitomog i divljeg. On je metafora siromaštva, narodne izdržljivosti i vešte seljačke ruke; velika metafora (ne)moći pod plavim svodom. Može da simbolizuje sve – od nesigurnosti do spokoja. Kao najveći prijatelji čoveka i nade, suhozidi obasjani svetlošću na međi opstanka ili odlaska, snova i snoviđenja, postaju junaci vremena. Izgrađeni poetikom minimalizma, oni su uvek vezani za zemlju, ljude i njihove tajne, za život ispunjen ćutanjem i govorom, žeđu i strašću. Oni su znak, trag, otisak i simbol bez početka i završetka. Bezvremeni i univerzalni, oni su čuvari lokalne kulture sa ukusom maslinovog ulja, glasom primorske klape i vrhunskog vina. Živeći u miru sa vetrovima, oni dele staro od novog, konzervativno od naprednog, prošlo od budućeg. U isprepletenom dijalogu čoveka i prirode, oni su neponovljiva arhitektura opstanka, prava umetnost i suština pamćenja. Suhozid je više od sećanja; on ne nosi melanholiju niti slavi kraj. On je spomenik brizi, znoju i očaju, koji čuva malo plodne zemlje od bure i zaborava. „Naš kamen je poput čovjeka, a zid poput svijeta“, rekli bi Bokelji i Dalmatinci.[7]
Istorijske etape razvoja ovih kamenih lepotana nisu ispražnjene forme iz kojih je pobegao život; on se integriše u pripitomljeni prostor s hrabrošću koja ljudsko postojanje čini vrednijim od života onih uplašenih koji nikada nisu znali za pobedu ni poraz. Graditelji nisu osvojili nebo, ali su sačuvali zemlju da bi bili srećni privrženici svog tla. Suhozid je izoštrio ljudsku koncentraciju i naučio ljude da uživaju u drugačijoj slici stvarnosti. U njemu je pohranjeno arhetipsko iskustvo čovečanstva. Danas su to nemi svedoci poštovanja i ponosa, pejzaži iz kojih izviru uspomene. Suhozid nikada nije bio tek puko predavanje kamena iz ruke u ruku, već budućnost koja crpi iz prošlosti dajući smisao životu.
Gradnja suhozida nije samo civilizacijski spomenik i sastavni deo kulturne baštine čovečanstva, već univerzalni simbol ljudskog pregnuća, snalažljivosti i rada. Ovaj fascinantni sistem vrednosti ima svoju primenu i danas, kao što će je imati i za buduće generacije. Istina, poslednjih decenija, zbog opustelih sela i društvene nebrige, dolazi do njihovog urušavanja. Prepustiti ih propadanju značilo bi osakatiti identitet lokalnih i nacionalnih zajednica.
[1] Prvi suhozidi su verovatno nastali iz praktične potrebe – krčenja kamenite zemlje za poljoprivredu. Višak kamenja slagao se u ograde, što je kasnije evoluiralo u složenije objekte, poput skloništa i terasastih vrtova.
[2] Najstariji poznati lokaliteti: Gobekli Tepe u Turskoj , star oko 12000 godina, a najstarije selo se smatra Skara Brae u Škotskoj (oko 3200.p.n.e.).
[3] Mnogi filmovi i serije koji su smešteni u ruralne delove britanskih ostrva – Škotska, Irska, Vels, snimani su na lokacijama koje prirodno imaju mnogo postojećih zidova od suhozida.
[4] U selu Žakovo, 25. kilometara od Trebinja, sve je u kamenu: kućice, podzidi, torovi.
[5] Uzajamnost čoveka i prirode najbolje se vidi u gradu Korčuli i malim naseobinama oko grada, koji su oblikovani kamenom stolećima hranili potrebu ljudi da grade sebi kuće i u kamen utiskuju uspomene i tradiciju.
[6] Ova tehnika gradnje preteča je velikih monumentalnih spomenika u svetu, poput kiklopskih zidova u Mikeni, ili terase Maču Pikčua, Daorsona, u dolini Neretve, nacionalni park Kornati, i mnogi drugi.
[7] Lišaj na kamenu raste jedan milimetar godišnje, pretvarajući suhozid iz ljudskog artefakta u deo geološkog pejzaža.
Be the first to comment